Преузимање контроле у Бос. Крајини 1992.

Почетком марта 1992. године, почињу први инциденти на рубним подручјима Босанске Крајине. Прва пушкарања су отпочела између општина Кнежева и Травника а прве блокаде у селима Шишавa и Ђелиловац. Такође индентична ситуација је и на територији између Јајца и Шипова. Али судбоносни дани за Босанску Крајину и Србе на њеном већинском терирорију ће одпочети априла и маја.  

Наслов у новинама из марта 1992.

Бања Лука је други највећи град Босне и Херцеговине, са 150.000 становника, главни град западне Босне, који се историјски назива Босанска Крајина. У Бања Луци је, као и у скоро свим заједницама Босанске Крајине, доминирало српско становништво. То, међутим, није сметало активистима СДА и ХДЗ-а, који су планирали почетком априла да преузму власт у граду. Срећом, иницијатива у западној Босни била је у потпуности у рукама Срба и њихове националне странке СДС. Муслиманско-хрватска завјера откривена је буквално уочи почетка њене примјене. Било је потребно да се спријечи нова крвава субота и избјегне понављање бијељинске трагедије. 

У ноћи са 2. на 3. април, Српске Снаге Самоодбране блокирале су барикадама све улазе и излазе из града. С.С.С., заједно са бројним присталицама који су им се придружили, преузели су контролу над најважнијим бањалучким цивилним објектима: Зградом општине града, поштом и банком. Градски мост преко ријеке Врбас узет је под заједничку заштиту "ЦК" и наоружаних грађана. Муслимански и хрватски екстремисти су схватили да је њихов тренутак пропуштен.

До 8.30 ујутро сви прилази Бања Луци у цијелом граду били су под потпуном контролом српске полиције и наоружаних грађана. Из безбједносних разлога и како би се избјегле провокације муслиманских и хрватских радикала, градска предузећа су привремено обустављена, а аутоцесте су дозвољене само у јавном превозу. Такве строге мјере српске снаге су користиле за безбједност цјелокупног становништва града - Срба, Муслимана и Хрвата. Захваљујући овим добро координираним и правовременим акцијама, избјегнута је главна ствар - хаос и крвопролиће који су истовремено владали на сјевероистоку земље, у Бијељини.

Приказ територије САО Крајине 
у прољеће 1992. године.

Сваких педесет минута градски радио је емитовао поруку Српских Снага Самоодбране. У њему пише:

 "Ми, српски родољуби, борци Југословенске народне армије, резервисти и добровољци, грађани

Бања Луке, рођаци и пријатељи погинулих бораца, организовани у Српским Снагама Самоодбране, предузели смо ову акцију из сљедећих разлога: због новог геноцида над српским народом који се ових дана ослободио у Босанском Броду и пријетио да се прошири на читаву територију Босне и Херцеговине, због антисрпске политике Републике Босне и Херцеговине и непријатељског става према војном особљу Бањалучког корпуса, они су илегално лишени свих социјалних права и гаранција, а патриоти који су одговорили на мобилизацију такође су лишени средстава за живот; да подсјете војно руководство (СФРЈ), да је стрпљење српског народа Босанске Крајине и војника Бањалучког корпуса велико, и да жели да заштити народ да би сачували његову част и достојанство, ко неће, нека препусте мјесто онима који су за то способни... Од руководства заједнице захтевамо активирање Кризног штаба и тренутно испуњавање наших сљедећих услова: 1. На територији Бањалуке, а затим и на целој територији Босанске Крајине, одмах усвојите закон о унутрашњим односима Републике Српске Босне и Херцеговине.

 1. Ослободити дужности свих који су се показали као рушитељи Југославије и непријатељи српског народа са својих положаја. Исто важи и за судије. 
2. Захтјевамо од Високе команде и Председништва Југославије да одустану од идеје о подјели Бањалучког корпуса и пресељавањем његове јединице у друга мјеста ... Захтјевамо отпуштање из војске или премјештање на ново мјесто службе, официре корпуса који су гласали против Југославије и настављају да командују српским војницима. 
3. Захтјевамо да се објављују имена војника који продају оружије непријатељу. Захтјевамо њихово тренутно хапшење.
 4. Захтјевамо промјену у руководству локалних филијала Југобанка, Развојна банка и Бањалучка банка, да спријече саботаже у финансијском систему.
5. Захтјевамо промену у управи Поште, која је гласала против Југославије и због тога немају право да раде у федералном поштанском систему. 
6. Захтјевамо истрагу бројних случајева злоупотребе у руководству Заједнице. 
7. Захтијевамо сазивање хитне сједнице Скупштине аутономне регије Босанска Крајина, тако да њен Кризни штаб изабере представнике одговорне за испуњавање ових захтјева, чиме се осигуравају права бораца,

На крају радио поруке Српских Снага Самоодбране, прочитан је следећи апел: 

"Свим муслиманима и Хрватима је загарантована потпуна безбједност. Искрено вас молимо да се суздржите од провокативних акција. Грађани који се слажу са нашим захтјевима, војска и полиција, позива на добровољну сарадњу ... Позивамо борце на фронту да остану на својим позицијама - одговорни смо за сигурност града и њихових најмилијих ... "

Кризни штаб се одмах окупио на састанку који је трајао више од три сата. Сви захтеви ''ССС'' су прихваћени. Договорено је да Српске Снаге Самоодбране одржавају ред у граду до понедељка, 6. априла, када ће мјешовите патроле полиције, војне полиције и територијалне одбране преузети ове функције.

Кризни штаб Бања Луке оцјенио је одлучну и спасоносну акцију Српских Снага Самоодбране, као реакцију на писма која је републички министар одбране Јерко Доко упутио свим босанским заједницама уочи којих је српски народ и њихове борце прогласио „ванзаконитим“. Доко је, попут Хрвата, наравно слиједио упутствима из Загреба, јер се радило о српским борцима Западно-славонског корпуса, гдје су се бориле јединице Бањалучког корпуса ЈНА и добровољци из Босанске Крајине.

Догађаји који су се одиграли у Босни и Херцеговини, почев од 4. априла показали су правовремену акцију српских родољуба у Бања Луци.У позадини трагичних догађаја у Сарајеву, др Радислав Вукић, један од вођа српског народа Босанске Крајине, рекао је 5. априла, након што су муслиманско-хрватски чланови Председништва БиХ прогласили мобилизацију ТО: „Алија Изетбеговић је прогласио рат српском народу, али Бања Лука је прозрла његов план на вријеме, сада сам спреман да зауставим сваки покушај угрожавања виталних објеката у граду''. 

Средином априла 1992. године у Босанској Крајини, Срби су контролисали општине у којима су увјек чинили већину. Ситуација је остала нејасна само у градовима Приједор, Сански Мост и Кључ. Успостављање контроле над тим заједницама било је неопходно за консолидацију територије Републике Српске у западној Босни и за постизање њене „природне“ границе уз ријеку Уну.

У општини Приједор 44% су чинили муслимани, 43% су били Срби, 6% Хрвати, а око 8% су људи који су себе идентификовали као "Југословене". У Санском Мосту муслимани су чинили 47%, Срби 42%, Хрвати 7%, "Југословени" 4%. У Клучу је било 49,5% Срба, 48% Муслимана, 1% Хрвата и 3% Југословена.
Током јесени 1991. и пролећа 1992. године. Муслиманске и хрватске заједнице у долини Сане покушале су да организују јединице самоодбране на основу постојећих јединица Патриотске лиге. Ове јединице биле су наоружане ловачким пушкама или старим пушкама М48 из складишта за одржавање. Са више од 1000 људи, они су били раштркани по селима. Није било ниједног командног центра. У градовима, осим службеника Министарства унутрашњих послова БиХ, и мањег броја активиста СДА и чланова Патриотске лиге.

Након закључења Сарајевског примирја у јануару 1992. године, 5. Бањалучки корпус ЈНА почео је повлачити своје јединице из западне Славоније. Почетком априла јединице 5. и 6. партизанске бригаде и 343. моторизоване бригаде вратиле су се на своје матичне локације у Приједору и Санском Мосту. По повратку, попуњене су резервистима који су се одазвали на мобилизацију коју је најавила Друга војна област. Њима су се придружиле и локалне јединице српског ТО.

Командант Бањалучког корпуса, генерал-мајор Момир Талић, наредио је формирање регионалног штаба за долину Сане, под командом потпуковника Радмила Зељаје, шефа штаба 343. моторизоване бригаде, он је био дужан да координира све своје акције са локалним руководством СДС-а.

Укупно је под командом Зељаје било око 8.000 људи, укључујући редовне јединице и јединице Територијалне одбране.

Сански Мост 

Средином априла Срби су предвођени СДС-ом, почели да узимају власт. 15. и 20. априла 1992. Дијелови 6. партизанске бригаде ЈНА заузели су кључне административне зграде у Санском Мосту. Отпор су пружили само муслиманско-хрватски припадници републичког Министарства унутрашњих послова, који су бранили зграду полиције до 20. априла

Одмах по завршетку операције све несрпско особље општинске полиције отпуштено је кућама.

Приједор 

20. априла Срби су успоставили власт у Приједору. Активну подршку пружали су им војници 343. моторизоване бригаде ЈНА, као и у Санском Мосту који су заузели зграду администрације општине, радио станицу, полицијску станицу. Брилијантно без и једног опаљеног метка и без жртава.

Кључ 

Такође, уз учешће јединица 6. партизанске бригаде, 9. маја је успостављена контрола над градом и општином Кључ. Као и у свим претходним случајевима, Срби су најавили да гарантују безбедност свим становницима, без обзира на националност.

Сљедећи корак српске администрације у Приједору био је апел свим становницима заједница (у ствари, само муслиманима и Хрватима) да предају оружје. У сјећање на приједорске Србе и подсећања на догађаје из 1941. године, када су локални муслимани и Хрвати извршили масакр, је српско руководство сматрало да је најбоље да разоружа представнике ових народа, да се неби страхоте геноцида над Србима поновиле.

Такође су постојали неосновани страхови да би муслиманско становништво мјеста  Козарац и околних села могло, по наређењу Сарајева, блокирати пут између Приједора и Бања Луке.

Међутим, оружје је невољно предавано, тада је потпуковник Радмило Зељаја затражио да сва муслиманска села, у кругу од десет километара око Приједора, оружје предају што је прије могуће или ће им бити одузета силом. Следећег дана, 22. маја, муслимански одред за самоодбрану у селу Хамбарине пуцали су на српске патроле. Радмило Зељаја се касније 

присјетио: 

Радмило Зељаја - комадант и
херој одбране Приједора.
 

"Вишечасовни преговори са представницима СДА и ХДЗ-а нису донијели резултата. 22. маја, на пољу у близини села Хамбарине, пуцали су на наше војнике и убили двојицу. Након 40 минута, нашли смо оне који су пуцали. Ми смо позвали господу из СДА и ХДЗ-а и тражили да оружје буде достављено наредног дана до 12:00 сати, а они су одговорили да се надају да овај налог неће претворити Приједор у нову Тузлу'' (15. маја 1992. конвој ЈНА у Тузли су у засједи масакрирале јединице Зелених беретки и Патриотске лиге)''.

Српска команда је почела да се припрема за напад на побуњена муслиманска села. Мајор Перо Чолић (посље рата - начелник Генералштаба ВРС) касније је сведочио да су два батаљона Пете партизанске бригаде и један батаљон 343. моторизоване, два дана прије инцидента у Хамбаринама, послати у Козарац.

23. маја, српске јединице опколиле су Козарац и околна муслиманска села, пуцале су на њих минобацачима и почеле да се припремају за операцију "чишћења". Борбе за град трајале су четири дана. Лоше организоване муслиманске снаге претрпјеле су велике губитке: убијено је око 100 људи. Заробљено је 1.500 мушкараца у доби од 18 до 60 година. Срби су имали 4 убијена и 15 рањених.

Истовремено, село Хамбарине је заузето. Напад су извршили 5. батаљон 343. (преименован у 43.) моторизоване бригаде, Војске Српске Републике Босне и Херцегвине (од августа, преименоване у ВРС - Војска Републике Српске) и извиђачи Зорана Карлице.

Недељу дана касније у Приједору су се одиграли драматични догађаји. Патриотска лига је погодила место где су Срби најмање очекивали.

Борбе за Приједор.

Операција је планирана мјесец дана раније. Њени иницијатори и програмери били су председавајући локалне ћелије СДА Мирза Мујаџић и командант Приједорског огранка Патриотске лиге, Хрват - Славко Ећимовић. На челу ПЛ јединица били су: 

бивши поручник ЈНА Асим Мухић, Кемал Алагић и Хаџи Изет Месић. 

Десетине бораца концентрисало се у шумама Курева и Пањика јужно од града. Шумским стазама и сеоским путевима тихо су пришли у Приједор и окупили се у старом граду, гдје су били подјељени у пет група. Око 500 чланова Патриотске лиге већ се припремало за наступ на град.

Операција је почела у 4.00 30. маја. Муслиманско-хрватске снаге напале су хотел који су Срби користили као касарну, јединицу јавне безбједности, радио станицу и зграду администрације Приједор. 

Након изненађења српских војника, војници ПЛ-а су заузели хотел и започели борбу за друге објекте. Један од одреда, под командом Едина Чајића, послат је да блокира главни пут који води према граду како би српске снаге у случају извлачења приједорског гарнизона, биле одсјечене. У исто вријеме, Единова група је требала да убједи пет хиљада муслимана предграђа Пухарска да се придруже нападу на град, али то се није догодило.

Жестоке борбе у Приједору трајале су до 8 сати ујутро, када су дијелови 43. моторизоване бригаде прикључили борби и разбили нападаче, наносећи им велике губитке. Као резултат тога, остаци група Патриотске лиге поново су се окупили у шумама Пањика и Курева, одакле планирају нове акције.

Тачни губици муслиманско-хрватских снага нису познати. У борби за Приједор српска војска и полиција изгубила је 14 бораца и имала њих 26 рањених.

Борбе за Сански Мост и Кључ.

Крајем маја - почетком јуна, Срби су морали да изведу тешку операцију у Санском Мосту и муслиманско-хрватским селима око Кључа. Циљ је био да се превентивним војним мјерама неутралише могућа партизанска активност муслимана и Хрвата у Босанској Крајини и да се обезбједи главни град СРБиХ - Бања Лука.

25. маја, јединице 6. Санске (некадашње 6. партизанске) бригаде, почеле су минобацачким гранатирањем предграђа Санског Моста - Махала. Сљедећег дана Срби су започели потрагу за оружјем, истовремено раздвајајући све војнике. Жене, старци и дјеца послани су на територију под контролом муслиманских снага а већина мушкараца одведена је у кампове на подручју Приједора.

У исто вријеме, два батаљона 6. Санске, батаљон 13. партизанске и батаљон 2. инжењеријског пука почели су да чисте села сјеверно и северозападно од града Кључа. Њихово становништво је такође протјерано са граница Српске Републике БиХ, или смјештено у акумулацијске кампове, ради даљег слања на муслиманску територију

1. јуна 1992. године трагични догађаји догодили су се у селу Прхово, 7 км сјевероисточно од Кључа. Српски одред (наводно добровољци који су били у саставу Шесте пjешадијске бригаде) извео је уобичајену операцију откривања тајних спремника оружја. Војници су се у почетку безобразно понашали према становницима. Затим је започела пуцњава у којима су убијена 53 цивила, укључујући жене и дјецу. Треба напоменути да су такве злочине у почетку рата починиле све стране у сукобу, јер су се многе оружане групе састојале од слабо контролисаних, недисциплинованих војника, са мало разумјевања савремених правила ратовања. У љето и јесен 1992. српско војно-политичко руководство предузело је низ мјера за побољшање дисциплине.

Неколико стотина муслимана и Хрвата, склонило се у шуме Мајданског брда, између Приједора и Санског Моста. Већином су то били цивили, али међу њима је било и остатака јединица Патриотске лиге, укључујући и оне који су учествовали у нападу на Приједор. Они су покренули партизанске акције против српских патрола и малих гарнизона. Тиме је српска војска прешла на одлучну операцију чишћења Босанске Крајине.

Према плану чишчења, 5. партизанска бригада под командом мајора Пере Чолића, појачана батаљоном 43. Приједорске моторизоване бригаде, требало је да крене из Приједора на југ, у правцу Старе Ријеке. Овдје су војници под командом Чолића требали да се повежу са јединицама 6. Санске, која напредује са југа.

Операција је почела 20. јула. У току су српске трупе савладале неколико малих герилских група. Затворени цивили упућени су у избегличке кампове ради даљег премјештања на територију под контролом муслиманско-хрватских снага. Операција чишћења Мајданске планине била је посљедња таква акција, у којој је учествовала и војска. На разбијању малих група милитаната Патриотске лиге по шумама била је посље задужена полиција.