Операција ''Штит 94'' - Контраофанзива на Бихаћ 1994.

Српски борци у напредовању према Бихаћу, јесен 1994.

(на путу зеленом бојом исписано ''501'' што преставља муслиманску бригаду

које је пре пар дана окупирала ово подручје).

Након пада Аутономне Покрајине Западне Босне, комадант 5. корпуса АРБиХ - Атиф Дудаковић похвалио је борбену спремност својих трупа и одлучио да је вријеме да се предузме велика офанзива изван енклаве. Убрзо је планирана операција ''Грмеч 94'' у којој ће учестовати готово све снаге 5. корпуса АРБиХ.

Муслиманске снаге су имале за циљ заузимање платоа Грмеча. Поред 506. брдске бр. на сјеверу енклаве, 517 бригаде на западу и дијела 505. бригаде на истоку, све остале снаге су бачене у офанзиву (око 13.000 људи).

25. октобра 1994. године, јединице 501. 502. 503.и 1. босанске ''ослободилачке'' бригаде(трансформирана у 510.) врше снажан напад на линије одбране 15.Бихаћке, 17.Кључке, 1.Дрварске и 3.Петровачке бригаде ВРС (сјеверни дијелови Грмеча) те заузимају неколико села и бившу базу ЈНА на Грмечу. Српске јединице се повлаче према селима Рипач и Радићи.

5. корпус АРБиХ напредује према југу и истоку, другог дана офанзиве 26. октобра, АРБиХ је заузела око 100 квадратих метара српске територије.

План јединица 501. и 502.брдске бригаде је напредовање јужно правцем Рипач-Орашац-Кулен Вакуф-Босански Петровац (40км од Бихаћа) На истоку, примарни циљ 503. 511. и 1. босанске бригаде је да се заузме Крупа на Уни и даље напредовање дуж ријеке Уне. Ова изненадна муслиманска офанзива је узроковала егзодус око 10.000 Срба из зоне борбених дејстава.

До 27. октобра 5. корпус је заузео око 150 квадратних метара на територији Републике Српске.

Јужна група је напредовала око 10км у правцу Босанског Петровца, источна група је дошла на периферију Крупе на Уни, муслимански борци су такође заробили неколико оклопних возила које су у повлачењу оставиле бригаде 2. Крајишког корпуса ВРС. Међутим Дудаковић је прецјенио своје способности комаданта, јер суочен са брзим муслиманским продором није обезбједио додатне снаге за њихову заштиту те комуникацију која би могла да се брзо успостави на широком простору.

У међувремену 27. октобра начелник штаба ВРС Манојло Миловановић, захтјева да Уједињене нације одмах осуде акцију муслиманских снага спроведену из ''заштићене зоне'' и да се врате на почетне позиције из 23. октобра.

28. октобра слиједи необјашљив одговор УНПРОФОР-а на критику, са изолованим одговором на питање уз претњу НАТО бомбардовањем.

29. октобра Председник РС Радован Караџић је прогласио ''ратно стање'' у зони одговорности 2. Крајишког корпуса ВРС и мобилизацију свих способних мушкараца који могу да носе оружије на том подручју. То може изгледати чудно, јер је рат трајао непрекидно двије и по године, што је погрешна политика руководства РС, умјесто тога да се мобилишу све снаге, руководство је прво објавило унилатерално крај рата у децембру 1992. године а затим се претварало као да није ратно стање и ако се рат увелико води. Таква политика чији је циљ ''пацификација'' народа у таквом времену, доводи људе у дезоријентацију са питањем дали ми водимо рат или не ?

29-31. октобра 5. корпус АРБиХ је достигао највеће успјехе од почетка рата. Крупа на Уни је окружена. На јужном дијелу су муслиманске трупе ушле у Кулен Вакуф. Укупна окупирана територија од 25-31. октобра је била 250 квадратних километара. 

Борац 15. Бихаћке лаке бригаде.

Вратимо се на почетак муслиманске офанзиве и размотримо шта се дешавало тих дана на периферији Крупе на Уни. Пут Бихаћ-Крупа на Уни је обухватао ниске висове изнад Великог и Малог Радића. Док у јужном дијелу грмечког платоа су се српске јединице повукле дубље према југу, 3. Петровачка лака бригада је држала Радић а посље се повукла у брда изнад села, АРБиХ је посље повлачења српске бригаде заузела те позиције 29. октобра. 

Због кашњења јединица 5. корпуса према Радићу, Срби су се припремили за одбрану Крупе на Уни. 29. октобра јединице 511. и 503. брдске бригаде пожуриле су према Крупи на Уни дуж јужне обале Уне и истовремено успјешно прешли ријеку неколико километара сјеверно од града. Сви путеви у град су били испрекидани и Крупа на Уни се накратко појавила у пуном окружењу. 11. Крупска бригада ВРС се подјелила на два дијела, један дио је остао да брани град а други је гурнут километар према истоку. Истог дана србима су почели долазити у помоћ јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС: студентски батаљон младих бораца из Бања Луке на челу са пуковником Рајком Балаћем и по једним батаљоном из 6.Санске пјешадијске и 43.Приједорске моторизоване бригаде.

30. октобра, заједно са пристиглим снагама и дјеловима 11. Крупске бригаде, ВРС удара југозападно од Крупе на Уни. Напад није успио али на источном дијелу града су муслимани разбијени и приступило се брзом чишћењу терена јер новим нападом муслимана би се град лако поново нашао у окружењу. Током наредних пет дана, јединице  5. корпуса су очајнички покушавале да поново окруже град, али сви напади су били одбијени. ВРС више није дозвољавала да 5. корпус прошири окупирану територију на истоку. У тешкој ситуацији су се нашли и муслимански борци у Кулен Вакуфу, који су се у напредовању нашли у уском и дугачком ''џепу''. Због не могућности кориштења резервних снага АРБиХ око Бихаћа, Дудаковић је своје снаге у Кулен Вакуфу довео у замку.

Операција ''Штит 94'' коју је водио генерал Манојло Милованвић је почела да добија великог успјеха у ослобађању окупираних територија. Убрзо генерал Миловановић на кратко обуставља офанзиву и предлаже комаданту 5. корпуса Дудаковићу предају, која је одбијена. Што је српска контраофанзива више напредовала то је и муслимански отпор био жешћи.

До 16. новембра ТГ-1 је потиснула муслиманске снаге 6км даље према селу Грмуша на ријеци Уни, док је ТГ-2 и ТГ-3 ослободила Рипач на Лоховским брдима и сва мјеста дуж ријеке Уне укључујући и Кулен Вакуф. Након четири дана ВРС је вратила све територије које су биле окупиране у октобру, тако да је Миловановић обуставио прву фазу операције ''Штит 94'' одлучном српском побједом.

Док је у јужном дијелу Бихаћког џепа противофанзива у побједничком замаху, на сјеверу се одпочиње припрема операције за повратак АП Западне Босне.

20. новембара је било главно поприште борби јужно од Бихаћа, офанзиву је покренула ТГ-2 ВРС и ТГ-3 СВК-ја у правцима Великог и Малог Скоцаја којег су држали борци 101. бригаде ХВО те у правцу села Међудражје, све непријатељске линије су пробијене и пут у сам град Бихаћ је био отворен, ту је под хитно пребачена 502. брдска бр. АРБиХ да покуша да блокира српску офанзиву.

Операција ''Штит 94''.

Током муслиманске офанзиве, УН је и поред апела српског руководства да обустави офанзиву остао глух на то питање. Али након што су Срби покренули контраофанзиву и довели Бихаћ пред пад а 5. корпус АРБиХ пред уништење, западне силе су се одазвале и 21. новембра бомбардовале аеродромску базу СВК у Удбини те ПВО ВРС-а источно од Бихаћа,  Због формалног разлога да је авијација СВК прекршила закон о ''зони забране лета изнад Босне'' што је био директан напад на СВК и ВРС и гест који је показао да западне силе навијају за муслимане.
НАТО бомбардовање се међутим исказало као неефикасно, бомбардовање Срба није зауставило напредовање, авијација СВК је и даље тукла положаје 5. корпуса, шта више још одлучније се кренуло у заузимање Бихаћа у којем су српске јединице већ држале периферију града.

23-24. новембра српска војска је заузела врх Дебељача (570м) доминантну коту јужно од Бихаћа. Истовремено са западне стране града, јединице ТГ-6 СВК улазе у село Клокот у којем се налази резервоар за снадбјевање свјеже воде у Бихаћ.
26. новембра ТГ-6 СВК је заузела Ведро Поље, док је ТГ-5 СВК заузела село Жегар и приближила се на свега 2км од центра Бихаћа те неколико стотина метара од градске болнице.

Крајем новембра, борба на платоу и код села Грабеж са АРБиХ је била много жешћа, због добре одбране непријатеља, али и те линије су пробијене. Непријатељ је гурнут још километар према граду и заузето је предграђе Орљани те село Притока, тако је српска војска са југоисточне стране дошла на 4-5км од центра града.

Према плану напредовања операције ''Штит 94'' под командом генерала Манојла Миловановића, српске трупе би требале да задњом акцијом заузму Бихаћ, пошто је 5. корпус већ био пред капитулацијом, те осталу територију бихаћке енклаве ставити под контролу српско-аутономашких снага. Нажалост задња одлука о заузимању Бихаћа није стигла.
Један од мотива зашто је изостао пад Бихаћа и слом 5.корпуса АРБиХ, јесте страх од политичке интервенције, сличној протекле године у љето 1993. када су ослобођени Игман и Бјелашница а потом смјешно препуштени УН-у која је поклонила те територије муслиманима.
Генерал Миловановић је у у једном интервјују изјавио: Ако бих узео Бихаћ, могао бих бити врло непријатно изненађен сличним поступком који се десио са Игманом и Бјелашницом. Ја сам био један од оних који су тада водили трупе у тим планинама а онда морао да се повучем, иста ствар се могла десити и са Бихаћом, који је још као ''зона безбједности''. Замислите да сам ушао у Бихаћ, изгубио неколико стотина војника а онда морао да се повучем.

Нема сумље да су притисци и претње УН-а и НАТО-а на руководство Републике Српске били тешки. Међутим ова политика није задовољила разумјевања мноштва српских бораца и патриота, који су политичку одлуку видјели као још једну издају народа. Бити на ивици побједе а не побједити, разочарења у политички врх су била велика, такође морал трупа је почео да пада.
Крајем новембра, ВРС је наставила операцију у подручју Крупе на Уни. 20. новембра јединице ТГ-4 ВРС су прешле преко ријеке Уне, километар сјевероисточно од града и ослободили село Острожница, међутим мостобран није било могуће поставити због јаког отора 511. бригаде АРБиХ. 25.новембра ТГ-4 ВРС прелази Уну, овај пут југозападно од града у дијелу између планине и села Ћојлук гдје успјевају да успоставе упориште са малим мостобраном.
Почетком децембра борбе на јужном дијелу бихаћке енклаве се смирују. 5. корпус АРБиХ се опоравља од пораза и консолидује своје снаге, док на сјеверу у подручју Велике Кладуше су борбе још у тијеку.
До 1. децембра 1995. ВРС је проширила мостобран на сјеверној обали Уне, узимајући брдо Кобиљњак, међутим офанзива је коначно престала почетком мјесеца.

Најозбиљнији удар на операцију ''Штит 94'' остављајући ВРС са пола успјеха је било усвајање свеобухватног плана за прекид ватре који је предложио бивши амерички председник Картер и којег је политичко руководство РС прихватило.
1.јануара 1995.године Радован Караџић и политичко руководство РС је подписало споразум о прекиду ватре. Посљедице прекида операције и потписивањем примира, ће се најбоље видјети у љетњој кампанији 1995-те. Како год, прекид успјешне операције ''Штит 94'' оставио је траг разочарења многим српским патриотама и направио још једну верзију издаје у богатој историји завјера југословенског грађанског рата.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (2/2)

Сарајево 1994'

Ратна 1994. година у Сарајеву је почела мирно до мистериозног и трагичног 5. фебруара, када снажна експлозија убија 68 људи а више од 150 рањава, на тржници Маркалe. Муслиманска страна је одмах оптужила Србе да су испалили 120мм гранату са својих положаја. Српска страна је негирала умјешаност у бомбашки напад на тржницу. До сада, постоје двије верзије овог догађаја. Од званичне усвојене од стране УН-а заснива се на наводно непристрасним балистичким податцима, да је граната испаљена са српских положаја али највјероватније случајно пала на тржницу. Друга верзија према балистичким испитивањима руских стручњака, показује да граната није могла да уђе под таквим углом у тржницу са српских положаја јер су Маркале окружене високим зградама. Према томе се долази до закључка да је подметнута експлозивна направа или је експлозија калибра 120мм направљена од специјалног катапулта и испаљена са крова оближње зграде. У овом случају, експлозија на пијаци Маркале је ручни рад муслимана. А мотив за извршења таквих циничних злодјела против својих људи из муслиманског руководства је милом или на преварантски начин остварити војну интервенцију западних земаља на својој страни. Након фебруарске експлозије на Маркалама, УН је појачао притиске на Србе, приморавајући их на примирје под  неповољним условима. Нови командант "плавих шљемова" у Босни, генерал Мајкл Роуз затражио је повлачење тешког оружија око Сарајева у зони 20 км. Услиједили су притисци Уједињених нација те ултиматум од НАТО-а 9тог фебруара.

Српско руководство је одбило захтјеве УН, због могућности да АРБиХ стекне предност у пјешадији те промјени равнотежу снага на фронту.

Ситуација је ријешена уз учешће Русије, која је понудила да пошаље батаљон мировњака у Сарајево. То су Срби прихватили и 17. фебруара је почело повлачење тешког наоружања (све оружје, калибра 20 мм) од града. До 20. фебруара Сарајевско-Романијски корпус је повукао више од половине тешког наоружања, тенкова и минобацача, који су били смјештени у посебним складиштима и ставити под контролу снага УН. Након повлачења српске артиљерије и тенкова, живот је постао мирнији. Српска артиљерија је тукла само познате циљеве у граду, који припадају било објектима АРБиХ или објекте војне и политичке важности. (што муслиманска страна користи за пропаганду у западне медије).

АРБиХ организује намјерне провокације. На пример минобацачка позиција АРБиХ се налази у дворишту болнице те након неколико испаљених хитаца на српске положаје, повлачи се остављајући цивилне објекте под конта ватром. Такође, муслимани често стављају минобацаче на камионе, након гранатирања брзо напуштају положај те тако излажу невине људе на артиљеријски одговор.

Лукавица 1994.

У пролеће у Сарајеву је дошло до комешања због такозваног "Тенк споразума" између УН и ВРС. Специјални изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја, дозвољава конвој од седам тенкова ВРС да прође кроз "зону искључења" око Сарајева, за јачање српских положаја у области Трнова, гдје се очекује муслиманска офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.

Споразум између ВРС и Акашиа изазвао је хистерију у руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум отказан. Међутим 6. маја портпарол УН изјавио је да српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се раскине уговор није потврђена из штаба УНПРОФОР-а у Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних снага. Оштрина у свему овоме је додата  прича о "нестанку" једног од тенкова ВРС негдје у пролазу. Један српски тенк, лутајући брдима око Сарајева изазвао озбиљно комешање између лидера муслимана и Уједињених нација. Али тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским оружијем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.

Грбавица 1994.

18. септембра АРБиХ  неочекивано напада из правца Грдона, покушавајући да одузме сјевероисточно предграђе Седреник. Почетним изненађењем, АРБиХ избацује српске јединице са положаја али до 20. септембра ВРС враћа изгубљене положаје.

 Сарајево 1995' - неуспјели покушај деблокаде града.

27. јануара 1995. муслиманска влада у Сарајеву, саопштава да град прославља 1000ти дан опсаде. Била је то чудна опсада, на периферији града и на једном мјесту у близини центра (Јеврејском гробљу) борбе су веома ниског интензитета. Српска артиљерија туче једино познате непријатељске ватрене тачке. Читаве четврти се уопште не гранатирају. Наравно, рат је рат, а исхрана становника не би се могла назвати богатом, ни глад није непримјетна. Хуманитарни конвоји УНа редовно достављају храну. Пуног опкољавање није било, постојала је само кратко вријеме у љето 1993. године, када је ВРС узела Игман. Али након што је ВРС била присиљена да се повуче са Игмана, из Сарајева је постојао уски коридор под контролом УН, пролаз преко аеродрома, између територије Храснице и Илиџе.

Зашто ВРС није заузела Сарајево 92, 93, 94 и 95. године и тако добила рат? Недостатак политичке воље, не поклапање политике лидера РС и Београда, такође конфликти између политичког и војног руководства Републике Српске у посљедњој фази југословенског грађанског рата, те мањак војне силе за такву операцију, су једни од одговора на ово питање.

''Српски инат'' во на ражњу уочи НАТО

бомбардовања српских положаја. Требевић 94.

Дјелови 1. корпуса АРБиХ унутар града броје око 26.000 људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500 војника Сарајевско-Романијског корпуса ВРС који држе положаје око града. Међутим, Срби су били знатно супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у рововским борбама.

Муслиманска влада на челу са Алијом Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као пропаганду о граду под  константном ватром граната и снајпера са наравно пренагласитим бројем жртава. Али најгоре је да су борци АРБиХ били спремни на најстрашније злочине против сопственог народа, да би се испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба. Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у својим мемоарима да случајеви гдје муслимански снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак да се испровоцира војна интервенција НАТО снага.
Опсада Сарајева, која је парадоксално, била много неповољнија за Србе него за муслимане, јер је била централни догађај грађанског рата у Босни, који су преносили свјетски медији.

Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град Сарајево, али не цијелу територију града. До последњег дана рата, руководство Републике Српске позивало је на дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али са доминантном исламском заједницом.

Непрестано, током рата муслиманско руководство је позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних војних циљева АРБиХ. У пролеће 1995. године, градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик, рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута, политичким или војним средствима до краја године.

План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде, започео је у касно прољеће 1995. године. Главне карактеристике плана су требале да прекину оспаду из града према вањском обручу.
У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу града. Главни циљ ових напада је дуж највашжнијих линија комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. У другој фази планирано је да се створи широки и заштићени коридор Сарајева са средњом Босном, приоритет је објезбједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.
Средином маја 1. корпус АРБиХ производи велики број ''опипљивих'' напада на српске положаје око града. Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом Брду-коти у југоисточном предграђу Сарајева, која доминира путем Лукавица-Пале.
Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да унутар и изван града концентришу се велике снаге муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-30.000 војника АРБиХ, те постављен велики број пољске болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ постало јасно да АРБиХ планира да спроведе офанзиву без преседана у босанским ратним пропорцијама.

Неџарићи 1994.

Укупно учествује у борби за Сарајево 60.000 војника АРБиХ углавном борци 1. корпуса АРБиХ, од 10.000-15.000 војника су били распоређени у 2. 3. и 7 корпус те 5.500 војника 4. корпуса генерала Рамиза Дрековића који су морали да спроведу секундарни напад на Калиновик, муслимане је у нападима подржавала артиљерија ХВО-Кисељак.
Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7. корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120. ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211, 222, 241 и 242.
3. корпус АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док 7. корпус је издојио своје најбоље јединице: 17. крајишка брдска бригада, 705. брдска бр. као и јединице 706. и 708. лаке бригаде. 16. дивизија 1.корпуса (са сједиштем у Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које иначе држе фронт у овој области.
У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована (Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована (Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована (Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада.
У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дјелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447 бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.

У односу на офанзивно груписање АРБиХ, српске снаге око и у главном граду БиХ изгледају много скромније. Сарајевско-Романиски корпус ВРС броји 13.500. бораца у девет бригада:
1. Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. Крајишки корпус ВРС. Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. Романијски мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-Романијском корпусу ВРС је било још око 6.500 бораца:
4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору Трново-Трескавица око 3000 бораца 1. Гардијске моторизоване бригаде и 18. Херцеговачке лаке бригаде, код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.

Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово, посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.

12. дивизија АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљни развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
16. јуна 1. Илијашка бригада је након силних напада муслимана на Чемерску, морала са  позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац-Олово.
16. јун без сумље је био један од најтежих дана за борце ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом Брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили наредовање према Требевићу, практично блокирајући снадбјевање српских снага на путу Пале-Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.

На позицијама на Требевићу АРБиХ је 17, 18 и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и председник Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дјелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.
12. јуна 109. 181. 145. и 182. бригада АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску мт. бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
19-24. јуна 12. крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође 1. Гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6км. од Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.

Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена. Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз прсте, док Генералштаб ВРС хитно прикупља силе контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој страни.
17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом Брду још увјек могу да угрозе конуникацију између српских снага али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице АРБиХ на Дебелом Брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело Брдо али и муслимани су били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.
21. јуна вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог.
22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.
3. Сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве.26. јуна код Трнова, 65. заштитни пук Главног штаба  ВРС у продору под командом Миломира Савчића  разбија и избацује 14. дивизију АРБиХ са доминандтних висова изад пута Сарајево-Трново, за ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обе стране користе за прегуписање те се борба наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је био ријетки планински терен око града гдје је српска војска могла да користи тенковске јединице као маневарске снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја напуштену фабрику али након контранапада 102. мт.бр и 143. бригаде АРБиХ, враћају се на првобитне положаје. 
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУПа РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, муслимански борци сада умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.

28. јуна, команда АРБиХ је наредила обуставу офанзиве признавајући пораз. Ни један од циљева операције на деблокади Сарајева није постигнут. Муслимани нису успјели да побједе са далеко бројнијим снагама, главна нумеричка надмоћ АРБиХ у односу на ВРС се показала бескористним, напротив ВРС је у најтежим условима успјела да у кратком временском периоду заустави офанзиву на сва три главна напада непријатеља и контранападом поврати изгубљене територије.

Губици ВРС су износили око 200 погинулих и 600 рањених бораца, док је АРБиХ имала далеко страшније губитке, више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Након муслиманског медијског охрабривања и позивања на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и сажаљевања од цијелог свијета посље офанзиве.
Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23. јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000 војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три мала села на Игману''.

Битка за Купрес 1992.

Слободни Купрес.

Купрешки плато је један од најважнијих војно-стратешких простора у Босни и Херцеговини. Његова надморска висина је 1200м. и површина 550кв.км. Географски простор са мјестом Купресом формира посебно подручје на којем су Срби били већина од давнина. Према аустроугарским катастарским књигама, Срби на купрешкој висоравни имају у власништву 70% земље.  

Током Другог свјетског рата, усташе убијају 1038 српских цивила на подручју Купреса од којих су 255 дјеце млађе од 10 година. Више од 500 Срба из Купреса даје своје животе учешћем у антифашистичком покрету. И упркос огромним жртвама које је претрпио српски народ током Другог свјетског рата, Срби и даље чине убједљиву већину.

Пред почетак оружаног сукоба у Југославији, становништво града Купреса било је подједнако подјељено између Срба и Хрвата (Срби 50%, Хрвати 43%, муслимани 7%). Али у цијелој општини Срби су били већина.

Током избијања рата у источној Славонији, многи Хрвати одлазе добровољно на фронт те се велики дио укључује у жестоке борбе за Вуковар. Након потписивања примирја, зими 1992. преживјели хрватски добровољци се враћају у Купрес и са собом доносе оружије и велику мржњу до сусједњих Срба.
Хрватска заједница Купреса је почела да формира своје војне јединице, мушкарци су улазили у паравојну јединицу ХОС нео-фашистичке структуре те у Хрватско вијеће одбране-ХВО.
Срби Купреса и околних села нису имали војну организацију те су се ослањали на ЈНА, чији је 5. Бањалучки корпус добио одговорност на сектору гдје је Купрес.

У припреми на свеопшти напад, Хрвати и муслимани су послали своје породице према Ливну, Дувну и Томиславграду. У Купресу су били само мушкарци у оружаним снагама, посљедња  два аутобуса са женама и дјецом, хрватска милиција је повукла 24.марта.

Сљедећих дана хрватски борци постављају контролне пунктове на неколико путева који воде у град, а 31.марта заузети су и неки јавни објекти у граду.

Веома пасиван отпор су пружили Срби, који су касно почели са формирањем Територијалне одбране. Нека српска села су имала добра упоришта са појединачним групама које су се укључиле у размјену ватре са хрватским борцима, али град је остао без одбране на почетку агресије.

Рано ујутру 3.априла 1992. у селу Малован 12км југозападно од Купреса чула се експлозија и интезивна паљба из аутоматског оружија, снаге ХВО, ХОС уз подршку редовне хрватске војске покренула је офанзиву на беспомоћна српска села око града. У 6:00 часова истог дана из хрвастког села Шуица, ХОС и Збор народне гарде, упада у Доњи Малован и убија 20 српских цивила. Поред хрватских јединица из Херцеговине ту су још и придошле бригаде из Хрватске : 106. осијечка бр. 101. загребачка формација ''Краљ Томислав'' те специјалне јединице ''Жути мрави'' и ''Зрињски''у напад су укључени тенкови и остала тешка опрема.

У подне 6.априла хрватске снаге уз подршку три тенка ''леопард'' преузимају контролу у граду Купресу, пошто је град готово не брањен, тенкови су користили углавном за уништавање српских кућа.

Купрес је утонуо у хаос и терор као и 1941. током ''чишћења града'' пљачке и убиства Срба су на сваком кораку, хрватски борци кукавички користе српске цивиле као живи штит за своја војна возила. неколико стотина Срба је одведено у логоре, неколико десетина је убијено а дио након тортура размењен средином маја за хрватске ратне заробљенике.

С обзиром на брзину хрватске офанзиве и односу снага, комадант Друге војне области ЈНА Милутин Кукањац тражи дозволу од Врховне команде на употребу авиона. 3-4 априла му у разговору Изетбеговић даје ''зелено свјетло'' за напад на хрватске снаге, тврдећи да ЈНА мора да заштити Босну од агресије од сусједних сила. Међутим та изјава није спречила вођу босанских муслимана да мало касније ту исту ЈНА прогласи ''агресорима''.

Мапа операције.

4. априла артиљерија Бањалучког корпуса ЈНА почиње да пружа подршку слабо наоружаној српској ТО. У неким мјестима су Срби стекли предност у артиљерији те су убрзо потисли хрватске борце са својих позиција . Тако су борци ХВО и ХОСа који су били на  два километра фронта између села Растичево и Сухова у паници побјегли са положаја са губитцима од 10 војника. Кад је ЈНА ''затегнула'' свој дио у Купресу, хрватски војни губици су се повећавали. Током три дана борбе обе стране су имале губитке у људству. 6. априла је Главни штаб и ПВО ЈНА порицао гласине од хрватских и свјетских медија о наводном обарању три авиона изнад Купреса. 

Док југоисточно Хрвати пале српске куће, са сјевера и сјеверозапада у садејству Бањалучког и Книнског корпуса ЈНА са српским борцима напредују према граду те ослобађа велики дио купрешког платоа.

Ватрени положај у Благају код Купреса.

6. априла српски борци заузимају Злосела и Османлије велика усташка упоришта.

7. априла хрватске снаге се на брзину повлаче из Купреса како би избјегли обруч који се спајао око града.

Од 8. до 10.. априла хрватска војска се повлачи са свих освојених позиција прије офанзиве. Губици ХВ, ХВО, ХОС су износили преко 160 избачених из строја те велики дио заробљених.

На ослобођеном територију српски борци су затекли језиве призоре о злодјелима хрватских снага, лешеви српких цивила су проналажени у подрумима, бунарима и масовним гробницама. У селу Злосела је пронађено двогодишње дијете заковано на бандеру.

Ослобођење Купреса је створило претњу хрватским градовима у западној Херцеговини (Томиславград, Ливно). Фронт сукоба се помјерио према Неретви.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (1/2)

''Сарајево на длану''

Поглед на град са српских линија одбране, децембар 1993.

(вир: GettyImages)

Сарајевско ратиште је било једно од најтежих ратишта на простору цијеле бивше Југославије, од артиљеријских дуела по сарајевским висовима до урбаних-градских борби за сваку зграду и улицу.

Почетак опсаде и прве битке 92'

1. марта 1992. се десило убиство старог свата Николе Гадровића испред српске цркве на Башчаршији, од стране криминалца Рамиза Делалића. То је била прва проливена крв у граду Сарајеву, која ће означити почетак рата у Сарајеву и Босни.

У првој половини марта, муслиманско-хрватске снаге блокирају многе касарне и војне објекте ЈНА. Посебно тешка ситуација је у Високом када муслиманско-хрватске параформације блокирају пук ЈНА стациониран у том граду тражећи смјену комаданта (по националности Србин) и предају оружија. Команда 4. корпуса ЈНА доноси одлуку о премјештању јединица у Мокро имеђу Сокоца и Сарајева. Војна имовина је остала у рукама муслиманско-хрватских параформација.

У то вријеме мултиетнички и олимпијски град Сарајево, постаје један од првих арена босанског рата сљедеће три и по године. Први сукоби почињу марта 1992. те поново избијају почетком априла између српског и муслиманског дијела Министарства унутрашњих послова Сарајево. Раније су странке потписале споразум о подјели објеката и имовине по којој зграда школе Министарства унутрашњих послова на Врацах остаје под контролом српске полиције док други објекти муслиманској полицији. Међутим муслиманска страна се није дуго држала споразума те 4-5 априла избија полицијска битка са жртвама на обе стране. У том сукобу 4. корпус ЈНА стациониран у Сарајеву шаље један батаљон 49.механизоване бригаде са задатком да раздвоји зараћене српске и муслиманске полицајце. 5тог априла задатак је успјешно извршен, сукобљене стране су раздвојене, међутим позиције на којима су остали раздвојени полицајци ће остати сљедећих преко три године рата. Убрзо након тог сукоба муслиманске параформације проглашавају регуларну ЈНА ''агресорима'' и ''четницима'' а до јучерашња мировњачка 49. бригада ЈНА бива изложена све чешћим нападима Зелених беретки .

Да иронија буде већа што је тог априла 1992. комадант 49. мт.бр. био Енвер Хаџихасановић - будући комадант 3. корпуса АРБиХ.
Сљедећег дана 6. априла на годишњицу ослобођења Сарајева од нациста (1945.) непозната особа је пуцала на антиратну демонстрацију испред хотела ''Holiday Inn'' када је убијено неколико људи. Муслимани су одмах оптужили Србе да су пуцали наводно из горњих спратова хотела на демонстранте где је сједиште СДСа, муслиманске параформације су упале у просторије СДСа и ухапсиле шест наводних снајпериста. Циљ истраге није спроведен а догађај пласиран као пропаганда коју је запад без трунке сумље примио, неки од свједока (такође муслимана) сумљају да није пуцао српски снајпериста.
Сједиште 2. војне области ЈНА се налази у насељу Бистрикт у старом дијелу Сарајева. Први покушај блокирања насеља од стране муслиманских екстремиста је извшен 12. марта а први јачи напад 23. марта. Комадант 2. војне области генерал Милутин Кукањац  у потпуности не вјерује да је могући рат у граду, те се ослања на заједничке војно-полицијске патроле које требају да врате ред на улицама. Комадант 4. корпуса ЈНА генерал Војислав Ђурђевац поучен искуством из Словеније и Хрватске, прелази из града у Златиште на Требевићу. Док Кукањац наивношћу штаб оставља у Бистрикту.
Убрзо због све веће агресивности муслиманских снага, генерал Ђурђевац наређује покривање југозападног правца од Игмана и Храснице те из Зенице у Сарајево пребацује остатке 120. лаке пјешадијске бр. и команду 4. корпуса сели на нову локацију у село Војковац, јужно од града. Ова подјела знатно смањује епидемију дезертерства и охрабрује локалне Србе (ту ће посље настати 2. Сарајевска лака пјешадијска бр.) Ове позиције ће остати до краја рата у српским рукама.
Дана 2. маја 1992. (два дана прије одлуке Председништ

ва Југославије о повлачењу ЈНА из БиХ.) долази до општег напада муслиманских екстремиста на војне објекте и јединице ЈНА у Сарајеву. Око 12:00 часова, 500 екстремиста ''Патриотске лиге'' напада дом ЈНА. У нападу је рањен потпуковник Божиновски , један војник и три цивилне особе, док је око 10 војника и особља дома заробљено. По сазнању за напад, команда 2. војне области, шаље дио војне полиције са задатком да ослободе заробљенике. Међутим упадају у засједу и завршавају у заробљенишву. Затим генерал Кукањац шаље групу од 60 специјалаца војне полиције коју предводи капетан Марко Лабудовић али и они упадају у засједу код Скендерије, дио војника је заробљен а Лабудовић и четири војника из његове групе су погинули кад је у њихово возило погодила граната ''оса'' возило се запалило а њихова изгорјела тијела су још неколико дана лежала на улици.
 Након тога су кренула два тенка ЈНА један са запада код аеродрома али је заустављен у близини Ступа, други са југа из базе у Лукавици али убрзо бива погођен у резервоар молотовљевим коктелом и тромболском гранатом. Циљ ове ''акције'' ЈНА је било застрашивање, те тако изгубили два тенка, команда ЈНА још увјек није жељела да схвати да у Сарајеву влада ратно стање.

Нешто касније на улице излази познати криминалац из подземља Сарајева - Јусуф Празина те тог дана убија неколико војника ЈНА, углавном заустављајући возила и пуцајући у њих,(камион са доставом хране, амбулантно возило) тако је убио и капетана Дивца у кругу блокиране касарне ЈНА. Тог дана ЈНА је имала 11 погинулих и 20 рањених. (Празина ће бити убијен годину и по касније).

Oко 15:00 на сарајевски аеродром који је још увјек био под контролом ЈНА се спустио авион са Алијом Изетбеговићем, који се враћао из Лисабона са тродневних разговора о сукобима у Босни. Комадант УНПРОФОР-а у БиХ бригадни генерал Левис Мекензи послао је у сусрет Изетбеговићу шведски оклопник из мировних снага, али умјесто Швеђана, дочекали су га око 30 војника и официра ЈНА, те је под пратњом спроведен у базу у Лукавицу. Муслиманска страна је направила сензацију и скандал на медијим о томе ''како је председник Босне киндапован''.

Изетбеговић у УН транспортеру

у Добровољачкој улици .

Акција ЈНА у хапшењу Изетбеговића се може описати као изузетно оклевајућа, јер команда ЈНА и након тешких губитака није замишљала да су муслимани у Сарајеву покренули фронт, чак и поред знања да је Изетбеговић одобрио нападе на војнике ЈНА и организовање ''Патриотске лиге'',  строги  захтјеви које ЈНА могла тражити за његово испуштање као на примјер деблокада свих ЈНА објеката не само у Сарајеву него и у цијелој БиХ нису спроведени. Убрзо Изетбеговића пребацују у штаб 2. војне области у Бистрикту, гдје у ноћи 3. маја команда 2.војне области и муслимански екстремисти доносе одлуку о размјени, Изетбеговића за евакуацију штаба правцем Бистрикт-Добровољачка улица-Скендерија-Грбавица-Лукавица. Босанска влада је гарантовала безбједност а на челу колоне кретаће се УН оклопни транспортер са Мекензијем, Кукањцем и Изетбеговићем.
У међувремену у раним јутарњим часовима истог дана појављује се Јусуф Празина са својим борцима ''Зелене беретке'' обучени у црне униформе у близини парка цара Душана и Добровољачке улице. Муслиамни заузимају положаје у околним кућама те у 10:00 часова Празина заједно са другим криминалцом Рамизом Делалићем спремно дочекује колону са тачним податцима куда и када колона креће, податке је добио од муслиманске стране која је уговарала договор о размјени. Између 15 и 17 часова 2. војна област ЈНА напушта базу у Бистрикту и у напријед договореном маршутом креће према Лукавици. Убрзо након што је главни УН транспортер са  Изетбеговићем скренуо према Скендерији, колона ЈНА је нападнута у Добровољачкој улици са задње стране од Бистрикта и од правца ријеке Мијацке. Резултат овог подмуклог и злочиначког напада је преко 30 погинулих војника ЈНА углавном Срба те неколико десетина заробљених, ово је била посљедња опомена Србима да заузимају положаје око града и градска насеља.
Крајем маја 1992. и задњи војник ЈНА напушта Сарајево.

Сарајевски аеродром, јуни 1992.

Тада се 22.маја по наређењу Врховног штаба ВРС, формира Сарајевско-романијски корпус, који ће до краја рата водити крваве битке и држати Сарајево у блокади.

Тешке борбе су вођење у Илиџи кад муслимански екстремисти у два наврата 22.4 и 14.5. 1992 покушавају зазети Илиџу али су напади одбијени са губитцима на обе стране.
Такође је пропао муслимански напад на Храсницу преко Фамоса гдје је напад одбијен а АРБиХ је имала 27 погинулих бораца. Још многе борбе су вођене у Добрињи, Неџарићима, Ковачићима, Грбавици и шире.

Сарајево 1993'

Ратна 1993. година око Сарајева се може описати као позицијска борба. Активне војне операције су изведене само у фебруру и марту, осим муслимаског напада на Игман и Бјелашницу у августу. ВРС је успјешно наставила своју офанзиву на периферији града из децембра 1992. у борбама за Отеш.

Извлачење рањеника 1993.

У фебруару и марту 1993. српски борци напредују у борбама за Азиће и Ступ. У борбама зa Азиће потпуно разбијају АРБиХ док код Ступа бивају одбијени те предикају операцију. Борбе мањег интензитета су вођене у јулу и децембру на подручју брда Жуч, гдје се покушавају одбацити муслимаски борци који су заузели брдо децембра 1992. Током године редовне борбе се воде на српском дијелу Сарајева у Грбавици те Јеврејском гробљу и код моста Врбања, гдје српски борци постижу низ побједа у градским дуелима. Крајем октобра 1993. муслиманска војска у Сарајеву води операције против својих криминалних господара рата - Делалића ''Ћеле'' и Топаловића ''Цаце''. Њихови људи су ангажовани у Сарајеву на рекетирању, пљачки и убиствима цивила без обзира на њихову националност. Међутим влада Изетбеговића је знала о незаконитим поступцима сарајевских криминалаца али војна акција је почела тек након што су милитанти сарајевских криминалаца отели два оклопна возила УН-а. Поред хапшења криминалаца такође је дат допринос у јачању дисциплине и успостављању новог комаданта АРБиХ Расима Делића. Током операције ''Требевић I и II'' убијено је око 20 војника и 6 цивила укључујући и кримималца ''Цацу''.

Грбавица, јуни 1993.

Након слома неколико муслиманских офанзива за деблокаду Сарајева (''Змај 92'',Југ 92'',''Коверат 92'). АРБиХ се нашла у хаoтичном стању те током 1993. одлучују да прокопају тунел испод аеродромске писте у правцу Добриња - Бутмир. За копање тунела су највише кориштени српски логораши из сарајевских логора од којих је током градње тунела убијено 50 логораша. Убрзо након завршетка градње, српска војска открива тунел те уласке и изласке из тунела контролише артиљеријском ватром, што наноси велике губитке муслиманској страни, тако се тунел који је требао бити најстрожије чувана тајна прочуо и изгубио своју вриједност у борби са Војском Републике Српске.

...

Борбе код Вишеграда и Рудог 1993.

Српски борци изнад ријеке Дрине. 

Контраофанзива Војске Републике Српске код Вишеграда је отпочела као одговор на нападе АРБиХ 12. јануара, када двије муслимаске бригаде под командом Ферида Буљубашића обнављају нападе из 1992. у правцу Вишеграда и Рудог. Током наредних десет дана АРБиХ напредује према Рудом гдје их у селима Стрмица и Стргачина заустављају јединице 4.Подрињске лаке пјешадијске бригаде ВРС.

Муслимански напад је поред циља заузимања Вишеграда био и припрема терена да би се испровоцирали сукоби у Србији те тако у борбу повукли маслимански екстремисти са територије Србије. Али група екстремиста је откривена и разоружана од стране југословенских граничара 23. јануара 1993.
Крајем јануара ВРС враћа муслимане на почетне положаје из јануарске офанзиве. У тим борбама посебно су се  истакли руски добровољци у редовима ВРС.

Почетком априла, парарелно са нападом на Сребреницу, тактична група ''Вишеград'' под командом Драгише Масала покушава да уништи муслиманску платформу југозападно од Вишеграда. Напад је почео 4. априла сјеверно од села Међеђа. Међутим након недељу дана борбе, напад није дао резултате. Борбе су наствљене око висова Столац и Заглавак, веома важних кота које омогућавају контролисање мјеста Устипрача-Вишеград-Међеђа дуж тока ријеке Дрине.

Српски и руски борци.

Врх Заглавак је током зимских борби 92-93. неколико пута прелазио из руке у руку.
Највеће борбе су избиле 12. априла 1993. када удружени српско-руски борци одбијају неколико напада бројније АРБиХ на врх. Да би се Вишеград што прије ставио под сигурну зону команда Дринског корпуса ВРС тражи додатне снаге те крајем маја на располагању ТГ Вишеград је пребачена 1. Гардијска моторизована бригада, добро доказана у недавним борбама око Сребренице.

Руски добровољци на Заглавку 1993.

Нови покушај одбацивања муслимаснких снага код Вишеграда је покренут 26. маја када јединице 1. 2. и 5. Подринских лаких бригада предвођење пуковником Миленком  Лазићем нападају на положаје 1.Рогатичке и 1.Вишеградске бригаде АРБиХ. У року два дана српски борци су сломили муслимаснку одбрану југоисточно од Рогатице и 31.маја заузели село Међеђа гдје је био смјештен штаб АРБиХ, те стигли до предграђа Устипраче. У борбама код Вишеграда, АРБиХ  је изгубила 15 километара квадратних. До јуна четири српске бригаде завршавају чишћење територије од остатака непријатељских војника. Нова линија фронта је постављена на ријеци Прачи и пет километара југозападно од Рогатице. Сљедећи задатак ТГ Вишеград је био елиминисање мостобрана АРБИХ на десној обали Дрине између Горажда и Чајнича.
2, јуна дио 1. Гардијске мт.бр. и 3. Подринска л.бр. нападају 43. Дринску бригаду АРБиХ, борбе трају до 8. јуна али су постигнути веома мали напретци те је офанзива обустављена.

Мајевичко ратиште 1992 - 1995.

Репетитор Столице (915м.) највећи и најважнији врх Мајевице,
 не освојиви српски бедем око кога су се водиле крваве борве.

Почетком прољећа 1992. године долази до сукоба између муслимана и Срба на простору Мајевице, Тузланске котлине, Семберије и шире. Муслимаски екстремисти врше честе нападе на рубне дијелове планине Мајевице. 10. априла 1992. српски борци на челу са славним комадантом Митром Максимовићем ''Мандом'' заузимају релеј Столице, највећи и најзначајнији врх на Мајевици. (посље ће бити формирана елитна јединица ''Лавови са Мајевице'' или ''Мандини лавови''). Мајевичко ратиште се протеже од мјеста Челић преко репетитора Столице до Теочака а контролишу га јединице Источно-босанског корпуса ВРС : 1.Семберска, 1.Мајевичка, 2.Мајевичка те 3.Мајевичка бригада у резерви су били елитне јединице ''Пантери'' из Бијељине и 3.батаљон војне полиције.  

Тузланска колона 1992.

Је била колона ЈНА која се по договору са властима из Тузле требала мирно повући 15. маја 1992. из тог града, према Бијељини и даље према Србији. Али у градском дијелу званом Брчанска малта је колона нападнута од стране муслиманских параформација те је на мучки начин убијено преко 50 припадника ЈНА. (У појединим документима се води евиденција преко 100 убијених).Тај преварантски напад је био окидач рата на ширем простору Мајевице.

Одбрана Бањ-брда 1993.

Напад АРБиХ на Бањ-брдо је био један од најкрвавијих битака до тад, када елитне муслиманске јединице из Тузле, Теочака и Живиница посље детаљне припреме, током ноћи 20. и 21. априла 1993. године се убацују иза леђа браниоца са циљем изненадног напада и стварањем увјета да АРБиХ брзим продором заузме Бањ-брдо и Столице две важне коте на Мајевици. Око 6 часова ујутру одпочиње општи напад, када муслиманске снаге долазе до Бањ-брда. Пола сата посље напада на Бањ-брдо у борбу на српску страну долазе многи борци 2. Мајевичке бригаде који су били на одмору и јединице ''Лавови са Мајевице'', извиђачка чета ''Кобре'', војна полиција и остали. Након 22часа борби српска војска потпуно ослобађа Бањ-брдо и шири простор. Да је тог ускршњег дана била крвава борба говори и податак о 28 погинулиг и 24 рањена српска борца, муслиманска страна је имала 61 погинулог и 78 рањених.

Војник 1.Мајевичке бр. на гробу свог саборца 

поред цркве у Прибоју.

Отпор Мајевице и пакао Лисаче 1994.

У шумама Мајевице.

Почетком 1994. године почињу жестоки напади на ВРС. Муслиманска концентарција за напад на врх Столице је почела априла, да би 11. маја почео напад на Столице. 206 теочанска бригада и јединица''Хајрудин Месић'' заузимају Бањ-брдо, најтежи дан за браниоце Мајевице је био 14-15 мај када муслиманске снаге врше нападе без престанка. Међутим 15. и 16. маја српском контраофанзивом одбацују се муслимански борци са свих достигнутих положаја и наносе непријатељима велике губитке. АРБиХ није успјела да заузме репетитор на Столицама али је нањела штету репетитору са чиме је привремено прекинута телевизијска веза на том простору. АРБиХ обуставља офанзиву 20. маја. Недјељу дана посље муслимански борци се поново пењу према Бањ-брду и Столицама али дијелови ТГ Мајевица их разбијају и гоне до врха Велика Јелица те враћају дио јужне територије који су били изгубљени у априлу и мају. У јуну ступа примирје чиме се борбе заустављају. У љето и почетком јесени, АРБиХ је покренула нове нападе према Столицама од 29.јуна до 2.јула, од 21. до 24.јула и од 8. до 13. септембра који су завршили потпуним неуспјехом. Српска страна је на те нападе одговорила гранатирањем Тузле и Калесије.

Почетком новембра АРБиХ покушава озбиљне напоре да се овлада репетитором и врхом Столице. Средином октобра честим извиђањем и диверзантским групама убаченим иза линије фронта се тестира српска одбрана на Мајевици.

9. новембра почиње нова офанзива. АРБиХ до 13. новембра заузима неколико важних висова али главни циљ заузимања Столица није постигнут. 

Крајем 1994. године завршавају се и муслимански напади на Мајевицу, границе без знатних помака су остале исте као у априлу, захваљујући херојству српских бораца поготово из 1. и 2. Мајевичке бригаде важни комуникацијски објекти су остали у нашим рукама. 

Посебно тежак догађај се десио на коти Лисача 8. новембра 1994. године када муслиманска војска доводи у потпуно окружење 75 српских бораца на Лисачи који ће провести близу 20 дана у свакодневној борви, са све већим мањком муниције, лијекова и хране. ВРС је са врха Столице гађала српске борце на Лисачи са празним граната гдје су умјесто капсуле са експлозивом стављали храну, муницију и писма подршке и охрабривања. Нису упсјели ни многи покушаји да се борци ослободе из обруча. 25. новембра предао се 61 српски борац са Лисаче, који су многобројније муслиманске снаге везали за ту коту и тиме растеретили нападе на репетитор. (Сви детаљи су изнјети у књиги ''Мајевицом до пакла Лисаче'' борца Лисаче Ђоке Ђокића http://sr.scribd.com/doc/85865782/Majevicom-Do-Pakla-Lisace#scribd ).

Храброст и сњијежна спас 1995.

1. Мајевичка бригада на положајима.

Почетком муслиманских офанзива на Влашић, почињу и офанзиве на Мајевицу, циљ обе офанзиве АРБиХ је преузимање репетитора на планинским масивима Влашића и Мајевице. 

За нову офанзиву на Мајевицу су биле ангажоване 252, 250, 253, 210, 222, те многи самостални батаљони и јединице као што су ''Црни вукови, ''Живиничке осе'', Хајрудин Месић''... 

За разлику од Влашића, у првим данима зимске офанзиве на Мајевицу муслиманска страна је претрпјела огромне губитке. Око врхова Столица, Бањ-брдо, Колевка и Мала Јелица се воде тешке борбе. Жесток отпор Срба и дубок сњег приморава АРБиХ да обустави офанзиву. Размјењује се и артиљеријска ватра, УН посматрачи су у једном дану избројали 2.700 детонација граната.

23. марта, битка се наставља, АРБиХ је гурнула српске борце са сјевера и у потпуности довела врх Столице са репетитором у окружење, гдје се воде огорчене борбе српских браниоца са АРБиХ практично за сами торањ репетитора. Обе стране су претрпеле више десетина мртвих. 24. марта председник РС Радован Караџић јавно изјављује да ускоро почиње контраофанзива на Мајевици и помоћ шаци српских хероја који у окружењу огорчено бране репетитор.

25. и 26. марта српска артиљерија туче положаје АРБиХ.

Контра-напад је изведен од стране специјалних снага ''Пантери'' из 1. Бијељинске бригаде и 3. батаљон војне полиције, који су успјели да се пробију кроз обруч и да успоставе уски коридор до репетитора. Због сњега и интезивних борби посустаје морал и напади АРБиХ на врх Столице те 2.корпус АРБиХ пребацује нападе са сјеверозападне стране из села Лукавица на села Пипери, Брусница и  Вакуф и са југоистока из правца Теочака. Међутим Војска Републике Српске је одбила све нападе. 

4. априла инспирисани побједом 3. корпуса АРБиХ на Влашићу, муслимани поново покушавају да обколе врх Столице али су сви напади одбијени. 6. априла ВРС са истим елитним јединицама које су успоставиле коридор са репетитором, праве контраофанзиву и ослобађају окупиране висове око врха Столице.

7. априла јединице 2. корпуса АРБиХ се повлаче на почетне положаје.

На бранику Отаџбине. Мајевица април 1995.

Током априла и почетком маја, муслимански борци су покушали неколико напада на српске линије одбране али без успјеха. Мали помак се десио 2. маја када АРБиХ прилази планинском вису Колевка (870м.). Али главни задатак освајања Столица највећег врха  Мајевице са репетитором је остао до краја рата недостижан циљ муслиманске стране која је репетитор могла посматрати само преко двогледа.

2. корпус АРБиХ је током задњег напада на Столице претрпео страховите губитке. Тачни податци до данас нису објављени али према сведочењу муслимана бројке се врте око неколико стотина мртвих, рањених и промрзлих људи. У временима посље битке, један од српских браниоца репетитора је изнјео своје утиске у словеначком часопису ''Вече'' :

''Да ти кажем истину, ми би смо изгубили Мајевицу да није било сњега, турци далеко бројнији оковани у сњегу су у нападима гинули ко зечеви''

Репетитор је 30. августа 1995. срушен од стране НАТО авиона, што говори о потпуно непоштеној борби и сурадњи НАТОа против српског народа. Тамо гдје непријатељ није заузео је НАТО рушио репетиторе (Козара, Озрен, Мајевица...) тамо гдје је непријатељска страна заузела је поштеђен рушења (Влашић). 

Таg : Majevičko ratište 1992-1995, Rat na Majevici, Stolice, repetiror na Majevici, 1. majevička brigada 2. majevička brigada, jedinica Panteri, Bijeljina, Mitar Maksimović Mando, Tuzlanska kolona, Tuzla, Teočak, Lopare, Priboj, bitka na Lisači, Banj brdo, NATO napadi, Republika Srpska. tuzlanska kotlina, Semberija

Теслићко ратиште 1992 - 1995.

Убрзо по избијању ратних дешавања у Босни и Херцеговини, Теслић контролишу српске снаге који по попису 1991. имао већинско српско становништво а сусједњи Тешањ муслиманске снаге са већинским муслиманима, те притисцима са обе стране почињу исељавања, тешањски Срби прелазе на простор Теслића те обрнуто, теслићки муслимани прелазе у Тешањ, tе се тако успоставља линија фронта између два града.

1.Теслићка бригада у осматрању положаја на брду Омерово Гувно или Чедина коса, јануара 1994.

''Дрина 93'' на Теслићком ратишту.

Јаке борбе на теслићком ратишту почињу децембра 1993. српском операцијом ''Дрина 93''. Заједничким нападом ВРС и ХВО из Вареша, покушава се затворити ''тешањски џеп'' . У борбу је укључена 27. Дерветенска бригада, дијелови 2. Оклопне бригаде, 4.батаљон 43. Приједорске мбр., 1.Теслићка и 1.Прњаворска бригада те 111. бригада ХВО и специјални батаљон ''Андрија Тадић'', те ватрена подршка 6.ТГ са Озрена. На страни АРБиХ биле су 201. 204. 202. 203. 207. и 110 бригада ХВО. Зараћене стране су имале приближно исти број војника на обе стране (око 4.000-5.000.)
У првим нападима борци ВРС пресјецају пут Тешањ-Маглај те постижу низ мањих тактичних успјеха, заузима се и брдо Бандера, једно од важних кота око кога су се водиле жестоке борбе. Због спорог напредовања ВРС обуставља акцију те нападе усмјерава из правца Добоја. За акцију учествује легендарна 16. Крајишка моторизована бригада са 1. Теслићком, 1. Прњаворском, 1.Градишком, 1. Крњинском бригадом  и 4.батаљоном 43. Приједорске моторизоване бригаде. Постижу се и први успјеси у заузимању неколико села на сјеверозападу енклаве према ријеци Усори. 27. јануара АРБиХ напада ХВО борце из правца Маглаја те заузима око 2км територије под контролом ХВО.
Почетком децембра ВРС протјерује АРБиХ све до ријеке Усоре, али због спорог напредовања офанзива посустаје те Генералштаб ВРС операцију прекида средином марта 1994.

Одбрана Теслића 1994.

Након потписивања Вашингтонског споразума марта 1994.  о окончању рата између муслимана и Хрвата у Тешањско- Маглајској енклави АРБиХ уштеђује значајне снаге које су биле на линијама фронта против 111. бригаде ХВО из Жепча те их пребацују на српску линију фронта према Теслићу.

Браниоц Теслића.

У Тешањско-Маглајској енклави АРБиХ у саставу 7.ТГ ''Југ'' до средине 1994. године (односи се на 2. коспус а затим 3. корпус АРБиХ.) обухвата четири бригаде и један самостални батаљон, укупно 10.000 бораца. На сјевероистоку енклаве налази се још 110. бригада ХВО ''Усора'' (задржана до муслиманске стране) са 2.000 људи.
Са потписивањем муслиманско-хрватског мира, српска страна схваћа да пријети опасност за град Теслић, јер је био свега 7 км од линије фронта, те 1. Крајишки корпус ВРС појачава одбрану на западној линији фронта према граду. Директно град брани 2. Тактичка група, 16. Крајишка моторизована бр. сјеверно од Теслића, са 1. Градишком и 1. Крњинском бригадом а јужно од града 1. и 2. Теслићка бригада са дијелом 27. Дерветанске моторизоване бр. У резерви остају 1. батаљон војне полиције и једна извиђачко-диверзантска чета.
19. марта 1994. ступа на снагу примирје између АРБиХ и ХВО, а већ 23. марта 204. Теслићка брдска бригада АРБиХ (састављена од муслимана избјеглих из Теслића) напада положаје 1. Тесличке бригаде ВРС. До 26. марта муслиманске снаге опкољавају брдо Хусар (577м.) те се настављају грчевите борбе до априла али АРБиХ не успјева да се приближи ближе од 5км. до Теслића. 22. маја АРБиХ наставља офанзиву, овог пута њихов стари непријатељ 110. бригада ХВО шаље два тенка за учешће у нападу на Теслић. Међутим циљ није постигнут. 1. Теслићка бригада ВРС зауставља напредовање АРБиХ јужно од града те уз херојску борбу спречава непријатеља да провали у долину ријеке Велике Усоре на путу за Теслић.
10. јуна ступа примирје, током краткотрајног предаха размјењује се артиљеријска ватра, АРБиХ  и ХВО гранатирају Добој и Теслић а ВРС гранатира Тешањ.
19. августа муслимансе снаге воде борбе за врх брда Хусар.

Млади борац 16. Крајишке мбр. на теслићком ратишту.

Најмоћнији до сад и добро припремљен напад на Теслић почиње 3. октобра и траје скоро два мјесеца. У напад је укључена 7. Тактична група ''Југ'' и 3. Оперативна група ''Север'' 3. корпуса АРБиХ са укупно око 16.000 бораца. Јужно од Теслића напада 7. муслиманска бригада те злогласни одред ''Ел Муџахид'' (састављен од страних исламиста из арапских држава) те 319. и 330 бригада АРБиХ на положаје 27. Дерветанске моторизоване бригаде и у року неколико сати пробијају одбрану ВРС те заузимају мјесто Језера и напредују око 20 км.
202. брдска бригада АРБиХ  напада положаје 1. Теслићке бригаде и напредује до предграђа Теслића и Бања Врућице и заузима врх Хусар, али контраофанзивом 10. и 11. октобра ВРС враћа изгубљене линије те муслиманске борце враћа на почетне положаје.
Крајем октобра наставља се тешка ситуација на ратишту јужно од Теслића гдје 27. Дерветанска моторизована бригада сама води жестоке борбе са далеко бројнијим непријатељом  гдје губи око 30 км територија. Такође АРБиХ поново напада српске положаје у покушају заузимања Бања Врућице али до 8. новембра ВРС поново одбија нападе муслимански бораца. У другој половини новембра дио јединица 3. корпуса АРБиХ се пребацују на ратиште код Купреса и Доњег Вакуфа. 5. децембра 27. Дерветанска мбр. коначно покреће контраофанзиву те враћа око 40 квадратних километара укључујући врх Велики Магарац (1010м.) на масивима Трогира и Вучије планине. Поправља се и ситуација на брду Хусар, гдје ВРС одбацује 202. и 204. бригаду и заузима боље положаје на брду 7км од Теслића.

Борци Мотајничког батаљона 27. Дерветанске мтбр. са заробљеном прагом
и трофејом након одбијеног напада АРБиХ на Вучију планину 1995.

Током цијеле 1995. године, добро наоружана АРБиХ честим нападима покушава да се примакне Теслићу али без жељених резултата, српска одбрана чврсто држи линију фронта која ће остати до краја рата.