Озренско - возућко ратиште 92-95. (2/2)

Од самог почетка рата, српски територији планинског ланца Озрен, протезао се југоисточно од Добоја у дужини више од 40км, ширине највише 25км и заузимао је површину од 500км2. Насељен претежно Србима.

Подручје Озрена је бранила је 9. Оперативна групе „Добој“ (генерал-мајора Владимира Арсића), под командом потпуковника Новака Ђукића. Тактичка група „Озрен“ обухватала је 1., 2., 3. и 4. Озренску лаку пјешадијску бригаду. Подршку су давале, једна или двије бригаде: 1. Прњаворска, 1. Вучијачка, 1. Крњинска и 1. Србачка. Такође и батаљон 2. Тенковске бригаде, батерије 1. мјешовитог артиљеријског пука. По потреби, браниоци Озрена су попуњени снагама 9. извиђачке чете, 9. батаљона војне полиције, специјалне бригаде МУП-а из Добоја. Већина војника бранила је своја огњишта, што им је због одличног познавање околине, дало тактичку предност над непријатељем.

Линија фронта на Озрену није претрпјела готово никакве промјене од почетка оружаног сукоба, упркос узастопним покушајима муслимана да протјерају Србе и преузму контролу над путом Тузла-Зеница, који су снаге УН конвенционално називале "Патка". Овај пут је био жељени циљ муслимана. Његово савладавање омогућило би брзо пребацивање појачања и муниције из региона Тузле у средњу Босну и осигурање боље интеракције између 2. и 3. корпуса АРБиХ. Интереси муслимана били су и ликвидација или барем одсјецање дијела „озренске платформе“, чиме би се ослободиле читаве двије бригаде.

Најтврдокорније борбе на Озрену водиле су се око Возуће, на најјужнијој тачки одбране. Штавише, кроз Возућу је пролазио и пут „Патка“. Најжешће борбе од почетка рата за то подручје водиле су се у јуну-јулу 1994. године. Гдје су муслиманске снаге на више мјеста пробиле српску одбрану, али су као резултат контраофанзиве враћени на првобитне положаје.

Припадници 1. Прњаворске и "Вукови", Чеваљуша, јун 1995.

Офанзиве без престанка.

У мају 1995. покренут је велики напад на Возућу. АРБиХ је 26. маја кренула у офанзиву истовремено на два правца. 2. и 3. корпус муслиманске армије увели су у борбу неколико бригада (ударне су биле 9. муслиманска и 222. "ослободилачка" бригада), потпомогнуте концентрисаном ватром тешке артиљерије, која је довођена одакле год је било могуће. Најжешћи напади долазили су са источне стране озренске платформе, тачније на мјесто Петрово Село, гдје је нападала 22. дивизија 2. корпуса АРБиХ уз подршку јединица 25. дивизије. Тешка ситуација се развила и на западној страни, где су напредовале јединице 3. корпуса. Дана 29. маја, упркос херојском отпору, 1. Прњаворска лака бригада ВРС морала је да напусти неке важне одбрамбене тачке, укључујући 726м високо Подсијелово.

Сљедећег дана, 2. корпус АРБиХ покушава да од Срба преотме три моста преко ријеке Спрече. Посматрачи УН извјештавају да муслимани напредују. Увече истог дана, схватајући озбиљност ситуације, апелује се на грађане републике да помогну у одбијању муслиманске офанзиве:

„Сви који носе српско име и у чијим венама тече српска крв – узмите оружја, зауставите муслиманску офанзиву на Озрен... Нека се уздигне барјак наше побједе – побједимо удружене снаге непријатеља српства и православља!“

Мајска офанзива муслимана је заустављена када је између западних и источних снага  АРБиХ остало свега 2-3 километра, у том тренутку је 4. Озренска бригада била пред потпуним опкољавањем. На вријеме је стигло појачање и  ситуацију је спашена. 

Успјешни су били и херојски контранапади 1. Озренске бригаде, заустављено је напредовање 22. муслиманске дивизије на источној страни истуреног дијела. Истина, код Милиног Села није било могуће вратити мали дио територије. Противнапади снага тактичке групе такође су приморали муслимане (35. дивизија) на повлачење и ослобађање већег дијела територије у области Подсијела. До 4. јуна линије фронта су стабилизоване — муслиманске снаге у већини мјеста морале су да се повуку на положаје које су заузимале до 26. маја.

21. јула настављене су борбе на Озрену али овога пута у мањем обиму. Као резултат препада 35. муслиманске дивизије (ударна снага је био одред Ел Муџахид), 1. Прњаворска бригада је била принуђена да се повуче са више својих положаја у близини Подсијелова. Сљедећи напади уследили су 11. августа југоисточно од Подсијелова и подржани су истовременим нападом снага 2. корпуса. Они, међутим, нису имали озбиљних последица по снаге ВРС.

Сљедећи ударац на Озрен није дошао од АРБиХ, већ од НАТО-а. 6. и 7. септембра, у оквиру операције " Ослобођена сила" НАТО авиони су напали комуникацијске објекте на врху Краљица (883 м). Уз текуће ваздушне нападе НАТО-а на војне и економске циљеве у Републици Српској, на терену  муслимани су покренули операцију "Ураган 95", чији је циљ био пораз српских снага на Озрену.

Дана 3. септембра на командном мјесту 2. корпуса АРБиХ одржан је састанак команданата формација које су требале да учествују у офанзиви. Циљеве операције присутнима је објаснио командант 2. корпуса Сулејман Будаковић. Снаге 2. и 3. корпуса требало је да „у тјесној сарадњи ослободе Возућу”, „непријатељске јединице треба да буду исечене, опкољене и уништене”. Чишћење територије повјерено је војној полицији. Основни циљ операције, према Будаковићу, био је пресељење "мухаџира" из Сребренице и Жепе (10-15.000 људи) на Озрен. Један од учесника састанка је педантно записао у свом дневнику да је Алија Изетбеговић лично заинтересован за успјешан завршетак операције. За стимулисање бораца, муслиманска влада је издвојила око 300.000 њемачких марака. За заробљени тенк или оклопни транспортер плаћали су од 10 до 20 хиљада. 

Дана 10. септембра, ударне снаге 22. дивизије АРБиХ (2. корпуса): 9. муслиманске, 222., 211. и 250. "ослободилачке" бригаде пробиле су српску одбрану источно од Прибитковића и напредовале 5 км према Возући. 2. и 4. озренска бригада ВРС браниле су се истовремено и на истоку и на западу, али су под притиском знатно надмоћнијих муслиманских снага (неколико бригада само једног корпуса АРБиХ напредовало на прилично уском дијелу фронта) биле присиљене да се повуку дубље у територију.

Комуникација између бригада је била прекинута, војници нису имали потпуну слику о томе шта се дешава. Један од официра 4. Озренске бригаде присећа се почетка муслиманске офанзиве: „Док смо преко мегафона позивали муслиманске војнике да се предају, на два километра иза нас гори српско село. Тако смо схватили да нам се непријатељ приближава са позадине... Одлучио сам да сазнам шта се дешава у 2. Озренској бригади: дошао сам до њихових положаја и скочио у празан ров гдје су били наши војници, нашли смо се потпуно опткољени".

У то вријеме, 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) бацила је своје елитне јединице - 7. муслиманску бригаду и одред Ел муџахедин на одбрану 1. Србачке бригаде ВРС. Муслимани су пробили српску одбрану источно од Завидовића у правцу Подсијелова и Паљеника. Главне снаге 35. дивизије јуриле су у правцу југоистока, ка Возући. Међу Србима и даље постоји верзија издаје, да је Возућа дата у замјену за Сребреницу. То потврђује и чињеница да су српску линију одбране на споју 1. Србачке бригаде и одреда војне полиције борци без борбе напустили. Дан раније, шеф полицијског одреда Јефто Благојевић и његов брат Стојко напустили су своје јединице и отишли у позадину, за шта су касније оптужени за предају територије непријатељу.

Офанзива АРБиХ се успјешно развијала: бројчана надмоћ муслимана је имала ефекта. Српске снаге на јужном дијелу озренске избочине морале су што брже да се повуку на сјевер, гдје су се већ окупљале снаге за контранапад. Ипак, неке јединице 4. Озренске бригаде су опкољене.

Сарајевска телевизија је 11. септембра известила о успјешном повезивању јединица 2. и 3. корпуса и успостављању контроле на путу Тузла-Зеница. Возућа је пала после десеточасовне борбе, када су јединице 4. Озренске бригаде у повлачењу задржале муслимане који су притискали са свих страна док су последњи становници напустили град. 12.000 српских избеглица безбједно је стигло до Добоја. Међутим, прстен окружења се затворио прије него што је 1.500 возућких бранилаца и цивила стигло да изађе.

Пад Возуће.

Муслимански медији су трубили о великој побједи, да је трећина озренске територије већ под њиховом контролом. Било је ријечи и о значајним трофејима: осам оклопних возила, десетак топова и стотине стрељачког наоружања. Специјални представник УН Јасуши Акаши званично је потврдио пад Возуће 13. септембра. Судбина неколико десетина српских војника које су заробили муџахедини била је непозната. Исламисти су своје заробљенике одвели у логор који се налазио у селу Гостовић, 12 км од Завидовића. Видео-касете и фотографије које су доспјеле у јавност показују како „алахови војници” сурово муче Србе – ножевима и моторним тестерама су им сјекли главе, сјекли гениталије... Чудом је остало живо само 8 српских ратних заробљеника.

Непосредно по завршетку рата, Комисија за нестала лица Републике Српске представила је списак од 463 Срба који су нестали на подручју Возуће. Убрзо се 157 српских војника са овог списка вратило кући из заточеништва. До данас нису пронађени посмртни остаци 240 људи...

Брзо повлачење Срба са положаја на јужном Озрену објашњава се са више разлога: Прво, за разлику од ранијих муслиманских покушаја да заузму Возућу, Срби нису имали резерве – готово све је било бачено против заједничке офанзиве Хрватске војске и АРБиХ на Западну Босну. Друго, бројчана надмоћ муслимана, концентрација великих непријатељских снага на уским секторима фронта. Треће, ваздушна подршка НАТО-а, која је оштетила многе војне комуникације и објекте.

Дана 15. септембра, 3. корпус АРБиХ је наставио офанзиву на западу Озрена. Ударна снага поново су биле 7. муслиманска бригада и јединице 35. дивизије. 3. Озренска лака пешадијска бригада била је принуђена да се повуче са одбрамбене линије Близна-Котлина-Карачић-Бријесница Горња. Њено повлачење омогућило је 37. муслиманској дивизији, која је дуго била на овом положају, да се извуче из џепа у области Маглаја. Дана 16. септембра, 327. брдска бригада АРБиХ, која се налазила у Маглају, уз подршку 377. брдске бригаде из села Јелах, повезала се са снагама 35. дивизије, напредујући на сјевер, код села Крсно Поље. У исто вријеме, 2. корпус извршио је нападе на источне границе озренске платформе.

18. септембра јединице 2. и 3. корпуса муслиманске армије напале су са два мала мостобрана на ријекама Босни и Спречи. 22. дивизија Османа Пушкара задала је снажан ударац 2. Озренској бригади, чиме је разоткрио бок 1. Озренске бригаде, која је била принуђена да се повуче.

Командант 1. Озренске лаке пјешадијске бригаде се касније присјећа: „Дана 17. септембра добио сам извјештај од команданта 1. батаљона да је стање на његовом десном боку уредно. Ово је потврђено поруком команданта 2. батаљон 2. Озренске бригаде, рекао је да му недостају 2-3 вода да покрије линију у рејону Мичијевића послат да помогнем 2. Озренској бригади и да у исто вријеме останем са њима, пошто се ујутру очекивао напад, срео сам јединице, међу којима је био и један од мојих водова, који су се кретали из Манастира". Православни манастир који се налази недалеко од линије фронта, отуда се повлачила 2. Озренска бригада, тада сам код манастира видио неорганизовану гомилу, пет-шест тенкова, самоходних топова, хаубица и камиона са муницијом, зауставио сам тенк који је се налазио на челу колоне и окренуо га поред пута, спречавајући даље повлачење. У то вријеме сам добио извештај од команданта 1. батаљона 1. Озренске бригаде да линија фронта од Борице до Буковице (15 км) не постоји. Наредио сам војницима да напусте своја возила, међутим, многи су невољно извршили наређење.“ Затим је мајор Васиљевић наредио да се напредује у правцу села Ступари, како би заштитио десни бок 1. батаљона и покрио његово могуће повлачење. Јединице су напредовале крајње невољно, јер је било потпуно нејасно гдје је сада нова линија фронта. Да би разјаснио ситуацију рекао сам војницима да ако несметано прођем и останем жив, могу да крену према Ступарској Ријеци, да ћемо организовати одбрану на овом мјесту... Заобилазним путем стигао сам у поноћ. командант Јовичић (1. батаљон) ме је упознао са тренутном ситуацијом и на крају питао да ли батаљон може да се повуче на нове положаје... Нисам пристао на ово, пошто сам читавог претходног дана добијао обећања о скором доласку појачања. У 01.00 стигао је потпуковник Новак (командант Тактичке групе Озрен) и извјестио да недостаје десни бок и ако у току ноћи не стигне појачање, наредићу батаљону да се повучемо на нову линију одбране. Сазнавши да неће бити појачања... Размјенили смо погледе и командант батаљона је наредио повлачење".

Западно од Озрена, 37. дивизија АРБиХ извршила је продор из Маглаја потискујући 3. Озренску бригаду на исток. Над Добојом се надвила непосредна опасност. На стотине прогнаних озренских Срба сливало се у град. Тада је дошло и до размјене становништва. 

Снаге 2. корпуса муслиманске армије заузеле су 19. септембра планину Церово брдо, где су се дуго налазили положаји српске тешке артиљерије. Тако је пола Озрена већ било у рукама муслиманске војске. Муслимани су 20. септембра бомбардовали Добој, испаливши на њега више од 1.000 граната. Према подацима УН, на српској страни је узвраћено 300 као одговор.

Док је трајала битка на Озрену, борбе у Крајини су почеле постепено да јењавају – хрватска офанзива наишла је на одлучност Срба да до краја бране Бања Луку. Заустављена офанзива ХВ-а и ХВО-а лишила је подршке 5. корпуса Атифа Дудаковића, а на неким мјестима био је приморан на повлачење. Појачао се притисак међународне заједнице – рат се ближио крају. Муслиманско руководство је уложило све напоре да заузме цијелу територију Озрена пре успостављања примирја.

Искористивши кратак предах у офанзиви. Тактичка група „Озрен“ се прегруписала, успоставивши нову линију фронта, коју је због значајног сужавања била много погоднија за одбрану. Од запада према истоку, одбрамбене положаје заузеле су 3., 2. и 1. Озренска бригада, појачане специјалном бригадом полиције МУП-а Републике Српске.

35. дивизија АРБиХ је 23. септембра напала положаје 3. Озренске бригаде, раселивши Србе из неколико села. 22. дивизија АРБиХ наставила је напад на Добој. Бројчана надмоћ и висок морал, ојачани током успешне офанзиве, били су на страни муслимана. Одбрана 2. Озренске бригаде пробијена је у рејону села Пањик, сјеверно од гребена Тумарског брда. Бригада је почела да се повлачи на сјевер. У међувремену, на истоку, 1. Озренска бригада је наставила да држи свој положај, одбијајући нападе и са предње и са задње стране (са стране пробоја). Команда Тактичке групе наредила им је да издрже бар још мало. У ноћи 23. на 24. септембар стигло је појачање: извиђачка чета 2. тенковске бригаде и неколико јединица оклопних возила на челу са командиром. 2. Оклопне, Миком Шкорићем. Кренувши у контранапад, зауставили су и натјерали муслимане у панично повлачење, повративши линију фронта и заузевши кључне висове. Сам Шкорић је рањен у борби.

2.Оклопна бригада на Озрену.

Пошто су се опоравили од српског контранапада, муслимани су наставили са нападима. Међутим, појачањем војне полиције, предвођена пуковником Милованом Станковићем, која су стигла 24. септембра, коначно су стабилизовала фронт и обезбједила Добој.

Последње избијање борби на Озрену дошло је 5-7 октобра. 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) напала је положаје 3. Озренске бригаде сјевероисточно од Маглаја. ВРС је морала да изравна линију фронта, повлачећи дјелове 3. Озренске на сјевер, остављајући муслиманима око 50 квадратних метара територије. Да би коначно блокирала покушаје напредовања непријатеља ка Добоју, команда 1. Крајишког корпуса пребацила је 16. Крајишку моторизовану бригаду, из западне Босне на Озрен. Овим је дефинитивно заустављено било какав покушај помјерања линије, огорчена битка за Озрен је завршена, а 11. октобра ступио је на снагу свеобухватни прекид ватре широм Босне и Херцеговине.

Врх Озрена - Велика Остравица (918м), у Републици Српској, поносно доминира озренском платформом.

Озренско - возућко ратиште 92-95. (1/2)

 

Возућани на бранику Отаџбине.

Подручје планине Озрен са широм околином, је дефинитивно било једно од најтежих и најкрвавијих ратишта у распаду Југославије. Другим ријечима, Озрен је сам по себи био један цијели фронт, који никада није мировао. Окружен бројнијим непријатељским снагама. Због свог географског и стратешког положаја био је трн у оку непријатељу током читавог рата.

Већ у априлу 1992. простор Озрена се нашао у окружењу a ратна дејства су се смењивала као по траци. Посебни осврт дајемо 1994. години у којој се битке посебно распламсавају, али свакако прве двије године су такође биле кључне за одбрану овог подруча. Све догађаје, можете прочитати у књиги: https://vprsizosbih.weebly.com/uploads/2/5/6/3/25636873/bitka-za-vozucu-nenad-cvjetkovic.pdf

Озрен 1994.

Муслимански војни врх је дошао на идеју о амбициозној операцији на планинском ланцу Озрена, којег су контролисали Срби и који је дубоко улазио у територију муслиманског дијела БиХ.

Циљ напада био је магистрални пут Зеница-Тузла, који је пролазио кроз српско мјесто Возућа. Пут је био изузетно важан за комуникацију 3. и 2. корпуса АРБиХ - савладавањем истог значајно би се смањио трансфер муслиманских трупа и војног терета између средње и сјеверне Босне.

Основна идеја предстојеће офанзиве била је интеракција јединица 2. и 3. корпуса, које су истовременим нападом са истока и запада, требале да одсјеку јужни врх озренске избочине заједно са Возућом.

Од правца 3. корпуса дјеловала је Оперативна група „Босна“ под командом пуковника Фадила Хасанагића. Њен задатак је био да нападне са положаја на источној обали ријеке Босне у правцу југоистока, долином ријеке Криваје, у најужем дијелу српске енклаве.

Предњи дио дуж западне границе Озрена, у области источно од Завидовића, контролисале су 318. Завидовићка и 309. Какањска брдска бригада. За офанзиву је укључен одред Ел Муџахид, 7. муслиманске бригаде, те 311., 320., 330. лака и 303. и 314. брдска бригаде. Такође, за учешће у нападу на Возућу у редове 3. корпуса пребачени су 3. извиђачко-диверзантски батаљон и 120. "ослободилачка" бригада „Црни лабудови”. Укупно су снаге ОГ Босна прије почетка операције бројале 12.000 људи. Генерално руководство вршио је командант 3. корпуса АРБиХ, бригадни генерал Сакиб Махмуљин.

Од стране 2. корпуса, у напад на Возућу учествовала је 6. оперативна група. Такође, под непосредним надзором команданта корпуса, бригадног генерала Хазима Шадића и његовог штаба. 6. ОГ је требала да нападне из рејона Бановића, преко планине Вијенац, села Сеона и Лозна, а затим се састане са јединицама 3. корпуса.

Поред јединица 119. бановићке брдске бригаде, које су обично држале фронт према Возући са истока, 6. ОГ је појачана 212. и 251. "ослободилачком" бригадом, као и посебним јединицама 211. "ослободилачке" 210. и 117. брдске и из три тузланске бригаде. Укупна снага пред офанзиву износила је око 11.000 људи.

Јединице ВРС на Озрену биле су у саставу 6. тактичке групе „Озрен“, под командом мајора Милована Станковића. 6. ТГ је била у саставу 9. оперативне групе „Добој“ 1. Крајишког корпуса, којом је командовао пуковник Владимир Арсић.

У састав 6. ТГ „Озрен“ улазило је шест лаких пјешадијских бригада: 1., 2., 3., 4. озренска, 1. Вучијачка и  мањи дио 1. крњинске бригаде. Тактичку групу подржавале су јединице 2. тенковске бригаде и 1. мјешовитог артиљеријског пука.

Читаву прилично проширену линију фронта јужно од Озренске избочине браниле су јединице 1. Вучијачке бригаде (у рејону Подсијелова), 4. Озренске бригаде (Возућа) и 2. Озренске бригаде (северозападно од Бановића). Све ове српске снаге бројале су само 2.500 људи. Мајор Станковић је имао на располагању врло ограничену резерву од 1.000 војника.

Да би припремили што боље полазне положаје за велику офанзиву на Озрен, муслимани су у априлу и мају извели операцију под називом „Прољеће 94“, чији је циљ био вис Вијенца (619 м), 10 км. северозападно од Бановића.

Јединице АРБиХ су 12. априла у 40-минутној борби заузеле прилазе висовима. Срби то нису схватили озбиљно и за мјесец дана су озбиљно платили свој немар. Муслимани су 11. маја великим снагама напали Вијенац, изненадивши Србе. Овога пута подршку 212. "ослободилачкој" бригади дале су јединице 117. лукавичке и 119. бановићке бригаде. У бици за Вијенац, изгубили смо 21 војника а 70 је заробљено. 

Наравно, заузимање Вијенца уопште није значило да су српски положаји на Озрену озбиљно уздрмани. Ипак, ова муслиманска побједа је била толико преувеличана пропагандом да је много мјесеци дјеловала инспиративно на борце АРБиХ.

АРБиХ је 18. јуна започела своју генералну офанзиву на Озрен. Већ првог дана, обе муслиманске оперативне групе пробиле су мале, проширене српске баријере и појуриле унапред планираним правцима. 19. јуна почео је егзодус српских избеглица са подручја муслиманске инвазије - више од 1.000 људи напустило је своје домове.

Највећи успех постигла је ОГ „Босна“ која је до 24. јуна заузела шест српских села источно од Завидовића потиснувши 1. Вучијачку бригаду ВРС неколико километара на исток. Т такође потиснуте су јединице 2. и 4. озренске бригаде на запад.

До 26. јуна остало је само три километра између Оперативних група АРБиХ. 4. озренска бригада ВРС била је практично одсјечена од главних снага у Возући. Муслиманске диверзантске групе лутале су по периферији града, ширећи панику међу цивилима. Међутим, у офанзиви исламиста дошло је и до првог застоја: јединице 3. озренске бригаде нису дозволиле јединицама ОГ „Босна“ да развију успех на северозападном правцу.

Застава бораца четврте озренске бригаде у Возући 1994.

Ситуација на Озрену, која је пријетила да прерасте у катастрофу, уздрмала је јавност Републике Српске. Команда ВРС је предузела хитне мјере: из састава 1. Крајишког корпуса на Озрен су пребачена два батаљона 27. дервентске моторизоване бригаде, дијелови 1. батаљона војне полиције, 1. извиђачко-диверзантске чете, јуришни одред „Вукови са Вучијака”, 9. извиђачка чета и 9. батаљон војне полиције из састава ОГ Добој – укупно 1.750 људи. Источнобосански корпус послао је своје борбено прекаљене ветеране – 1. бијељинску лаку пјешадијску бригаду „Пантери“ (1.000 војника), коју је предводио њен командант мајор Љубиша Савић „Маузер“.

Дана 26. јуна стигло је појачање 1. Крајишког корпуса, заједно са јединицама ТГ „Озрен“, заустављено је напредовање муслиманских група и наметнуте су им позиционе борбе. Гарда Пантери је 28. јуна ушла у борбу у покрету, задавши снажан ударац лијевом боку ОГ Босна, у рејону Хајдаревића. Већ 1. јула над јединицама ОГ Босна надвила се веома озбиљна опасност од опкољавања: под тучом граната и мина и сталним нападима свјежих српских снага, муслимански борци су почели да се повлаче, што је убрзо прерасло у масовни панични бијег. На источном сектору фронта, енергизиране јединице ТГ „Озрен“ кренуле су у контраофанзиву. До 5. јула, обе муслиманске групе су враћене на своје првобитне положаје.

Пажљиво планирана муслиманска офанзива против Возуће доживјела је потпуни крах. Пораз је био тежак: убијено је или рањено око 1.500 војника АРБиХ. Ова битка је добила широк одјек у страним медијима (на главној страници Вашингтон поста се тих дана појавио чланак о великом поразу муслиманске војске).

Битка за Возућу открила је снаге и слабости ВРС-а и АРБиХ, које су посебно биле евидентне у кампањи 1994. године, у којој је војска босанских муслимана већ била потпуно конкурентна борбена снага. Надмоћ АРБиХ у дјеловању диверзантских јединица била је очигледна. Баш као и немогућност (у то вријеме) да се координирају истовремене акције великих војних група. Све већа опасност за ВРС представљао је слаб командни кадар на нивоу батаљона и чете. Дисциплина је била лоша. Истовремено, српски кадровски и организациони рад на нивоу Оперативне групе – корпуса био је беспрекоран. Брз, добро изведен трансфер елитних јединица на Озрен је добар примјер за то. ВРС је наставила да паметно користи своју артиљеријску надмоћ, наносећи АРБиХ огромне губитке у људству. Међутим, зависност „обичних“ формација српске војске од елитних јединица, био је веома лош за укупну борбену ефикасност ВРС. Јер елитних једноставно није било довољно.

Зависност слабих српских јединица Тактичке групе Озрен од елитног појачања била је евидентна већ у новембру, када је АРБиХ покренула ограничене офанзивне операције на правац Возуће. 

Напредовање муслимана је брзо заустављено, али без подршке елитних јединица распоређених у том тренутку код Теслића, Добоја и Бихаћа, озренски Срби нису могли да поврате изгубљене територије. Новембарски напад био је својеврсна проба за сценарио који је услиједио након успјешне офанзиве АРБиХ на Озрен у септембру 1995. године, када су све главне снаге 1. Крајишког корпуса истовремено одбијале нападе на свим фронтовима у Крајини.