Хрватско - муслимански рат 93' 2/2.

Хрватске избјеглице, на слободној српској територији, избјегле пред офанзивом АРБиХ.

Команда 2. корпуса АРБиХ почела је да врши притисак на структуре ХВО у Варешу, захтјевајући њихов премештај из Оперативне зоне ХВО Централна Босна у 2. корпус муслиманске војске. Подсјећања ради, сличне акције су се догодиле и у другим дјеловима земље гдје су муслиманске снаге војно преовладавале, при чему су 108. и 110. бригада ХВО пребачене и укључене у исти 2. корпус.

Муслимани су захтјевали признање безусловне политичке и војне власти Сарајева. Хрвати из Вареша покушали су да постигну дипломатски компромис са Сарајевом, тврдећи да су изоловани од копна од стране босанско-хрватске државе Херцег-Босне. Међутим, географски положај њихове енклаве и етнички састав целог региона остављали су им мале шансе да одрже статус кво.

У октобру, ситуација у Варешу је почела да се погоршава катастрофалном брзином. Средином мјесеца, Ивица Рајић, командант Друге оперативне групе Команде за специјалне операције ХВО-а, стигао је у град из Кисељака. Као заговорник тврдокорних мјера, Рајић је, заједно са групом наоружаних хрватских екстремиста, извео војни пуч у Варешу. Градоначелник, начелник полиције и њихове присталице су ухапшени и протјерани из заједнице. Рајић је именовао свог поверљивог човјека из Кисељака, Крешимира Божића, за команданта Бобовачке бригаде. Убрзо након ових догађаја, већина муслимана је побјегла из енклаве на југ у село Дубравина како би избегли угњетавање.

Треба напоменути да су неколико дана прије „пуча“ у Варешу, муслимани започели нападе на енклаву. Три бригаде АРБиХ су биле распоређене у операцију. 19. октобра, муслимани су заузели село Ратањ, на пола пута између Какња и Вареша. 21. октобра, јединице АРБиХ су окупирале хрватско село Котјари, 10 километара југозападно од Вареша. Током овог напада, три војника ХВО су убијена, а становништво је протерано из својих домова. Муслиманско заузимање Котјара послужило је као индиректан изговор за Рајићев „пуч“.

Хрвати су били веома свјесни предстојеће пропасти своје ситуације – пад Вареша је био широко прихваћен као готов у наредних неколико дана. Сходно томе, команда ХВО-а је планирала повлачење на исток, према Србима. Колико се сјећамо, нешто слично се догодило у јуну код Травника.

Јужно од планиране руте повлачења налазило се муслиманско село Ступни До. Муслиманске оружане снаге стациониране тамо могле би значајно да отежају повлачење бораца ХВО-а и цивила. Рајић је одлучио да нападне Ступни До.

У зору 23. октобра, јединице ХВО-а, уз подршку хаубичке ватре, покренуле су изненадни напад на муслиманско село. У том тренутку, присутно је било само 39 војника, од којих је већина преспавала напад и била потпуно затечена неспремна. Неки цивили су успели да побјегну, али за оне који су остали, дан се претворио у праву ноћну мору: Хрвати су динамитом дигли у ваздух сваку кућу на коју су наишли, убијајући све што се помјерало.

Неколико сати након што су Хрвати заузели Ступни До, стигла је група мировњака УН, али им је улазак забрањен – на свим улазима су постављени контролни пунктови са строгим наређењима: „Не пуштајте никога!“ Упркос протестима, особљу УН је забрањен улазак у Ступни До више од једног дана, током којих су Хрвати били заузети брисањем доказа о злочинима. Када је војна полиција УНПРОФОР-а коначно ушла у разорено село 26. октобра, пронашла је 23 цивилна тјела. Тјела још десетина никада нису пронађена. Педесет две куће су сравњене са земљом, а друге су озбиљно оштећене у пожарима.

Дана 27. октобра, на конференцији за новинаре, начелник штаба УНПРОФОР-а, бригадир Ангус Ремзи, изјавио је да је „ово урадила Бобовачка бригада под командом Крешимира Божића... Али ово нису војници – то је олош ако су могли да ураде овако нешто“.

Бобовачка бригада није била једина снага укључена у напад на Ступни До. За ову операцију, Ивица Рајић је ангажовао специјалну јединицу Матурице, са сједиштем у Варешу, о којој се до данас мало зна.

Посљедњих дана октобра, на улицама Вареша владали су насиље и анархија: сви муслимани су протјерани, њихова имовина опљачкана, а домови запаљени од стране њихових хрватских комшија. Сто десет престрављених муслимана окупило се око оклопних транспортера шведског контингента УН. 

У ноћи 3. новембра стигла је вјест да се јединице АРБиХ приближавају граду. Хрвати су брзо утоварили своје ствари и брзо, уредно, напустили град. У зору 3. новембра, муслиманске трупе су ушле у Вареш из два правца без испаљеног метка: 7. муслиманска бригада (3. корпус) са запада, а снаге 2. корпуса са сјевера. Јединице 6. корпуса такође су учествовале у ликвидацији хрватске енклаве.

Током наредних неколико дана, пијани „ослободиоци“ су лутали улицама Вареша, пљачкајући преосталу имовину коју су Хрвати напустили. Хиљаде хрватских избеглица стигло је до Кисељака, док су се други, заједно са јединицама ХВО-а, склонили у мјесто Достанско, 4 километра југоисточно од Вареша. Ово је био посљедњи дио територије, величине 2 квадратна километра, који су контролисали Хрвати у овом дјелу Босне. Југоисточна граница енклаве Достанско граничила се са Републиком Српском, са којом су босански Хрвати у то вријеме имали готово савезништво.

Након низа пораза од муслимана током љета и веома тешке јесени за ХВО, која је кулминирала губитком Вареша, Загреб је почео да тражи нову замјену за команданта оружаних снага босанских Хрвата. 9. новембра, судбоносног дана када је хрватски тенк уништио Стари мост, Анте Росо је постао нови командант ХВО-а. Његови претходници били су Миливоје Петковић, који је смјењен са дужности 24. јула након пораза ХВО-а у централној Босни, и генерал-мајор Слободан Праљак, који је подједнако неуспјешно водио ХВО наредна четири мјесеца. Загребу је био потребан неко ко је способан да преокрене ситуацију у Босни у корист Хрвата.

Након именовања, Анте Росо је постао све активнији, и до 12. новембра, босански Хрвати су покренули контраофанзиву у области Кисељака. 12-13. новембра, јединице АРБиХ су потиснуте 5 километара западно од енклаве у области Читоње-Баковићи. Срби су подржали офанзиву ХВО јаком артиљеријском ватром.

Јединице ХВО су стигле до предграђа Фојнице, али су наишле на одлучност муслимана да бране град. Губитак Фојнице би значио враћање хрватске енклаве у њене некадашње границе, што би још једном довело до тога да муслимани изгубе контролу над важним комуникационим путевима у централној Босни. Команда ХВО је зауставила офанзиву, задовољна мањим територијалним добицима.

Хрвати су 15. новембра, са гребена Маклен, испалили артиљеријску и ракетну ватру на положаје АРБиХ у Горњем Вакуфу, али су одустали од напада на град. Тако је контраофанзива, коју је брзо организовао нови командант ХВО, завршена минималним добицима који нису ништа променили у укупној стратешкој слици. Једини позитиван ефекат који је постигла био је делимични обнављање морала хрватских војника, који је био нарушен низом пораза.

Крајем новембра и почетком децембра, озбиљне борбе су се водиле само у подручју Прозор-Горњи Вакуф. Борбе су се водиле за подручја дуж кључних путева, укључујући село Пидрис, између Горњег Вакуфа и Јабланице. Муслимани су редовно гранатирали Прозор са висина сјеверно од града, али се ХВО чврсто учврстио у граду.

Муслимани су контролисали аутопут од Горњег Вакуфа сјеверно до Бугојна, док су Хрвати контролисали дио пута од Горњег Вакуфа јужно преко Прозора и југозападно до Дољана под контролом ХВО-а, северозападно од Јабланице коју је окупирала АРБиХ.

Након неуспеле хрватске контраофанзиве, ситуација око Фојнице се стабилизовала. Команда АРБиХ почела је да пребацује додатне снаге у то подручје. Све је указивало на то да муслимани припремају велику офанзиву у другој половини децембра. Елитна 7. муслиманска бригада је такође пребачена у Фојницу из Вареша. Западни војни посматрачи забиљежили су пребацивање приближно 4.000 војника. Били су увјерени да ће енклава Кисељак бити сљедећа мета муслиманског напада посље Вареша. Али муслимани су ударили на другим мјестима...

Јединице АРБиХ су 22. децембра напале хрватске положаје у Лашванској долини из шест праваца. У близини Витеза заузеле су село Крижанчево. Јединице које су напредовале источно од Травника напредовале су само 300 метара, али су преузеле контролу над кључним узвишењем које је доминирало дјелом аутопута западно од града. Муслиманске снаге нису успјеле да постигну више.

Година 1993. завршила се у рату „сви против свих“: Срби су се, након побједа током цијеле године, осећали самопоуздано, док су Хрвати, који су у кампањи изгубили многе градове и села, били очајни. Захваљујући побједама над ХВО, босанско-муслиманска војска је знатно ојачала: до краја 1993. године њен морал је био на рекордно високом нивоу. Пошто су војно исцједили готово све што им је било потребно од Хрвата, муслимани су били жељни да се суоче са својим главним и омраженим непријатељем — српским народом и његовом побједничком војском.

Муслиманско-хрватски сукоб у оквиру Босанског рата и Југословенског грађанског рата може дјеловати апсурдно, јер је муслиманско-хрватски националистички савез прењео пламен рата на босанску територију, а главни покретач ових „савезника“ била је дубоко укорењена мржња према српском народу, која је тињала од Другог светског рата. У суштини, рат између Хрвата и муслимана био је „прерасподела имовине“ – војне имовине – као и жеља исламиста да прошире свој „животни простор“ по сваку цјену. Упркос жестини овог сукоба, у неким деловима Босне, муслиманско-хрватски савез је наставио да делује и опстао је до Дејтонског мира. Понекад је то била присилна покорност појединачних хрватских јединица, које су се нашле потчињене муслиманској команди далеко од својих енклава. У другом случају, „заједнички циљ“ борбе против „српског агресора“, заједничка мржња према српском народу и југословенству, превазишла је међусобне претензије новопечених усташа и исламиста

Бригада ХВО „Краљ Твртко“ стационирана у Сарајеву имала је тешке односе са муслиманском војском током цјелог рата, понекад се налазећи на ивици оружаног сукоба.

Бригада од 1.500 војника била је одговорна за  одбрамбену линију дуж сјеверне обале ријеке Миљацке. Крајем септембра, команда АРБиХ наредила је Хрватима да предају оружје и повуку се у касарне како би борци бригаде могли бити пребачени у 1. корпус муслиманске војске. Командант бригаде је то одбио, и само интервенција исламистичког вође Алије Изетбеговића спријечила је отворени оружани сукоб. Међутим, овај гест муслиманског вође није значио да ће Бригада краља Твртка бити остављена на миру. Једноставно је одлучено да вријеме за одлучну акцију још није дошло. Само мјесец дана касније, док су муслиманске снаге спроводиле операцију Требевић-1 како би неутралисале отворено бандитске елементе међу браниоцима Сарајева, истовремено је спроведена и операција Требевић-2, усмјерена против Бригаде краља Твртка. Њена команда је ухапшена, а сама бригада је разоружана и распуштена. Команда АРБиХ је 6. новембра објавила да ће бивша бригада ХВО „Краљ Твртко“ задржати своје име, али ће добити новог команданта — Неђељка Вераја, хрватског официра лојалног сарајевском режиму. Бригада је постала дио 1. корпуса АРБиХ, задржавши само половину своје првобитне снаге.

Односи између ХВО и АРБиХ били су сасвим другачији у региону Бихаћа. Локална, мала хрватска заједница није представљала „претњу“ муслиманским властима. Хрвати су овде имали своју војну структуру – „Бихаћке регионалне снаге“, које су обухватале само једну бригаду ХВО, 101., која је бројала не више од 500 људи. Оперативно, 101. бригада је и даље била потчињена 5. корпусу АРБиХ – и није могло бити другачије: локални Хрвати су били потпуно зависни од муслимана за снабдјевање, војску и цивилну организацију. 

Најјачи војни савез између муслимана и Хрвата формиран је у Посавини, у сјеверној Босни. Три бригаде ХВО тамо (107. „Градачац“, 108. „Брчко“ и 115. „Зрински“) номинално су биле дио 4. оперативне зоне ХВО „Орашје“, али су у пракси дјеловале као дио АРБиХ.

Као што сам већ написао, у подручју Жепче-Маглај, љета 1993. године, две бригаде ХВО, раздвојене само десет километара, бориле су се на супротним странама барикада, а не једна против друге. То је било потпуно искључено. 111. бригада у Жепчу борила се против муслимана уз подршку тенкова и артиљерије ВРС, док је 110. бригада „Усора“ ратовала против исте ВРС у саставу Оперативне групе „7-Југ“ (касније 37. дивизија) 2. корпуса АРБиХ.

Хрватско - муслимански рат 92' : Почетак 1/2.

ХВО на Старом Мосту, јуни 1992.

Приликом покретања грађанског рата у Босни и Херцеговини, муслимански лидери ни на тренутак нису сумњали у неизбежност сукоба са својим „савезницима“ – босанским Хрватима. Де јуре, босански Хрвати су признавали ауторитет међународно признате владе у Сарајеву, али де факто, на југу земље, имали су своју државу – Херцег-Босну – створену уз благослов Загреба и пратећи политику Туђмана, а не Изетбеговића. „Унитарна, мултиетничка“ Босна, за коју се наводно борила босанска (муслиманска) влада, није постојала, чак ни на територијама које нису биле од интереса за Србе.  

У љето 1992. године, „Хрватска Заједница Херцег-Босна“, као и Република Српска, била је пуноправни, непризнати државни ентитет: 90% етнички хомогена, са једном владајућом странком (босанска верзија ХДЗ-а), сопственим школама, сопственом валутом и сопственим оружаним снагама (ХВО). На челу државе босанских Хрвата био је Мате Бобан, бивши менаџер супермаркета из херцеговачког града Груде. 

Наравно, постојање Херцег-Босне иритирало је муслиманске националисте предвођене Алијом Изетбеговићем, који су свој сан о изградњи исламске државе у срцу Европе крили под маском унитаризма и равноправности народа. Међутим, будући да су у великој мјери зависни од Хрватске, преко чијих је морских лука слато оружје, сарајевска влада је била приморана да рачуна са постојањем хрватског ентитета.

Међутим, у централној Босни, хрватске заједнице су коегзистирале са муслиманским; овдје није постојала етничка хомогеност као у западној Херцеговини, а муслимани су бројчано преовлађивали. У истим тим регионима, у самом центру Босне, још од Титовог доба, налазили су се велики војноиндустријски погони и складишта ЈНА. Муслимани и Хрвати су се борили за контролу над војним објектима у централној Босни. Десило се да су се неки од њих налазили унутар територије хрватских заједница. За муслимане, који су на почетку рата доживљавали озбиљну несташицу оружја и муниције, док су Хрвате и Србе подржавале њихове „метрополитанске државе“, контрола над војним фабрикама централне Босне постала је кључни стратешки циљ. Међутим, то се могло постићи само војно, што је значило оружани сукоб са њиховим „савезником“.

Први сукоби између муслимана и ХВО догодили су се већ у мају 1992. године, на самом почетку босанског рата: борбе су избиле око касарне ЈНА „Каоник“ у Бусовачи, затим око фабрике оружја „Братство“ у Новом Травнику и око складишта Територијалне одбране „Љута“. У јулу су се сукоби око „наслеђа“ ЈНА проширили на Вареш и Витез, где је евакуисана фабрика експлозива, а у хрватској општини Кисељак ХВО је повратио војна складишта од муслимана.   

Средином августа, муслиманско-хрватске тензије су ескалирале и у Сарајеву. Након одбијања српске офанзиве на западно предграђе Отеш, избио је сукоб између ХВО и муслиманских бораца Јуке Празине. Сукоб је ријешен, али су Хрвати више пута оптуживали муслимане да покрећу некоординисане нападе из хрватских одбрамбених зона, након чега су уследили српски контранапади артиљеријом. Такви неспоразуми су на крају ријешени, али су односи између АРБиХ и ХВО у Сарајеву остали напети. 

Сукоб између муслимана и Хрвата ескалирао је у октобру 1992. године. Жестоке борбе између „савезника“ (коначна битка за град Јајце између босанских Срба и муслиманско-хрватских јединица такође се водила истих ових дана) избиле су 19. октобра у Новом Травнику, а сљедећег дана у Витезу. Примирје је потписано у Витезу 22. октобра, али су Хрвати наставили да гранатирају Нови Травник са околних брда. Све се то дешавало у непосредној близини линија фронта против Срба, који су са својих положаја посматрали како њихови противници воде жестоке борбе. 23. октобра постигнут је споразум о примирју у Новом Травнику и околини уз посредовање УНПРОФОР-а.

У том подручју је на неко време завладало затишје. УНПРОФОР је управо раздвојио муслимане и Хрвате у Новом Травнику када су избили још крвавији сукоби 40 километара јужније у граду Прозору. Становништво града од 15.000 људи било је отприлике подједнако подељено између муслимана и Хрвата. Прозор је био стратешки важан за босанске муслимане, јер је био главна рута која је повезивала море и централну Босну, дуж које су пролазили конвоји са оружјем за Изетбеговићеву војску. Постоји неколико верзија догађаја у Прозору. Према једној, пуцњава је почела 23. октобра, у почетку између две мафијашке групе које су се бориле за контролу над трговином бензином. Друга верзија тврди да су војници муслиманске војске били огорчени одбијањем ХВО-а да дозволи пролазак још једног војног конвоја. Друга, и сасвим вероватна, верзија тврди да су муслимани напали снаге ХВО-а у Прозору како би спречили специјалну хрватску јединицу да крене ка Новом Травнику како би помогла сопственим снагама. 

У сваком случају, Прозор је пресјечен линијом фронта у року од неколико сати, а у граду су избиле жестоке уличне борбе. У међувремену, обе стране су терорисале цивиле из супротстављеног табора. Међутим, Хрвате је подржавала артиљеријска ватра из Томиславграда. Након масовне артиљеријске ватре на муслиманска насеља, војници АРБиХ и око 5.000 муслиманских цивила напустили су град тог јутра, остављајући само рушевине.  

У јесен 1992. године, тензије између муслимана и Хрвата ескалирале су у многим босанским градовима са мјешовитим становништвом. Међутим, оружани сукоби, у којима је погинуло око 300 људи на обе стране, догодили су се само у Новом Травнику, Витезу и Прозору. У Мостару, где су све три етничке групе биле заступљене пре рата, Хрвати су остали доминантни након љетњег повлачења Срба. Криза у муслиманско-хрватским односима у октобру 1992. године највише се овдје приближила ивици оружаног сукоба, али није прешла линију. Хрвати су заузели све административне зграде у Мостару, претресли канцеларије СДА, разоружали муслиманске војнике и вршили притисак на муслиманско становништво, присиљавајући их да прате Србе и напусте град.   

Кратак, али крвави грађански рат у муслиманско-хрватском табору крајем 1992. године био је само прелудијум, тест снаге пред озбиљнији сукоб. Упркос миту западних медија о босанским муслиманима као жртвама агресије српских и хрватских националиста, бројне студије и свједочанства, укључујући и она објављена последњих година (1995-2004), пружају двосмислене доказе да су муслимански националисти планирали могући рат против босанских Хрвата неколико мјесеци прије борби у Новом Травнику и Витезу. То потврђује чињеница да је муслиманска страна била агресор, као и каснији ток војних акција, које су готово увек биле офанзивне на муслиманској страни.

Херцеговачко ратиште: Борбе око Коњица 1994.

 

 

Град Коњиц, на пола пута између Мостара и Сарајева, био је важна тачка на линији муслиманских комуникација дуж које су, као резултат Вашингтонских споразума, каравани оружја и муниције пролазили из лука на Јадрану ка централној Босни.

Међутим, близина града и аутопута линији фронта и стална опасност од гранатирања српске артиљерије подстакли су команду АРБиХ да спроведе офанзивну операцију у овом подручју.

Главна борбена јединица АРБиХ у Коњицу била је 43. бригада „Суад Алић“. Западно, у области Бјелемића, налазили су се положаји 49. бригаде. Четврта муслиманска бригада је задржана у резерви.

Друга херцеговачка лака пешадијска бригада ВРС заузела је веома тежак положај код Коњица. Бранила је узак „џеп“ српске територије, чији се крај налазио неколико километара од Коњица. Бригада је била окружена са три стране надмоћнијим исламистичким снагама.

Одбрамбена линија 2. херцеговачке била је знатно продужена: њен лијеви бок се протезао 15 км ка југу, гдје су почињали положаји 8. херцеговачке моторизоване бригаде. Десни бок се протезао 15 км ка југоистоку, до села Главатичево. Иза Главатичева стајала је 18. херцеговачка лака пешадијска бригада.

Српски борци у борби код села Главатичево.

Између Коњица и српске територије налазила се мала хрватска енклава, коју је бранио 56. домобрански пук „Војвода Стјепан“. Пре потписивања Вашингтонског споразума, Хрвати су се борили са 4. корпусом АРБиХ и били су потпуно зависни од српског снадбјевања. Након примирја са муслиманима, 56. пук је употребио оружје против Срба али је избјегавао учешће у муслиманским нападима, ограничавајући се на артиљеријску подршку.

Четврта снага у области Коњица био је малезијски батаљон УНПРОФОР-а, који је стигао 9. фебруара да надгледа бившу линију фронта између Хрвата и Муслимана.

Током већег дијела 1994. године, фронт у Херцеговини је био релативно миран, а све веће битке су се одвијале у централној Босни и Подрињу. Ескалација је почела у августу, када су муслимани почели да испитују слабе тачке српске одбране. Као одговор, Срби су почели чешће гранатирати Коњиц и аутопут који води ка Сарајеву.

11-12. септембра, 4. корпус АРБиХ је покренуо офанзиву против 2. херцеговачке бригаде, истовремено у три правца. Села Бијела, Борци и Главатичево била су изложена муслиманским нападима. Муслимани су усмерили посебно снажне нападе на Бијелу, која се налази на доминантним висинама у том подручју, најближе Коњицу. Дана 15. септембра, након тешких борби, Бијела је пала.

Од дејства артиљерије, ранама је подлегао и један од најмлађих бораца ВРС - Александар Маслеша. Пред сам пад гранате, Војвода Недељко Видаковић је покушао својим тијелом да га заштити. 

Јединице 56. домобранског пука ХВО-а, које су претходно артиљеријском ватром подржавале офанзиву исламиста, неочекивано за своје савезнике почеле су да напредују на српске територије које је окупирала АРБиХ. Избио је сукоб који је скоро ескалирао у нови рат, који је ријешен само уз помоћ америчких дипломата.

Током септембарског напада, 4. корпус АРБиХ је заузео је око 40 квадратних метара од 2. херцеговачке бригаде. Посље кратког предаха, муслимани су 23. септембра наставили офанзиву на линији Борци-Главатичево. Упркос жестоким нападима знатно надмоћнијих непријатељских снага, Српске снаге су спречиле заузимање ова два важна насеља. Међутим, сјеверни крај „џепа“ код Коњица је био одсјечен и упркос контранападима које је ВРС предузела у октобру-децембру, није их било могуће повратити.

Друге важне битке у Херцеговини одиграле су се у јесен 1994. године на прилазима српском граду Невесињу, југоисточно од Мостара.

Истовремено са офанзивом код Коњица, јединице 4. корпуса АРБиХ су безуспјешно покушале да нападну српске положаје западно од Невесиња 19–26. септембра и 12. октобра. Главна офанзива АРБиХ на Невесиње почела је у новембру. У ноћи 11. новембра, велика група диверзаната из одреда "Црни лабудови" провукла се кроз линију фронта у подручју града Благаја и започела разарајући напад у позадину ВРС. Ујутро 11. новембра, главне снаге исламиста започеле су офанзиву из правца Благаја.

Срби су се брзо опоравили од истовременог удара са леђа и са фронта, консолидовали снаге и у тешким борбама, одбили фронталне нападе 4. корпуса. „Црни лабудови“, након што су напали села Чабаново Поље (4 км од линије фронта) и Рабин (10 км), пробијајући се до својих, упали су у неколико заседа и изгубили десетине људи. Муслимани су 20. новембра обуставили офанзиву, пошто нису успели да пробију одбрану 8. херцеговачке моторизоване бригаде гдје су претрпели велике губитке. 

"Борбе око Коњица су дио борби у познатој епопејној битци, названој  "Друга Митровданска офанзива", која се прославила нашироко као борба у којој су далеко бројније непријатељске снаге доживјеле тежак пораз. О тој борби ћемо посебно писати, ово је само осврт на мање познату борбу код Коњица".

Херцеговачко ратиште: Пад Мостара 1992.

 

 Српска страна покренула је офанзиву на подручје Мостара које су држали Хрвати на источној обали Неретве. Након ових борби ситуација је изгледала овако: ЈНА и локални Срби контролисали су висове који су доминирали градом са истока, Хумску планину и неке области на југу и низ висова на сјеверу града. Важан аутопут који је водио на запад до Широког Бријега (15 км од Мостара), није био под контролом али је био на нишану артиљерије.

Генерал Бобетко, постављен је за команданта Јужног фронта, развио је план према којем су хрватске трупе у првој фази требале да поразе Србе у источној Херцеговини, очисте територије око Мостара а тек онда почну операције заузимања самог града.  Почетак операције "Шакал" заказан је за почетак јуна.

Започете су активне припреме. Формацијама ХВО-а недостајало је протутенковских средстава, па је специјална протутенковска јединица Хрватске војске из града Сиска хитно пребачена у ХВО. Бобетко је придавао велики значај специјалним јединицама у предстојећој операцији. Формирао је неколико малих извиђачко-диверзантских одреда (водова), од којих је сваки унапред знао правац дејства и објекте за напад. 

Те јединице је требало да буду распоређене у позадину Срба непосредно пред почетак офанзиве: требало је да униште штабове, поставе заседе и саботирају важне комуникације. 

Напредовање главних хрватских снага морало је бити подржано густом артиљеријском ватром. Мете су биле добро извиђане. Једна од примарних мета хрватских артиљераца било је српско командно место у Аладинићима. Јака артиљеријска ватра би тада имобилисала Србе док би изводили бочни маневар кроз Клепце.

Пад долине Неретве.

Крајем маја, Хрвати су извели низ припремних напада, са циљем побољшања тактичких обриса својих положаја и смањења доминантног положаја српских снага у Мостару. Хрватске снаге су 23. маја заузеле планину Хум, јужно од града. У овом правцу је 11. јуна почело напредовање ХВО-а и ХВ-а. У снажној и пажљиво планираној офанзиви, заузета је планина Орловац и мјеста: Варда, Куле и Крушево југозападно од Мостара те Јасеницу и Слипчиће на југу. Хрвати су 12. јуна коначно очистили западну обалу Неретве од српских снага. Повлачећи се на источну обалу, Срби су срушили два од три моста на Неретви у Мостару, поштедили су Стари мост који у великој мјери чак није био оштећен војним дејством.

Припремљен је пут за коначно заузимање Мостара. Главне хрватске снаге почеле су офанзиву 7. јуна. Главни напад изведен је источно од Чапљине, 25 км јужно од Мостара. Офанзива се одвијала у два правца – на сјевер (Мостар) и на исток (Столац). Почетни положаји хрватских трупа били су на западној обали Неретве, па је први важнији успех био прелазак ријеке и заузимање мјеста Тасовчићи на источној обали 8. јуна.

Одбрамбене линије Херцеговачког корпуса ВРС биле су лоше опремљене, тако да 13. јуна, ХВО преузима контролу над мјестима Бивоље Брдо и Локве. Одреди ХВО-а стигли су у околину Стоца.

Напредујући источном обалом Неретве, од Бивољег брда преко Пијесца и Губавице, хрватске снаге су 14. јуна стигле до јужне периферије Мостара, рејона Буне. Јединице ХВО-а су 15. јуна ојачале своје положаје код Стоца и извеле операцију заузимања српског утврђеног пункта у Ходову.

Завршни елемент операције "Шакал" био је напад на сам Мостар. Један дио хрватских снага пробио је подручје Буне и Благаја и са југа стигао до мостарског аеродрома. Истовремено, друга јединица, укључујући 4. гардијску бригаду ХВ-а и јединице ХВО-а Мостар, ударила је са сјевера кроз Јасеницу. 17. јуна хрватске снаге сусреле су се на мостарском аеродрому Соко. 

Дана 21. јуна уследио је општи напад хрватских јединица на Мостар и околину, током којег се српска страна морала повући из града. Међутим, није било смирења. Борбе су се наставиле током љета и почетком новембра око планине Вележ и на подручју између Мостара и српског града Невесиња али без значајнијег помака.

Крајем 1992. године успостављен је позицијски рат на Херцеговачком фронту.

Хрвати су успјешном операцијом  обезбиједили мање-више мирну позадину у случају рата против АРБиХ, чија се ситуација нагло погоршавала. Због чињенице да је линија фронта знатно помјерена на исток, указала се повољна прилика и за извођење операција према Дубровнику.

Озренско - возућко ратиште 92-95. (2/2)

Од самог почетка рата, српски територији планинског ланца Озрен, протезао се југоисточно од Добоја у дужини више од 40км, ширине највише 25км и заузимао је површину од 500км2. Насељен претежно Србима.

Подручје Озрена је бранила је 9. Оперативна групе „Добој“ (генерал-мајора Владимира Арсића), под командом потпуковника Новака Ђукића. Тактичка група „Озрен“ обухватала је 1., 2., 3. и 4. Озренску лаку пјешадијску бригаду. Подршку су давале, једна или двије бригаде: 1. Прњаворска, 1. Вучијачка, 1. Крњинска и 1. Србачка. Такође и батаљон 2. Тенковске бригаде, батерије 1. мјешовитог артиљеријског пука. По потреби, браниоци Озрена су попуњени снагама 9. извиђачке чете, 9. батаљона војне полиције, специјалне бригаде МУП-а из Добоја. Већина војника бранила је своја огњишта, што им је због одличног познавање околине, дало тактичку предност над непријатељем.

Линија фронта на Озрену није претрпјела готово никакве промјене од почетка оружаног сукоба, упркос узастопним покушајима муслимана да протјерају Србе и преузму контролу над путом Тузла-Зеница, који су снаге УН конвенционално називале "Патка". Овај пут је био жељени циљ муслимана. Његово савладавање омогућило би брзо пребацивање појачања и муниције из региона Тузле у средњу Босну и осигурање боље интеракције између 2. и 3. корпуса АРБиХ. Интереси муслимана били су и ликвидација или барем одсјецање дијела „озренске платформе“, чиме би се ослободиле читаве двије бригаде.

Најтврдокорније борбе на Озрену водиле су се око Возуће, на најјужнијој тачки одбране. Штавише, кроз Возућу је пролазио и пут „Патка“. Најжешће борбе од почетка рата за то подручје водиле су се у јуну-јулу 1994. године. Гдје су муслиманске снаге на више мјеста пробиле српску одбрану, али су као резултат контраофанзиве враћени на првобитне положаје.

Припадници 1. Прњаворске и "Вукови", Чеваљуша, јун 1995.

Офанзиве без престанка.

У мају 1995. покренут је велики напад на Возућу. АРБиХ је 26. маја кренула у офанзиву истовремено на два правца. 2. и 3. корпус муслиманске армије увели су у борбу неколико бригада (ударне су биле 9. муслиманска и 222. "ослободилачка" бригада), потпомогнуте концентрисаном ватром тешке артиљерије, која је довођена одакле год је било могуће. Најжешћи напади долазили су са источне стране озренске платформе, тачније на мјесто Петрово Село, гдје је нападала 22. дивизија 2. корпуса АРБиХ уз подршку јединица 25. дивизије. Тешка ситуација се развила и на западној страни, где су напредовале јединице 3. корпуса. Дана 29. маја, упркос херојском отпору, 1. Прњаворска лака бригада ВРС морала је да напусти неке важне одбрамбене тачке, укључујући 726м високо Подсијелово.

Сљедећег дана, 2. корпус АРБиХ покушава да од Срба преотме три моста преко ријеке Спрече. Посматрачи УН извјештавају да муслимани напредују. Увече истог дана, схватајући озбиљност ситуације, апелује се на грађане републике да помогну у одбијању муслиманске офанзиве:

„Сви који носе српско име и у чијим венама тече српска крв – узмите оружја, зауставите муслиманску офанзиву на Озрен... Нека се уздигне барјак наше побједе – побједимо удружене снаге непријатеља српства и православља!“

Мајска офанзива муслимана је заустављена када је између западних и источних снага  АРБиХ остало свега 2-3 километра, у том тренутку је 4. Озренска бригада била пред потпуним опкољавањем. На вријеме је стигло појачање и  ситуацију је спашена. 

Успјешни су били и херојски контранапади 1. Озренске бригаде, заустављено је напредовање 22. муслиманске дивизије на источној страни истуреног дијела. Истина, код Милиног Села није било могуће вратити мали дио територије. Противнапади снага тактичке групе такође су приморали муслимане (35. дивизија) на повлачење и ослобађање већег дијела територије у области Подсијела. До 4. јуна линије фронта су стабилизоване — муслиманске снаге у већини мјеста морале су да се повуку на положаје које су заузимале до 26. маја.

21. јула настављене су борбе на Озрену али овога пута у мањем обиму. Као резултат препада 35. муслиманске дивизије (ударна снага је био одред Ел Муџахид), 1. Прњаворска бригада је била принуђена да се повуче са више својих положаја у близини Подсијелова. Сљедећи напади уследили су 11. августа југоисточно од Подсијелова и подржани су истовременим нападом снага 2. корпуса. Они, међутим, нису имали озбиљних последица по снаге ВРС.

Сљедећи ударац на Озрен није дошао од АРБиХ, већ од НАТО-а. 6. и 7. септембра, у оквиру операције " Ослобођена сила" НАТО авиони су напали комуникацијске објекте на врху Краљица (883 м). Уз текуће ваздушне нападе НАТО-а на војне и економске циљеве у Републици Српској, на терену  муслимани су покренули операцију "Ураган 95", чији је циљ био пораз српских снага на Озрену.

Дана 3. септембра на командном мјесту 2. корпуса АРБиХ одржан је састанак команданата формација које су требале да учествују у офанзиви. Циљеве операције присутнима је објаснио командант 2. корпуса Сулејман Будаковић. Снаге 2. и 3. корпуса требало је да „у тјесној сарадњи ослободе Возућу”, „непријатељске јединице треба да буду исечене, опкољене и уништене”. Чишћење територије повјерено је војној полицији. Основни циљ операције, према Будаковићу, био је пресељење "мухаџира" из Сребренице и Жепе (10-15.000 људи) на Озрен. Један од учесника састанка је педантно записао у свом дневнику да је Алија Изетбеговић лично заинтересован за успјешан завршетак операције. За стимулисање бораца, муслиманска влада је издвојила око 300.000 њемачких марака. За заробљени тенк или оклопни транспортер плаћали су од 10 до 20 хиљада. 

Дана 10. септембра, ударне снаге 22. дивизије АРБиХ (2. корпуса): 9. муслиманске, 222., 211. и 250. "ослободилачке" бригаде пробиле су српску одбрану источно од Прибитковића и напредовале 5 км према Возући. 2. и 4. озренска бригада ВРС браниле су се истовремено и на истоку и на западу, али су под притиском знатно надмоћнијих муслиманских снага (неколико бригада само једног корпуса АРБиХ напредовало на прилично уском дијелу фронта) биле присиљене да се повуку дубље у територију.

Комуникација између бригада је била прекинута, војници нису имали потпуну слику о томе шта се дешава. Један од официра 4. Озренске бригаде присећа се почетка муслиманске офанзиве: „Док смо преко мегафона позивали муслиманске војнике да се предају, на два километра иза нас гори српско село. Тако смо схватили да нам се непријатељ приближава са позадине... Одлучио сам да сазнам шта се дешава у 2. Озренској бригади: дошао сам до њихових положаја и скочио у празан ров гдје су били наши војници, нашли смо се потпуно опткољени".

У то вријеме, 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) бацила је своје елитне јединице - 7. муслиманску бригаду и одред Ел муџахедин на одбрану 1. Србачке бригаде ВРС. Муслимани су пробили српску одбрану источно од Завидовића у правцу Подсијелова и Паљеника. Главне снаге 35. дивизије јуриле су у правцу југоистока, ка Возући. Међу Србима и даље постоји верзија издаје, да је Возућа дата у замјену за Сребреницу. То потврђује и чињеница да су српску линију одбране на споју 1. Србачке бригаде и одреда војне полиције борци без борбе напустили. Дан раније, шеф полицијског одреда Јефто Благојевић и његов брат Стојко напустили су своје јединице и отишли у позадину, за шта су касније оптужени за предају територије непријатељу.

Офанзива АРБиХ се успјешно развијала: бројчана надмоћ муслимана је имала ефекта. Српске снаге на јужном дијелу озренске избочине морале су што брже да се повуку на сјевер, гдје су се већ окупљале снаге за контранапад. Ипак, неке јединице 4. Озренске бригаде су опкољене.

Сарајевска телевизија је 11. септембра известила о успјешном повезивању јединица 2. и 3. корпуса и успостављању контроле на путу Тузла-Зеница. Возућа је пала после десеточасовне борбе, када су јединице 4. Озренске бригаде у повлачењу задржале муслимане који су притискали са свих страна док су последњи становници напустили град. 12.000 српских избеглица безбједно је стигло до Добоја. Међутим, прстен окружења се затворио прије него што је 1.500 возућких бранилаца и цивила стигло да изађе.

Пад Возуће.

Муслимански медији су трубили о великој побједи, да је трећина озренске територије већ под њиховом контролом. Било је ријечи и о значајним трофејима: осам оклопних возила, десетак топова и стотине стрељачког наоружања. Специјални представник УН Јасуши Акаши званично је потврдио пад Возуће 13. септембра. Судбина неколико десетина српских војника које су заробили муџахедини била је непозната. Исламисти су своје заробљенике одвели у логор који се налазио у селу Гостовић, 12 км од Завидовића. Видео-касете и фотографије које су доспјеле у јавност показују како „алахови војници” сурово муче Србе – ножевима и моторним тестерама су им сјекли главе, сјекли гениталије... Чудом је остало живо само 8 српских ратних заробљеника.

Непосредно по завршетку рата, Комисија за нестала лица Републике Српске представила је списак од 463 Срба који су нестали на подручју Возуће. Убрзо се 157 српских војника са овог списка вратило кући из заточеништва. До данас нису пронађени посмртни остаци 240 људи...

Брзо повлачење Срба са положаја на јужном Озрену објашњава се са више разлога: Прво, за разлику од ранијих муслиманских покушаја да заузму Возућу, Срби нису имали резерве – готово све је било бачено против заједничке офанзиве Хрватске војске и АРБиХ на Западну Босну. Друго, бројчана надмоћ муслимана, концентрација великих непријатељских снага на уским секторима фронта. Треће, ваздушна подршка НАТО-а, која је оштетила многе војне комуникације и објекте.

Дана 15. септембра, 3. корпус АРБиХ је наставио офанзиву на западу Озрена. Ударна снага поново су биле 7. муслиманска бригада и јединице 35. дивизије. 3. Озренска лака пешадијска бригада била је принуђена да се повуче са одбрамбене линије Близна-Котлина-Карачић-Бријесница Горња. Њено повлачење омогућило је 37. муслиманској дивизији, која је дуго била на овом положају, да се извуче из џепа у области Маглаја. Дана 16. септембра, 327. брдска бригада АРБиХ, која се налазила у Маглају, уз подршку 377. брдске бригаде из села Јелах, повезала се са снагама 35. дивизије, напредујући на сјевер, код села Крсно Поље. У исто вријеме, 2. корпус извршио је нападе на источне границе озренске платформе.

18. септембра јединице 2. и 3. корпуса муслиманске армије напале су са два мала мостобрана на ријекама Босни и Спречи. 22. дивизија Османа Пушкара задала је снажан ударац 2. Озренској бригади, чиме је разоткрио бок 1. Озренске бригаде, која је била принуђена да се повуче.

Командант 1. Озренске лаке пјешадијске бригаде се касније присјећа: „Дана 17. септембра добио сам извјештај од команданта 1. батаљона да је стање на његовом десном боку уредно. Ово је потврђено поруком команданта 2. батаљон 2. Озренске бригаде, рекао је да му недостају 2-3 вода да покрије линију у рејону Мичијевића послат да помогнем 2. Озренској бригади и да у исто вријеме останем са њима, пошто се ујутру очекивао напад, срео сам јединице, међу којима је био и један од мојих водова, који су се кретали из Манастира". Православни манастир који се налази недалеко од линије фронта, отуда се повлачила 2. Озренска бригада, тада сам код манастира видио неорганизовану гомилу, пет-шест тенкова, самоходних топова, хаубица и камиона са муницијом, зауставио сам тенк који је се налазио на челу колоне и окренуо га поред пута, спречавајући даље повлачење. У то вријеме сам добио извештај од команданта 1. батаљона 1. Озренске бригаде да линија фронта од Борице до Буковице (15 км) не постоји. Наредио сам војницима да напусте своја возила, међутим, многи су невољно извршили наређење.“ Затим је мајор Васиљевић наредио да се напредује у правцу села Ступари, како би заштитио десни бок 1. батаљона и покрио његово могуће повлачење. Јединице су напредовале крајње невољно, јер је било потпуно нејасно гдје је сада нова линија фронта. Да би разјаснио ситуацију рекао сам војницима да ако несметано прођем и останем жив, могу да крену према Ступарској Ријеци, да ћемо организовати одбрану на овом мјесту... Заобилазним путем стигао сам у поноћ. командант Јовичић (1. батаљон) ме је упознао са тренутном ситуацијом и на крају питао да ли батаљон може да се повуче на нове положаје... Нисам пристао на ово, пошто сам читавог претходног дана добијао обећања о скором доласку појачања. У 01.00 стигао је потпуковник Новак (командант Тактичке групе Озрен) и извјестио да недостаје десни бок и ако у току ноћи не стигне појачање, наредићу батаљону да се повучемо на нову линију одбране. Сазнавши да неће бити појачања... Размјенили смо погледе и командант батаљона је наредио повлачење".

Западно од Озрена, 37. дивизија АРБиХ извршила је продор из Маглаја потискујући 3. Озренску бригаду на исток. Над Добојом се надвила непосредна опасност. На стотине прогнаних озренских Срба сливало се у град. Тада је дошло и до размјене становништва. 

Снаге 2. корпуса муслиманске армије заузеле су 19. септембра планину Церово брдо, где су се дуго налазили положаји српске тешке артиљерије. Тако је пола Озрена већ било у рукама муслиманске војске. Муслимани су 20. септембра бомбардовали Добој, испаливши на њега више од 1.000 граната. Према подацима УН, на српској страни је узвраћено 300 као одговор.

Док је трајала битка на Озрену, борбе у Крајини су почеле постепено да јењавају – хрватска офанзива наишла је на одлучност Срба да до краја бране Бања Луку. Заустављена офанзива ХВ-а и ХВО-а лишила је подршке 5. корпуса Атифа Дудаковића, а на неким мјестима био је приморан на повлачење. Појачао се притисак међународне заједнице – рат се ближио крају. Муслиманско руководство је уложило све напоре да заузме цијелу територију Озрена пре успостављања примирја.

Искористивши кратак предах у офанзиви. Тактичка група „Озрен“ се прегруписала, успоставивши нову линију фронта, коју је због значајног сужавања била много погоднија за одбрану. Од запада према истоку, одбрамбене положаје заузеле су 3., 2. и 1. Озренска бригада, појачане специјалном бригадом полиције МУП-а Републике Српске.

35. дивизија АРБиХ је 23. септембра напала положаје 3. Озренске бригаде, раселивши Србе из неколико села. 22. дивизија АРБиХ наставила је напад на Добој. Бројчана надмоћ и висок морал, ојачани током успешне офанзиве, били су на страни муслимана. Одбрана 2. Озренске бригаде пробијена је у рејону села Пањик, сјеверно од гребена Тумарског брда. Бригада је почела да се повлачи на сјевер. У међувремену, на истоку, 1. Озренска бригада је наставила да држи свој положај, одбијајући нападе и са предње и са задње стране (са стране пробоја). Команда Тактичке групе наредила им је да издрже бар још мало. У ноћи 23. на 24. септембар стигло је појачање: извиђачка чета 2. тенковске бригаде и неколико јединица оклопних возила на челу са командиром. 2. Оклопне, Миком Шкорићем. Кренувши у контранапад, зауставили су и натјерали муслимане у панично повлачење, повративши линију фронта и заузевши кључне висове. Сам Шкорић је рањен у борби.

2.Оклопна бригада на Озрену.

Пошто су се опоравили од српског контранапада, муслимани су наставили са нападима. Међутим, појачањем војне полиције, предвођена пуковником Милованом Станковићем, која су стигла 24. септембра, коначно су стабилизовала фронт и обезбједила Добој.

Последње избијање борби на Озрену дошло је 5-7 октобра. 35. дивизија АРБиХ (3. корпус) напала је положаје 3. Озренске бригаде сјевероисточно од Маглаја. ВРС је морала да изравна линију фронта, повлачећи дјелове 3. Озренске на сјевер, остављајући муслиманима око 50 квадратних метара територије. Да би коначно блокирала покушаје напредовања непријатеља ка Добоју, команда 1. Крајишког корпуса пребацила је 16. Крајишку моторизовану бригаду, из западне Босне на Озрен. Овим је дефинитивно заустављено било какав покушај помјерања линије, огорчена битка за Озрен је завршена, а 11. октобра ступио је на снагу свеобухватни прекид ватре широм Босне и Херцеговине.

Врх Озрена - Велика Остравица (918м), у Републици Српској, поносно доминира озренском платформом.

Озренско - возућко ратиште 92-95. (1/2)

 

Возућани на бранику Отаџбине.

Подручје планине Озрен са широм околином, је дефинитивно било једно од најтежих и најкрвавијих ратишта у распаду Југославије. Другим ријечима, Озрен је сам по себи био један цијели фронт, који никада није мировао. Окружен бројнијим непријатељским снагама. Због свог географског и стратешког положаја био је трн у оку непријатељу током читавог рата.

Већ у априлу 1992. простор Озрена се нашао у окружењу a ратна дејства су се смењивала као по траци. Посебни осврт дајемо 1994. години у којој се битке посебно распламсавају, али свакако прве двије године су такође биле кључне за одбрану овог подруча. Све догађаје, можете прочитати у књиги: https://vprsizosbih.weebly.com/uploads/2/5/6/3/25636873/bitka-za-vozucu-nenad-cvjetkovic.pdf

Озрен 1994.

Муслимански војни врх је дошао на идеју о амбициозној операцији на планинском ланцу Озрена, којег су контролисали Срби и који је дубоко улазио у територију муслиманског дијела БиХ.

Циљ напада био је магистрални пут Зеница-Тузла, који је пролазио кроз српско мјесто Возућа. Пут је био изузетно важан за комуникацију 3. и 2. корпуса АРБиХ - савладавањем истог значајно би се смањио трансфер муслиманских трупа и војног терета између средње и сјеверне Босне.

Основна идеја предстојеће офанзиве била је интеракција јединица 2. и 3. корпуса, које су истовременим нападом са истока и запада, требале да одсјеку јужни врх озренске избочине заједно са Возућом.

Од правца 3. корпуса дјеловала је Оперативна група „Босна“ под командом пуковника Фадила Хасанагића. Њен задатак је био да нападне са положаја на источној обали ријеке Босне у правцу југоистока, долином ријеке Криваје, у најужем дијелу српске енклаве.

Предњи дио дуж западне границе Озрена, у области источно од Завидовића, контролисале су 318. Завидовићка и 309. Какањска брдска бригада. За офанзиву је укључен одред Ел Муџахид, 7. муслиманске бригаде, те 311., 320., 330. лака и 303. и 314. брдска бригаде. Такође, за учешће у нападу на Возућу у редове 3. корпуса пребачени су 3. извиђачко-диверзантски батаљон и 120. "ослободилачка" бригада „Црни лабудови”. Укупно су снаге ОГ Босна прије почетка операције бројале 12.000 људи. Генерално руководство вршио је командант 3. корпуса АРБиХ, бригадни генерал Сакиб Махмуљин.

Од стране 2. корпуса, у напад на Возућу учествовала је 6. оперативна група. Такође, под непосредним надзором команданта корпуса, бригадног генерала Хазима Шадића и његовог штаба. 6. ОГ је требала да нападне из рејона Бановића, преко планине Вијенац, села Сеона и Лозна, а затим се састане са јединицама 3. корпуса.

Поред јединица 119. бановићке брдске бригаде, које су обично држале фронт према Возући са истока, 6. ОГ је појачана 212. и 251. "ослободилачком" бригадом, као и посебним јединицама 211. "ослободилачке" 210. и 117. брдске и из три тузланске бригаде. Укупна снага пред офанзиву износила је око 11.000 људи.

Јединице ВРС на Озрену биле су у саставу 6. тактичке групе „Озрен“, под командом мајора Милована Станковића. 6. ТГ је била у саставу 9. оперативне групе „Добој“ 1. Крајишког корпуса, којом је командовао пуковник Владимир Арсић.

У састав 6. ТГ „Озрен“ улазило је шест лаких пјешадијских бригада: 1., 2., 3., 4. озренска, 1. Вучијачка и  мањи дио 1. крњинске бригаде. Тактичку групу подржавале су јединице 2. тенковске бригаде и 1. мјешовитог артиљеријског пука.

Читаву прилично проширену линију фронта јужно од Озренске избочине браниле су јединице 1. Вучијачке бригаде (у рејону Подсијелова), 4. Озренске бригаде (Возућа) и 2. Озренске бригаде (северозападно од Бановића). Све ове српске снаге бројале су само 2.500 људи. Мајор Станковић је имао на располагању врло ограничену резерву од 1.000 војника.

Да би припремили што боље полазне положаје за велику офанзиву на Озрен, муслимани су у априлу и мају извели операцију под називом „Прољеће 94“, чији је циљ био вис Вијенца (619 м), 10 км. северозападно од Бановића.

Јединице АРБиХ су 12. априла у 40-минутној борби заузеле прилазе висовима. Срби то нису схватили озбиљно и за мјесец дана су озбиљно платили свој немар. Муслимани су 11. маја великим снагама напали Вијенац, изненадивши Србе. Овога пута подршку 212. "ослободилачкој" бригади дале су јединице 117. лукавичке и 119. бановићке бригаде. У бици за Вијенац, изгубили смо 21 војника а 70 је заробљено. 

Наравно, заузимање Вијенца уопште није значило да су српски положаји на Озрену озбиљно уздрмани. Ипак, ова муслиманска побједа је била толико преувеличана пропагандом да је много мјесеци дјеловала инспиративно на борце АРБиХ.

АРБиХ је 18. јуна започела своју генералну офанзиву на Озрен. Већ првог дана, обе муслиманске оперативне групе пробиле су мале, проширене српске баријере и појуриле унапред планираним правцима. 19. јуна почео је егзодус српских избеглица са подручја муслиманске инвазије - више од 1.000 људи напустило је своје домове.

Највећи успех постигла је ОГ „Босна“ која је до 24. јуна заузела шест српских села источно од Завидовића потиснувши 1. Вучијачку бригаду ВРС неколико километара на исток. Т такође потиснуте су јединице 2. и 4. озренске бригаде на запад.

До 26. јуна остало је само три километра између Оперативних група АРБиХ. 4. озренска бригада ВРС била је практично одсјечена од главних снага у Возући. Муслиманске диверзантске групе лутале су по периферији града, ширећи панику међу цивилима. Међутим, у офанзиви исламиста дошло је и до првог застоја: јединице 3. озренске бригаде нису дозволиле јединицама ОГ „Босна“ да развију успех на северозападном правцу.

Застава бораца четврте озренске бригаде у Возући 1994.

Ситуација на Озрену, која је пријетила да прерасте у катастрофу, уздрмала је јавност Републике Српске. Команда ВРС је предузела хитне мјере: из састава 1. Крајишког корпуса на Озрен су пребачена два батаљона 27. дервентске моторизоване бригаде, дијелови 1. батаљона војне полиције, 1. извиђачко-диверзантске чете, јуришни одред „Вукови са Вучијака”, 9. извиђачка чета и 9. батаљон војне полиције из састава ОГ Добој – укупно 1.750 људи. Источнобосански корпус послао је своје борбено прекаљене ветеране – 1. бијељинску лаку пјешадијску бригаду „Пантери“ (1.000 војника), коју је предводио њен командант мајор Љубиша Савић „Маузер“.

Дана 26. јуна стигло је појачање 1. Крајишког корпуса, заједно са јединицама ТГ „Озрен“, заустављено је напредовање муслиманских група и наметнуте су им позиционе борбе. Гарда Пантери је 28. јуна ушла у борбу у покрету, задавши снажан ударац лијевом боку ОГ Босна, у рејону Хајдаревића. Већ 1. јула над јединицама ОГ Босна надвила се веома озбиљна опасност од опкољавања: под тучом граната и мина и сталним нападима свјежих српских снага, муслимански борци су почели да се повлаче, што је убрзо прерасло у масовни панични бијег. На источном сектору фронта, енергизиране јединице ТГ „Озрен“ кренуле су у контраофанзиву. До 5. јула, обе муслиманске групе су враћене на своје првобитне положаје.

Пажљиво планирана муслиманска офанзива против Возуће доживјела је потпуни крах. Пораз је био тежак: убијено је или рањено око 1.500 војника АРБиХ. Ова битка је добила широк одјек у страним медијима (на главној страници Вашингтон поста се тих дана појавио чланак о великом поразу муслиманске војске).

Битка за Возућу открила је снаге и слабости ВРС-а и АРБиХ, које су посебно биле евидентне у кампањи 1994. године, у којој је војска босанских муслимана већ била потпуно конкурентна борбена снага. Надмоћ АРБиХ у дјеловању диверзантских јединица била је очигледна. Баш као и немогућност (у то вријеме) да се координирају истовремене акције великих војних група. Све већа опасност за ВРС представљао је слаб командни кадар на нивоу батаљона и чете. Дисциплина је била лоша. Истовремено, српски кадровски и организациони рад на нивоу Оперативне групе – корпуса био је беспрекоран. Брз, добро изведен трансфер елитних јединица на Озрен је добар примјер за то. ВРС је наставила да паметно користи своју артиљеријску надмоћ, наносећи АРБиХ огромне губитке у људству. Међутим, зависност „обичних“ формација српске војске од елитних јединица, био је веома лош за укупну борбену ефикасност ВРС. Јер елитних једноставно није било довољно.

Зависност слабих српских јединица Тактичке групе Озрен од елитног појачања била је евидентна већ у новембру, када је АРБиХ покренула ограничене офанзивне операције на правац Возуће. 

Напредовање муслимана је брзо заустављено, али без подршке елитних јединица распоређених у том тренутку код Теслића, Добоја и Бихаћа, озренски Срби нису могли да поврате изгубљене територије. Новембарски напад био је својеврсна проба за сценарио који је услиједио након успјешне офанзиве АРБиХ на Озрен у септембру 1995. године, када су све главне снаге 1. Крајишког корпуса истовремено одбијале нападе на свим фронтовима у Крајини.

Борбе на Требави и одбрана Добоја 1994.

Српски борци на бранику Добоја.

Током августа 1994. године, вођене су борбе за брдо Вис, 15км сјеверно од мјеста Грачаница

Тада су јединице 111. и 212. бригаде АРБиХ 8. августа, пробиле одбрану 1. Требавске бригаде ВРС (ТГ-3) и заузеле 14км српске територије, укључујући и врх Вис. 

До 12. августа Срби су успјели да поврате дио изгубљене територије, али је Вис остао у рукама непријатеља, што је представљало добру одскочну даску за нове нападе на том подручју.

Охрабрени успјехом, муслимани су у октобру предузели озбиљнију операцију, чији је циљ био Добој, планински ланац Требава (сјеверно од Виса), са којег је команда АРБиХ планирала напад на Модричу, те посавски коридор сјеверно од Градачца.

За напредовање на Добој, ангажоване су 109. 242. и 251. бригада АРБиХ док је 212. бригада предводила напад на мјесто Скиповац (Требава), те 107-ма ојачана са 241. бригадом.

Са овим снагама муслиманска офанзива је отпочела 15. октобра нападом на положаје 1. Требавске бригаде сјеверно од Виса. Муслимани су заузели 20км територије прије него што је њихово напредовање заустављено на обронцима Требаве.

Два дана касније почео је главни дио операције – напад на Добој и посавски коридор: сјеверно од Градачца муслимани су потиснули јединице ТГ-4 и заузели села Сибовац и Липорaшће. За блокирање непријатељске офанзиве на најважнијем правцу пребачена је 1. тенковска бригаде ВРС из рејона Оџака. Ту је офанзива АРБиХ заустављена.

Амблем 1. оклопне
бригаде ВРС.

Офанзива на Добој заглибила је у борбама за кључне тачке одбране града, висове Циганиште вис 522м и Бегову главицу 365м. 

Град су браниле 1. добојска лака пјешадијска, 2. и 4. бањалучка пјешадијска бригада, јединице 2. тенковске бригаде и 9. извиђачка чета. Све ове јединице биле су у саставу ОГ-9 „Добој“, под командом пуковника Владимира Арсића.

Борбе су трајале недељу дана, али

муслиманске снаге нису успјеле да пробију одбрану ВРС. 

8-10. новембра извршени су нови

покушај, који су такође одбијени. Град Добој је остао чврсто у српским рукама.