субота, 20. август 2016.

Операција ''Штит 94'' - Контраофанзива на Бихаћ 1994.


Српски борци у напредовању према Бихаћу, јесен 1994.
(на путу зеленом бојом исписано ''501'' што преставља муслиманску бригаду
које је пре пар дана окупирала ово подручје).

Након пада Аутономне Покрајине Западне Босне, комадант 5. корпуса АРБиХ - Атиф Дудаковић похвалио је борбену спремност својих трупа и одлучио да је вријеме да се предузме велика офанзива изван енклаве. Убрзо је планирана операција ''Грмеч 94'' у којој ће учестовати готово све снаге 5. корпуса АРБиХ.
Муслиманске снаге су имале за циљ заузимање платоа Грмеча. Поред 506. брдске бр. на сјеверу енклаве, 517 бригаде на западу и дијела 505. бригаде на истоку, све остале снаге су бачене у офанзиву (око 13.000 људи).
25. октобра 1994. године, јединице 501. 502. 503.и 1. босанске ''ослободилачке'' бригаде(трансформирана у 510.) врше снажан напад на линије одбране 15.Бихаћке, 17.Кључке, 1.Дрварске и 3.Петровачке бригаде ВРС (сјеверни дијелови Грмеча) те заузимају неколико села и бившу базу ЈНА на Грмечу. Српске јединице се повлаче према селима Рипач и Радићи.
5. корпус АРБиХ напредује према југу и истоку, другог дана офанзиве 26. октобра, АРБиХ је заузела око 100 квадратих метара српске територије.
План јединица 501. и 502.брдске бригаде је напредовање јужно правцем Рипач-Орашац-Кулен Вакуф-Босански Петровац (40км од Бихаћа) На истоку, примарни циљ 503. 511. и 1. босанске бригаде је да се заузме Крупа на Уни и даље напредовање дуж ријеке Уне. Ова изненадна муслиманска офанзива је узроковала егзодус око 10.000 Срба из зоне борбених дејстава.
До 27. октобра 5. корпус је заузео око 150 квадратних метара на територији Републике Српске.
Јужна група је напредовала око 10км у правцу Босанског Петровца, источна група је дошла на периферију Крупе на Уни, муслимански борци су такође заробили неколико оклопних возила које су у повлачењу оставиле бригаде 2. Крајишког корпуса ВРС. Међутим Дудаковић је прецјенио своје способности комаданта, јер суочен са брзим муслиманским продором није обезбједио додатне снаге за њихову заштиту те комуникацију која би могла да се брзо успостави на широком простору.
У међувремену 27. октобра начелник штаба ВРС Манојло Миловановић, захтјева да Уједињене нације одмах осуде акцију муслиманских снага спроведену из ''заштићене зоне'' и да се врате на почетне позиције из 23. октобра.
28. октобра слиједи необјашљив одговор УНПРОФОР-а на критику, са изолованим одговором на питање уз претњу НАТО бомбардовањем.
29. октобра Председник РС Радован Караџић је прогласио ''ратно стање'' у зони одговорности 2. Крајишког корпуса ВРС и мобилизацију свих способних мушкараца који могу да носе оружије на том подручју. То може изгледати чудно, јер је рат трајао непрекидно двије и по године, што је погрешна политика руководства РС, умјесто тога да се мобилишу све снаге, руководство је прво објавило унилатерално крај рата у децембру 1992. године а затим се претварало као да није ратно стање и ако се рат увелико води. Таква политика чији је циљ ''пацификација'' народа у таквом времену, доводи људе у дезоријентацију са питањем дали ми водимо рат или не ?
29-31. октобра 5. корпус АРБиХ је достигао највеће успјехе од почетка рата. Крупа на Уни је окружена. На јужном дијелу су муслиманске трупе ушле у Кулен Вакуф. Укупна окупирана територија од 25-31. октобра је била 250 квадратних километара. 
Борац 15. Бихаћке лаке бригаде.

Вратимо се на почетак муслиманске офанзиве и размотримо шта се дешавало тих дана на периферији Крупе на Уни. Пут Бихаћ-Крупа на Уни је обухватао ниске висове изнад Великог и Малог Радића. Док у јужном дијелу грмечког платоа су се српске јединице повукле дубље према југу, 3. Петровачка лака бригада је држала Радић а посље се повукла у брда изнад села, АРБиХ је посље повлачења српске бригаде заузела те позиције 29. октобра. 
Због кашњења јединица 5. корпуса према Радићу, Срби су се припремили за одбрану Крупе на Уни. 29. октобра јединице 511. и 503. брдске бригаде пожуриле су према Крупи на Уни дуж јужне обале Уне и истовремено успјешно прешли ријеку неколико километара сјеверно од града. Сви путеви у град су били испрекидани и Крупа на Уни се накратко појавила у пуном окружењу. 11. Крупска бригада ВРС се подјелила на два дијела, један дио је остао да брани град а други је гурнут километар према истоку. Истог дана србима су почели долазити у помоћ јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС: студентски батаљон младих бораца из Бања Луке на челу са пуковником Рајком Балаћем и по једним батаљоном из 6.Санске пјешадијске и 43.Приједорске моторизоване бригаде.

30. октобра, заједно са пристиглим снагама и дјеловима 11. Крупске бригаде, ВРС удара југозападно од Крупе на Уни. Напад није успио али на источном дијелу града су муслимани разбијени и приступило се брзом чишћењу терена јер новим нападом муслимана би се град лако поново нашао у окружењу. Током наредних пет дана, јединице  5. корпуса су очајнички покушавале да поново окруже град, али сви напади су били одбијени. ВРС више није дозвољавала да 5. корпус прошири окупирану територију на истоку. У тешкој ситуацији су се нашли и муслимански борци у Кулен Вакуфу, који су се у напредовању нашли у уском и дугачком ''џепу''. Због не могућности кориштења резервних снага АРБиХ око Бихаћа, Дудаковић је своје снаге у Кулен Вакуфу довео у замку.

Операција ''Штит 94'' коју је водио генерал Манојло Милованвић је почела да добија великог успјеха у ослобађању окупираних територија. Убрзо генерал Миловановић на кратко обуставља офанзиву и предлаже комаданту 5. корпуса Дудаковићу предају, која је одбијена. Што је српска контраофанзива више напредовала то је и муслимански отпор био жешћи.
До 16. новембра ТГ-1 је потиснула муслиманске снаге 6км даље према селу Грмуша на ријеци Уни, док је ТГ-2 и ТГ-3 ослободила Рипач на Лоховским брдима и сва мјеста дуж ријеке Уне укључујући и Кулен Вакуф. Након четири дана ВРС је вратила све територије које су биле окупиране у октобру, тако да је Миловановић обуставио прву фазу операције ''Штит 94'' одлучном српском побједом.

Док је у јужном дијелу Бихаћког џепа противофанзива у побједничком замаху, на сјеверу се одпочиње припрема операције за повратак АП Западне Босне.

20. новембара је било главно поприште борби јужно од Бихаћа, офанзиву је покренула ТГ-2 ВРС и ТГ-3 СВК-ја у правцима Великог и Малог Скоцаја којег су држали борци 101. бригаде ХВО те у правцу села Међудражје, све непријатељске линије су пробијене и пут у сам град Бихаћ је био отворен, ту је под хитно пребачена 502. брдска бр. АРБиХ да покуша да блокира српску офанзиву.
Операција ''Штит 94''.
Током муслиманске офанзиве, УН је и поред апела српског руководства да обустави офанзиву остао глух на то питање. Али након што су Срби покренули контраофанзиву и довели Бихаћ пред пад а 5. корпус АРБиХ пред уништење, западне силе су се одазвале и 21. новембра бомбардовале аеродромску базу СВК у Удбини те ПВО ВРС-а источно од Бихаћа,  Због формалног разлога да је авијација СВК прекршила закон о ''зони забране лета изнад Босне'' што је био директан напад на СВК и ВРС и гест који је показао да западне силе навијају за муслимане.
НАТО бомбардовање се међутим исказало као неефикасно, бомбардовање Срба није зауставило напредовање, авијација СВК је и даље тукла положаје 5. корпуса, шта више још одлучније се кренуло у заузимање Бихаћа у којем су српске јединице већ држале периферију града.
23-24. новембра српска војска је заузела врх Дебељача (570м) доминантну коту јужно од Бихаћа. Истовремено са западне стране града, јединице ТГ-6 СВК улазе у село Клокот у којем се налази резервоар за снадбјевање свјеже воде у Бихаћ.
26. новембра ТГ-6 СВК је заузела Ведро Поље, док је ТГ-5 СВК заузела село Жегар и приближила се на свега 2км од центра Бихаћа те неколико стотина метара од градске болнице.

Крајем новембра, борба на платоу и код села Грабеж са АРБиХ је била много жешћа, због добре одбране непријатеља, али и те линије су пробијене. Непријатељ је гурнут још километар према граду и заузето је предграђе Орљани те село Притока, тако је српска војска са југоисточне стране дошла на 4-5км од центра града.

Према плану напредовања операције ''Штит 94'' под командом генерала Манојла Миловановића, српске трупе би требале да задњом акцијом заузму Бихаћ, пошто је 5. корпус већ био пред капитулацијом, те осталу територију бихаћке енклаве ставити под контролу српско-аутономашких снага. Нажалост задња одлука о заузимању Бихаћа није стигла.
Један од мотива зашто је изостао пад Бихаћа и слом 5.корпуса АРБиХ, јесте страх од политичке интервенције, сличној протекле године у љето 1993. када су ослобођени Игман и Бјелашница а потом смјешно препуштени УН-у која је поклонила те територије муслиманима.
Генерал Миловановић је у у једном интервјују изјавио: Ако бих узео Бихаћ, могао бих бити врло непријатно изненађен сличним поступком који се десио са Игманом и Бјелашницом. Ја сам био један од оних који су тада водили трупе у тим планинама а онда морао да се повучем, иста ствар се могла десити и са Бихаћом, који је још као ''зона безбједности''. Замислите да сам ушао у Бихаћ, изгубио неколико стотина војника а онда морао да се повучем.

Нема сумље да су притисци и претње УН-а и НАТО-а на руководство Републике Српске били тешки. Међутим ова политика није задовољила разумјевања мноштва српских бораца и патриота, који су политичку одлуку видјели као још једну издају народа. Бити на ивици побједе а не побједити, разочарења у политички врх су била велика, такође морал трупа је почео да пада.
Крајем новембра, ВРС је наставила операцију у подручју Крупе на Уни. 20. новембра јединице ТГ-4 ВРС су прешле преко ријеке Уне, километар сјевероисточно од града и ослободили село Острожница, међутим мостобран није било могуће поставити због јаког отора 511. бригаде АРБиХ. 25.новембра ТГ-4 ВРС прелази Уну, овај пут југозападно од града у дијелу између планине и села Ћојлук гдје успјевају да успоставе упориште са малим мостобраном.
Почетком децембра борбе на јужном дијелу бихаћке енклаве се смирују. 5. корпус АРБиХ се опоравља од пораза и консолидује своје снаге, док на сјеверу у подручју Велике Кладуше су борбе још у тијеку.
До 1. децембра 1995. ВРС је проширила мостобран на сјеверној обали Уне, узимајући брдо Кобиљњак, међутим офанзива је коначно престала почетком мјесеца.

Најозбиљнији удар на операцију ''Штит 94'' остављајући ВРС са пола успјеха је било усвајање свеобухватног плана за прекид ватре који је предложио бивши амерички председник Картер и којег је политичко руководство РС прихватило.
1.јануара 1995.године Радован Караџић и политичко руководство РС је подписало споразум о прекиду ватре. Посљедице прекида операције и потписивањем примира, ће се најбоље видјети у љетњој кампанији 1995-те. Како год, прекид успјешне операције ''Штит 94'' оставио је траг разочарења многим српским патриотама и направио још једну верзију издаје у богатој историји завјера југословенског грађанског рата.



Нема коментара:

Постави коментар