Озренско - возућко ратиште 92-95. (2/2)

Од самог почетка рата, српски територији планинског ланца Озрен, протезао се југоисточно од Добоја у дужини више од 40км, ширине највише 25км и заузимао је површину од 500км2. Насељен претежно Србима.

Подручје Озрена је бранила је 9. Оперативна групе „Добој“ (генерал-мајора Владимира Арсића), под командом потпуковника Новака Ђукића. Тактичка група „Озрен“ обухватала је 1., 2., 3. и 4. Озренску лаку пјешадијску бригаду. Подршку су давале, једна или двије бригаде: 1. Прњаворска, 1. Вучијачка, 1. Крњинска и 1. Србачка. Такође и батаљон 2. Тенковске бригаде, батерије 1. мјешовитог артиљеријског пука. По потреби, браниоци Озрена су попуњени снагама 9. извиђачке чете, 9. батаљона војне полиције, специјалне бригаде МУП-а из Добоја. Већина војника бранила је своја огњишта, што им је због одличног познавање околине, дало тактичку предност над непријатељем.

Линија фронта на Озрену није претрпјела готово никакве промјене од почетка оружаног сукоба, упркос узастопним покушајима муслимана да протјерају Србе и преузму контролу над путом Тузла-Зеница, који су снаге УН конвенционално називале "Патка". Овај пут је био жељени циљ муслимана. Његово савладавање омогућило би брзо пребацивање појачања и муниције из региона Тузле у средњу Босну и осигурање боље интеракције између 2. и 3. корпуса АРБиХ. Интереси муслимана били су и ликвидација или барем одсјецање дијела „озренске платформе“, чиме би се ослободиле читаве двије бригаде.

Најтврдокорније борбе на Озрену водиле су се око Возуће, на најјужнијој тачки одбране. Штавише, кроз Возућу је пролазио и пут „Патка“. Најжешће борбе од почетка рата за то подручје водиле су се у јуну-јулу 1994. године. Гдје су муслиманске снаге на више мјеста пробиле српску одбрану, али су као резултат контраофанзиве враћени на првобитне положаје.

Припадници 1. Прњаворске и "Вукови", Чеваљуша, јун 1995.

Офанзиве без престанка.

У мају 1995. покренут је велики напад на Возућу. АРБиХ је 26. маја кренула у офанзиву истовремено на два правца. 2. и 3. корпус муслиманске армије увели су у борбу неколико бригада (ударне су биле 9. муслиманска и 222. "ослободилачка" бригада), потпомогнуте концентрисаном ватром тешке артиљерије, која је довођена одакле год је било могуће. Најжешћи напади долазили су са источне стране озренске платформе, тачније на мјесто Петрово Село, гдје је нападала 22. дивизија 2. корпуса АРБиХ уз подршку јединица 25. дивизије. Тешка ситуација се развила и на западној страни, где су напредовале јединице 3. корпуса. Дана 29. маја, упркос херојском отпору, 1. Прњаворска лака бригада ВРС морала је да напусти неке важне одбрамбене тачке, укључујући 726м високо Подсијелово.

Сљедећег дана, 2. корпус АРБиХ покушава да од Срба преотме три моста преко ријеке Спрече. Посматрачи УН извјештавају да муслимани напредују. Увече истог дана, схватајући озбиљност ситуације, апелује се на грађане републике да помогну у одбијању муслиманске офанзиве:

„Сви који носе српско име и у чијим венама тече српска крв – узмите оружја, зауставите муслиманску офанзиву на Озрен... Нека се уздигне барјак наше побједе – побједимо удружене снаге непријатеља српства и православља!“

Мајска офанзива муслимана је заустављена када је између западних и источних снага  АРБиХ остало свега 2-3 километра, у том тренутку је 4. Озренска бригада била пред потпуним опкољавањем. На вријеме је стигло појачање и  ситуацију је спашена. 

Успјешни су били и херојски контранапади 1. Озренске бригаде, заустављено је напредовање 22. муслиманске дивизије на источној страни истуреног дијела. Истина, код Милиног Села није било могуће вратити мали дио територије. Противнапади снага тактичке групе такође су приморали муслимане (35. дивизија) на повлачење и ослобађање већег дијела територије у области Подсијела. До 4. јуна линије фронта су стабилизоване — муслиманске снаге у већини мјеста морале су да се повуку на положаје које су заузимале до 26. маја.

21. јула настављене су борбе на Озрену али овога пута у мањем обиму. Као резултат препада 35. муслиманске дивизије (ударна снага је био одред Ел Муџахид), 1. Прњаворска бригада је била принуђена да се повуче са више својих положаја у близини Подсијелова. Сљедећи напади уследили су 11. августа југоисточно од Подсијелова и подржани су истовременим нападом снага 2. корпуса. Они, међутим, нису имали озбиљних последица по снаге ВРС.

Сљедећи ударац на Озрен није дошао од АРБиХ, већ од НАТО-а. 6. и 7. септембра, у оквиру операције " Ослобођена сила" НАТО авиони су напали комуникацијске објекте на врху Краљица (883 м). Уз текуће ваздушне нападе НАТО-а на војне и економске циљеве у Републици Српској, на терену  муслимани су покренули операцију "Ураган 95", чији је циљ био пораз српских снага на Озрену.

Дана 3. септембра на командном мјесту 2. корпуса АРБиХ одржан је састанак команданата формација које су требале да учествују у офанзиви. Циљеве операције присутнима је објаснио командант 2. корпуса Сулејман Будаковић. Снаге 2. и 3. корпуса требало је да „у тјесној сарадњи ослободе Возућу”, „непријатељске јединице треба да буду исечене, опкољене и уништене”. Чишћење територије повјерено је војној полицији. Основни циљ операције, према Будаковићу, био је пресељење "мухаџира" из Сребренице и Жепе (10-15.000 људи) на Озрен. Један од учесника састанка је педантно записао у свом дневнику да је Алија Изетбеговић лично заинтересован за успјешан завршетак операције. За стимулисање бораца, муслиманска влада је издвојила око 300.000 њемачких марака. За заробљени тенк или оклопни транспортер плаћали су од 10 до 20 хиљада. 

Дана 10. септембра, ударне снаге 22. дивизије АРБиХ (2. корпуса): 9. муслиманске, 222., 211. и 250. "ослободилачке" бригаде пробиле су српску одбрану источно од Прибитковића и напредовале 5 км према Возући. 2. и 4. озренска бригада ВРС браниле су се истовремено и на истоку и на западу, али су под притиском знатно надмоћнијих муслиманских снага (неколико бригада само једног корпуса АРБиХ напредовало на прилично уском дијелу фронта) биле присиљене да се повуку дубље у територију.

Комуникација између бригада је била прекинута, војници нису имали потпуну слику о томе шта се дешава. Један од официра 4. Озренске бригаде присећа се почетка муслиманске офанзиве: „Док смо преко мегафона позивали муслиманске војнике да се предају, на два километра иза нас гори српско село. Тако смо схватили да нам се непријатељ приближава са позадине... Одлучио сам да сазнам шта се дешава у 2. Озренској бригади: дошао сам до њихових положаја и скочио у празан ров гдје су били наши војници, нашли смо се потпуно опткољени".

У то вријеме, 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) бацила је своје елитне јединице - 7. муслиманску бригаду и одред Ел муџахедин на одбрану 1. Србачке бригаде ВРС. Муслимани су пробили српску одбрану источно од Завидовића у правцу Подсијелова и Паљеника. Главне снаге 35. дивизије јуриле су у правцу југоистока, ка Возући. Међу Србима и даље постоји верзија издаје, да је Возућа дата у замјену за Сребреницу. То потврђује и чињеница да су српску линију одбране на споју 1. Србачке бригаде и одреда војне полиције борци без борбе напустили. Дан раније, шеф полицијског одреда Јефто Благојевић и његов брат Стојко напустили су своје јединице и отишли у позадину, за шта су касније оптужени за предају територије непријатељу.

Офанзива АРБиХ се успјешно развијала: бројчана надмоћ муслимана је имала ефекта. Српске снаге на јужном дијелу озренске избочине морале су што брже да се повуку на сјевер, гдје су се већ окупљале снаге за контранапад. Ипак, неке јединице 4. Озренске бригаде су опкољене.

Сарајевска телевизија је 11. септембра известила о успјешном повезивању јединица 2. и 3. корпуса и успостављању контроле на путу Тузла-Зеница. Возућа је пала после десеточасовне борбе, када су јединице 4. Озренске бригаде у повлачењу задржале муслимане који су притискали са свих страна док су последњи становници напустили град. 12.000 српских избеглица безбједно је стигло до Добоја. Међутим, прстен окружења се затворио прије него што је 1.500 возућких бранилаца и цивила стигло да изађе.

Пад Возуће.

Муслимански медији су трубили о великој побједи, да је трећина озренске територије већ под њиховом контролом. Било је ријечи и о значајним трофејима: осам оклопних возила, десетак топова и стотине стрељачког наоружања. Специјални представник УН Јасуши Акаши званично је потврдио пад Возуће 13. септембра. Судбина неколико десетина српских војника које су заробили муџахедини била је непозната. Исламисти су своје заробљенике одвели у логор који се налазио у селу Гостовић, 12 км од Завидовића. Видео-касете и фотографије које су доспјеле у јавност показују како „алахови војници” сурово муче Србе – ножевима и моторним тестерама су им сјекли главе, сјекли гениталије... Чудом је остало живо само 8 српских ратних заробљеника.

Непосредно по завршетку рата, Комисија за нестала лица Републике Српске представила је списак од 463 Срба који су нестали на подручју Возуће. Убрзо се 157 српских војника са овог списка вратило кући из заточеништва. До данас нису пронађени посмртни остаци 240 људи...

Брзо повлачење Срба са положаја на јужном Озрену објашњава се са више разлога: Прво, за разлику од ранијих муслиманских покушаја да заузму Возућу, Срби нису имали резерве – готово све је било бачено против заједничке офанзиве Хрватске војске и АРБиХ на Западну Босну. Друго, бројчана надмоћ муслимана, концентрација великих непријатељских снага на уским секторима фронта. Треће, ваздушна подршка НАТО-а, која је оштетила многе војне комуникације и објекте.

Дана 15. септембра, 3. корпус АРБиХ је наставио офанзиву на западу Озрена. Ударна снага поново су биле 7. муслиманска бригада и јединице 35. дивизије. 3. Озренска лака пешадијска бригада била је принуђена да се повуче са одбрамбене линије Близна-Котлина-Карачић-Бријесница Горња. Њено повлачење омогућило је 37. муслиманској дивизији, која је дуго била на овом положају, да се извуче из џепа у области Маглаја. Дана 16. септембра, 327. брдска бригада АРБиХ, која се налазила у Маглају, уз подршку 377. брдске бригаде из села Јелах, повезала се са снагама 35. дивизије, напредујући на сјевер, код села Крсно Поље. У исто вријеме, 2. корпус извршио је нападе на источне границе озренске платформе.

18. септембра јединице 2. и 3. корпуса муслиманске армије напале су са два мала мостобрана на ријекама Босни и Спречи. 22. дивизија Османа Пушкара задала је снажан ударац 2. Озренској бригади, чиме је разоткрио бок 1. Озренске бригаде, која је била принуђена да се повуче.

Командант 1. Озренске лаке пјешадијске бригаде се касније присјећа: „Дана 17. септембра добио сам извјештај од команданта 1. батаљона да је стање на његовом десном боку уредно. Ово је потврђено поруком команданта 2. батаљон 2. Озренске бригаде, рекао је да му недостају 2-3 вода да покрије линију у рејону Мичијевића послат да помогнем 2. Озренској бригади и да у исто вријеме останем са њима, пошто се ујутру очекивао напад, срео сам јединице, међу којима је био и један од мојих водова, који су се кретали из Манастира". Православни манастир који се налази недалеко од линије фронта, отуда се повлачила 2. Озренска бригада, тада сам код манастира видио неорганизовану гомилу, пет-шест тенкова, самоходних топова, хаубица и камиона са муницијом, зауставио сам тенк који је се налазио на челу колоне и окренуо га поред пута, спречавајући даље повлачење. У то вријеме сам добио извештај од команданта 1. батаљона 1. Озренске бригаде да линија фронта од Борице до Буковице (15 км) не постоји. Наредио сам војницима да напусте своја возила, међутим, многи су невољно извршили наређење.“ Затим је мајор Васиљевић наредио да се напредује у правцу села Ступари, како би заштитио десни бок 1. батаљона и покрио његово могуће повлачење. Јединице су напредовале крајње невољно, јер је било потпуно нејасно гдје је сада нова линија фронта. Да би разјаснио ситуацију рекао сам војницима да ако несметано прођем и останем жив, могу да крену према Ступарској Ријеци, да ћемо организовати одбрану на овом мјесту... Заобилазним путем стигао сам у поноћ. командант Јовичић (1. батаљон) ме је упознао са тренутном ситуацијом и на крају питао да ли батаљон може да се повуче на нове положаје... Нисам пристао на ово, пошто сам читавог претходног дана добијао обећања о скором доласку појачања. У 01.00 стигао је потпуковник Новак (командант Тактичке групе Озрен) и извјестио да недостаје десни бок и ако у току ноћи не стигне појачање, наредићу батаљону да се повучемо на нову линију одбране. Сазнавши да неће бити појачања... Размјенили смо погледе и командант батаљона је наредио повлачење".

Западно од Озрена, 37. дивизија АРБиХ извршила је продор из Маглаја потискујући 3. Озренску бригаду на исток. Над Добојом се надвила непосредна опасност. На стотине прогнаних озренских Срба сливало се у град. Тада је дошло и до размјене становништва. 

Снаге 2. корпуса муслиманске армије заузеле су 19. септембра планину Церово брдо, где су се дуго налазили положаји српске тешке артиљерије. Тако је пола Озрена већ било у рукама муслиманске војске. Муслимани су 20. септембра бомбардовали Добој, испаливши на њега више од 1.000 граната. Према подацима УН, на српској страни је узвраћено 300 као одговор.

Док је трајала битка на Озрену, борбе у Крајини су почеле постепено да јењавају – хрватска офанзива наишла је на одлучност Срба да до краја бране Бања Луку. Заустављена офанзива ХВ-а и ХВО-а лишила је подршке 5. корпуса Атифа Дудаковића, а на неким мјестима био је приморан на повлачење. Појачао се притисак међународне заједнице – рат се ближио крају. Муслиманско руководство је уложило све напоре да заузме цијелу територију Озрена пре успостављања примирја.

Искористивши кратак предах у офанзиви. Тактичка група „Озрен“ се прегруписала, успоставивши нову линију фронта, коју је због значајног сужавања била много погоднија за одбрану. Од запада према истоку, одбрамбене положаје заузеле су 3., 2. и 1. Озренска бригада, појачане специјалном бригадом полиције МУП-а Републике Српске.

35. дивизија АРБиХ је 23. септембра напала положаје 3. Озренске бригаде, раселивши Србе из неколико села. 22. дивизија АРБиХ наставила је напад на Добој. Бројчана надмоћ и висок морал, ојачани током успешне офанзиве, били су на страни муслимана. Одбрана 2. Озренске бригаде пробијена је у рејону села Пањик, сјеверно од гребена Тумарског брда. Бригада је почела да се повлачи на сјевер. У међувремену, на истоку, 1. Озренска бригада је наставила да држи свој положај, одбијајући нападе и са предње и са задње стране (са стране пробоја). Команда Тактичке групе наредила им је да издрже бар још мало. У ноћи 23. на 24. септембар стигло је појачање: извиђачка чета 2. тенковске бригаде и неколико јединица оклопних возила на челу са командиром. 2. Оклопне, Миком Шкорићем. Кренувши у контранапад, зауставили су и натјерали муслимане у панично повлачење, повративши линију фронта и заузевши кључне висове. Сам Шкорић је рањен у борби.

2.Оклопна бригада на Озрену.

Пошто су се опоравили од српског контранапада, муслимани су наставили са нападима. Међутим, појачањем војне полиције, предвођена пуковником Милованом Станковићем, која су стигла 24. септембра, коначно су стабилизовала фронт и обезбједила Добој.

Последње избијање борби на Озрену дошло је 5-7 октобра. 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) напала је положаје 3. Озренске бригаде сјевероисточно од Маглаја. ВРС је морала да изравна линију фронта, повлачећи дјелове 3. Озренске на сјевер, остављајући муслиманима око 50 квадратних метара територије. Да би коначно блокирала покушаје напредовања непријатеља ка Добоју, команда 1. Крајишког корпуса пребацила је 16. Крајишку моторизовану бригаду, из западне Босне на Озрен. Овим је дефинитивно заустављено било какав покушај помјерања линије, огорчена битка за Озрен је завршена, а 11. октобра ступио је на снагу свеобухватни прекид ватре широм Босне и Херцеговине.

Врх Озрена - Велика Остравица (918м), у Републици Српској, поносно доминира озренском платформом.

Озренско - возућко ратиште 92-95. (1/2)

 

Возућани на бранику Отаџбине.

Подручје планине Озрен са широм околином, је дефинитивно било једно од најтежих и најкрвавијих ратишта у распаду Југославије. Другим ријечима, Озрен је сам по себи био један цијели фронт, који никада није мировао. Окружен бројнијим непријатељским снагама. Због свог географског и стратешког положаја био је трн у оку непријатељу током читавог рата.

Већ у априлу 1992. простор Озрена се нашао у окружењу a ратна дејства су се смењивала као по траци. Посебни осврт дајемо 1994. години у којој се битке посебно распламсавају, али свакако прве двије године су такође биле кључне за одбрану овог подруча. Све догађаје, можете прочитати у књиги: https://vprsizosbih.weebly.com/uploads/2/5/6/3/25636873/bitka-za-vozucu-nenad-cvjetkovic.pdf

Озрен 1994.

Муслимански војни врх је дошао на идеју о амбициозној операцији на планинском ланцу Озрена, којег су контролисали Срби и који је дубоко улазио у територију муслиманског дијела БиХ.

Циљ напада био је магистрални пут Зеница-Тузла, који је пролазио кроз српско мјесто Возућа. Пут је био изузетно важан за комуникацију 3. и 2. корпуса АРБиХ - савладавањем истог значајно би се смањио трансфер муслиманских трупа и војног терета између средње и сјеверне Босне.

Основна идеја предстојеће офанзиве била је интеракција јединица 2. и 3. корпуса, које су истовременим нападом са истока и запада, требале да одсјеку јужни врх озренске избочине заједно са Возућом.

Од правца 3. корпуса дјеловала је Оперативна група „Босна“ под командом пуковника Фадила Хасанагића. Њен задатак је био да нападне са положаја на источној обали ријеке Босне у правцу југоистока, долином ријеке Криваје, у најужем дијелу српске енклаве.

Предњи дио дуж западне границе Озрена, у области источно од Завидовића, контролисале су 318. Завидовићка и 309. Какањска брдска бригада. За офанзиву је укључен одред Ел Муџахид, 7. муслиманске бригаде, те 311., 320., 330. лака и 303. и 314. брдска бригаде. Такође, за учешће у нападу на Возућу у редове 3. корпуса пребачени су 3. извиђачко-диверзантски батаљон и 120. "ослободилачка" бригада „Црни лабудови”. Укупно су снаге ОГ Босна прије почетка операције бројале 12.000 људи. Генерално руководство вршио је командант 3. корпуса АРБиХ, бригадни генерал Сакиб Махмуљин.

Од стране 2. корпуса, у напад на Возућу учествовала је 6. оперативна група. Такође, под непосредним надзором команданта корпуса, бригадног генерала Хазима Шадића и његовог штаба. 6. ОГ је требала да нападне из рејона Бановића, преко планине Вијенац, села Сеона и Лозна, а затим се састане са јединицама 3. корпуса.

Поред јединица 119. бановићке брдске бригаде, које су обично држале фронт према Возући са истока, 6. ОГ је појачана 212. и 251. "ослободилачком" бригадом, као и посебним јединицама 211. "ослободилачке" 210. и 117. брдске и из три тузланске бригаде. Укупна снага пред офанзиву износила је око 11.000 људи.

Јединице ВРС на Озрену биле су у саставу 6. тактичке групе „Озрен“, под командом мајора Милована Станковића. 6. ТГ је била у саставу 9. оперативне групе „Добој“ 1. Крајишког корпуса, којом је командовао пуковник Владимир Арсић.

У састав 6. ТГ „Озрен“ улазило је шест лаких пјешадијских бригада: 1., 2., 3., 4. озренска, 1. Вучијачка и  мањи дио 1. крњинске бригаде. Тактичку групу подржавале су јединице 2. тенковске бригаде и 1. мјешовитог артиљеријског пука.

Читаву прилично проширену линију фронта јужно од Озренске избочине браниле су јединице 1. Вучијачке бригаде (у рејону Подсијелова), 4. Озренске бригаде (Возућа) и 2. Озренске бригаде (северозападно од Бановића). Све ове српске снаге бројале су само 2.500 људи. Мајор Станковић је имао на располагању врло ограничену резерву од 1.000 војника.

Да би припремили што боље полазне положаје за велику офанзиву на Озрен, муслимани су у априлу и мају извели операцију под називом „Прољеће 94“, чији је циљ био вис Вијенца (619 м), 10 км. северозападно од Бановића.

Јединице АРБиХ су 12. априла у 40-минутној борби заузеле прилазе висовима. Срби то нису схватили озбиљно и за мјесец дана су озбиљно платили свој немар. Муслимани су 11. маја великим снагама напали Вијенац, изненадивши Србе. Овога пута подршку 212. "ослободилачкој" бригади дале су јединице 117. лукавичке и 119. бановићке бригаде. У бици за Вијенац, изгубили смо 21 војника а 70 је заробљено. 

Наравно, заузимање Вијенца уопште није значило да су српски положаји на Озрену озбиљно уздрмани. Ипак, ова муслиманска побједа је била толико преувеличана пропагандом да је много мјесеци дјеловала инспиративно на борце АРБиХ.

АРБиХ је 18. јуна започела своју генералну офанзиву на Озрен. Већ првог дана, обе муслиманске оперативне групе пробиле су мале, проширене српске баријере и појуриле унапред планираним правцима. 19. јуна почео је егзодус српских избеглица са подручја муслиманске инвазије - више од 1.000 људи напустило је своје домове.

Највећи успех постигла је ОГ „Босна“ која је до 24. јуна заузела шест српских села источно од Завидовића потиснувши 1. Вучијачку бригаду ВРС неколико километара на исток. Т такође потиснуте су јединице 2. и 4. озренске бригаде на запад.

До 26. јуна остало је само три километра између Оперативних група АРБиХ. 4. озренска бригада ВРС била је практично одсјечена од главних снага у Возући. Муслиманске диверзантске групе лутале су по периферији града, ширећи панику међу цивилима. Међутим, у офанзиви исламиста дошло је и до првог застоја: јединице 3. озренске бригаде нису дозволиле јединицама ОГ „Босна“ да развију успех на северозападном правцу.

Застава бораца четврте озренске бригаде у Возући 1994.

Ситуација на Озрену, која је пријетила да прерасте у катастрофу, уздрмала је јавност Републике Српске. Команда ВРС је предузела хитне мјере: из састава 1. Крајишког корпуса на Озрен су пребачена два батаљона 27. дервентске моторизоване бригаде, дијелови 1. батаљона војне полиције, 1. извиђачко-диверзантске чете, јуришни одред „Вукови са Вучијака”, 9. извиђачка чета и 9. батаљон војне полиције из састава ОГ Добој – укупно 1.750 људи. Источнобосански корпус послао је своје борбено прекаљене ветеране – 1. бијељинску лаку пјешадијску бригаду „Пантери“ (1.000 војника), коју је предводио њен командант мајор Љубиша Савић „Маузер“.

Дана 26. јуна стигло је појачање 1. Крајишког корпуса, заједно са јединицама ТГ „Озрен“, заустављено је напредовање муслиманских група и наметнуте су им позиционе борбе. Гарда Пантери је 28. јуна ушла у борбу у покрету, задавши снажан ударац лијевом боку ОГ Босна, у рејону Хајдаревића. Већ 1. јула над јединицама ОГ Босна надвила се веома озбиљна опасност од опкољавања: под тучом граната и мина и сталним нападима свјежих српских снага, муслимански борци су почели да се повлаче, што је убрзо прерасло у масовни панични бијег. На источном сектору фронта, енергизиране јединице ТГ „Озрен“ кренуле су у контраофанзиву. До 5. јула, обе муслиманске групе су враћене на своје првобитне положаје.

Пажљиво планирана муслиманска офанзива против Возуће доживјела је потпуни крах. Пораз је био тежак: убијено је или рањено око 1.500 војника АРБиХ. Ова битка је добила широк одјек у страним медијима (на главној страници Вашингтон поста се тих дана појавио чланак о великом поразу муслиманске војске).

Битка за Возућу открила је снаге и слабости ВРС-а и АРБиХ, које су посебно биле евидентне у кампањи 1994. године, у којој је војска босанских муслимана већ била потпуно конкурентна борбена снага. Надмоћ АРБиХ у дјеловању диверзантских јединица била је очигледна. Баш као и немогућност (у то вријеме) да се координирају истовремене акције великих војних група. Све већа опасност за ВРС представљао је слаб командни кадар на нивоу батаљона и чете. Дисциплина је била лоша. Истовремено, српски кадровски и организациони рад на нивоу Оперативне групе – корпуса био је беспрекоран. Брз, добро изведен трансфер елитних јединица на Озрен је добар примјер за то. ВРС је наставила да паметно користи своју артиљеријску надмоћ, наносећи АРБиХ огромне губитке у људству. Међутим, зависност „обичних“ формација српске војске од елитних јединица, био је веома лош за укупну борбену ефикасност ВРС. Јер елитних једноставно није било довољно.

Зависност слабих српских јединица Тактичке групе Озрен од елитног појачања била је евидентна већ у новембру, када је АРБиХ покренула ограничене офанзивне операције на правац Возуће. 

Напредовање муслимана је брзо заустављено, али без подршке елитних јединица распоређених у том тренутку код Теслића, Добоја и Бихаћа, озренски Срби нису могли да поврате изгубљене територије. Новембарски напад био је својеврсна проба за сценарио који је услиједио након успјешне офанзиве АРБиХ на Озрен у септембру 1995. године, када су све главне снаге 1. Крајишког корпуса истовремено одбијале нападе на свим фронтовима у Крајини.

Борбе на Требави и одбрана Добоја 1994.

Српски борци на бранику Добоја.

Током августа 1994. године, вођене су борбе за брдо Вис, 15км сјеверно од мјеста Грачаница

Тада су јединице 111. и 212. бригаде АРБиХ 8. августа, пробиле одбрану 1. Требавске бригаде ВРС (ТГ-3) и заузеле 14км српске територије, укључујући и врх Вис. 

До 12. августа Срби су успјели да поврате дио изгубљене територије, али је Вис остао у рукама непријатеља, што је представљало добру одскочну даску за нове нападе на том подручју.

Охрабрени успјехом, муслимани су у октобру предузели озбиљнију операцију, чији је циљ био Добој, планински ланац Требава (сјеверно од Виса), са којег је команда АРБиХ планирала напад на Модричу, те посавски коридор сјеверно од Градачца.

За напредовање на Добој, ангажоване су 109. 242. и 251. бригада АРБиХ док је 212. бригада предводила напад на мјесто Скиповац (Требава), те 107-ма ојачана са 241. бригадом.

Са овим снагама муслиманска офанзива је отпочела 15. октобра нападом на положаје 1. Требавске бригаде сјеверно од Виса. Муслимани су заузели 20км територије прије него што је њихово напредовање заустављено на обронцима Требаве.

Два дана касније почео је главни дио операције – напад на Добој и посавски коридор: сјеверно од Градачца муслимани су потиснули јединице ТГ-4 и заузели села Сибовац и Липорaшће. За блокирање непријатељске офанзиве на најважнијем правцу пребачена је 1. тенковска бригаде ВРС из рејона Оџака. Ту је офанзива АРБиХ заустављена.

Амблем 1. оклопне
бригаде ВРС.

Офанзива на Добој заглибила је у борбама за кључне тачке одбране града, висове Циганиште вис 522м и Бегову главицу 365м. 

Град су браниле 1. добојска лака пјешадијска, 2. и 4. бањалучка пјешадијска бригада, јединице 2. тенковске бригаде и 9. извиђачка чета. Све ове јединице биле су у саставу ОГ-9 „Добој“, под командом пуковника Владимира Арсића.

Борбе су трајале недељу дана, али

муслиманске снаге нису успјеле да пробију одбрану ВРС. 

8-10. новембра извршени су нови

покушај, који су такође одбијени. Град Добој је остао чврсто у српским рукама.

Александар Шкрабов Владимирович - Саша Рус.

Александар Шкрабов Владимирович, познатији као Саша Шкрабов или Саша Рус. Рођен 1954. у Литванији. Као добровољац стиже у Републику Српску 1993. године из Керча са Крима, гдје је службовао као заставник специјалне јединице руске морнарице. Као добровољац ратовао је у Анголи и Грузији.

Саша је 1994. постао значајна личност ратног Сарајева, понајвише сарајевског насеља - Грбавица.

Саша је успијо да успостави добре односе са руским мировним снагама у саставу УН. Што је био добар обострани интерес српским и руским странама.

"Наш одред је једини од Руса успио да се навикне на локалну средину а Саша је на основу овлашћења комаданта одреда, пружио велику помоћ руским мировњацима, који нису имали посебну подршку како у земљи тако и у саставу УН. Истина за званичну руску политику и за многе мировњаке, ми смо били "плаћеници". 

Али ипак Саша је успио да успостави прихватљиве односе са мировњацима. Чак и један непријатан случај, када је један од наших момака, ријешио да махне бомбом у мензи мировњака, све је изглађено наравно без икаквих накнада".

Саша је често ишао у потрагу за непритељским диверзантима, са 5-6 Руса ("Ђакон", "Крендел", "Жириновски", "Читински" и новајлија Андреј Л. из Перма). Данима се ходало по шумама и планинама без да се сретне са непријатељом. Неколико мањих окршаја било је у реону Бјелашнице и Игмана током чишћења терена. Такође проналазило се доста лешева непријатељских диверзаната.

Саша је са својим руским добровољцима учестовао у операцији "Звијезда 93" током борби за Горажде. Тачније на заузимању фабрике муниције "Побједа". Тада су успјели без губитака да одбаце муслиманске борце из фабрике, ослободе је, одбију контранапад и након престанка борби и по наређењу за повлачење - минирају. Таква разрушена фабрика је још дуго времена била у немогућности да снадбјева непријатеља.

Руски Добровољачки одред је дјеловао успјешно и у пуном саставу све до погибије Шкрабова на Мошевичком брду у борбама на Нишићкој висоравни.

Тада је група руских добровољаца (са једним Италијаном - Срећком, и неколико српских бораца из Алексићеве бригаде) пробијајући се кроз шуму на педесет метара од непријатењских положаја, ухваћена у пуцњави која је трајала два сата.

"Ручне бомбе су кориштене на обе стране, "Ђакон" је чак успио да испали неколико хитаца из ручног бацача. Одједном, када је Саша покушао да погледа у двоглед, метак га је погодио право у грло, између стубова крагне његовог панцира. Тада су рањена још два српска четника".

                                        Борац из сашине бригаде.

Шкрабов је погинуо у чину мајора ВРС, 4. јула1994. године.

Због малобројности, група добровољаца се повукла, износећи погинулог Шкрабова и рањене борце.

Сахрани Шкрабова, присуствала је маса људи, стотине Срба и цијели руски одред.

Иза њега је су остали жена и син.

"За руског човјека, рат, треба да буде његово природно станиште"

                                        Александар Саша Шкрабов.

Почетак борби у западној Херцеговини 1992.

Српско ослобођење Купреса угрозило је хрватске градове западне Херцеговине, Ливно и Томиславград. Рат је полако стизао и у херцеговачки камењар.

Српски борци на бранику Херцеговине.

У источној Херцеговини, средином априла, јединице 13. Билећког и 2. Подгоричког корпуса ЈНА из Четврте војне области (командант - генерал Павле Стругар) протјерале су паравојне хрватске формације из града Стоца и преузеле контролу над готово цијелом територијом Херцеговине јужно од Мостара. Фронт је ишао ријеком Неретвом.

У мају су пропали преговори о прекиду ватре и ЈНА је ослободила већи дио Мостара (главног града Херцеговине), укључујући подручја на западној обали Неретве. Ове операције су имале за циљ обезбеђење српских територија на истоку Херцеговине од потенцијалне хрватске агресије. 

Борци 8. херцеговачке мт. бригаде.

У Загребу су увидјели реалну претњу да изгубе цијелу Далмацију са најважнијим приморским градовима Сплитом и Дубровником. Јединице хрватске регуларне војске хитно су почеле да се пребацују у Херцеговину. Имали су задатак да зауставе даље напредовање ЈНА и босанских Срба, организују и предводе босанске Хрвате, припреме и покрену контраофанзиву.

По инструкцијама из Загреба, у Херцеговини је формиран „Јужни фронт“. Остарели генерал Јанко Бобетко је постављен за комаданта. (припадник партизанског покрета 1941-45, који је доживио чин генерала у Титовој војсци, али је почетком 70-их пребачен у резервни састав због подршке националистичком покрету у Хрватској).

Хрватске снаге, удружене под командом Бобетка, кренуле су у офанзиву крајем маја, дјелујући како са територије Босне, тако и са територије Хрватске код мјеста Стона. Хрвати су имали за циљ да потисну ЈНА и Србе са њихових положаја сјеверозападно од Дубровника. Хрватска офанзива се поклопила са повлачењем ЈНА из Босне и Херцеговине, што је одредило њен успјех: почетком јуна хрватске јединице из Дубровника придружиле су се трупама генерала Бобетка, а Срби су морали да се повуку на положаје дубоко у Босни и у Дубровник.

Бобетко је на сјеверу Херцеговине спремао акцију чишћења Мостара и столачког краја од Срба. Ова велика операција би обезбjедила сјеверни бок хрватских снага које дјелују сјеверно и источно од Дубровника. Постављен је и шири задатак да се од српских трупа очисти прилично велика територија Херцеговине између Мостара и Дубровника.

Град Мостар је историјска пријестолница Херцеговине, срце цијеле југоисточне регије БиХ. Име града потиче од речи „мост“, која му је дала чувени Стари мост преко Неретве, споменик средњовековне турске архитектуре.

Херцеговина је дуго важила за упориште и ковачницу кадрова хрватског национализма (попут Галиције у Украјини). Када је једнострано одвајање Хрватске од СФРЈ почело да поприма форму оружаног сукоба између хрватских националиста с једне стране и савезне војске и хрватских Срба с друге стране, ситуација у Херцеговини се искомпликовала. Расле су тензије херцеговачких Хрвата и њихових муслиманских симпатизера против јединица Југословенске народне армије које су биле овдје стациониране. Сукоб се посебно заоштрио у Мостару. Почетком 1992. године овдје су се, једна за другом, дешавале провокације против савезне војске, у којој су до тада остали, практично само Срби.

1. фебруара избио је оружани сукоб између патроле ЈНА и хрватске полиције, при чему је рањен један југословенски официр. Три дана касније, стотине Хрвата блокирале су путеве који воде од Мостара до Читлука и Широког Бријега у, како је речено, "протесту против понашања резервиста ЈНА на тим подручјима". ЈНА је у том тренутку прекинула операцију опсаде Дубровника, при чему је заиста било изолованих случајева пљачке од стране резервиста.

Локални Срби су на хрватску акцију 6. фебруара одговорили блокадом саобраћаја на путу Мостар-Сарајево. Сукоб је ескалирао у Мостару и околини у марту 1992. године, као иу другим дијеловима Босне и Херцеговине. Од 14. марта у граду се воде сукоби између хрватско-муслиманских снага и гарнизона ЈНА. Током наредне три недеље, град је коначно подјељен на три дијела по етничкој линији, барикаде су се дизале на улицама, пуцњава је постала уобичајена.

Првог априла, неколико дана пре почетка „великог рата“ у околини Мостара су се водиле борбе између ЈНА и хрватских паравојних формација, а тешка артиљерија је кориштена и у јужном приградском насељу Јасеница. Коначно, 3. априла извршен је терористички акт над ЈНА у Мостару: дигнута је у ваздух цистерна за гориво у близини војног логора.

Након почетка интензивних непријатељстава широм Босне и Херцеговине 6. и 8. априла, борбе између јединица ЈНА и хрватско-муслиманских снага одвијале су се истовремено у неколико региона Херцеговине. Авиони ЈНА су 7. и 8. априла извршили напад на једну од истурених станица хрватских неофашиста, град Широки Бријег. Артиљеријској ватри савезне војске били су изложени положаји хрватских јединица у појединим подручјима Мостара. 

Дана 9. априла, хрватске снаге су безуспјешно покушале да преузму контролу над мостарским војним аеродромом. Два дана касније, борци српске ТО преузели су контролу над две хидроелектране на Неретви. Готово без отпора, 11. априла ЈНА је ушла у град Столац. Борбе уз употребу артиљерије и авијације вођене су и 25км јужно од Мостара у регији Чапљина.

Почетком маја у Грацу (Аустрија) вођени су преговори лидера босанских Хрвата Мате Бобана и председника Српске Републике БиХ Радована Караџића. Резултати су објављени 7. маја. Склопљено је примирје између хрватске и српске стране. По договору Караџића и Бобана граница између хрватског и српског дијела Мостара ишла је ријеком Неретвом.

Србима је додијељен источни дио града и околина, али Хрвати нису одустали од претензија на цијели Мостар и околна подручја. Коначно ријешење проблема је одложено за детаљан договор „на мапи“. На преговорима у Грацу није било представника муслиманске стране, иако су Муслимани чинили значајан проценат становништва у Мостару. Одсуство њиховог представника у Грацу учинило је преговоре и примирје неизводљивим.

Operacija "Pauk 94" - povratak Velike Kladuše.

Dok je u južnom dijelu "bihaćkog đepa" srpska protiofanziva u pobjedničkom zamahu (Op. Štit 94), na sjeveru se odpočinje priprema za povratak Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna. 

 
Sa srpskim "Cevenim beretkama" od 10. novembra ponovo su formirane tri brigade Narodne odbrane: 1. Veliko-kladuška, 2. Cazinska i 3. Vrnogračka brigada, ukupnim brojem oko 5.000 ljudi. 

Brigade su zauzele položaje duž granice Srpske Krajine i BiH na području Velike Kladuše.

Da bi operacija bila što uspješnija, stvorena je i Taktička grupa "Pauk". Učešće u operaciji su imali Jovica Stanišić i "Frenki" Simatović, zvaničnici državne bezbjednosti i specijalnih jedinica iz Beograda.

SVK je takođe angažovala borce iz tri korpusa što je ukupno sa NOZB preraslo 6.500 vojnika, podjeljenje u Taktične grupe (TG - 5, TG - 6 i TG - 7).

U sektoru na sjeveru Velike Kladuše je organizovana i proširena Taktička grupa (TG - 8 Kordunaškog korpusa i TG - 9, Banijskog korpusa), koja broji 2.100 boraca kao dio grupe "Pauk" za artiljerijsku podršku operaciji.

Fokus napada je bio Cazin. U slučaju prodora srpsko-autonomaških snaga prema Cazinu, Bihać bi bio potpuno okružen, onda bi bilo moguće ponuditi Dudakoviću kapitulaciju. 

Poslje poraza 5.korpusa ARBiH, cijeli "Bihaćki đep" bio bih predat Fikretu Abdiću i Narodnoj odbrani pod kontrolu.

U tom slučaju Srpska Krajina i Republika Srpska ne bi morale da brinu o pozadinskom frontu a znatan dio snaga bi bio oslobođen za učešće u drugim sektorima fronta.

Operacija za oslobođenje Velike Kladuše.

Operacija oslobađanja Velike Kladuše je odpočela 16. novembra 1994. Plan je bio da se primora neprijatelj da napusti grad dobrovoljno, da bi se izbjegle ulične borbe i veliki gubitci. Da bi to uradili, srpsko-autonomaške snage su počele da zaobilaze V. Kladušu sa sjevera i juga. 

Borbe odpočinju na prostoru Bosanske Bojne i Vrnograča, između TG - 9 te 506. i 505. brigade ARBiH.

Žestoka borba se počela voditi sa jedinicama 506. brdske brigade na visinama koje okružuju grad. Snažnim pritiscima na bokove i napredovanju od 2km na sjeveru Kladuše: Ponikve - Poljane.

Južno od grada, dio TG - 8 postiže uspjeh, odbacivajući alijine borce 3km kod Šmrekovca.

Narednih sedam dana, nastavljaju se teške borbe oko Kladuše. Srpsko-autonomaške snage polako napreduju oslanjajući se na artiljerijsku pomoć. Brigada 506. dobija u pomoć pojačanja iz 503., 505. i 517. brigade.

19. novembra jedinice Narodne odbrane, zauzimaju vis Keserovića Brdo (235m). Koje dominira južnim dijelom grada i presjecaju put prema jugu. Neprijatelj je potisnut i na sektoru kod Elezovića.

Do 21. novembra zauzima se još 5km i izbija na put V. Kladuša - Cazin. 

Pokret boraca Narodne odbrane ZB.

Krajem novembra, 5. korpus se našao u haotičnom stanju. Putevi Vrnograč i Cazin su presečeni te nanešeni veliki gubitci. U decembru je nastupilo kratko zatišje pred odlučujuću bitku za povratak Autonomije.

U međuvremenu tokom sve uspješnijeg srpskog napredovanja na jugu enklave. Mogli su se čuti ljutiti glasovi iz "međunarodne zajednice", koja je u oktobru tokom napredovanja ARBiH potpuno ravnodušno posmatrala situaciji. Sada, međutim se UN sjetio da je Bihać "zaštićena zona", te ponovo protiv Srba upalile sirene upozorenja i pretnji.

Tokom prve nedelje decembra, srpsko-autonomaško napredovanje se nastavilo. 4 decembra, komanda Narodne odbrane je objavila da su preuzeli kontrolu nad Drmljevo na granici sa Hrvatskom, sjeverozapadno od Kladuše, kao i važno uzvišenje Plazikur u sjeveroistočnoj periferiji grada.

Dudakoviću je bilo jasno da su mu dani u Velikoj Kladuši odbrojani i nastavlja se brzo povlačenje iz grada.

14-15. decembra, srpsko-autonomaške snage razbijaju kod Plazikura snage 5. korpusa na južnoj periferiji grada.

Dudaković naređuje povlačenje svojih jedinica i napuštanje V. Kladuše. Linija fronta je pomjerena još 5km jugoistočno od grada, na magistralnom putu Kladuša - Cazin.

17. decembra snage Narodne odbrane oslobodile su svoj grad.

 

Облаци над Босном: Националистичка револуција 1990-92.

 

Босна и Херцеговина с правом је названа „Југославија у малом“. Овдје су живјела три највећа народа федерације. Према посљедњем предратном попису, Муслимани су чинили 43% становништва, Срби 32%, Хрвати 17%. 8% становника Босне и Херцеговине изјаснило се као „Југословени“.

Етничка карта изгледала је много сложеније него у сусједној Хрватској. Муслимани су живели углавном у градовима и њихове заједнице су заузимале највише 11% територије, углавном у централним регионима. Већина српског становништва живјела је у руралним областима, српске заједнице су посједовале око 70% територије Босне и Херцеговине. Хрватске заједнице имале су 19%. За разлику од Хрватске, где је већина Срба компактно живјела у Крајини, етничка мапа Босне и Херцеговине подсјећала је на "шарени покривач".

Као што је горе поменуто, муслимани су били заступљени углавном у централним регионима републике, око градова Тузле, Зенице и Сарајева. На истоку, у Подрињу (регион долине ријеке Дрине који раздваја Босну и Србију), биле су велике муслиманске и српске заједнице. У западној Босни, Босанској Крајини, претежну већину становништва чинили су Срби, али постојала су мала „острва“ муслиманске и хрватске заједнице. Крајишки Срби и босански крајишки Срби чинили су јединствени етнички и културни простор, подјељен административном границом између Босне и Хрватске.

Међутим, крајњи сјеверозапдни угао Босне, подручје око града Бихаћа, била је густо насељена муслиманска енклава смјештена готово усред српских територија Хрватске и Босне. Од српског Подриња и саме Србије, Крајину одваја Посавина на сјеверу Босне, гдје су већину чинили Хрвати и Муслимани. Међутим, у главном граду Посавине, Брчком, већина земље прије рата била је у рукама српског становништва. Било је много српских села разасутих по Посавини, међутим, као и у свим дјеловима Босне, српска села су се такође налазила на претежно муслиманским и хрватским територијама, а појединачна муслиманска и хрватска села налазила су се у областима у којима су већину чинили Срби.

Већина Хрвата Босне и Херцеговине компактно је живјела у западној Херцеговини. Али у средњој Босни, између градова Травника и Сарајева, постојале су и велике хрватске енклаве. Дакле, муслимани, који су почетком 90-их почели да полажу улогу „државотворне“ нације, имали су врло мале територије на којима су представљали исту убједљиву већину као Хрвати у западној Херцеговини или Срби у Босанској Крајини.

Главни град Босне и Херцеговине од турске окупације је град Сарајево. У социјалистичкој Југославији Сарајево је постало прави културни центар федерације. Овдје су се вољели насељавати људи умјетности: пјесници, умјетници, музичари. Најбољи рок састави Југославије настали су у Сарајеву. Град је био мултинационални, толерантан; 1984. године био је домаћин Зимских олимпијских игара. Међутим, средином 1980-их, етнички баланс у Сарајеву почео је да се мјења због масовног прилива косовских Албанаца. По свом менталитету то су затворени, тмурни људи, које је иритирала владајућа култура босанске престонице. У Сарајеву је стопа криминала нагло скочила, град је постао оштрији, криминалнији, прљавији ...

У периоду 1990-91. Удио српског становништва у Сарајеву мало је премашио остатак. Срби су углавном живјели на западној и јужној периферији, у центру, старом граду, већину су чинили муслимани. Хрватско становништво било је малобројно.

Одувијек је постојала веза између националистичког хрватског покрета и исламиста Босне. Током Другог свјетског рата, када је Босна постала дио НДХ, исламски муфтија је лично благосиљао муслимане да служе у редовима усташа и специјалних формација СС-а. Када су оживјели насљедници усташа у Хрватској, оживјели су и исламски радикали у сусједној БиХ. Међутим, било је теже изаћи на крај с њима, јер су они спроводили антијугословенску активност коју су спроводили у оквиру „културног и традиционалног препорода“ муслиманског народа.

СФРЈ је била лидер „Покрета несврстаних“, који је обухватио многе муслиманске земље. Бројни студенти из ових земаља долазили су у Југославију на студије различитих специјалности. А из Југославије су млади муслимани из Босне и Санџака одлазили да студирају у медресе. Крајем 1980-их, број таквих ученика се знатно повећао. Вратили су се кући као фанатични следбеници "пророковог учења", одлучни да Босну претворе у европску оазу ислама.

1990. године, са крахом монопола моћи Савеза комуниста, у Босни, једна за другом, настају  јавне и политичке организације муслимана. Расте и број провокација против хришћанског, углавном православног становништва: у различитим дјеловима републике на црквама и кућама које припадају Србима појављују се увредљиве пароле и исламистички симболи.

Најутицајнији муслимански интелектуалци окупљају се око дисидентног исламисте Алије Изетбеговића. 26. маја 1990. године у Сарајеву се одржава оснивачки конгрес Странке демократске акције - СДА, чији је председник изабран Изетбеговић. Према његовим ријечима, нова странка је "политичка заједница грађана Југославије који припадају муслиманском културно-историјском кругу, као и осталих грађана ..."

Алија Изетбеговић је рођен 1925. године у граду Босански Шамац. Након што је његов отац банкротирао, породица се преселила у Сарајево. Током студија на правном факултету, Алија је постао активиста исламске организације „Млади муслимани“. То се догодило већ током Другог свјетског рата, током окупације Југославије и анексије Босне и Херцеговине од стране Независне Државе Хрватске. „Млади муслимани“ уживали су подршку нациста. Покровитељ им је био проњемачки муфтија јерусалимски Мухамед Амин ел Хусеини. Организација је подржала усташки режим и његову националну политику.

Непосредно након рата, Титов режим је оштро прогонио све политичке противнике новог комунистичког режима. У репресијама 1945-46. Патили су и хрватски и муслимански нацисти и четнички монархисти који су се борили на страни антихитлеровске коалиције. 1946. Алија Изетбеговицх је такође отишао у затвор због издавања и дистрибуције радикалног часописа ''Муџахид''.

Након пуштања на слободу 1949. године, Изетбеговић је ступио на правни факултет Универзитета у Сарајеву, који је дипломирао 1956. Следећих 30 година радио је као адвокат у разним фирмама и компанијама. Међутим, уопште није постао познат ... 

1970. Изетбеговић објављује главно дијело свог живота, манифест, под називом "Исламска декларација". На Западу, где је уобичајено да се бивши вођа муслиманске Босне приказује као својеврсни балкански демократа, за разлику од Туђмана и Милошевића, улога овог дијела је намјерно потцењена. Сами босански исламисти су овај мали манифест, програмски документ, сматрали својим водичем. Није ни чудо што је поново објављен у Сарајеву 1990. године, у вријеме појаве СДА и општег муслиманског успона.

''Исламска декларација'' 

Исламска декларација садржи размишљања о мјесту ислама у савременом свијту - Изетбеговићевој омиљеној теми као дисидента и политичара. Главна идеја коју спроводи кроз „Декларацију“ јесте да ислам треба да упије образовање и вишу организацију Запада (многи исламисти ће бити огорчени, али Изетбеговић је то боље знао - живјео је на „споју“ цивилизација), без којих идеја о изградњи „свјетског калифата“ није изводљива. Истовремено, у приватном животу муслимани треба да буду што је могуће више „традиционални“, „побожни“ - овдје се директно обраћа својим суграђанима у Босни, будући да је већина босанских присталица ислама одувјек била позната по својој „љубави до живота ": трчали су за сваком сукњом и нису зазирали од тешких алкохолних пића ..." Да ли желимо, тако да се муслимански народи избијају из круга зависности, заосталости и сиромаштва? Тада можемо показати пут који води ка овом циљу: укључивање ислама у све сфере личног живота, у породицу и друштво, кроз оживљавање исламске религиозне мисли, кроз стварање јединствене муслиманске заједнице од Марока до Индонезије! " , Каже Исламска декларација. Још један цитат: „Не може бити мирног суживота између исламске вјере и неисламског друштва и политичких институција.“ Изетбеговић и муслимански интелектуалци у Босни попут њега - ригористи и фундаменталисти моћи ће значајно утјецати толерантни босански менталитет друге половине двадесетог вијека привући ће дио људи на начело исламског радикализма, јер ће га њихови идеали уронити у крвави братоубилачки рат. 

У априлу 1983. године Алија Изетбеговић и још дванаест исламских активиста, укључујући Хасана Ченгића , Алијиног сарадника и ватреног присталицу „џихада“ против „невјерника“, изведено је на суђење у Сарајеву под оптужбом за подстицање национализма и вјерске нетрпељивости. Једна од главних оптужби била је: „позиви на стварање независне, етнички чисте муслиманске Босне и Херцеговине“. А ове оптужбе комунистичке власти уопште нису измислиле. Недуго прије тога, Изетбеговић је са низом својих сарадника посјетио муслимански конгрес у Ирану, гдје је „дао слободу“ својим идејама и размишљањима о стварању прве исламске државе у Европи, наравно, на територији СФРЈ ...

Пресуда је била оштра и правична - 14 година затвора. Међутим, суђење великом дисиденту није прошло непримјећено у круговима за људска права Југославије и Запада. Куриозитет је био да су се многи српски дисиденти - његови будући непријатељи - дигли у одбрану Изетбеговића. Компанију је организовао и водио српски писац Добрица Ћосић, који ће постати председник „треће Југославије“ 1992. године, а кога ће Изетбеговић и његови одани медији оклеветати као „ватреног четника и националисту“. На западу су Амнести Интернатионал и Хелсинки Гроуп направили велику буку. Под таквим „притиском“ суд је преиспитао одлуку и преиначио казну у ... 12 година затвора.

Под утицајем совјетске перестројке, пропасти комунистичких режима у Европи и сопствених економских неуспеха, снага комуниста у Југославији је ослабила. 1988. године Изетбеговић је пуштен прије рока и убрзо је почео да организује своје присталице у окружењу које се брзо мијењало.

Године дисидентства, дуга затворска казна, ојачале су Изетбеговићев дволичан карактер: могао је да каже једно, али да дјелује на сасвим другачији начин. У периоду од 1989. до 1990. године утврдио се као присталица уједињене Југославије, мултиетничке Босне, док је развијао контакте са западнојугословенским сепаратистима, посебно са Хрватима. Контакти са земљама исламског свијета, гдје се Изетбеговић углавном фокусирао на Иран, нису престајали. Такође је био "пријатељ" са вођама босанских Срба, истовремено играјући се са Загребом у његовој жељи да уједини Босну и Хрватску. Као резултат, Алија Изетбеговић је све преварио: циљ ка којем је ишао цијелог живота остао је непромјењен - јединствена независна исламска Босна и Херцеговина.

Међутим, постојале су озбиљне препреке за спровођење ове идеје - муслимани су били у мањини у поређењу са православном и католичком заједницом. Између католика Хрвата и православних Срба у Босни лежао је непремостиви крвави понор мржње на којем се, природно, могло „играти“. Помогле су и савезничке везе усташа и исламиста током Другог светског рата. Такав савез поново је постао релевантан 1990. године, само су Хрвати и Муслимани тежили различитим циљевима: за Хрвате је то био пут до препорода НДХ у границама 1941. године, а за исламисте прилика да елиминишу хришћанске заједнице из политичке сцене Босне. У сваком случају, муслиманско-хрватски савез створен 1990. године био је усмјерен против Срба, другог по величини народа у републици.

Српски лидер.

Човјек који је требало да води српски народ у Босни и Херцеговини кроз једно од највећих суђења у њиховој историји звао се Радован Караџић. Рођен је у Црној Гори, у „земљи високих хероја“ 1945. године. Његов отац, припадник четничког покрета, провео је много година у затвору. Радован, амбициозни пјесник и надарен младић, 1960. године преселио се у Сарајево. На универзитету постаје члан омладинских дисидентских кругова и учествује у студентским нередима 1968. године. По завршетку студија, Радован Караџић је психијатар, условно у САД. По повратку у домовину ради као психијатар на стадиону Кошево у Сарајеву и бави се поезијом.

1987. године, Караџић, већ познати љекар и специјалиста за депресију, оптужен је за изградњу своје викендице државним средствима и због тога је затворен. Једанаест мјесеци касније пуштен је након што је проглашен невин. Кум Караџићу је писац Добрица Ћосић. Караџић и група српских интелектуалаца, углавном наставника са Универзитета у Сарајеву, стварају иницијативну групу за оснивање српске странке у Босни и Херцеговини.

12. јула 1990. године у Сарајеву је одржан оснивачки конгрес Српске демократске странке (СДС). Конгресу је присуствовало 3.000 људи. За главни циљ странке проглашена је „потпуна и безусловна грађанска, национална, културна, верска и економска равноправност српског народа у Босни и Херцеговини“. „Не могу постојати„ водећи “и„ вођени “народи,„ првокласни “и„ другоразредни “грађани,„ државотворне “и„ недржавотворне “јединице“, рекли су говорници у својим говорима. "Странка није реваншистичка или антикомунистичка. Странка не оспорава ничије право на политички живот, ничије право гласа или право учешћа у власти", рекао је лидер СДС-а Радован Караџић.

Посљедњи који су основали своју странку били су босански Хрвати (18. августа). На њих је снажно утицала новооснована Хрватска демократска заједница на челу са Фрањом Туђманом, који је дошао на власт у Хрватској. Стога је странка Хрвата БиХ постала фактички огранак ХДЗ-а (Хрватска Демократска Заједница), задржавајући исти назив.

У јесен 1990. ситуација у СФРЈ се још више погоршала. Албански немири наставили су се на Косову. У року од годину дана, Словенија, Хрватска и Босна повукле су одатле консолидоване полицијске јединице. Владе Словеније и Хрватске отворено су подржале жељу косовских Албанаца да се отцјепе од Србије и створе своју властиту републику у оквиру СФРЈ. Међутим, Београд је слиједио чврсту линију: Косово је саставни део Србије. О било каквим компромисима са сепаратистима не може бити ријечи.

Хрватски сабор послао је Стјепана Месића, ватреног сепаратисту и блиског сарадника Фрање Туђмана, као представника у Президијум СФРЈ. То је учињено намјерно, јер је ускоро Хрватска требала да преузме мјесто председника у Президијуму на годину дана. Заправо је била саботажа, што је Месић и радио 1991. године као „председник“ СФРЈ.

Изборна кампања била је у пуном јеку у Босни и Херцеговини. У том контексту, међуетнички односи настављају да се погоршавају. 11. септембра у Фочи су избили сукоби између Срба и Муслимана. Истог дана, Алија Изетбеговић, говорећи на предизборном скупу СДА, изјављује да ако се Словенија и Хрватска одвоје од Југославије, Босна такође неће остати у федерацији.

Први слободни избори на вишестраначким основама одржани су у Босни 18. новембра 1990. Они су потврдили и консолидовали тенденцију разграничења републике по етничким линијама. Три националне странке освојиле су око 90% мјеста у Скупштини. Сједишта су била распоређена приближно у истом омјеру у којем су Срби, Хрвати и Муслимани били заступљени у БиХ према попису становништва. Од 240 мандата, СДА је добила 86, СДС - 71 и ХДЗ - 44. СДС БиХ ће учинити све да успостави добре односе између народа и партија у овој републици - сви ми имамо огромну одговорност за миран прелазак у нови државни систем “- рекао је на конференцијама за штампу након избора Радован Караџић.

Посље Титове смрти, Југославијом је владао Президијум, у којем су били представници шест република. Председавајући се мјењао сваке године. У Босни и Херцеговини, Југославији у малом, постојао је приближно исти систем. У председништву БиХ било је седам мјеста, по два су припадала муслиманима, Србима и Хрватима, а једно „Југословену“, пошто се мали проценат грађана СФРЈ на тај начин одредио током пописа становништва. Посље новембарских избора, муслиманска мјеста у председништву заузели су Алија Изетбеговић и Фикрет Абдић, српска мјеста Биљана Плавшић и Никола Кољевић, хрватска Стјепан Кљујић и Фрањо Борас. На мјесто "Југословена" поставили су муслимана Ејупа Ганића, најближег Изетбеговићевог сарадника у СДА. Главне владине функције распоређене су на сљедећи начин: Алија Изетбеговић је постао председавајући председништва (тј. Председник БиХ).

Нико није сумњао да ће муслиман постати председник Босне. Међутим, на изборима није побједио Изетбеговић, којег су се многи плашили због његовог исламистичког става, већ успјешни југословенски бизнисмен Фикрет Абдић. Абдић је претекао Изетбеговића за 15 одсто, али је из још увјек непознатих разлога одустао од мјеста председавајућег председништва у замјену за именовање Алије Делимустафића за министра унутрашњих послова. Многи су се касније са жаљењем присећали овог „уступка“, као пропуштене шансе да се избјегне рат ...

Православни Божић 1991. први су јавно и отворено прославили Срби из Босне. Али није прошло без провокација: 7. јануара ујутро на зидовима кућа у Босанској Крупи појавили су се натписи - „Смрт Србима!“, „Срби, бјежите из Босне!“. Православни становници Босне и Херцеговине осјећали су све више страха и неизвјесности у погледу своје будућности.

Прво су се СДА, СДС и ХДЗ договорили о коалицији у интересу очувања међуетничког мира у републици и развоја демократије. Међутим, овај савез није дуго трајао: интереси странака били су различити, визија будућности Босне и Херцеговине другачија. У позадини све очигледнијег распада Југославије и неспособности савезне владе да се избори са кризом, лидери босанских Муслимана кренули су у курс сецесије од СФРЈ.

Босански Хрвати из Херцеговине били су заинтересовани за јачање (и касније уједињење) веза са Хрватском. У томе су се интереси Хрвата сјекли са муслиманима, јер им је такође била потребна независност да би се поново ујединили са Хрватском. Интереси српског народа, кога је заступао СДС, били су у супротности са Хрватима и Муслиманима: Срби су будућност БиХ видели као дио обновљене демократске Југославије, што је уједно била и гаранција очувања српског јединства. Срби су се плашили независне Босне и зато што би у њој постали „политичка мањина“. Из прошлости су потекла крвава сјећања на хрватско-муслимански савез током Другог светског рата.

25. јуна 1991. године Хрватска и Словенија прогласиле су независност од СФРЈ. Оружани сукоб у моноетничкој Словенији није дуго трајао и завршио се оставкама савезних власти на независност најзападније републике. У Хрватској су Срби, као и у Босни, жељели да остану дио Југославије. Док је хрватско руководство предузимало кораке ка независности, крајишки Срби предузимали су одговарајуће мјере. Крајем 1990. прогласили су Српску аутономну област Крајина.

Босански и хрватски лидери непрестано су координирали своје акције. И чим су муслиманско-хрватска већина у парламенту и влади узели курс ка независности републике, босански Срби слиједили су примјер Краишника (Срби из Крајине у Хрватској) и у септембру 1991. прогласили властите аутономне области у БиХ: САО Источна и Стара Херцеговина (12. септембра), САО (Босанска) Крајина (16. септембра), САО Романија (17. септембра) и САО Сјевероисточна Босна (19. септембра).

Ове четири самопроглашене аутономије покривале су трећину босанских заједница, 20% становништва БиХ. Босански Срби чинили су их око 45%. Српски аутономни крајеви су створени као саставни дио СФРЈ, а у случају проглашења независности Босне одвојили би се од републике, остајући у оквиру федерације.

У октобру су СДА и ХДЗ покренули расправу у Скупштини о проглашењу суверенитета Босне. 14. октобра. те вечери, обраћајући се посланицима, лидер босанских Срба, Караџић одржао је говор упозоравајући представнике друга два народа против сепаратистичких потеза. У најпознатијем дјелу свог говора, Караџић је изјавио следеће: "Желите да одведете Босну и Херцеговину истим путем пакла и страдања којем су пошле Словенија и Хрватска. Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак, јер муслимански народ неће моћи да се брани у случају рата ... "

У 2.00 ујутро 15. октобра, посланици СДС-а, на челу са председником Караџићем, демонстративно су напустили скупштинску салу. Преостали представници СДА и ХДЗ те ноћи су гласали за суверенитет БиХ.

Срби су створили свој засебни парламент, који је 24. октобра прогласио Српску Републику Босну и Херцеговину (СРБиХ), у којој је био и раније успостављени САО. Најављена је превласт закона СРБиХ над законима и прописима структура моћи БиХ. У исто вријеме, мултинационално председништво републике је наставило са радом.

Наравно, у тој ситуацији мало је ко сумњао да ће Изетбеговић и његови хрватски савезници ускоро прогласити пуну независност Босне од Југославије. Руководство босанских Срба дефинитивно је поступало уочи ових догађаја како српски народ не би био затечен. Срби су 9. и 10. новембра одржали референдум на којем је огромна већина изразила да себе виде само као дио нове, демократске федералне Југославије.

Дана 9. јануара 1992. године, Скупштина босанских Срба прогласила је независност Српске Републике БиХ. У овом тренутку, Муслимани и Хрвати припремали су републички референдум о независности.

СРБиХ је полагала право на готово две трећине територије Босне, укључујући „историјски српске“ територије, на којима у то вријеме Срби нису били већина. Тако је почетком 1992. године успостављена дијаархија у Босни и Херцеговини, која је још била део СФРЈ.

Европска заједница је такође додала уље на ватру растуће босанске кризе. У октобру 1991. године, на мировној конференцији о Југославији одржаној у Хагу, представници ЕУ дали су приједлог свим бившим републикама да истовремено признају своју независност до децембра те године. Ово није могло а да не узбурка сепаратисте и подстакне их на одлучну акцију. Међутим, у јануару 1992. Бадинтерова арбитражна комисија пресудила је да ће признање бити могуће само након народних референдума о независности.

Словенија и Хрватска су већ фактички независне државе, лако су пристале да испуне формалне услове за њих и одржале су референдуме који су потврдили њихову жељу за независношћу од СФРЈ. У Босни и Херцеговини ситуација је била много сложенија. Челници муслиманско-хрватске коалиције, предвођени Изетбеговићем, схватили су да ће проглашење независности земљу неизбежно гурнути у провалију грађанског рата. Истовремено, нису жељели да остану дио Југославије, којом ће доминирати Срби. Наравно, намјерно су прецјенили негативне аспекте ове опције. Отприлике у исто вријеме, председник Србије Слободан Милошевић преговарао је са ветераном муслиманског националног покрета Зулфикарпашићем, нудећи му све могуће погодности проналаска муслимана у обновљеној Југославији. Муслимани из Босне, заједно са муслиманима из Србије чинили би другу по величини нацију у земљи, обдарену једнаким правима са Србима. Мудри Зулфикарпашић се сложио, али о судбини Босне није одлучивао он, већ функционери СДА, који су још сањали о изградњи државе с исламском доминацијом у Босни.

Тежњу босанских Муслимана и Хрвата за неовисношћу активно је подржавао Загреб. Да поново не би провоцирао Србе, Изетбеговић је морао да маневрише између Загреба и Београда, изјавивши у октобру 1991. о неутралности у односу на грађански рат који је бјеснио у Хрватској. Међутим, на нивоу странке, СДА и ХДЗ изразили су подршку оружаној борби хрватских сепаратиста.

24. децембра 1991. године, након двомјесечне расправе и колебања, Президијум БиХ је, без обавјештавања српских чланица, затражио од ЕУ да призна независност републике. Бадинтерова комисија одмах је одговорила да је Босна и Херцеговина испунила критеријуме ЕУ за признавање и дала зелено свјетло за референдум којим би се потврдила воља народа.

У фебруару 1992. године, муслиманско-хрватска скупштина поново је гласала за независност. Срби су одбили да учествују у овом процесу, рекавши да су Срби из Босне говорили о независности републике још у новембру. Дакле, чак и прије него што је започео, референдум у Босни и Херцеговини изгубио је легитимитет, пошто га је један од уставних народа игнорирао.

Референдум се одржао 29. фебруара - 1. марта 1992. У њему је учествовало 62,68% становништва републике - Муслимани и Хрвати, од чега је 99,7% било за независност. Очекивано, босански Срби бојкотовали су догађај, а гласало је врло мало у већим градовима.

Последњег дана референдума, 1. марта, у центру Сарајева догодио се инцидент од којег многи Срби рачунају грађански рат у Босни. Српско вјенчање које је изникло из цркве, по старој традицији, носило је националну тробојку. То се није свидјело групи муслиманских милитаната, који су грубо захтјевали уклањање знамења. Као одговор на њихово одбијање, отворили су ватру, убивши младожењиног оца Николу Гардовића и ранивши свјештеника.

Напад на вјенчање узбуркао је народ: у ноћи са 1. на 2. марта групе Срба, наоружане углавном ловачким оружјем, подигле су прве барикаде у граду, захтевајући истрагу и кажњавање одговорних. Као одговор, муслимански милитанти такође су подигли барикаде. У неким областима се одвијала пуцњава у којој су на обе стране убијене 4 особе. Све је личило на почетак грађанског рата, али власти су у том тренутку успјеле да зауставе крвопролиће и изведу људе са улице. 

Полиција је истражила да је нападаче водио познати сарајевски бандит Рамиз "Ћело" Топаловић, повезан са оружаним крилом СДА - Зеленим береткама. Међутим, нису могли да га приведу кривичној одговорности.

3. марта објављени су резултати референдума. Срби су на уста свог лидера Радована Караџића реаговали оштром изјавом: "Нећемо признати независну државу Босну и Херцеговину!"

Напад на вејенчање и атентат на Србина, сукоби на барикадама и резултати референдума преклапали су се. У очима многих муслимана, српски немири у Сарајеву нису изгледали као реакција на терористички напад, већ као демонстрација силе упркос референдуму о независности. Алија Изетбеговић је доњео сопствени закључак коментаришући догађаје у Сарајеву: „Чини се да они (Срби) још нису сасвим спремни за рат“.