Одбрана Приједора 1995.

Одбрана Приједора 1995. године или Друга одбрана Приједора (прва је била 30.маја 1992. када су муслиманске параформације напале град (више:  https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2011/11/borbe-u-prijedoru-1992.html ).
Борба за Приједор се водила септембра и октобра 1995. када Војска Републике Српске води одлучујућу битку са далеко бројнијим и удруженим непријатељским снагама ( НАТО, ХВ и АРБиХ) уједно то су биле и задње борбе пред потписивање Дејтонског споразума.


Друга половина ратне 1995. године је била веома тешка за српски народ у Републици Српској и Српској Крајини. Након етничког чишћења Српске Крајине у августу, ријеке избјеглица су се сливале у Приједор, слике прогнаног српског народа су јако погађале приједорчане будећи слике из Другог свјетског рата када је овај град по броју жртава, међу најстрадалнијим у Југославији.
Приједорчанка З.У. :Пролазећи са дјететом у колицима према граду видјела сам масу народа како леже испод трактора, на путу... Људи нису пуштали никаквог гласа али тужни погледи су говорили све, тешко сам се пробијала путем са дјечијим колицима па сам са дјететом у рукама наставила даље. По повратку назад сам затекла колица на истом мјесту гдје сам их оставила. 


НАТО бомбардовање Приједора. 

У циљу да се олакша хрватско-муслиманској коалицији и припомогне гдје удружени непријатељ није способан да преузме инцијтиву, НАТО је наставио свеобухватни план бомбардовања српских положаја и у 1995. години, који је трајао од 30.августа до 13.септембра.

Прва бомба на подручје Приједора је пала 9. септембра у селу Марини а тог дана је на небу изнад Републике Српске нашло 213 борбених авиона. Бомбардовани су и многи циљеви по Републици Српској: насеља Мотике и Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Градишке, Саница код Клуча, Кљевци код Санског Моста и још мјеста код Прњавора, Јајца и Сарајева.

11. септембра, поред рекордог броја од 294 авиона на циљеве по РС, почели су да дејствују и крстареће ракете ''Томахавк'' са америчке ратне крстарице ''Нормандија'' усидрене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по ширем простору општина Приједор и Бања Лука. То је била и њихова прва примена у брдско планинским условима. (Исте ракете су једино употребљиване за вријеме заливског рата против Ирака, потом 1999 против Југославије).
Телевизијски репетитор на Козари (Лисина) погођен је са 6 ракета ''Томахавк''. За лист ''Шпигл'' врховни комадант снага НАТО-а амерички генерал Џувејн је рекао: ''Томахавк'' је око Бања Луке направио добар посао. Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2 и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима из Крајине. Персонал им је изузетно образован. У таквом случају ''Томахавк'' је изврсно оружје''.

Репетитор Лисина на Козари (десно горе)
главни циљ НАТО бомбардовања. 

13.септембра, задњег дана бомбардовања, добио се утисак да је бомбардовање неселективно и насумично. Гађано је више цивилних него војних циљева. Једино је са три ракете ''Томахавк'' ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари.









Хрватска офанзива на Уну.

Брзо исланирану операцију названу ''Уна 95'' извршиле су снаге загребачког војног округа. 1. и 2. гардијска бригада ХВ подржане од 17. Домобранског пука, имале су за циљ прелазак преко Уне на територију Републике Српске, заузимање мостобрана и градова на Уни а онда офанзиву продужити према Приједору у циљу његовог заузимања.
Српску обалу чували су батаљони старијих бораца (50-60 година). из 1. Новиградске бригаде и 11. Дубичке бригаде.

Хрвати су очекивали да је морал старијих војника слаб и да ће их гарда једним ударцем помјерити са позиција. Прво непријатно изненађење их је дочекивало 18. септембра када су Срби уништили прве чамце и сплавове, првог дана десетине хрватских војника је погинуло на самом преласку ријеке. Три јуришне групе које су се пробиле на другу страну обале је било највеће достигнуће, јер већ други дан су били или уништени или повучени. Гардијска бригада ''Црне Мамбе'' је готово потпуно уништена, недалеко од Козарске Дубице. Српски борци више нису дозвољавали ни метра земље.

20. септембра операција је прекинута. Њен неуспјех и велики губитци су имали негативан утицај на побједничко расположење посље ''Олује'' и ''Маестрала'' са губитцима око 100 људи и 250 рањених. С обзиром да је у већим операцијама југословенског рата (''Коридор'', ''Олуја'') побједници изгубили 200-300 људи - ово је био страховит губитак.
Американци су захтјевали наставак операције и зузимање Приједора али Туђман посље тешких губитака на Уни је одбио наставак операције.

Tако је амерички дипломата Холбрук отворено у књизи "Зауставити рат" савјетовао Хрвате да "покушају заузети Приједор, прије прекида ватре", како би имали више могућности да врше притисак на Србе током предстојећих разговора.
Али су српски борци вјештим кориштењем артиљерије и одлучним отпором, одбанили западне границе Српске а и Босанску Крајину, од непријатељских напада благосиљаних директно из Вашингтона.
(више: https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2013/12/operacija-una-95-odbrana-zapadno-kraji.html )

 Офанзива АРБиХ из правца Сане.

АРБиХ подјељена у три Оперативне групе ''Сјевер'', ''Центар'' и ''Југ'' наставља офанзиву у правцу Крупе на Уни, Новог Града, Кључа и Санског Моста. Стратешки циљ 5. корпуса је заузимање Приједора и Бања Луке.

Прво изненађење и заустављање муслиманских трупа је било на положајима пред Новим Градом и Санским Мостом 18. и 19. септембра. Генералштаб ВРС је доњео одлуку да се брзо формира линија одбране и спреми контранапад. Српска команда је сакупила преко 14.000 бораца са подручја Санског Моста, укључујући и 10. Оперативну групу Приједор под командом пуковника Радмила Зељаје - једног од најзаслужнијих за одбрану Приједора! (јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС).
19. септембра су придошле и јединице из Србије: ''Арканови тигрови'', ''Црвене Беретке'' и многи добровољци, што је прерасло на 16.000 бораца.
Пред самим Санским Мостом 19-22. септембра, српске јединице потискују 5. корпус АРБиХ.

Ватрени положај МБ 160 мм.
 Иначе овај МБ је прерађен од недовршене цијеви
 за топ-хаубицу М-84 Нора 152 мм. ВРС је имала пар ових примјерака МБ.
Околина Санског Моста, септембар 1995. године.

5. корпус АРБиХ је безуспјешно покушавао неколико дана да пробије нову српску линију одбране. Након неколико болних удараца од стране српских браниоца, током три дана жестоких борби у септембру 20-22, 5. Козарска и 6. Санска бригада ВРС, поразиле су муслиманску групацију "Центар",  југоисточно од Санског Моста, узимајући командно мјесто 502. бригаде у селу Жегар и скоро потпуно затвориле прстен и окружиле 510. бригаду у селу Хрустово. Снаге 5. корпуса АРБиХ одбачене су 6 километара.

У ноћи 23. на 24. септембра Српска добровољачка гарда, 65. заштитини пук те дијелови 16. Крајишке и 43. Приједорске мт. бригаде су у налетима одбиле 505. и 506. бригада ОГ "Север", на правцу Новог Града и планине Маидан, тако су пропали покушаји напада на Приједор преко Љубије. Ову акцију је лично водио генерал Ратко Младић.

У другој фази противудара 24-30. септембра, српске снаге враћају територију јужно од Новог Града и долазе на прилазе Крупе на Уни и Отоке. У наредних пет дана (1-6. октобра) јединице 6. Санске и 5. Козарске бригаде, долазе на обронке изнад Кључа. Међутим 6. октобра 16. Крајишка бригада хитно је пребачена у рејон Добоја због пробоја АРБиХ на Озрену, а на кључко ратиште долази 10.000 бораца 7. корпуса АРБиХ, тај преокрет снага је значио велики проблем за ВРС.

Такође због жестоких борби ВРС код Кључа и Мркоњић Града против удружених муслиманско-хрватских снага крајем септембра и почетком октобра, многе српске јединице су морале у помоћ исцрпљеним и малобројним српским снагама које су браниле то подручје задњим снагама, што је додатно слабило одбрану пред Санским Мостом и Приједором.

Међутим након доласка 10.000 муслиманских бораца ''јужни курс'' се радикално промјенио, муслимани су поново наставили офанзиву на правцу Кључа, ријеке Сане и Санског Моста. Генерал Атиф Дудаковић појачава Оперативну групу ''Центар'' на лијевом крилу са придошлим борцима из 7. корпуса АРБиХ

9. октобра муслиманске снаге "Центар и" Југ "у исто вријеме нападају српске положаје 15. Бихаћке и 17. Кључке бригаде ВРС (поново лицем у лице са својим старим непријатељима на платоу Грмеча). Српске снаге нису могле задржати брзи налет многобројних муслиманских бораца.
Пуковник ВРС Радмило Зељаја брзо скупља снаге 43. Приједорске мт. и 11.Дубичке бригаде да се зауставе напредовања 5. корпуса АРБиХ на периферији Санског Моста, међутим   противнапад није успио и јединице АРБиХ су ушле у Сански Мост 10. октобра и добиле артиљериски домет на град Приједор. (од 13. до 17. октобра из правца Санског Моста на ужи дио града Приједора испаљене су 64 гранате, али без значајног успјеха. У том муслиманском бомбардовању погинуло је једно лице а 18 је било рањено).

 Дана 12. октобра, примирје је ступило на снагу у Босни и Херцеговини. Међутим, командант 5. корпуса АРБиХ, арогантни генерала Атиф Дудаковић се оглушио на примирје и поново дао наредбу својим трупама да се офанзива настави и да се заузму Приједор и Бања Лука.



Убрзо је 5.корпус АРБиХ, тачније ОГ ''Центар'' добила отрежњавајући удар од 43. Приједорске  моторизоване бригаде ВРС, на сјевероисточним дијеловима Санског Моста. Сада су муслимани натјерани у одбрану и сљедећих  недељу дана били су принуђени да се бране од српских контраудара према Санском Мосту. Не само да су муслиманске снаге претрпјеле велике губитке на линији Копривна-Алишићи-Усорци него је питање српског повратка Санског Моста поново висило у зраку.

20. октобра завршене су и посљедње битке на санском ратишту, дајући пут "великој дипломатији". Војне операције су престале и свијет је сада ушао у тешке преговоре.

Борбе у Подрињу - Вишеград, Фоча 1992.

Вишеградски стари мост 

Вишеград.


Истовремено са ослобађањем Зворника, јужно од града Вишеграда на обалама  ријеке Дрине одвајају се локалне заједнице, локални Срби у јануару гласају за улазак у САО (Српска аутономна област) а муслимани за суверену БиХ на челу са руководством из Сарајева. Током прољећа 1992. године ситуација у Вишеграду је слична као и у другим градовима Босне: дијеле се двије етничке групе, формира се одвојено власт и полиција, подижу се барикаде...

ЈНА у Вишеграду 1992.

7. априла 1992. око 1000 српских бораца ТО те око 150 локалних полицајаца са мањом јединицом 37. Ужичког корпуса ЈНА, умарширали су у град. Борбе су се водиле са мањом групацијом муслиманске полиције и припадника ''Патриотске лиге''. Најжешћа борба је била 8. априла око зграда полицијске станице.
Истога дана велики дио локалног муслиманског становништва је избјегао из града, владала је и паника због гласине о присуству Аркана у Вишеграду.

На крају борби за Вишеград десио се и један инцидент: криминалац  Мурат Шабановић је очајнички покушао да заустави српски напад, тако што је заузео хидроелектрану у близини града и пријетио да ће је разнјети. У том случају Вишеград и околина би били поплављени.
Након разговора са њим и убјеђивања, Срби су преузели брану а несуђени рушитељ Мурат се повукао.

У наредних неколико дана српске снаге уништиле су раштркане џепове муслиманског отпора у близини Вишеграда. А код мјеста Рудо на босанско-српској граници, уништена је јединица "Зелених беретки" (војно крило СДА).


Фоча (Србиње).

Фоча, ратне 1992.

У цијелом Подрињу можда најаче борбе су се водиле управо око Фоче, смјештене 20км југозападно од Горажда. Фоча се налази на важном стратешком путу који води од сјевера према југу цијелом долином Дрине. Етничко становништво је грубо подјељено (52% Муслимани и 45% Срби). Овдје је дошло до великих ескалација међуетничких контрадикција, као и у цијелој Босни у марту. Након серије инцидената, 23. марта, локални кризни штаб СДС-а најавио је "стање спремности". Овај корак су првенствено изазвале вијести о растућем притиску на српску мањину у Горажду.

Српске снаге у Фочи и околини, чиниле су углавном борци Територијалне одбране (око 1.000 људи), комбиноване одреде ТО из сусједних општина (на примјер из Чајнича) и 200 локалних полицајаца који су се недавно придружили формираном српском министарству унутрашњих послова. Након тога, у последњој фази борбе за град, придружили су се и добровољци из "Српског покрета" Војислав Шешељ. Ограничену подршку пружили су јединице 37. Ужичког корпуса ЈНА.

Снаге муслимана у Фочи бројале су неколико стотина војника паравојних снага СДА. То су биле најорганизоване и добро наоружане муслиманске снаге у источној Босни, без бораца Горажда. За разлику од Бијељине, Зворника и Вишеграда, гдје су Срби успоставили своју контролу за један или два дана, борбе за Фочу су трајале три недеље.

Када је Босна и Херцеговина формално прогласила независност 6. априла, истог дана Срби из Фоче преузели су контролу над главним општинским зградама, укључујући и полицијску службу и прогласили своју припадност БиХ и независност од владе у Сарајеву. Битке које су започеле у граду, увече 8. априла, преселиле су се на подручје хидроелектране 9. априла, као и у Зворнику, Срби су издали ултиматум: "Спустите оружје!" Муслимани су га игнорирали, а увече истог дана српски борци су почели да бомбардују град са хаубицама. Борба се водила у предграђу код већине муслиманског становништва (Доњег Поља, Алаџа). У наредних неколико дана, српски борци су преузели предграђе Фоче. Овде су се муслимани борили вјешто и очајнички. Већина града у поподневним часовима изгледа је мртво (многи локални становници су већ побјегли), а ноћу је постао рај за пљачкаше.

Потпуна контрола над Фочом долази 14. априла, када српске снаге концентрисаном ватром из  артиљерије успјевају да избаце муслиманске снајперисте из небодера (са којих муслимански снајперисти држе под контролом цијели град). Након пада насеља Доњег Поља гдје је пружит најачи отпор, муслиманска одбрана је почела да се руши, а до 17. априла већина муслиманских снага је напустила град, укључујући и велики дио мирног становништва.

Одлазак на борбени задатак. Фочанско ратиште, околина Тјентишта.
(18. херцеговачка бригада ВРС).

Ослобађање Фоче је био велики успех за Србе у њиховој офанзиви у Подрињу, али су морале још да се воде борбе са саботажама неколико муслиманских група распршитих широм града. Тек крајем јула српски борци су успели да у потпуности обезбједе овај реон.

У наредним данима формиране су у Вишеграду и Фочи двије тактичке групе ВРС. Које су активно учестовале у борбама за коридор Трново - Горажде, којег су муслимани покушавали успоставити. Борбе у Подрињу 1992. су се прењеле у ''троугао'' између Рогатице, Вишеграда и Горажда, дуж обе обале Дрине.

Борбе у Подрињу - Зворник, Шековићи 1992.

Подриње - источна Босна, земља коју ријека Дрина раздваја од Србије, је била једна од најважнијих стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску од виталног значаја да имамо заједничку границу са Савезном Републиком Југославијом за несметану економску и војну помоћ како тад тако и у будућности. Једини проблем је била етничка мапа Босне и Херцеговине која је била попут ''исцјепане одјеће'' посебно више истакнута у Подрињу него у Крајини или Херцеговини.

Таква ишарана мапа ће наговјестити крваве оружане сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно становништво Подриња.

Зворник 

Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске територијалне снаге са подршком добровољаца из Србије, разматрају наставак акције и спајање осталих градова дуж ријеке Дрине у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.

Међутим муслиманска страна се далеко прије припрема за преузимање контроле у Зворнику већ у јесен 1991. је формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем и постројена у селу Годуш код Зворника. Такође камадант екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.

До почетка априла 1992. становништво Зворника је било око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).
Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања резултата референдума. Двије недеље касније, Срби су прогласили '' Српску општину Зворник''. До краја марта локална полиција је подјељена према етничкој припадности у два непријатељска одреда.

 Ослобађање Зворника.

Рат у Зворнику је дошао 5-6 априла, када наоружани муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град постаје затворен за улазак или излазак из њега.
Али праве борбе за град настају српском офанзивом 8. априла, пред свеопшти напад на град је Жељко Ражнатовић ''Аркан'' послао ултиматум да ''Патриотска лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине, ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико часова посље напада, Зворник је био чврсто у српским рукама, посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.

Борбе око Зворника и Шековића.


Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено преузимају контролу над читавом општином у настојању да се споје са српским општинама Власеница и Шековићи те створе заједнички простор који би повезао сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске територије око Сарајева све до Србије.

Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око Зворника се успјешно реализују, једна од најкрвавијих борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник. Тачније 26. априла.
Када се разбијени одреди зворничких муслимана склањају у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим одреди српске ТО са добровољцима и тенковским батаљоном ЈНА разбијајау и ту групу.

Тенк ВРС у близини Зворника.

Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и на потезу села Снагово Доње-Каменица, три километра јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.
Великог успјеха у сламању отпора су имали такође добровољци из Српске радикалне странке - Војислав Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.

До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских села, гдје се стигло до периферије мјеста Сапна (15км сјеверозпадно од Зворника). Ту су муслимански борци пружили одлучан отпор од Сапне преко села Незук и Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у заустављању је одиграла муслиманска јединица ''Црни лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који је погинуо у борби.

11. маја српске снаге улазе у Калесију, 20км западно од Зворника. На тај начин обезбјеђен је пут Шековићи-Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала са сјевероистоком Републике Српске. 25-28. маја муслиманске трупе поново заузимају Калесију али коридор према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске војске.

Крајем маја и јуна, обе стране су спровеле реорганизацију оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике Српске.

У реону Шековића су формиране двије бригаде 1. Зворничка лпбр и 1. Бирчанска лпбр. Прва је држала фронт у правцу Сапне и Калесија а друга источни фронт према Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП-специјалних снага.
Обе српске бригаде имају укупно 7.000-8.000 бораца. Са западне стране из правца Калесије, Сапне, Теочака...муслиманске снаге имају око 10.000 бораца а југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000 бораца.

7. јуна муслиманске јединице из Калесије и Сапне нападају положаје Зворничке бригаде. У борбама које су трајале мјесец дана муслимани су заузели село Мемиће али су на другим мјестима напади одбијени.

 19. јуна 1. Бирчанска бригада ВРС у офанзиви заузима брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече и бившом ЈНА базом Дубраве недалеко од Тузле.

9. јула 1. Зворничка бригада ВРС враћа село Мемиће под своју контролу, обнављајући комуникацију између Шековића и Зворника, тај фронт посље остаје миран.

У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу аутопута. Овог пута главни напади су стизали из муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су убачени у реон Црног врха који доминира коридором и главном комуникацијом између Шековића и Зворника али су убрзо елиминисани.

Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице истовремено нападају коридор са сјевера и југа, покушавајући да пресјеку једину комуникацију те да се повежу, али напад је одбијен.

Саботажни и диверзантски муслимански одреди су покушали два пута преузети контролу над аутопутом у септембру, али су такође одбијени.

Српски борци на бранику отаџбине - околина Зворника, септембар 1992.
(преузето са странице Alamy).

У октобру муслиманске трупе, већ знане као АРБиХ, покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор између Пала и Зворника.
Избијају жестоке борбе, у којој су одбијени таласи напада муслиманских формација. У контра нападу 1.Зворничке лпбр и 1.Бирчанске лпбр ВРС готово да је уништена муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из правца Калесије и Теочака је 30. октобра покренута велика офанзива АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије главног комаданта операције Хајрудина Месића.

Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно покушавали пресјећи комуникацију али српска одбрана је била одлучнија да брани тај простор.

22. децембра 1. Зворничка лпбр ВРС у офанзиви је преузела контролу над путем Зворник-Братунац,  коначно ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну обалу Дрине до Каменице.

Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године, овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.

Споменик српским борцима Зворника.

Ослобођење Бијељине 1992.

Град Бијељина.

Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу Подриња, највећи град географске области Семберија на само 15 км од границе Србије.
Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У самом граду су превладали муслимани, а у околним селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА. Током 1991. и почетком 1992. године, обе стране су покушале подјелити полицију по етничким линијама и успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе је тај задатак је био много тежи, јер у граду је међу функционерима био утицајнији муслимански СДА који је руководио добро наоружаним и бројнијим члановима "Патриотске лиге" и "Зелене беретке". Осим ових снага била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су нацисти формирали од босанских муслимана током Другог свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази двијеста људи, али са осталим пара-формацијама чине оштрицу СДА.

Српске и муслиманске стране су формирале своје ''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су српски радикали из странке Др. Војислав Шешељ окупљали у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија - повријеђено је седам особа.
Догађај узнемирује све муслимане, наравно, убрзо се шире гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке. Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након експлозије  ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је извесни Александар Зекић. Испитивање је показало да Зекић не припада ни једној политичкој партији и да је бомбу бацио због свог нејасног разлога. Највероватније је то била ментално неуравнотежена особа. Али без обзира на велики публицитет у овом случају градске власти су изјавиле да је у овом случају политика није присутна. Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак, "Зелене беретке" спаљивају кафић "Казино ",српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" те у пуцњави су рањене три особе, које су одведене у локалну болницу. После поноћи, пуцњава престаје, обе стране се баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде блокирају центар Бијељине, док српска страна поставља барикаде на рубовима града.


У јутро, 1. априла, избија пуцњава велике жестине. Срби су брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на периферији града. У суштини, то су биле наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је контролисала СДС. Висока борбена ефикасност одликује војнике из СРС (шешељева странка), који већ имају драгоцјено војно искуство у урбаним условима, стеченим у Вуковару.
За преузимање власти у граду, муслимански националисти рачунају на своје оружане снаге "Патриотску лигу" и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и добро наоружани и што је најважније фанатични исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у свијету о "српској агресији". На такав начин успоставити контролу над градом (као у примјеру Бихаћа, Сребренице, Жепе, Сарајева...). Али крвави догађаји у Бијељини су кренули другим током.

Јутро, 2. априла, раскрива тужан центар града: Спаљени кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су биле празне, српско и муслиманско становништво је у страху сједело у својим кућама. Многи су напустили Бијељину. Дјелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге националиста сортирају односе у граду, а војска ту није била довољно снажна за интервенцију.
Нарочито жестоки сукоби 2. априла су се одвијали у близини болнице и градског парка. Срби су бранили зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке" забункирале у болници и омладинском дому. Сваким сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град. Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу Бадовинци у Србији, у близини границе.
Контролисали проток робе из Србије у Босну. "Тигрови" су током периода југословенског сукоба били  једна од најспособнијих српских јединица. Они су активно учествовали у борбама за Вуковар и борбама у Крајини. "Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и подизање барикада. Заједно са "Шешељевцима" формирали су кичму српских снага у операцији ослобођења града.

Међутим Арканови тигрови су имали ригорозне методе ратоваја. Користили су тактику застрашивања цивила понекад  и убиства углавном несрпског становништва али и појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске која није одобравала насиље против невиних људи.
Али савршено обучена и дисциплинована јединица, без којих у почетној фази рата у Босни би  Срби били у тешком положају против добро организованим и бројнијим хрватско-муслиманским трупама

https://www.youtube.com/watch?v=KieshyeZHXo интервју Аркана посље борби.

У међувремену у Бијељини се састаје делагација да разјасни ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета Абдића. Ту су још били замјеник премијера Миодраг Симовић, министар одбране Јерко Доко, Биљана Плавшић, Горан Хаџић, еписком Качавенда...
Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као представник СДА, међутим исказаће се да је то била подла игра Изетвеговића, јер је послао делегацију у непознато чије је лидер био Абдић веома популарна фигура у Босни, да би у случају његовог смакнућа од стране ''аркановаца'' искористио за медијску пропаганду а самим ти и елиминисao Абдића као такмичара, чији ће се планови раскрити већ у наредној години.

https://www.youtube.com/watch?v=IjflR797oIY снимак са састанка.

3. априла средином дана, пуцњава у Бијељини је потпуно престала, муслиманске параформације су биле поражене, неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У неким мјестима се још чула пуцњава али до 15.00 сати све је било тихо.

Због недостатка телефонске комуникације,често су пласиране гласине од стране водећих босанских медија о томе како је током борби центар града тешко оштећен, али након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе од метака, неколико прозора је разбијено и неколико кафића је спаљено. Наравно нема знакова кориштења било какве артиљерије, како је наводила  штампа из Сарајева.
У уличним борбама обе стране су се користиле лаким наоружањем. Отуда је минимална штета за град. На састанку са новинарима Аркан је представио медијима заробљено наоружање, разних калибара те посебно 9мм аутомат ''Shawkat'' на коме је написано '' made in Croatia'' што сугерира одакле је било набављено наоружање и ко се припремао на рат.

У поподневним сатима 3. априла локални радио је објавио: '' Кризни штаб српског народа и бораца САО Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда, држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани су замољени да предају сво наоружање које имају. Ова апелација је примљена са разумјевањем те су људи долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи који су предавали оружије нису били заробљавани ни заточени, иаоко се међу њима крили дојучерашњи активисти ''Патриотске лиге''

У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске је  подузет по договору са Предсједништвом Босне и Херцеговине.

Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је остала једном и заувјек изгубљена за муслиманске екстремисте. Цијена те побуне је била сљедећа: 41 мртвих, десетине рањених те оштећена инфраструктура града. Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих екстремних сународњака су формирани у бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике Српске. Највећи број муслимана у ВРС са подручја Семберије су били управо из Бијељине и мјеста Јање 10км од града. А неколико стотина их је било у 3. семберској бригади ВРС.

Споменик српским борцима.