Преузимање контроле у Бос. Крајини 1992.

Почетком марта 1992. године, почињу први инциденти на рубним подручјима Босанске Крајине. Прва пушкарања су отпочела између општина Кнежева и Травника а прве блокаде у селима Шишавa и Ђелиловац. Такође индентична ситуација је и на територији између Јајца и Шипова. Али судбоносни дани за Босанску Крајину и Србе на њеном већинском терирорију ће одпочети априла и маја.  

Наслов у новинама из марта 1992.

Бања Лука је други највећи град Босне и Херцеговине, са 150.000 становника, главни град западне Босне, који се историјски назива Босанска Крајина. У Бања Луци је, као и у скоро свим заједницама Босанске Крајине, доминирало српско становништво. То, међутим, није сметало активистима СДА и ХДЗ-а, који су планирали почетком априла да преузму власт у граду. Срећом, иницијатива у западној Босни била је у потпуности у рукама Срба и њихове националне странке СДС. Муслиманско-хрватска завјера откривена је буквално уочи почетка њене примјене. Било је потребно да се спријечи нова крвава субота и избјегне понављање бијељинске трагедије. 

У ноћи са 2. на 3. април, Српске Снаге Самоодбране блокирале су барикадама све улазе и излазе из града. С.С.С., заједно са бројним присталицама који су им се придружили, преузели су контролу над најважнијим бањалучким цивилним објектима: Зградом општине града, поштом и банком. Градски мост преко ријеке Врбас узет је под заједничку заштиту "ЦК" и наоружаних грађана. Муслимански и хрватски екстремисти су схватили да је њихов тренутак пропуштен.

До 8.30 ујутро сви прилази Бања Луци у цијелом граду били су под потпуном контролом српске полиције и наоружаних грађана. Из безбједносних разлога и како би се избјегле провокације муслиманских и хрватских радикала, градска предузећа су привремено обустављена, а аутоцесте су дозвољене само у јавном превозу. Такве строге мјере српске снаге су користиле за безбједност цјелокупног становништва града - Срба, Муслимана и Хрвата. Захваљујући овим добро координираним и правовременим акцијама, избјегнута је главна ствар - хаос и крвопролиће који су истовремено владали на сјевероистоку земље, у Бијељини.

Приказ територије САО Крајине 
у прољеће 1992. године.

Сваких педесет минута градски радио је емитовао поруку Српских Снага Самоодбране. У њему пише:

 "Ми, српски родољуби, борци Југословенске народне армије, резервисти и добровољци, грађани

Бања Луке, рођаци и пријатељи погинулих бораца, организовани у Српским Снагама Самоодбране, предузели смо ову акцију из сљедећих разлога: због новог геноцида над српским народом који се ових дана ослободио у Босанском Броду и пријетио да се прошири на читаву територију Босне и Херцеговине, због антисрпске политике Републике Босне и Херцеговине и непријатељског става према војном особљу Бањалучког корпуса, они су илегално лишени свих социјалних права и гаранција, а патриоти који су одговорили на мобилизацију такође су лишени средстава за живот; да подсјете војно руководство (СФРЈ), да је стрпљење српског народа Босанске Крајине и војника Бањалучког корпуса велико, и да жели да заштити народ да би сачували његову част и достојанство, ко неће, нека препусте мјесто онима који су за то способни... Од руководства заједнице захтевамо активирање Кризног штаба и тренутно испуњавање наших сљедећих услова: 1. На територији Бањалуке, а затим и на целој територији Босанске Крајине, одмах усвојите закон о унутрашњим односима Републике Српске Босне и Херцеговине.

 1. Ослободити дужности свих који су се показали као рушитељи Југославије и непријатељи српског народа са својих положаја. Исто важи и за судије. 
2. Захтјевамо од Високе команде и Председништва Југославије да одустану од идеје о подјели Бањалучког корпуса и пресељавањем његове јединице у друга мјеста ... Захтјевамо отпуштање из војске или премјештање на ново мјесто службе, официре корпуса који су гласали против Југославије и настављају да командују српским војницима. 
3. Захтјевамо да се објављују имена војника који продају оружије непријатељу. Захтјевамо њихово тренутно хапшење.
 4. Захтјевамо промјену у руководству локалних филијала Југобанка, Развојна банка и Бањалучка банка, да спријече саботаже у финансијском систему.
5. Захтјевамо промену у управи Поште, која је гласала против Југославије и због тога немају право да раде у федералном поштанском систему. 
6. Захтјевамо истрагу бројних случајева злоупотребе у руководству Заједнице. 
7. Захтијевамо сазивање хитне сједнице Скупштине аутономне регије Босанска Крајина, тако да њен Кризни штаб изабере представнике одговорне за испуњавање ових захтјева, чиме се осигуравају права бораца,

На крају радио поруке Српских Снага Самоодбране, прочитан је следећи апел: 

"Свим муслиманима и Хрватима је загарантована потпуна безбједност. Искрено вас молимо да се суздржите од провокативних акција. Грађани који се слажу са нашим захтјевима, војска и полиција, позива на добровољну сарадњу ... Позивамо борце на фронту да остану на својим позицијама - одговорни смо за сигурност града и њихових најмилијих ... "

Кризни штаб се одмах окупио на састанку који је трајао више од три сата. Сви захтеви ''ССС'' су прихваћени. Договорено је да Српске Снаге Самоодбране одржавају ред у граду до понедељка, 6. априла, када ће мјешовите патроле полиције, војне полиције и територијалне одбране преузети ове функције.

Кризни штаб Бања Луке оцјенио је одлучну и спасоносну акцију Српских Снага Самоодбране, као реакцију на писма која је републички министар одбране Јерко Доко упутио свим босанским заједницама уочи којих је српски народ и њихове борце прогласио „ванзаконитим“. Доко је, попут Хрвата, наравно слиједио упутствима из Загреба, јер се радило о српским борцима Западно-славонског корпуса, гдје су се бориле јединице Бањалучког корпуса ЈНА и добровољци из Босанске Крајине.

Догађаји који су се одиграли у Босни и Херцеговини, почев од 4. априла показали су правовремену акцију српских родољуба у Бања Луци.У позадини трагичних догађаја у Сарајеву, др Радислав Вукић, један од вођа српског народа Босанске Крајине, рекао је 5. априла, након што су муслиманско-хрватски чланови Председништва БиХ прогласили мобилизацију ТО: „Алија Изетбеговић је прогласио рат српском народу, али Бања Лука је прозрла његов план на вријеме, сада сам спреман да зауставим сваки покушај угрожавања виталних објеката у граду''. 

Средином априла 1992. године у Босанској Крајини, Срби су контролисали општине у којима су увјек чинили већину. Ситуација је остала нејасна само у градовима Приједор, Сански Мост и Кључ. Успостављање контроле над тим заједницама било је неопходно за консолидацију територије Републике Српске у западној Босни и за постизање њене „природне“ границе уз ријеку Уну.

У општини Приједор 44% су чинили муслимани, 43% су били Срби, 6% Хрвати, а око 8% су људи који су себе идентификовали као "Југословене". У Санском Мосту муслимани су чинили 47%, Срби 42%, Хрвати 7%, "Југословени" 4%. У Клучу је било 49,5% Срба, 48% Муслимана, 1% Хрвата и 3% Југословена.
Током јесени 1991. и пролећа 1992. године. Муслиманске и хрватске заједнице у долини Сане покушале су да организују јединице самоодбране на основу постојећих јединица Патриотске лиге. Ове јединице биле су наоружане ловачким пушкама или старим пушкама М48 из складишта за одржавање. Са више од 1000 људи, они су били раштркани по селима. Није било ниједног командног центра. У градовима, осим службеника Министарства унутрашњих послова БиХ, и мањег броја активиста СДА и чланова Патриотске лиге.

Након закључења Сарајевског примирја у јануару 1992. године, 5. Бањалучки корпус ЈНА почео је повлачити своје јединице из западне Славоније. Почетком априла јединице 5. и 6. партизанске бригаде и 343. моторизоване бригаде вратиле су се на своје матичне локације у Приједору и Санском Мосту. По повратку, попуњене су резервистима који су се одазвали на мобилизацију коју је најавила Друга војна област. Њима су се придружиле и локалне јединице српског ТО.

Командант Бањалучког корпуса, генерал-мајор Момир Талић, наредио је формирање регионалног штаба за долину Сане, под командом потпуковника Радмила Зељаје, шефа штаба 343. моторизоване бригаде, он је био дужан да координира све своје акције са локалним руководством СДС-а.

Укупно је под командом Зељаје било око 8.000 људи, укључујући редовне јединице и јединице Територијалне одбране.

Сански Мост 

Средином априла Срби су предвођени СДС-ом, почели да узимају власт. 15. и 20. априла 1992. Дијелови 6. партизанске бригаде ЈНА заузели су кључне административне зграде у Санском Мосту. Отпор су пружили само муслиманско-хрватски припадници републичког Министарства унутрашњих послова, који су бранили зграду полиције до 20. априла

Одмах по завршетку операције све несрпско особље општинске полиције отпуштено је кућама.

Приједор 

20. априла Срби су успоставили власт у Приједору. Активну подршку пружали су им војници 343. моторизоване бригаде ЈНА, као и у Санском Мосту који су заузели зграду администрације општине, радио станицу, полицијску станицу. Брилијантно без и једног опаљеног метка и без жртава.

Кључ 

Такође, уз учешће јединица 6. партизанске бригаде, 9. маја је успостављена контрола над градом и општином Кључ. Као и у свим претходним случајевима, Срби су најавили да гарантују безбедност свим становницима, без обзира на националност.

Сљедећи корак српске администрације у Приједору био је апел свим становницима заједница (у ствари, само муслиманима и Хрватима) да предају оружје. У сјећање на приједорске Србе и подсећања на догађаје из 1941. године, када су локални муслимани и Хрвати извршили масакр, је српско руководство сматрало да је најбоље да разоружа представнике ових народа, да се неби страхоте геноцида над Србима поновиле.

Такође су постојали неосновани страхови да би муслиманско становништво мјеста  Козарац и околних села могло, по наређењу Сарајева, блокирати пут између Приједора и Бања Луке.

Међутим, оружје је невољно предавано, тада је потпуковник Радмило Зељаја затражио да сва муслиманска села, у кругу од десет километара око Приједора, оружје предају што је прије могуће или ће им бити одузета силом. Следећег дана, 22. маја, муслимански одред за самоодбрану у селу Хамбарине пуцали су на српске патроле. Радмило Зељаја се касније 

присјетио: 

Радмило Зељаја - комадант и
херој одбране Приједора.
 

"Вишечасовни преговори са представницима СДА и ХДЗ-а нису донијели резултата. 22. маја, на пољу у близини села Хамбарине, пуцали су на наше војнике и убили двојицу. Након 40 минута, нашли смо оне који су пуцали. Ми смо позвали господу из СДА и ХДЗ-а и тражили да оружје буде достављено наредног дана до 12:00 сати, а они су одговорили да се надају да овај налог неће претворити Приједор у нову Тузлу'' (15. маја 1992. конвој ЈНА у Тузли су у засједи масакрирале јединице Зелених беретки и Патриотске лиге)''.

Српска команда је почела да се припрема за напад на побуњена муслиманска села. Мајор Перо Чолић (посље рата - начелник Генералштаба ВРС) касније је сведочио да су два батаљона Пете партизанске бригаде и један батаљон 343. моторизоване, два дана прије инцидента у Хамбаринама, послати у Козарац.

23. маја, српске јединице опколиле су Козарац и околна муслиманска села, пуцале су на њих минобацачима и почеле да се припремају за операцију "чишћења". Борбе за град трајале су четири дана. Лоше организоване муслиманске снаге претрпјеле су велике губитке: убијено је око 100 људи. Заробљено је 1.500 мушкараца у доби од 18 до 60 година. Срби су имали 4 убијена и 15 рањених.

Истовремено, село Хамбарине је заузето. Напад су извршили 5. батаљон 343. (преименован у 43.) моторизоване бригаде, Војске Српске Републике Босне и Херцегвине (од августа, преименоване у ВРС - Војска Републике Српске) и извиђачи Зорана Карлице.

Недељу дана касније у Приједору су се одиграли драматични догађаји. Патриотска лига је погодила место где су Срби најмање очекивали.

Борбе за Приједор.

Операција је планирана мјесец дана раније. Њени иницијатори и програмери били су председавајући локалне ћелије СДА Мирза Мујаџић и командант Приједорског огранка Патриотске лиге, Хрват - Славко Ећимовић. На челу ПЛ јединица били су: 

бивши поручник ЈНА Асим Мухић, Кемал Алагић и Хаџи Изет Месић. 

Десетине бораца концентрисало се у шумама Курева и Пањика јужно од града. Шумским стазама и сеоским путевима тихо су пришли у Приједор и окупили се у старом граду, гдје су били подјељени у пет група. Око 500 чланова Патриотске лиге већ се припремало за наступ на град.

Операција је почела у 4.00 30. маја. Муслиманско-хрватске снаге напале су хотел који су Срби користили као касарну, јединицу јавне безбједности, радио станицу и зграду администрације Приједор. 

Након изненађења српских војника, војници ПЛ-а су заузели хотел и започели борбу за друге објекте. Један од одреда, под командом Едина Чајића, послат је да блокира главни пут који води према граду како би српске снаге у случају извлачења приједорског гарнизона, биле одсјечене. У исто вријеме, Единова група је требала да убједи пет хиљада муслимана предграђа Пухарска да се придруже нападу на град, али то се није догодило.

Жестоке борбе у Приједору трајале су до 8 сати ујутро, када су дијелови 43. моторизоване бригаде прикључили борби и разбили нападаче, наносећи им велике губитке. Као резултат тога, остаци група Патриотске лиге поново су се окупили у шумама Пањика и Курева, одакле планирају нове акције.

Тачни губици муслиманско-хрватских снага нису познати. У борби за Приједор српска војска и полиција изгубила је 14 бораца и имала њих 26 рањених.

Борбе за Сански Мост и Кључ.

Крајем маја - почетком јуна, Срби су морали да изведу тешку операцију у Санском Мосту и муслиманско-хрватским селима око Кључа. Циљ је био да се превентивним војним мјерама неутралише могућа партизанска активност муслимана и Хрвата у Босанској Крајини и да се обезбједи главни град СРБиХ - Бања Лука.

25. маја, јединице 6. Санске (некадашње 6. партизанске) бригаде, почеле су минобацачким гранатирањем предграђа Санског Моста - Махала. Сљедећег дана Срби су започели потрагу за оружјем, истовремено раздвајајући све војнике. Жене, старци и дјеца послани су на територију под контролом муслиманских снага а већина мушкараца одведена је у кампове на подручју Приједора.

У исто вријеме, два батаљона 6. Санске, батаљон 13. партизанске и батаљон 2. инжењеријског пука почели су да чисте села сјеверно и северозападно од града Кључа. Њихово становништво је такође протјерано са граница Српске Републике БиХ, или смјештено у акумулацијске кампове, ради даљег слања на муслиманску територију

1. јуна 1992. године трагични догађаји догодили су се у селу Прхово, 7 км сјевероисточно од Кључа. Српски одред (наводно добровољци који су били у саставу Шесте пjешадијске бригаде) извео је уобичајену операцију откривања тајних спремника оружја. Војници су се у почетку безобразно понашали према становницима. Затим је започела пуцњава у којима су убијена 53 цивила, укључујући жене и дјецу. Треба напоменути да су такве злочине у почетку рата починиле све стране у сукобу, јер су се многе оружане групе састојале од слабо контролисаних, недисциплинованих војника, са мало разумјевања савремених правила ратовања. У љето и јесен 1992. српско војно-политичко руководство предузело је низ мјера за побољшање дисциплине.

Неколико стотина муслимана и Хрвата, склонило се у шуме Мајданског брда, између Приједора и Санског Моста. Већином су то били цивили, али међу њима је било и остатака јединица Патриотске лиге, укључујући и оне који су учествовали у нападу на Приједор. Они су покренули партизанске акције против српских патрола и малих гарнизона. Тиме је српска војска прешла на одлучну операцију чишћења Босанске Крајине.

Према плану чишчења, 5. партизанска бригада под командом мајора Пере Чолића, појачана батаљоном 43. Приједорске моторизоване бригаде, требало је да крене из Приједора на југ, у правцу Старе Ријеке. Овдје су војници под командом Чолића требали да се повежу са јединицама 6. Санске, која напредује са југа.

Операција је почела 20. јула. У току су српске трупе савладале неколико малих герилских група. Затворени цивили упућени су у избегличке кампове ради даљег премјештања на територију под контролом муслиманско-хрватских снага. Операција чишћења Мајданске планине била је посљедња таква акција, у којој је учествовала и војска. На разбијању малих група милитаната Патриотске лиге по шумама била је посље задужена полиција.

Одбрана Србобрана (Доњи Вакуф) 1994.

Офанзива и одбрана Србобрана 1994.

Прије рата Србобран је имао 25.000 људи, од тога нешто више од половине било је муслиманско становништво. У прољеће 1992. године град је прешао под контролу Срба. Многи муслимани су одлучили напустити Доњи Вакуф, други па су били исељени као дио ''размјене становништва'' Убрзо је град преименован у Србобран и са тим именом је постојао до јесени 1995.

Након муслиманског заузимања Бугојна од Хрвата, јулија 1993. Настала је опасност да се фронт приближи граду, јер је муслиманско руководство више пута тврдило, да је Србобран један од главних циљева АРБиХ у средњој Босни. 

Мјесту је пријетила опасност од новоформираног 7. корпуса АРБиХ, чији састав бораца је био великим бројем управо од муслимана изјеглих из Србобрана и његове околине. Главна ударна сила је била 770. Доњевакуфска бригада, састављена у цјелини из пребјеглих муслимана који су имали висок мотив за заузимање града.
Ту су такође биле остале јединице које су активно учестовле у офанзиви: 17. Крајишка бригада, 707. брдска бригада из Бугојна, 705. муслиманска бригада из Јајца, те 727. и 706 бригада.

Основу одбране Србобрана сачињавале су 19. Србобранска и 11. Мркоњичка лака бригада, које су биле дио 30-те лако пјешадијске дивизије ВРС, под командом Јове Блажановића.

19. Србобранска бригада је бранила град на главном фронталном правцу, положаји 11. Мркоњичке бригаде су били на сјевероисточним прилазима Србобрана а даље према сјеверу налазила се 1. Шиповачка лака бригада, која је држала фронт према Турбету и Травнику.

Војна полиција 19. пбр. ВРС у Србобрану.

Укупан број српских бораца 30. дивизије износио је 6.000. Током године дивизија је допуњена са још 1.500 бораца: батаљон 1. Новиградске бригаде, те комбиноване јединиц из више бригада 1. Крајишког корпуса. За офанзивне операције ангажован је 1. батаљон Војне полиције, те по један батаљон из мjешано-артиљериског пука, противтенковске јединице и тенковске чете.

Борбе у близини Србобрана спомињу на оне битке из Првог свјетског рата - рововске позицијске борбе. Муслимани су великим напорима, нападали на добро организовану српску одбрану, састављену од ровова и бункера који се налазе на брдима обраслим густом шумом који окружују град.

Од јануара до марта 1994. године у вријеме док је у Босни владало изненађујуће примирје, код Србобрана је било релативно мирно.
Непријатељ је повремено дејстовао минобацачима и хаубицама, на шта је добијао одговор.
Са доласком прољећа, ситуација на фронти се озбиљно уздрмала - почела је свеопшта офанзива АРБиХ, чији је био главни циљ заузимање Србобрана. Офанзива муслиманских снага на град је почела средином марта, заједно са нападима на Теслић и Влашић.

16. марта АРБиХ је изненадним нападом одбацила јединице 19. Србобранске бригаде са планине Мала Шуљага (1263м) јужно од града. Муслимани су уништили и водовод који је дјеловао до тог тренутка и снадбјевао Србобран. Сљедећи дан ВРС је изгубила Т-55 и велику количину муниције. Ипак кад су се муслиманске снаге приближиле граду, биле су жестоко гранатиране, што их је присилило да зауставе напад. 22. марта ВРС је извела противнапад. Успјели су присилите муслимане да обуставе даља напредовања, али нису успјели повратити териториј.

2. априла су муслиманске снаге поново напале на положаје 19. Србобранске бригаде у реону села Прусац те потиснуле Србе са положаја и примакли се Србобрану на 5 км.
До 6. априла је офанзива је утихнула, наредна два мјесеца обе стране су се преусмјериле на активно позицијски рат и консолидовање снага.
29. маја 7. корпус АРБиХ је наставио офанзиву дужином цијеле фронте, од планине Комар (јужно од Турбета) до платоа Кошћани (јужно од Србобрана).
АРБиХ је успјела заузети неколико српских села на подручју планине Комар, одбацити дијелове 1. Шиповачке и 11. Мркоњичке бригаде. те појачати притисак на српске положаје у дужини цијелог фронта од 20км.
5. јунија су муслиманске јединице покушале преузети контролу над Кошћанима, 7км. југозападно од града.
10. јунија је било потписано  ''свеопшто примирје'' али већ други дан муслимани су наставили напад на Србобран.
Истина да је јунија-јулија АРБиХ помјерила Србе дуж већег дијела фронте али далеко од пропаганте коју су тада муслимански медији изјавили да су ''ослободили 100км. територија''.

Сљедећи већи напади почели су 19. октобра, као дио свеопште офанзиве АРБиХ. Међутим то је био споредни план офанзиве, главни правац је ишао на Купрес, којег су на крају заузеле јединице ХВО, Србобран па је поново постао главна мета муслиманских снага на овом дијелу Босне.
4. корпус АРБиХ је 4. новембра усредоточио на положаје 19. Србобранске бригаде у близини села Кошћани, Копчићи и Урије. 7. новембра је услиједио напад из села Прусац, чију муслиманску офанзиву је активно подржавала артиљерија ХВО.
И поред тешког гранатирања српских положаја, муслимански јуришници нису успјели сломити одбрану ВРС.
16. и 20. новембра су муслимани извели још један покушај заузимања села Кошћани на платоу који доминира Србобрану. Срби су напад поново одбили.
Почетком децембра 7. корпус АРБиХ је обуставио офанзиву и започео припремање положаја за зимске увјете. До сљедећег прољећа изнад Србобрана је владало затишје.

Борац 19. Србобранске бригаде.

Муслиманско - хрватска коалиција је током новембарских напада на Србобран показала високу спремност. Хрвати су активно подржавали АРБиХ са муницијом и артиљеријском ватром. Ипак босански Хрвати су били доста скептични савезници муслиманске војске, са којом су до скора водили крвави рат. ХВО је занимао Купрес, зато нису слали трупе на Србобран, тај град их је занимао само као пут до Јајца. 
АРБиХ је у борбама показала високе спремности пјешадије. Међутим нису успјели сломити јуначки отпор српских бораца, која је током 1994. године изгубила јако мало територија а много више одбранила. Са планинских положаја на југу и југозападу су војници Мехмеда Алагића могли само да посматрају зграде Србобрана, али не и да помјере Србе са доминантних висова сјеверозападно и сјевероисточно изнад града као и из самог града.

Операција ''Челик 93'' - контраофанзива на Равне Котаре.

Лијево: хрватска агресија (''Гусар 93'')
Десно : српска контраофанзива (''Челик 93'')

Операција ''Челик 93'' је била српска контраофанзива на Равне Котаре, која је изведена од 27. јануара до закључно 1. марта 1993. године.

Контраофанзива је изведена као одговор на хрватску агресију и окупацију подручја Српске Крајине од Масленичког моста, дуж јужне обале Новиградског мора до самог мјеста Новиград. Такође су окипирана бројна села Кашић, Смоковић, Ислам Латински, Ислам Грчки те аеродром Земуник. Сва мјеста су етнички српска, зато су и доживјела огромна разарања.

Циљ је био прије свега зауставити даљи продор хрватских снага и враћање изгубљених територија. Нажалост због слабе кординације снага већи дио територије није враћен. 

Милиција из Бенковца у борбама 1993.

У акцији су учестовале многе јединице 7. Сјеверно-далматинског корпуса СВК (92. Бенковачка мтбр као носиоц корпуса) елитне јединице Вукови са Вучијака, интервентни батаљони са Баније и Кордуна те добар дио добровољаца (Арканови тигрови, Шешељевци...).

Фронт се протезао од Новиграда до села Суховаре и Горњег Земуника, дужине око 20км.

Борбе код Новиграда 1993.

У контраофанзиви српски борци су успјели зауставити даље напредовање хрватских снага  цијелом дужином новог фронта од 20км. те на цијелој линији одбацити непријатеља у дубину од 4 до 6км. чиме је ХВ умјесто даљег продора натјерана на одбрану. 

Борбе су у овој акцији биле веома крваве за обе стране. Хрватска војска је заустављена пред селом Придраге чиме је сачувано Каринско море, непријатељ је враћен назад у Новиград али  Новиград није враћен.

Један од два заробљена тенка ХВ код Новиграда.

Паљуб је остао у хрватским рукама док Смиљчић село је одољело офанзиви. Борбе за Кашић су биле посебно крваве јер је село прелазило више пута из руке у руку, да би на крају остало у хрватским рукама. На линијама додира одбрањена су и Биљане Доње те Горњи Земуник, село Суховаре је окупирано док је након жестоких борби враћена Шкабрња. Док су у селу Наранчић хрватске снаге имале десетак погинулих бојовника и два заробљена тенка Т55А.



Контраофанзива је полако јењавала и задње пушке су утихнуле до краја фебруара у околини Кашића и Драча. 

Милош Цвјетићанин (1956 - 2019) Лички вук.

Пуковник Милош Цвјетићанин (1956-2019).

Јунак и људина Милош Цветићанин, рођен 9. јануара 1956. године од оца Богдана и мајке Невенке у селу Растовача, општина Кореница у Лици. Одрастао је у Личком Петровом Селу, ожењен је Јованком и имају сина и кћерку. Основну школу завршио је у Личком Петровом Селу, Средњу машинску школу у Земуну, а Војну академију смјер Против-ваздушне одбране у Задру. Завршио је и Генералштабну школу у Београду, као и више стручних курсева.

Обављао је више дужности. међу којима: командир вода и батерије ПВО, наставник у школском центру ПВО, помоћник комаданта ракетног пука за позадину, комадант Дивизиона ПВО, начелник артиљериско ракетних јединица Оклопне бригаде, комадант Бригаде ПВО, помоћник комаданта Новосадског корпуса за логистику и помоћник комаданта овог корпуса за људске ресурсе. 

Био је на дужностима у гарнизонима Ниш, Скопље, Задар, Даниловград, Сремска Митровица и Нови Сад.

У Републици Српској Крајини био је комадант Штаба Територијалне одбране општине Кореница, начелник штаба и командант Кореничке бригаде Посебних јединица милиције и командант Друге гардијске бригаде Корпуса специјалних јединица СВК.

Учестовао је у одбрани Републике Српске Крајине. Предводио је своју бригаду 28. јуна на 1995. године на војној паради '' Видовдан 95' '' у Слуњу.

Цвјетићанин на челу колоне. (Видовданска парада 95').

Цвјетићанин са барјаком (Видовданска парада 95')

У чин пуковника вандредно је унапређен 1995. у Српској Војски Крајине, а исти чин му је додјељен и у Војски Југославије 1997. године. 

Учестовао је у одбрани СР Југославије од НАТО агресије 1999. године.

За миродопске и ратне успјехе ванредно је унапређиван и одликован више пута, похваљиван и награђиван. 

Милош је био енергичан, стасит, правдољубив, позитивно бунтовн и још много тога, јако обожаван као комадант и домаћин.

Пензионисан је 2007. тада се углавном бавио ловом и војним некретнинама. 

Као успјешни спортиста и домаћин био је чести учесник народних игара и побједник неколико косидби, а био је и вођа етно групе Ликоси. 

Побједник косидбе у Рјцу 2018.

Дугогодишњи председник Градског одбора Удружења резервних војних старјешина и ветерана Српске Крајине у Србији.

Након неколико година тешке болести, преминуо је 12. маја 2019. године на ВМА у Београду а сахрањен у Петроварадину уз више стотина ратних сабораца и пријатеља.

Операција ''Церска 93'' (сребреничко ратиште).

''Враћање Бадњака у Подриње''
Српски борци у ослобођеној Кравици, јануар 1993.

За припрему операције ослобађања Подриња - ''Церска93'' је преко територије Србије пребачена 1. Бијељинска лака пјешадијска бригада "Пантери", којом је командовао Љубиша Савић "Маузер", у Братунац. Ускоро се очекивао долазак два батаљона 6. Санске бригаде из Босанске Крајине.

Југословенска војска издвојила је за подршку операцији дио војне полиције из 95. Гардијске бригаде и тенковску чету из 2. Моторизоване бригаде, те извиђачко-диверзантску јединицу "Црвене беретке".

''Пантери'' су 1. фебруара, заједно са дијеловима 1. Братуначке бригаде, напали јужно и југоисточно од Братунца. Напад је имао за циљ да се прошири простор око града и ослободи село Вољавица, од кога је зависило снадбијевање воде у град. Артиљерија ВУ подржавала је источну обалу Дрине.

Српска офанзива се сусрела са жестоким отпором АРБиХ.
Дана 10. фебруара, ВРС је заузела важну коту виса Чауша (773м) која доминира изнад Братунца и Поточара. Међутим покушај ослобођења Вољавице није успио.

У исто вријеме, вршена је и операција код Скелана како би се непријатељ удаљио од границе СРЈ и створио велики простор за маневар стационарних трупа. Ударну силу вршиле су ''Црвене беретке'', тенковска чета ВЈ и добровољци Српске Радикалне Странке, подржани артиљеријом 152. Мјешовитог артиљеријског батаљона ВЈ.

Српска команда распоредила је двије своје најелитније јединице на подручје Каменице и Церске: 65. Заштитни пук и новоформирана 1. Гардијска моторизована бригада, са укупно 4.000 бораца. Офанзиву требају да изводе јединице Дринског корпуса ВРС, које окружују енклаву (3.000 бораца). Ватрену подршку пружа 5. Мјешовити артиљеријски пук.

Дана 10. фебруара, 65. Заштитни пук под командом потпуковника Миломира Савчића, напао је сјеверозападни дио муслиманске енклаве у близини Каменице. Истовремено, јединице из 1.Зворничке лаке пјешадијске бригаде нападају са сјевера и истока. Српски борци су полако и пажљиво напредовали, заузимајући непријатељске бокове и користећи артиљерију. Након шест дана борби муслиманске територије су биле одсјечене а јединице АРБиХ су се повукле на југ према Церској.

Истовремено, јединице ''Пантери'' и 1. Братуначка поново су започеле офанзиву на југоисточном предграђу Братунца. Овог пута су разбили непријатељску одбрану и 17. фебруара ослобођена су села Вољавица, Бјеловац и Сикирић на западној обали Дрине. Муслимани су успјели зауставити српски напредак само на Градини и Сасама, на свега седам километара сјевероисточно од Сребренице.

Након десетодневне паузе услиједио је нови српски напад на западни фронт енклаве: 1.Гардијска бригада и 1. Бирчанска лака пјешадијска истовремено су напали Церску са запада и југа и 1.марта село је ослобођено.

Прва Бирчанска бригада у служби народа.

Занимљив инцидент се десио током ослобађања Церске. Тог дана Американци су планирали да из зрака баце хуманитарну помоћ за муслимане у том подручју. Али када су испустили пакете, АРБиХ се већ била повукла, тако да су српски борци умјесто муслиманских добили пакете, по старом правилу ''Не коме је намјењено, него коме је суђено''. 

Дијелови АРБиХ са избјеглицама, су се повукли у мјесто Коњевић Поље, малу равницу која се протезала дуж пута Милићи-Зворник (7 км источно од Церске).

Стање на ратишту:
(Лијево, прије операције: јануар. Десно током операције: март, април).

Пад Церске и Каменице изазвао је нагли пораст активности западних дипломата и мировних снага. Ова активност, наравно, није уочена када су Орићеви борци палили  један за другим српска села у јануару или када су бомбардовали Бајину Башту у Србији.

Дана 5. марта, командант УНПРОФОР-а, генерал Мorillon, стигао је у Сребреницу ради личног упознавања са ситуацијом и преговорима о евакуацији цивилног становништва. 8. марта посетио је Коњевић Поље. У Сребреници, говорећи грађанима, рекао је ријечи које су касније постале познате: "Никада вас нећу напустити". Становници Кравице и Скелана, међутим, нису уживали у таквој привлачној пажњи УН-а.

Морилонова посета и његови покушаји да ријеши евакуацију хиљада избеглица из енклаве присилили су српску команду да суспендује непријатељства. Међутим, у истом тренутку муслимани су упорно тражили рјешење за спашавање енклаве у Подрињу.

Дана 8. марта, командант АРБиХ - Сефер Халиловић наредио је Другом корпусу да покрене офанзиву како би ублажио притисак ВРС на Сребреницу, те да се успостави коридор према енклави. Међутим, акција је завршила без икаквог успјеха.

Командант 2. корпуса АРБиХ, пуковник Анђељко Макар касније се присјетио: 

"Наређено нам је да нападнемо у правцу Сребренице, али у исто вријеме, Срби су напали у Посавини, код Добоја и на Мајевици, а наше наоружане јединице биле су укључене у тешку одбрамбену борбу на Градачцу, Брчком, Тешњу... једноставно није било реално извршити ту наредбу! "

Ипак, да би се подигао морал Орићевих војника, дијелови 3. и 4. Оперативних група 2. Корпуса АРБиХ напали су српске положаје између Кладња и Калесије али, како се и очекивало, наишли су на снажан отпор и заустављени без икаквог помака.

Вријеме које је дала команда ВРС-а за преговарање је завршено. Британски мировњаци су 12. марта брзо напустили Коњевић Поље, а сутрадан су српске трупе започеле офанзиву. Циљ је био заузети Коњевић Поље како би се ослободио пут Братунац -Коњевић Поље - Зворник.

Јединице 65. Заштитног пука те 1. Гардијска мт. бр.  поново су предводиле напад, уз подршку 1. Зворничке бригаде и тенковског батаљона Војске Југославије. Они су напредовали са сјеверозапада. Дјелови Прве Братуначке, "Пантери" и 6. Санске су напредовали са југоистока, доводећи Коњевић Поље у ​​окружење. Након три дана борби, обрана АРБиХ јужно од аутопута Братунац-Коњевићи била је потпуно сломљена. Ослобођени су Кравица, Глогова и већина српских села на путу.

Одмах након тога, српска команда је узела недељну одмора, током које је 65.Заштитни пук и 1. Гардијска бригада распоређивали своје снаге на југоисточном фронту, у подручју Скелана. Одатле је планирано да се на Сребреницу изврши одлучујући ударац.
Док је трајало затишје, ВРС је дозволила УН-у да евакуише рањене из енклаве хеликоптерима и пропусти неколико мировних конвоја у Сребреницу, који су испоручивали хуманитарну помоћ и одводили дио избјеглица.

Српске снаге концентрисане на подручју Скелана уједињене су у једну тактичку групу. 65. Заштитни пук је ојачан малим одредом бораца 63. Ваздухопловне бригаде ВЈ.Српске снаге напале су центар муслиманске енклаве дуж магистралног пута Скелани-Сребреница. 1.Гардијска моторизована бригада напредовала је на десном боку 65. Заштитни пук па долази на источну периферију града.

Из правца Братунца, офанзиву на Сребреницу су вршиле 1. Бјељинска пјешадијска бригада "Пантери", одред шешељевих добровољаца и "Црвене беретке"
Са циљем да заузму подручје рудника Сасе и мјеста Залужје, сјевероисточно од Сребренице.

Офанзиву су подржали два артиљеријска батаљона ВУ: један из подручја Љубовије, други са платоа Таре, те подручја бране Перућац.

Српска офанзива на Сребреницу почела је 20. марта. Напредовање је водио лично генерал Младић. Дана 22. марта, ВРС је заузела утврђено муслиманско упориште  Крагљивода, 5 км од Језера. Офанзива је настављена без паузе. Дана 24. марта, 65. Заштитни пук и падобранци 63. бригаде ВУ заузели су велику исламску базу у селу Осмаче, која се налази на 900 метара висине и која доминира путем Скелани-Сребреница.

Српска младост у Скеланима 1993.

Након пада Осмача, Орић је имао само још линију одбране не источним прилазима Сребренице - индустријску зону Зелени Јадар. Падом Зеленог Јадра, пала би и Сребреница. Због тога је Орић окупио ударну песницу најобученијих бораца и након крваве ноћне борбе ВРС се укопала на два километра источно од Зеленог Јадра. У војној акцији дошло је до кратке паузе. Линија фронта је привремено обустављена на 5км сјевероисточно и 7км источно и југоисточно од Сребренице.

Искористивши затишје у борбама, УН је обе стране присилила да потпишу "хуманитарно примирје" које је ступило на снагу 28. марта, током којег су мировњаци покушали да евакуишу хиљаде избеглица окупљених у Сребреници. Међутим, њиховим напорима се супроставила сарајевска влада на челу са Изетбеговићем јер је вјеровала да ће евакуацијом бити спроведено етничко чишћење муслимана у Подрињу. Српска страна је покушала да употреби представнике УН-а да убједи Орића на предају и евакуацију.
Представник на разговорима из Главног штаба ВРС-а, пуковник Драгутин Илић, замолио је дипломату Јоse Mendiluce-a да ARБиХ у Сребреници пренесе, да ако се не предају, град ће бити војно заузет у року од два дана.

1. априла, ВРС је наставила операцију, са снажном артиљеријском припремом. Поготово 3. априла настављени су притисци у правцу села Скендеровићи те Зелени Јадар. Неколико дана српски борци су успјели држати индустриску зону у Зеленом Јадру под својом контролом али већ 7.априла су се морали повући.

Током наредних седмица дошло је до жестоких битака на прилазима Сребренице, током којих су српске трупе пробиле посљедњу линију одбране АРБиХ.
Дана 14. априла, Главни штаб ВРС-а објавио је податке о жртвама - за 12-13 дана, они су износили 43 погинулих и 71 рањених.

Преокрет у операцији догодио се 15. априла, када је муслиманска одбрана пробијена. ''Пантери''су ослободили село Залужје, а 1. Гардијска бригада заузела је вис Кварац (1.087м) и Прибичевац (800 м), 3 км источно од Сребренице. Истог дана 65. Заштитни пук ушао је у Зелени Јадар, и ако су се тешке борбе наставиле 16. и 17. априла.

Уочи пробоја одбране у најважнијим областима, Насер Орић је схватио да се Сребреница не може задржати. Представник УН-а у граду, Louis Gentile, се сјећа: "Командир ми је рекао да су се одлучили за предају. Рекао је да гранатирање центра града није имало никаквог утјецаја на то, али је обрамбена линија била на рубу колапса. Изгледао је све исцрпљено и очајно..."

УН је почео да активно тјера Србе да направе примирје са исламистима. Штавише, међународни преговарачи категорички су одбили да то признају као "предају" муслимана.

16. априла, Савет безбедности УН прогласио је Сребреницу "зоном безбједности". Срби нису имали другог избора него да се сложе са увођењем канадских "плавих шљемова" у Сребреницу, који би требали да разоружају Орићеве милитанте. Обе стране су се 17. априла сложиле да ће примирје ступити на снагу наредног дана.

Интервенција свјетске заједнице, која је још једном пожурила да "спаси" муслиманску АРБиХ од пораза, те која није дозволила да Срби побједе и заврше операцију ослобађања града, почела је да утиче идућег дана након што је "примирје" ступило на снагу. Охрабрени муслимани отворили су ураганску ватру на српске положаје, убивши неколико војника ВРС-а.

Канадски мировњаци су ускоро стигли у град, али услов потпуног разоружања јединица Орића није испуњен: муслимани су одустали од великог броја углавном неисправног оружја, што уопште није утјецало на њихове борбене способности.

Сада, под заштитом УН-ове "сигурносне зоне", Насер Орић се могао осјећати угодно још двије године. Још двије године Срби су требали толерирати нападе муслиманских трупа  на околна села, а мирно муслиманско становништво Сребренице било је у апсолутном безакоњу Орића и његове пратње.


Борбе за енклаву Жепе 1993. 


Почетком маја српска команда се фокусирала на малу муслиманску енклаву око града Жепе, јужно од Сребренице. До краја марта, Жепа је била дио енклаве са Сребреницом, али је током офанзиве ВРС-а пресјечен коридор између Сребренице и Жепе.

Ликвидација енкаве би доприњела консолидацију српских територија у Подрињу. Била је у питању и безбједност штаба ВРС-а у Хан Пијеску којег су током кампање 1992. године муслимани из Жепе у више наврата покушавали да угрозе.

Енклаву је бранила 6. Жепачка јуришна бригада, која је имала 2.000 људи, под командом Авде Палића. За напад на Жепу, ВРС је формирала одред од 2.000 бораца који су окупили батаљон Прве гардијске моторизоване, 2. Романијске моторизоване и 1. Подрињске лаке пјешадијске бригаде. Операцију је водио потпуковник Радислав Крстић, а затим командант 2. Романијске моторизоване бригаде.

Систематско гранатирање Жепе почело је крајем марта. ВРС је 3-4 априла напала из два смјера: југозападни правац енклаве, који је дјеловао директно према Жепи и сјеверозападни, напредујући дуж неколико путева који су водили у енклаву.

Користећи услове тог подручја, муслимани су сузбили нападе ВРС на три дана. Дана 7. маја, муслиманска одбрана је пала, али је за исцрпљене српске јединице био потребан кратак одмор. Управо у овом тренутку, војно-политичко руководство Жепе вриштало је за помоћ свјетској заједници. Уједињене нације су брзо прогласиле Жепу за (као и Сребреницу, мало раније) "зону безбједности".

Генерал Младић се 8. маја сложио да распореди контингент УН-а у енклави. Срби су још једном вјеровали обећањима мировњака да ће муслимански гарнизон бити разоружан а Жепа демилитаризована. Као и у случају Сребренице, све је то остало само на папиру.

Сребреничко ратиште 1992-1993.

Град Сребреница.

Сребреница, градић у Подрињу, познат још од римских времена, када се звао Аргентум. Од давнина знана по сребру, међутим до 20. вијека сребрни рудници су одавно престали да раде, остављајући граду само име племенитог метала.

Почетком 1992. вође муслиманских и српских заједница у граду су заједнички настојале да одрже нормално и мирно окружење. Међутим, радикални представници СДА и локални огранак ''Патриотске лиге'' формирали су почетком априла оружани одред, који је требао да примјени политику сарајевске владе и у Сребреници. Ови непријатељски кораци према Србима довели су до погоршања етничке климе у граду.

Дана 18. априла, српска ТО и добровољци под командом председника локалне СДС- Горана Зекића, преузели су Сребреницу под своју контролу. Томе је претходио ултиматум упућен муслиманском становништву, да преда сво оружје. Наравно, чланови Патриотске лиге су га игнорисали и повукли ​​у планине. Придружило им се више стотина људи.

Муслиманске снаге које су се повукле из града покренуле су герилски рат на главним путевима који су водили према Сребреници. Њима је командовао Насер Орић, полицајац из села Поточари, за којег се причало да је неко вријеме служио као тјелохранитељ Слободана Милошевића.

8. маја Горан Зекић је убијен у заседи. Искористивши тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и били збуњени, Орић је вратио град под контролу муслимана током дана. Већина Срба је у паници побјегла у оближњи Братунац.

Током љета, муслиманске снаге у Сребреници бројале су око 5.500 људи, подијељених у три бригаде. У почетку, само половина њих била је наоружана аутоматима, остали су имали ловачке пушке или уопште нису били наоружани. Ситуација је почела да се мјења током љета и јесени, када су након неколико разарајућих напада на сусједна српска села, допунили свој војни арсенал.

У нападима су војници под командом Орића, били у пратњи стотина избјеглица с торбама и ранцима, који су добили надимак "Торбари". Након што су муслимански војници заузели српска села и покупили све што је потребно за живот. "Торбари" који су по правилу, били наоружани сјекирама, ножевима, вилама (ријетко ко је имао пиштољ) су немилосрдно довршили рањене, клали жене, дјецу, старце - оне који нису успјели да побјегну.

Муслиманске јединице из Сребренице су 26. септембра заузеле село Подравно, 15-20км југоисточно од Милића, у близини рудника боксита. У току битке, 27 војника ВРС је убијено, а исто толико цивила је брутално убијено од стране ''торбара''. 

Након пада Подравне, Орић је сада могао да се уједини са малом муслиманском енклавом око мјеста Жепе, којом је командовао Авдо Палић.

У октобру су муслимани Сребренице спалили неколико српских села на обали Дрине, 10-15 км сјеверно од Скелана, а у децембру неколико српских села 10 км југоисточно од Братунца. Током ове акције убијено је више од 50 Срба, од којих су већина били цивили. 1. Братуначка бригада ВРС и батаљон ''Скелани'' били су немоћни да предузму било шта ефикасно у заустављању Орићевог крвавог пира.

Крајем децембра 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице покренуле су снажну офанзиву у циљу повезивања са енклавом Церска-Каменица, 15–20 км сјеверозападно. Да би се то остварило, одреди Насера ​​Орића морали су да контролишу пут Коњевић Поље - Братунац.

Муслиманске снаге су бројале 5.500 бораца у три бригаде. Супроставило се јим је око 2.000 бораца Дринског корпуса ВРС-а: 1. Братуначка лака пјешадијска бригада која је покривала југ Братунца и батаљон Скелани, југоисточно од Сребренице. "Западни фронт" према муслиманској енклави држале су јединице 1. Бирчанске бригаде (1.000 људи).

Орић је извршио пробни напад 14. и 15. децембра. Његов циљ је било заузимање три српска села источно од Братунца: Вољарице, Бјеловац и Сикирић. Током ове акције, 63 српска цивила су погинула. Привремено је прекинуто снабдијевање Братунца.

Главни напад АРБиХ почео је 24. децембра, директно на аутопут Братунац-Коњевић Поље и српска села која су се налазила на том потезу. Муслимани су брзо прекинули везу између села Кравица и Братунац али Кравица је остала у српским рукама повезана уским коридором са дијеловима ВРС-а код Дрињача. Муслимани су заузели и важне планинске висове (500-700м) на планини Глогова, који доминирају тереном 10 км сјеверозападно од Братунца.

Ратна 1993.


Почетком јануара, стекао се утисак да је непријатељски напад исцрпљен, међутим право на православни Божић 7. јануара 1993. усљедио је неочекивани напад на село Кравица, и посљедњи фрагмент аутопута који је повезивао село са осталим српским територијама.

У селу није било јединица ВРС, мјештани су сами формирали милицију и ископали ровове око Кравице. Ујутро 7. јануара, на највећи православни празник, на околним брдима је примијећен покрет муслиманских трупа. Напад је почео изненада - готово са свих страна: три стотине муслиманских војника, од којих је већина била у бијелој камуфлажи, вичући "Аллах Акбар!", слило се у Кравицу. Сељани су заузимали одбрану, али снаге су биле неједнаке и у подне Орићеви разбојници су заузели село. Већина становника успјела је да побјегне из окружења, 30 људи је погинуло. Муслимани су узели стоку, спалили куће и цркву. Тијела мртвих људи су дуго остала непокопана.

Орићеви милитанти, након покоља,
позирају у попаљеној Кравици 7.1.1993.

Док је један дио муслиманског одреда наставио пљачкати и спаљивати Кравицу, други је убрзо кренуо аутопутом и придружио се одреду Ферида Хоџића из енклаве Церска-Каменица. Тако је постигнут циљ Насера Орића - двије енклаве су се спојиле у једну, формирајући велику територију под контролом АРБиХ.

Насер Орић у походу на српска села.

Дана 16. јануара, јединице АРБиХ, под командом Орића, напале су подручје села Скелани, 25 км југоисточно од Сребренице, на граници са Србијом. Док су људи из села покушавали да организују отпор, жене, старци и дјеца су јурнули до моста преко Дрине. Муслимани су отворили митраљеску паљбу по избеглицама са сусједњих висова. Тог дана, 65 људи је убијено у Скеланима (већина је покушавала да пређе мост), 165 је повриђено, 30 су заробили милитанти Орића. Више од двије трећине погинулих и рањених су жене, дјеца и стари људи. Неколико дјеце се утопило док су покушавали препливати Дрину.

Стигавши до лијеве обале граничне ријеке, муслимани су почели пуцати на брану Перућац и град Бајина Башта и Љубовија са минобацачима, који се налазе на обали Дрине насупрот Скелана. Агресија босанских муслимана на Србију и пријетња геноцидом над становницима Скеланске заједнице присилили су Војску Југославије да интервенише у току догађаја.

Хитно је распоређена Оперативна група за Дрину, која је окупила Скелански батаљон ВРС-а, југословенске граничаре и јединице за одржавање из Ужица, које су ускоро појачане јединицама 95. Моторизованог заштитног пука и 2. Моторизоване бригаде ВУ. Напад муслимана је одбијен, али су јединице Орића биле на висовима који доминирају подручјем, држећи лијеву и десну обалу Дрине под ватром из Скелана. Срби из Републике Српске, заједно са југословенском командом, почели су да припремају контра-напад.

20. јануара, борци ВРС и ВУ провели су заједничку операцију ослобађања доминантних висова, 12 км сјеверозападно од Скелана.

Битке са милитантима Насера ​​Орића биле су жестоке. Војни губици српске стране за неколико дана борби износили су 30 погинулих и 100 рањених.

Крајем јануара ВРС је почела распоређивати додатне снаге у подручју Братунац-Скелани. Генералштаб је брзо развио план за контранапад и елиминацију цијеле муслиманске енклаве у окупираном дијелу Подриња.

26. јануара муслимани су бачени 5км од Скелана, а 30. јануара су протјерани са планине Езеро (818м). Након тога је дошло до затишја, српска војска је заузела почетне позиције и припремала контра напад за ослобођење окупираних села.

Та акција ослобађања је названа - Операција ''Церска 93''

Одбрана Приједора 1995.

Одбрана Приједора 1995. године или Друга одбрана Приједора (прва је била 30.маја 1992. када су муслиманске параформације напале град (више:  https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2011/11/borbe-u-prijedoru-1992.html ).
Борба за Приједор се водила септембра и октобра 1995. када Војска Републике Српске води одлучујућу битку са далеко бројнијим и удруженим непријатељским снагама ( НАТО, ХВ и АРБиХ) уједно то су биле и задње борбе пред потписивање Дејтонског споразума.


Друга половина ратне 1995. године је била веома тешка за српски народ у Републици Српској и Српској Крајини. Након етничког чишћења Српске Крајине у августу, ријеке избјеглица су се сливале у Приједор, слике прогнаног српског народа су јако погађале приједорчане будећи слике из Другог свјетског рата када је овај град по броју жртава, међу најстрадалнијим у Југославији.
Приједорчанка З.У. :Пролазећи са дјететом у колицима према граду видјела сам масу народа како леже испод трактора, на путу... Људи нису пуштали никаквог гласа али тужни погледи су говорили све, тешко сам се пробијала путем са дјечијим колицима па сам са дјететом у рукама наставила даље. По повратку назад сам затекла колица на истом мјесту гдје сам их оставила. 


НАТО бомбардовање Приједора. 

У циљу да се олакша хрватско-муслиманској коалицији и припомогне гдје удружени непријатељ није способан да преузме инцијтиву, НАТО је наставио свеобухватни план бомбардовања српских положаја и у 1995. години, који је трајао од 30.августа до 13.септембра.

Прва бомба на подручје Приједора је пала 9. септембра у селу Марини а тог дана је на небу изнад Републике Српске нашло 213 борбених авиона. Бомбардовани су и многи циљеви по Републици Српској: насеља Мотике и Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Градишке, Саница код Клуча, Кљевци код Санског Моста и још мјеста код Прњавора, Јајца и Сарајева.

11. септембра, поред рекордог броја од 294 авиона на циљеве по РС, почели су да дејствују и крстареће ракете ''Томахавк'' са америчке ратне крстарице ''Нормандија'' усидрене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по ширем простору општина Приједор и Бања Лука. То је била и њихова прва примена у брдско планинским условима. (Исте ракете су једино употребљиване за вријеме заливског рата против Ирака, потом 1999 против Југославије).
Телевизијски репетитор на Козари (Лисина) погођен је са 6 ракета ''Томахавк''. За лист ''Шпигл'' врховни комадант снага НАТО-а амерички генерал Џувејн је рекао: ''Томахавк'' је око Бања Луке направио добар посао. Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2 и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима из Крајине. Персонал им је изузетно образован. У таквом случају ''Томахавк'' је изврсно оружје''.

Репетитор Лисина на Козари (десно горе)
главни циљ НАТО бомбардовања. 

13.септембра, задњег дана бомбардовања, добио се утисак да је бомбардовање неселективно и насумично. Гађано је више цивилних него војних циљева. Једино је са три ракете ''Томахавк'' ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари.









Хрватска офанзива на Уну.

Брзо исланирану операцију названу ''Уна 95'' извршиле су снаге загребачког војног округа. 1. и 2. гардијска бригада ХВ подржане од 17. Домобранског пука, имале су за циљ прелазак преко Уне на територију Републике Српске, заузимање мостобрана и градова на Уни а онда офанзиву продужити према Приједору у циљу његовог заузимања.
Српску обалу чували су батаљони старијих бораца (50-60 година). из 1. Новиградске бригаде и 11. Дубичке бригаде.

Хрвати су очекивали да је морал старијих војника слаб и да ће их гарда једним ударцем помјерити са позиција. Прво непријатно изненађење их је дочекивало 18. септембра када су Срби уништили прве чамце и сплавове, првог дана десетине хрватских војника је погинуло на самом преласку ријеке. Три јуришне групе које су се пробиле на другу страну обале је било највеће достигнуће, јер већ други дан су били или уништени или повучени. Гардијска бригада ''Црне Мамбе'' је готово потпуно уништена, недалеко од Козарске Дубице. Српски борци више нису дозвољавали ни метра земље.

20. септембра операција је прекинута. Њен неуспјех и велики губитци су имали негативан утицај на побједничко расположење посље ''Олује'' и ''Маестрала'' са губитцима око 100 људи и 250 рањених. С обзиром да је у већим операцијама југословенског рата (''Коридор'', ''Олуја'') побједници изгубили 200-300 људи - ово је био страховит губитак.
Американци су захтјевали наставак операције и зузимање Приједора али Туђман посље тешких губитака на Уни је одбио наставак операције.

Tако је амерички дипломата Холбрук отворено у књизи "Зауставити рат" савјетовао Хрвате да "покушају заузети Приједор, прије прекида ватре", како би имали више могућности да врше притисак на Србе током предстојећих разговора.
Али су српски борци вјештим кориштењем артиљерије и одлучним отпором, одбанили западне границе Српске а и Босанску Крајину, од непријатељских напада благосиљаних директно из Вашингтона.
(више: https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2013/12/operacija-una-95-odbrana-zapadno-kraji.html )

 Офанзива АРБиХ из правца Сане.

АРБиХ подјељена у три Оперативне групе ''Сјевер'', ''Центар'' и ''Југ'' наставља офанзиву у правцу Крупе на Уни, Новог Града, Кључа и Санског Моста. Стратешки циљ 5. корпуса је заузимање Приједора и Бања Луке.

Прво изненађење и заустављање муслиманских трупа је било на положајима пред Новим Градом и Санским Мостом 18. и 19. септембра. Генералштаб ВРС је доњео одлуку да се брзо формира линија одбране и спреми контранапад. Српска команда је сакупила преко 14.000 бораца са подручја Санског Моста, укључујући и 10. Оперативну групу Приједор под командом пуковника Радмила Зељаје - једног од најзаслужнијих за одбрану Приједора! (јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС).
19. септембра су придошле и јединице из Србије: ''Арканови тигрови'', ''Црвене Беретке'' и многи добровољци, што је прерасло на 16.000 бораца.
Пред самим Санским Мостом 19-22. септембра, српске јединице потискују 5. корпус АРБиХ.

Ватрени положај МБ 160 мм.
 Иначе овај МБ је прерађен од недовршене цијеви
 за топ-хаубицу М-84 Нора 152 мм. ВРС је имала пар ових примјерака МБ.
Околина Санског Моста, септембар 1995. године.

5. корпус АРБиХ је безуспјешно покушавао неколико дана да пробије нову српску линију одбране. Након неколико болних удараца од стране српских браниоца, током три дана жестоких борби у септембру 20-22, 5. Козарска и 6. Санска бригада ВРС, поразиле су муслиманску групацију "Центар",  југоисточно од Санског Моста, узимајући командно мјесто 502. бригаде у селу Жегар и скоро потпуно затвориле прстен и окружиле 510. бригаду у селу Хрустово. Снаге 5. корпуса АРБиХ одбачене су 6 километара.

У ноћи 23. на 24. септембра Српска добровољачка гарда, 65. заштитини пук те дијелови 16. Крајишке и 43. Приједорске мт. бригаде су у налетима одбиле 505. и 506. бригада ОГ "Север", на правцу Новог Града и планине Маидан, тако су пропали покушаји напада на Приједор преко Љубије. Ову акцију је лично водио генерал Ратко Младић.

У другој фази противудара 24-30. септембра, српске снаге враћају територију јужно од Новог Града и долазе на прилазе Крупе на Уни и Отоке. У наредних пет дана (1-6. октобра) јединице 6. Санске и 5. Козарске бригаде, долазе на обронке изнад Кључа. Међутим 6. октобра 16. Крајишка бригада хитно је пребачена у рејон Добоја због пробоја АРБиХ на Озрену, а на кључко ратиште долази 10.000 бораца 7. корпуса АРБиХ, тај преокрет снага је значио велики проблем за ВРС.

Такође због жестоких борби ВРС код Кључа и Мркоњић Града против удружених муслиманско-хрватских снага крајем септембра и почетком октобра, многе српске јединице су морале у помоћ исцрпљеним и малобројним српским снагама које су браниле то подручје задњим снагама, што је додатно слабило одбрану пред Санским Мостом и Приједором.

Међутим након доласка 10.000 муслиманских бораца ''јужни курс'' се радикално промјенио, муслимани су поново наставили офанзиву на правцу Кључа, ријеке Сане и Санског Моста. Генерал Атиф Дудаковић појачава Оперативну групу ''Центар'' на лијевом крилу са придошлим борцима из 7. корпуса АРБиХ

9. октобра муслиманске снаге "Центар и" Југ "у исто вријеме нападају српске положаје 15. Бихаћке и 17. Кључке бригаде ВРС (поново лицем у лице са својим старим непријатељима на платоу Грмеча). Српске снаге нису могле задржати брзи налет многобројних муслиманских бораца.
Пуковник ВРС Радмило Зељаја брзо скупља снаге 43. Приједорске мт. и 11.Дубичке бригаде да се зауставе напредовања 5. корпуса АРБиХ на периферији Санског Моста, међутим   противнапад није успио и јединице АРБиХ су ушле у Сански Мост 10. октобра и добиле артиљериски домет на град Приједор. (од 13. до 17. октобра из правца Санског Моста на ужи дио града Приједора испаљене су 64 гранате, али без значајног успјеха. У том муслиманском бомбардовању погинуло је једно лице а 18 је било рањено).

 Дана 12. октобра, примирје је ступило на снагу у Босни и Херцеговини. Међутим, командант 5. корпуса АРБиХ, арогантни генерала Атиф Дудаковић се оглушио на примирје и поново дао наредбу својим трупама да се офанзива настави и да се заузму Приједор и Бања Лука.



Убрзо је 5.корпус АРБиХ, тачније ОГ ''Центар'' добила отрежњавајући удар од 43. Приједорске  моторизоване бригаде ВРС, на сјевероисточним дијеловима Санског Моста. Сада су муслимани натјерани у одбрану и сљедећих  недељу дана били су принуђени да се бране од српских контраудара према Санском Мосту. Не само да су муслиманске снаге претрпјеле велике губитке на линији Копривна-Алишићи-Усорци него је питање српског повратка Санског Моста поново висило у зраку.

20. октобра завршене су и посљедње битке на санском ратишту, дајући пут "великој дипломатији". Војне операције су престале и свијет је сада ушао у тешке преговоре.