Борбе у Подрињу - Зворник, Шековићи 1992.

Подриње - источна Босна, земља коју ријека Дрина раздваја од Србије, је била једна од најважнијих стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску од виталног значаја да имамо заједничку границу са Савезном Републиком Југославијом за несметану економску и војну помоћ како тад тако и у будућности. Једини проблем је била етничка мапа Босне и Херцеговине која је била попут ''исцјепане одјеће'' посебно више истакнута у Подрињу него у Крајини или Херцеговини.

Таква ишарана мапа ће наговјестити крваве оружане сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно становништво Подриња.

Зворник 

Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске територијалне снаге са подршком добровољаца из Србије, разматрају наставак акције и спајање осталих градова дуж ријеке Дрине у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.

Међутим муслиманска страна се далеко прије припрема за преузимање контроле у Зворнику већ у јесен 1991. је формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем и постројена у селу Годуш код Зворника. Такође камадант екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.

До почетка априла 1992. становништво Зворника је било око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).
Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања резултата референдума. Двије недеље касније, Срби су прогласили '' Српску општину Зворник''. До краја марта локална полиција је подјељена према етничкој припадности у два непријатељска одреда.

 Ослобађање Зворника.

Рат у Зворнику је дошао 5-6 априла, када наоружани муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град постаје затворен за улазак или излазак из њега.
Али праве борбе за град настају српском офанзивом 8. априла, пред свеопшти напад на град је Жељко Ражнатовић ''Аркан'' послао ултиматум да ''Патриотска лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине, ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико часова посље напада, Зворник је био чврсто у српским рукама, посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.

Борбе око Зворника и Шековића.


Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено преузимају контролу над читавом општином у настојању да се споје са српским општинама Власеница и Шековићи те створе заједнички простор који би повезао сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске територије око Сарајева све до Србије.

Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око Зворника се успјешно реализују, једна од најкрвавијих борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник. Тачније 26. априла.
Када се разбијени одреди зворничких муслимана склањају у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим одреди српске ТО са добровољцима и тенковским батаљоном ЈНА разбијајау и ту групу.

Тенк ВРС у близини Зворника.

Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и на потезу села Снагово Доње-Каменица, три километра јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.
Великог успјеха у сламању отпора су имали такође добровољци из Српске радикалне странке - Војислав Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.

До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских села, гдје се стигло до периферије мјеста Сапна (15км сјеверозпадно од Зворника). Ту су муслимански борци пружили одлучан отпор од Сапне преко села Незук и Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у заустављању је одиграла муслиманска јединица ''Црни лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који је погинуо у борби.

11. маја српске снаге улазе у Калесију, 20км западно од Зворника. На тај начин обезбјеђен је пут Шековићи-Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала са сјевероистоком Републике Српске. 25-28. маја муслиманске трупе поново заузимају Калесију али коридор према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске војске.

Крајем маја и јуна, обе стране су спровеле реорганизацију оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике Српске.

У реону Шековића су формиране двије бригаде 1. Зворничка лпбр и 1. Бирчанска лпбр. Прва је држала фронт у правцу Сапне и Калесија а друга источни фронт према Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП-специјалних снага.
Обе српске бригаде имају укупно 7.000-8.000 бораца. Са западне стране из правца Калесије, Сапне, Теочака...муслиманске снаге имају око 10.000 бораца а југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000 бораца.

7. јуна муслиманске јединице из Калесије и Сапне нападају положаје Зворничке бригаде. У борбама које су трајале мјесец дана муслимани су заузели село Мемиће али су на другим мјестима напади одбијени.

 19. јуна 1. Бирчанска бригада ВРС у офанзиви заузима брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече и бившом ЈНА базом Дубраве недалеко од Тузле.

9. јула 1. Зворничка бригада ВРС враћа село Мемиће под своју контролу, обнављајући комуникацију између Шековића и Зворника, тај фронт посље остаје миран.

У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу аутопута. Овог пута главни напади су стизали из муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су убачени у реон Црног врха који доминира коридором и главном комуникацијом између Шековића и Зворника али су убрзо елиминисани.

Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице истовремено нападају коридор са сјевера и југа, покушавајући да пресјеку једину комуникацију те да се повежу, али напад је одбијен.

Саботажни и диверзантски муслимански одреди су покушали два пута преузети контролу над аутопутом у септембру, али су такође одбијени.

Српски борци на бранику отаџбине - околина Зворника, септембар 1992.
(преузето са странице Alamy).

У октобру муслиманске трупе, већ знане као АРБиХ, покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор између Пала и Зворника.
Избијају жестоке борбе, у којој су одбијени таласи напада муслиманских формација. У контра нападу 1.Зворничке лпбр и 1.Бирчанске лпбр ВРС готово да је уништена муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из правца Калесије и Теочака је 30. октобра покренута велика офанзива АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије главног комаданта операције Хајрудина Месића.

Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно покушавали пресјећи комуникацију али српска одбрана је била одлучнија да брани тај простор.

22. децембра 1. Зворничка лпбр ВРС у офанзиви је преузела контролу над путем Зворник-Братунац,  коначно ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну обалу Дрине до Каменице.

Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године, овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.

Споменик српским борцима Зворника.

Ослобођење Бијељине 1992.

Град Бијељина.

Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу Подриња, највећи град географске области Семберија на само 15 км од границе Србије.
Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У самом граду су превладали муслимани, а у околним селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА. Током 1991. и почетком 1992. године, обе стране су покушале подјелити полицију по етничким линијама и успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе је тај задатак је био много тежи, јер у граду је међу функционерима био утицајнији муслимански СДА који је руководио добро наоружаним и бројнијим члановима "Патриотске лиге" и "Зелене беретке". Осим ових снага била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су нацисти формирали од босанских муслимана током Другог свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази двијеста људи, али са осталим пара-формацијама чине оштрицу СДА.

Српске и муслиманске стране су формирале своје ''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су српски радикали из странке Др. Војислав Шешељ окупљали у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија - повријеђено је седам особа.
Догађај узнемирује све муслимане, наравно, убрзо се шире гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке. Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након експлозије  ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је извесни Александар Зекић. Испитивање је показало да Зекић не припада ни једној политичкој партији и да је бомбу бацио због свог нејасног разлога. Највероватније је то била ментално неуравнотежена особа. Али без обзира на велики публицитет у овом случају градске власти су изјавиле да је у овом случају политика није присутна. Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак, "Зелене беретке" спаљивају кафић "Казино ",српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" те у пуцњави су рањене три особе, које су одведене у локалну болницу. После поноћи, пуцњава престаје, обе стране се баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде блокирају центар Бијељине, док српска страна поставља барикаде на рубовима града.


У јутро, 1. априла, избија пуцњава велике жестине. Срби су брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на периферији града. У суштини, то су биле наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је контролисала СДС. Висока борбена ефикасност одликује војнике из СРС (шешељева странка), који већ имају драгоцјено војно искуство у урбаним условима, стеченим у Вуковару.
За преузимање власти у граду, муслимански националисти рачунају на своје оружане снаге "Патриотску лигу" и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и добро наоружани и што је најважније фанатични исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у свијету о "српској агресији". На такав начин успоставити контролу над градом (као у примјеру Бихаћа, Сребренице, Жепе, Сарајева...). Али крвави догађаји у Бијељини су кренули другим током.

Јутро, 2. априла, раскрива тужан центар града: Спаљени кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су биле празне, српско и муслиманско становништво је у страху сједело у својим кућама. Многи су напустили Бијељину. Дјелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге националиста сортирају односе у граду, а војска ту није била довољно снажна за интервенцију.
Нарочито жестоки сукоби 2. априла су се одвијали у близини болнице и градског парка. Срби су бранили зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке" забункирале у болници и омладинском дому. Сваким сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град. Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу Бадовинци у Србији, у близини границе.
Контролисали проток робе из Србије у Босну. "Тигрови" су током периода југословенског сукоба били  једна од најспособнијих српских јединица. Они су активно учествовали у борбама за Вуковар и борбама у Крајини. "Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и подизање барикада. Заједно са "Шешељевцима" формирали су кичму српских снага у операцији ослобођења града.

Међутим Арканови тигрови су имали ригорозне методе ратоваја. Користили су тактику застрашивања цивила понекад  и убиства углавном несрпског становништва али и појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске која није одобравала насиље против невиних људи.
Али савршено обучена и дисциплинована јединица, без којих у почетној фази рата у Босни би  Срби били у тешком положају против добро организованим и бројнијим хрватско-муслиманским трупама

https://www.youtube.com/watch?v=KieshyeZHXo интервју Аркана посље борби.

У међувремену у Бијељини се састаје делагација да разјасни ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета Абдића. Ту су још били замјеник премијера Миодраг Симовић, министар одбране Јерко Доко, Биљана Плавшић, Горан Хаџић, еписком Качавенда...
Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као представник СДА, међутим исказаће се да је то била подла игра Изетвеговића, јер је послао делегацију у непознато чије је лидер био Абдић веома популарна фигура у Босни, да би у случају његовог смакнућа од стране ''аркановаца'' искористио за медијску пропаганду а самим ти и елиминисao Абдића као такмичара, чији ће се планови раскрити већ у наредној години.

https://www.youtube.com/watch?v=IjflR797oIY снимак са састанка.

3. априла средином дана, пуцњава у Бијељини је потпуно престала, муслиманске параформације су биле поражене, неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У неким мјестима се још чула пуцњава али до 15.00 сати све је било тихо.

Због недостатка телефонске комуникације,често су пласиране гласине од стране водећих босанских медија о томе како је током борби центар града тешко оштећен, али након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе од метака, неколико прозора је разбијено и неколико кафића је спаљено. Наравно нема знакова кориштења било какве артиљерије, како је наводила  штампа из Сарајева.
У уличним борбама обе стране су се користиле лаким наоружањем. Отуда је минимална штета за град. На састанку са новинарима Аркан је представио медијима заробљено наоружање, разних калибара те посебно 9мм аутомат ''Shawkat'' на коме је написано '' made in Croatia'' што сугерира одакле је било набављено наоружање и ко се припремао на рат.

У поподневним сатима 3. априла локални радио је објавио: '' Кризни штаб српског народа и бораца САО Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда, држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани су замољени да предају сво наоружање које имају. Ова апелација је примљена са разумјевањем те су људи долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи који су предавали оружије нису били заробљавани ни заточени, иаоко се међу њима крили дојучерашњи активисти ''Патриотске лиге''

У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске је  подузет по договору са Предсједништвом Босне и Херцеговине.

Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је остала једном и заувјек изгубљена за муслиманске екстремисте. Цијена те побуне је била сљедећа: 41 мртвих, десетине рањених те оштећена инфраструктура града. Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих екстремних сународњака су формирани у бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике Српске. Највећи број муслимана у ВРС са подручја Семберије су били управо из Бијељине и мјеста Јање 10км од града. А неколико стотина их је било у 3. семберској бригади ВРС.

Споменик српским борцима.

Борбе на Трескавици 1995.

Оно што је започето као дио борбе за Сарајево, између јединица 1. и 4.тог корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса ВРС на планини Трескавици, није престајало све до краја рата. Срби су започели низ контра-офанзива крајем јуна 1995.

4. јула почињу жестоке борбе и таласи муслиманских напада. Међутим јединице ВРС успјевају у року од мјесец дана да потисну муслиманске снаге готово до првобитних линија одакле су кренули напади половином јунија.

24. јула, дио 4. корпуса АРБиХ наноси тежак ударац на јужном дијелу фронта у близини села Брда и Хотовле, успјевају да заузму неколико села и напредују 2-3 километра у правцу Калиновика. Али интервенцијом једног вода ојачаним од стране полицијских специјлних снага Херцеговачког корпуса на заустављању муслиманског напредовања, већ у борбама 1-3. августа су успјели да врате муслиманске борце на првобитне положаје.

Борбе на Трескавици се нису умањивале ни августа и септембра али имале су позицијски карактер. 3. октобра вршена је недовољно успјеша муслиманска офанзива на сјеверни дио Херцеговине углавном на подручје од Трнова до Калиновика.

1.и 4. корпуси АРБиХ нападају мјесто Крупац, сјеверно од Трнова, те поново врше нападе у правцу Трнова и Калиновика. Западно од Калиновика муслимани су напали утврђено село Главатичево и планину Прењ.

18. херцеговачка лпбр. ВРС на планини Прењ.

1.гардијска бригада на Трескавици.

На Трескавици се воде жестоке борбе за сваки метар територије, обе стране схватају да губитак или достигнуће сваког метра ће бити важно у мировним преговорима.

Муслимани су успјели да заузму кључне висове на Трескавици а ли већ 4. октобра српском контраофанзивом су враћени изгубљени положаји а непријатељ потиснут са достигнутих висова.

10. октобра муслиманска команда прогласила је велику побједу на Трескавици заузимајући неколико села. Међутим тај ''тријумф'' није одржан, јер већ дан касније 11. октобра, дио Сарајевско-романијског корпус ВРС се ангажује у контраофанзиви и убацује извиђачко-диверзантски одред ''Бели вукови'' који истог дана враћају највећи дио територије који је непријатељ окупирао дан прије.

У посљедњим данима сукоба на Трескавици, 11-12. октобра, 14. дивизија АРБиХ врши своје задње нападе, под силином артиљериских граната први на удару је Ђокин торањ, највиши врх Трескавице (2.086) али тврдоглвом одбраном малобројнијих бораца ВРС, највиши врх је остао слободан и ако је пар пута прелазио из руке у руке. У тим нападима погинуо је огроман број муслиманских бораца укључујући и комаданта 14. дивизије АРБиХ - Заима Имамовића.

Срби су претрпјели територијалне губитке на Трескавици, али су били незнатни у односу на очекиване резултате АРБиХ. Главни напади у јулу и октобру 1995. су били на Трново и Калиновик, покушај њиховог освајања и евентуално спајања Горажданске енклаве са централном Босном, до које није дошло. Резултати ове битке се могу без сумље сматрати побједом Војске Републике Српске. 

''Бели вукови'' у предаху.

Херцеговци на врху Трескавице.

Младићева книнска одисеја 1991. (3/3)

15 минута за Задар !

или

Како је Младић деблокирао ЈНА гарнизон у Задру 1991.  

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Задар је једна дуга прича. Био је то један јак гарнизон, који је по тадашњим замислима Команде ЈНА, требало да чува далматинску плочу, од Велебита до Шибеника и позадину, која је могла да се искористи за одбрану од агресије или десанта НАТО снага. Зато је био јак Задарски гарнизон који је престављао концепт одбране ЈНА односно СФРЈ.

У Задру се налазила артиљериска школа, Војна академија смер артиљерије, Војна академија пилота, Војна академија Против-ваздушне одбране. Задар је био један од највојничкијих градова у СФРЈ. Имао је око седам касарни и огромна складишта муниције око града.

Почетком рата, Задар се као такав град први нашао на удару хрватских националиста и све више се налазио у блокади. Дефинитивно су пропали сви преговори између Економске заједнице и ЈНА на челу са пок. генералом Вуковићем око извлачења гарнизона из Задра, долазили су ту још неки генерали из пете војне области, али нико ништа није могао да уради, усташе су биле неумољиве.

''Нас три официра смо били међу задњим официрима који су успјели да уђу и изађу из Задра, то је било 30.август 1991. Наишли смо на блокаду хрватског МУП-а на изласку према Земунику, па смо ипак успјели да им умакнемо.''

  

Када је Ратко видио да од преговора нема среће, да нас они једноставно мрцваре, да по сваку цијену покушају да задрже блокаду и заузму све касарне и школске установе, он ступа у директну везу са градоначелником Задра, из канцеларије комаданта Мјешовитог противоклопног пука. Били смо ту тадашњи комадант Живановић, Лисица, Младић и ја.

Ратко: Добар дан, господине градоначелниче.

Градоначелник: Добар дан генерале и смије се подругљиво (Младић је већ био генерал)

Ратко: Препознали сте ме, градоначелниче

Градоначелник: Јесам, генерале. Реците, шта могу учинити за Вас.

Ратко: Градоначелниче, ја знам да је кључ изласка ЈНА из гарнизона у вашим рукама!

Градоначелник: (полушаљиво) Немој те тако генерале. Није то тачно, ја само имам инструкције из Загреба.

Међутим, Ратко саркастично одговори: Ја знам да је у вашим рукама тај кључ! А ако није, господине градоначелниче, имате 5 минута да буде у вашим рукама и да моје  јединице крену из Задра. Све комплетно, до задњег војника и да понесу све своје до задњег шарафа! У противном предузећу мјере. Зваћу вас за 5 минута и ''цап'', спусти слушалицу. 

Ми гледамо шта ће сад бити. А он се шали на свој начин, смије се нама. Пита - јел' прошло 5 минута? Јесте! Ајде, да га зовем и зове стварно.

Опет се јавља градоначелник: Реците генерале! Све онако надмено.
 Ратко : Јесте ли узели кључ у своје у своје руке, гос. градоначелниче?

Градоначелник (лежерно): Нисам, генерале, нема потребе. Не може ово ваше да се покрене та техника , неке дизалице и тако то.
Ратко (срдито): Имате још 5 минута да крене колона. Посље тога, све пред још укљученим интерфоном наређује: Друже потпуковниче, Живановићу за 5 минута извршите корекцију циљева. Хотел ''Иж'' и још 2-3 циља која припремим!

Кад градоначелник повика: Немој, Ратко јеси ли ти луд! Па тамо се налази мисија Европске заједнице.
Ратко: Баш зато ћу да гађам ''Иж'' Имате још 5минута, завршена прича - ''туп'' спусти слушалицу

Прошло 5 минута зове градоначелник: Па јесте ли ви луди генерале, како ћете тући ''Иж''
Каже Ратко: Кренуло је све!

У међувремену чује се он са Перишићем, који му каже да је кренуло. Али остала је дизалица! То је нека морска дизалица, 80 тона, која мора да се натовари на жељезничку композицију и да би кренула треба да се размонтира.

Градоначелник: Ево, кренули су вам ваши!
Ратко : Знам градоначелниче, али ми остала дизалица од 80 тона.

Градоначелник: Не може њу нико размонтирати.
Ратко: Имаш још 5 минута. Потпуковниче, спреми елементе, гађаћеш ''Иж''! - ''туп'' прекиде везу.

Очију ми мојих, прошло је 5 минута, зове градоначелник поново: Ево вам и ова дизалица и њу смо успјели некако натоварити.

(Она је уствари, већ била натоварена, само што су они мислили, све то да свуку, да је оставе).

Ратко: Буде ли опаљен метак, док буду кретале колоне, док буду излазиле, док су у твојој зони, градоначелниче, растурићу вас. Не интересује ме Европска заједница, не интересује ме ништа. Све што будем гађао, то су саградили моји Срби, моји преци. Је ли ти јасно градоначелниче. Поздрави Загреб! - ''Пљус''. Заврши разговор.

Сви наши су изашли без иједне жртве. Све до задњег ексера је изњето, захваљујући Ратковој ауторитарности и сналажљивости.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.

Младићева книнска одисеја 1991. (2/3)

Како је деблокиран ЈНА гарнизон у Сињу.

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Посље ослобођења Кијева, Ратко је постао идол народа, посље непуна два мјесеца откако је стигао у Крајину!

Он је приликом ослобађања Кијева тамошњим Хрватима гарантовао сигурност, ко год је хтјео остати у својој кући на својој земљи, није му се смјело ништа десити, тако је и било.

Његов основни циљ је био да деблокирамо наш инжењерски пук и пук везе ЈНА у Сињу и вод војника у селу Цивљане, међутим на путу из Кијева према Сињу налази се село Отишић. Оно је било практично српска оаза, међу околним хрватским селима и морали смо да се пробијемо до њега.

То је било 26-27. августа 1991. године. Они су имали већ доста мртвих и рањених у касарнама Сиња, јер су усташе покренуле серију напада на њих. Ми смо тада на крилима успјеха ослобађања нашег вода у Цивљанима, кренули напријед већ сутрадан ујутру.

Пуковник Младић ми наређује: ''Узми један БОВ војне полиције и узми колико оцјениш да ти треба војника, идемо мојим Пухом, правац Сињ''!

Идемо ми путем Сиња, долазимо између  Цивљана и Врлике и баш на дијелу тог пута стоји попријечен аутобус као барикада - усташка.

Кажем Младићу: ''Шефе, ово не може бити да су само гурнули овај трули аутобус ту, то мора да је минирано''!

''И ја бих рекао, али не знам чиме би могао бити миниран''...и изађе из кола а мени вели:

''Ти мали, мичи се''! Ја се побуним ''Ало Шефе, ја сам тај који је одговоран за вашу безбједност, не можете тамо''! Он ме само склања, дошло ми да му се физички супроставим, али са његовом вољом и челичним погледом се тешко изађе на крај.

Наређује ми да се склоним, ја ипак улазим са њим у тај аутобус, он на предња ја на задња врата. Имали смо шта и да видимо, ту је била постављена једна противпјешадијска потезна мина, серијски повезана за 36 плинских боца, и он узе да их развезује!

Док он то ради ја изађем да осмотрим околину, а наш ми полицајац показује на четри усташе које сједе  у засједи на неких двјеста метара испред нас. Вјероватно је њихов задатак био да пуцају у тај аутобус са запаљивим зрном и да нас, када наиђемо, дигну у ваздух.

Међутим наш војник, фантастичан снајпериста их је држао на нишану цијело вријеме. (Посље је он, кад смо прошли ту барикаду у Врлици на звонику цркве угледао и скинуо усташког митраљесца са удаљености од око 450м !)

Међутим, нисмо примјетили мању засједу, била су ту још двојица усташа, који су имали на себи тешке МУП-ове панцире. И они бацише бомбу на мене. Срећом и ја сам носио панцир, по шефовом наређењу. Била је убитачна августовска врућина, а панцир на мени!

Мени се у оковратник панцира забије неколико зрна бомбе. И ми смо припуцали, али нисмо никог убили, они су побјегли. У међувремену Младић је разминирао аутобус и наредио да се згули са цесте. Одједанпут се створише неки новинари, није ми јасно, који су одмах фотографисали, тако је тај тренутак остао сачуван на траци. А Шеф само строго и беспоговорно издаје нову наредбу: '' Е, сад идемо напријед''. 

Нас шест идемо напријед и прилазимо Врлици. Шеф наређује: ''Зови Лисицу'' (Лисица је био начелник оклопне јединице корпуса, једног јединог којег смо имали). Шеф каже: ''Зови Лисицу да дође да осмотри пут, куд ће да доведе батаљоном до Сиња''.

Кад смо већ дошли пред Врлику, мало је било чарке и пуцњаве, видим како усташе бјеже по брдима... Они су ваљда мислили да идемо са великом оружаном снагом...

Ми улазимо у Врлику, наш војник се попео на звоник католичке цркве и скида шаховницу. мене као да је неки ђаво звао те уђем у цркву. Ужаснут сам остао оним што сам тамо видио у једној просторији иза олтара-десно налазила се практично просторија за мучење, наравно-Срба. На све стране је било крви, на поду је било гомилу нечег што је личило на лисице за везивање и ланце те пендреке обложене неком тврдом пластиком, све је било крвавао и страшно. Испод те просторије као у неком полуподруму, затекли смо практички америчку дивизијску болницу у комплетној функцији: кревети, анестезиолошки апарати, хируршка опрема, апсолутно све... Морфијума око 100-150 пакета које смо касније прењели у книнску болницу.

Младић је опет својим мегафоном позвао људе да се врате, и стварно посље 15-так минута народ је почео да се враћа, додуше само жене, дјеца и старци, није било мушкараца.

Ми смо тад кренули даље према селу Отешић.

Улазимо у Отешић, село пусто, на звонику православне цркве виси шаховница. Нигдје живе душе, село није ни попаљено ни порушено. У кућама има трагова редовног живота, види се да је напуштено у некој брзини. Младић поново на мегафон поче да дозива народ и након неких десет минура почиње да пристиже народ-Срби. Истина да их Хрвати овдје до тад нису дирали, само су окачили шаховницу и продужили. Чули су да према њима иде нека војска па су се склонили. Ратко им одржа говор: '' Ви овдје који имате оружије, организујте одбрану, а ми идемо да деблокирамо гарнизон у Сињу тамо је наших 600-700 војника већ 2 мјесеца у блокади'' И наставимо према Сињу.

На километар изнад Сиња у сусрет нам долази тадашњи градоначелник Сиња (посље начелник за заштиту уставног поретка Хрватске) у неком ауту на преговоре. У том моменту Ратко ми наређује да доведем пуковника Лисицу и његов батаљон овамо. По његовом, требало је да се вратим 27 километара по Лисицу, а да он остане сам, ја га молим да ме не тјера од себе а он каже: ''Иди ти и ништа не брини ја сам њега већ узео под своје''

Крећем назад и на уласку у Врлику ме дочека усташка засједа и распали по нама! Ми протутњамо великом брзином туда, што је једино правило у таквим ситуацијама. Посље смо на Пуху избројали 88 рупа од метака, од нас двојице који смо били у ауту нико на срећу није ни окрзнут.

Враћамо се са Лисицом и његовим тенковима, она засједа се разбјежала. Кад тамо Ратко још преговара, прави споразум о извлачењу наших снага. Да би оставио утисак на градоначелника и застрашио га, Ратко му каже: ''Видиш, ово ти је пуковник Лисица, он је комадант оклопне бригаде која у свом саставу има 105 тенкова...Ово је пуковник Марковић, он је комадант механизоване бригаде и ако буде требало кренуће с оног правца овамо''!

Овај је био очигледно замро од страха. Не дај Боже да је знао да смо имали свега 7-8 тенкова и транспортера, по њихову још већу несрећу, однекуд се појавише нека два авиона! Ратко тог истог момента искористи и уђе у џип, узима као неку радио везу да се чује са пилотима. То везе нема са животом. Они лете горе на неких 2-3 километра изнад нас, не знамо ни чији су. Он се враћа и каже да ће употребити авијацију у случају да се једном војнику или официру нешто деси током извлачења.

Тако је Сињ беспрекорно деблокиран, мислим да ни шараф није остао. То је био стил Ратка, нећемо никога дирати, ништа ломити али што је наше, што припада ЈНА то мора да се врати заједно са војском, све до задњег шарафа и утичнице.

Тако смо успјели да из Сиња извучемо 600-700 војника и огромно складиште муниције, опреме, медицинских средстава, средстава везе итд.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.

Младићева книнска одисеја 1991. (1/3)

Ратко Младић, љето 1991.

Како је Младић са петорицом војника заробио Сплитски батаљон ЗНГ-а од преко 400 људи! 

бившег комаданта прве класе ЈНА - Златка Радовниковића, испод планине Промине.

По казивању Д.Пећанца "Пећка" - генераловог пратиоца 

у вријеме његовог бивања у Книну 1991. 

Крајем августа 1991. у вријеме велике љетне спарине и жестоке врелине, добишмо информацију да се воде борбе између Мартићеваца и усташа на потезу према Дрњишу.

Ратко мени каже : Спремај се идемо. Ми смо за те прилике имали један БОВ (борбено оклопно возило). Истог момента крећемо, на возилу се вијори југословенска тробојка са петокраком. Идемо у правцу гдје смо обавјештени да су усташе упале у наше село. Гледамо около, нигдје, никог. Станемо, распоредимо она четири војна полицајца а Шеф (Ратко Младић) и ја кренемо 400-500м. обилазимо српске куће, завирујемо, нигдје никог. Просто тумарамо.

А испод те планине налази се једна велика травната зараван. Испред нас видимо дубоки поток-пресушио. Ми пређемо преко њега и тамо видимо куће. Улазимо, дозивамо, никог нема.

Међу чемпресима још једна кућа, извршимо претрес. У кухињи на столу лонац са топлим пасуљем, три тањира, хљеб, парадајз...домаћина нема, а не знамо ни гдје су усташе.

Погледам БОВ, тамо гдје смо га оставили код оног мостића а војник ми показује да нам је нешто иза леђа. Значи, упали смо већ међу њих. Наставимо лагано у правцу, на који нам је војник указао и угледамо групу од седам усташа. Не виде нас, а ми њих видимо. Они су доле у кориту потока, засјели у неком шипражју. А иза њих маса људи! Црни се долина од усташа!

Нас двојица сами, склоњени иза неке гомиле цигала, неко спремио да зида кућу.

Дајем Шефу аутоматску пушку, а ја ћу са колтом и бомбом да сиђем међу њих, да их разоружам. Вели Шеф: Ајмо, нема друге!

Силазимо један војник и ја, али тако да им дођемо иза леђа. Кад смо се довољно примакли, викнем : Усташе, предајте се! Међу њима је настала невјероватна паника. Ја наставим да вичем. Морао сам да их престрашим на такав начин и мене је било страх. Вичем да ћемо их све побити и да излазе један по један, вичем да изађу сви. И почну да се промаљају кроз онај густиш, из оне групе њих седам. Ја опет вичем да изађу сви и да прије тога баце оружије.

Бацају они - све оружије кинеске и мађарске производње, калашњикови и остало.

Како који излази, мој војник их обара на земљу и руке на леђа. Нема чиме ни да их везује. Кажем му да их раздвоји на по два метра између њих и држи јих на нишану. Ко се мрдне - убиј, нема нам друге.

Питам усташе јесу ли сви изашли одоздо, један вели : Ја не могу. Што? Сломљена му нога. Сиђу по њега, ставе га на неки стари сиц од аута и изнесу га. Ја наређујем да ове похватане вежу наши војници са чим имају: канап, жицу, прибором од пушке. Пришао ми Ратко и вели: Немој болан, то су наши људи! Ви, момци, сједите да поразговарамо! Ја се поново запрепастио: луд је, нема шта!

Пита их Шеф знају ли ко је он. Не знају. Он им вели: Ја сам пуковник Ратко Младић! Они се забијелише од страха. ''Ћули смо за тебе!''А ко сте ви, пита их он? ''Ми смо припадници елитне јединице Извиђачко-диверзантски одред Четврте сплитске гардијске бригаде Збора народне гарде''.

Ко вам је комадант? Резервни капетан прве класе ЈНА - Златко Радовниковић. Он није био међу њима. Ратко на то подиже онај мегафон и загалами: ''Овдје Ратко Младић, пуковник ЈНА. Ми смо ЈНА и немојте да пуцате на нас. Дођите да преговарамо''.

Радовниковић се био препао кад је видио БОВ. Ко зна шта је мислио колико нас их је опколило, а они се налазе у тој рупи у шикари. А уз то ''опасно'' возило остала су била само двојица наших војника, који потом приђу са возилом да у њега утерамо ове похапшене, а ја успјевам да дозовем радио везом Команду корпуса, да ми пошаљу још полицајаца из Книна. Међутим, неизвјесно је кад ће стићи, јер до Книна је читавих 40 километара!

За то вријеме приђоше нам овај Радовниковић са неколицином официра. У међувремену дошло је и неколико сељака, Срба. Просто изникли.Срећом, ја сам од раније знао једног од тих сељака, знам да се зове Драган. Каже њему Ратко да виче да је капетан Драган. Овај виче колико га грло носи: ''Ја сам капетан Драган, предајте се!'' Он с једне стране, Ратко са друге а ја и ова моја два полицајца раширили се тако да су усташе мислиле да су опкољене.

Прилазимо Радовниковићу, он се рукује са Ратком. Ја му кажем да скине оружије, имао је пиштољ 7.65мм. Човјек позеленио, без ријечи скиде опасач са пиштољем и даје ми. Онда кажем да се сви разоружају! Они се почеше сви разоружавати, бацају пушке на земљу, али видим међу њима и комешања. Неки би да се предају а неки као неби. Видим једног младог мршавог, гунђа, као : коме да се предајемо, пуцају они пуцамо ми... Ратко на мене очима - разумјели смо се. Команду батаљона разоружамо, а да смо имали снаге, ми бисмо их заробили све и отјерали у Книн. Али већ нас хвата сумрак. Не смијемо да останемо међу њима, јер је нас сада све укупно било десет. Ми ти ту команду разоружамо, али сад њима Ратко мора да одржи свој говор. Мени објашњава: ''Овај мој утицај на морал много више значи него да их разоружам''. И тако је било тада и свих ратних година до краја.

Тако смо тих осам чланова команде тог батаљона свезане довезли у Книн. Ратко ми је наредио да Радовниковићу вратим оружије. Више нам се нигдје није појавио на фронту. Нити било ко из те команде батаљона. Дешавало нам се да смо из тог извиђачког диверзантског одреда заробљавали неколико пута исте људе, зато што, чим буду натјерани у борбу против нас они нам се одмах предају. 

Кад смо усташе довели у Книн, у книнској болници указана им је врхунска медицинска помоћ. Онај, коме је била сломљена нога, имао је поломљену бутну кост на два мјеста, а тежак око 120кг. Млад човјек. Оперисали су га врхунски доктори у книнској болници. Ратко га је посјетио. И сутрадан је била нека врста размјене. Уствари смо ми ступили у контакт са усташама и рекли им да дођу по своје људе. И на тој предаји, доље у Сиверићу, били су и Ратко и комисија ОЕБС-а, још многи званичници и ту је била хрватска телевизија. У вјестима потом бива чудо!: ХРТ даје прилог у којој је била и изјава тог рањеника, који је рекао дословце:

''Шта да вам кажем! Да није било пуковника Младића, сви бисмо изгинули и хвала му''. 

У том моменту се прекида програм! Ваљда нису стигли да измонтирају снимак, а ја мислим да је то био историјски снимак истине на Хрватској телевизији. То је све илустрација ситуације у каквој се нашао Ратко Младић.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту. 

Операција ''Садејство 93'' - Проширење коридора живота, Брчко 1993.

''Садејство 93''
 тенкови 1.Оклопне бригаде ВРС у операцији.  

Борбе око Брчког 1993. године.

Почетком 1993. године, муслиманско-хрватске снаге су подузеле посљедње покушаје да пресјеку ускри коридор између Бос. Крајине и источног дијела Српске, самим тим и  Србије у реону Брчког.
2. јануара јединице 21. бригаде из Сребреника те 108. моторизована бригада АРБиХ и 108. бригада ХВО, састава 1. Оперативне групе 2. корпуса, нападају српске положаје у близини села Марковић Поље, Лончари и Горице, десет километара западно од Брчког из подручја Орашја а са територије Хрватске непријатељ је активно подржаван артиљеријском ватром, за кратко вријеме пут кроз коридор је био онемогућен.
Дијелови 2. Посавске и 3. Семберске лаке бригаде те 16. Крајишке моторизоване бригаде ВРС одмах покрећу контра напад и 5. јануара заустављају удружене снаге АРБиХ и ХВО-а.
Већ 7. јануара непријатељ наставља нападе, који нису престајали све до половине мјесеца. Коридор је још више сузит али главни план пресјецања, није успио.
Након јануарских борби око Брчког, супростављене стране су раздвојене рововским линијама, бункерима и минским пољима. Поред силних утврђења ВРС је у мају покушала да прошири ''Коридор живота''.

Поред сталних посавских, крајишких и семберских јединица које покривају слободну територију Брчког из Бијељине је пристигла још 1. Бијељинска лака бригада познатија као ''Пантери''. Укупан број српских бораца достигао је 5.500. али само једна трећина од тога броја припадала је ''ударним'' јединицама на чијим плећима ће бити терет пробоја непријатељских утврђења. Ватрену подршку 155мм хаубица ће пружати два артиљеријска батаљона из 1. Крајишког корпуса и Источно-босанског корпуса ВРС.

1. Оперативна Група 2. корпуса АРБиХ и ХВО-а у свом сектору имају јединице 21. и 108. АРБиХ и 108. бригаду ХВО, укупан број муслиманско-хрватских трупа је око 12.000. људи. У исто вријеме непријатељ је имао више људи али много мање тешког наоружање, неколико минобацача 80мм те неколико десетина безтрзајних топова и ручних бацача разних врста.

Офанзива ВРС је почела 13. маја. Након снажне артиљеријске припреме, јединица "Пантери" се пробила кроз одбрану 108. моторизоване бригаде АРБиХ између Диздаруше и Омербеговаче јужно од Брчког. Дјелови 1.Посавске и 3.Семберске бригаде ВРС нападају сјеверно и западно у реону села Улице-Буковац-Брод, линија одбране је пробијена али због непријатељских утврђења напредовање је онемогућено.
16. маја 108. бригада АРБиХ и 108.бригада ХВО преузима инцијативу и врши контраофанзиву, борбе су трајале још четири дана а потом је ВРС без значајног помака прекинула операцију.
Ситуација око снадбјевања електричном енергијом у Бос. Крајини је постала све компликованија јер пролаз високог електричног тока крај Брчког је изложен сталном претњом непријатељских диверзантски група и артиљеријском ватром. Пред српском командом се опет постављало питање операције проширења коридора.

Млади борац 5. Козарске бригаде, на положајима
код Брчког.

До јула 1993. ВРС се темељније припремила него у прољеће исте године. Комадант Источно-босанског корпуса ВРС Новица Симић је довео јака појачања из 1. Крајишког корпуса ВРС:
5. Козарска бригада, 16. Крајишка моторизована бригада, батаљон 1. оклопне бригаде, 4. батаљон 43. Приједорске моторизоване бригаде, 1. батаљон војне полиције те 1. и 3. мјешовити артиљеријски пук. Укупан број је достигао 10.000 бораца.

Српске снаге су биле подјељене у двије тактичке групе. У структуру ТГ-1 ушле су специјалне јединице "Пантери" и "Пеша" (1. Посавске бригаде) те батаљон војне полиције и 4. батаљон 43. Приједорске мт. бригаде, са циљем да се пробију кроз непријатељске линије у најужем дијелу коридора, недалеко од јужних предграђа Брчког.
ТГ-2 се састоји од 5. Козарске и 16. Крајишке мт. бригаде, 2. Посавске и 3. Семберске бригаде, са циљем да из правца села Улице (10км западно од Брчког) изврши офанзиву према југу. Међутим, главни задатак ТГ-2 је да се осигура безбједност високонапонских водова, који су у овој области били готово на линији фронта.
Обе тактичке групе су имале задатак да избију до села Брка, 10км југозападно од Брчког.

Почетак операције.

Карта операције.

Офанзива ВРС под називом ''Садејство 93'' је почела 20. јула.
ТГ-1 напада положаје 108. бригаде АРБиХ у правцу села Брод и Суљагића Сокак, међутим напад је заустављен, док ТГ-2 првог дана постиже мањи успјех код села Бајићи, одбацивајући непријатеља пола километра.
23. јула ТГ-2 покреће јаче нападе. Главни ударац предузимају батаљони 16. Крајишке уз подршку тенковске чете и 5. Козарске бригаде те напредују у правцу села Бајићи. У то вријеме 3. батаљон 16. Крајишке бригаде заузима прву линију одбране муслиманских снага али напад је заустављен на резервним положајима 108. бригаде АРБиХ. Акције ТГ-1 тог дана нису доњеле жељене резултате.

Борац ВРС - Небојша Јовановић, који је уградио
свој живот у темеље Републике Српске.
(сликано пред полазак у операцију - 1.Ок.бр.).

Прекретница у борби је дошла 24. јула, када у офанзивној зони ТГ-1, јединице ''Пантери'' и ''Пеша'' те 1. батаљон војне полиције, пробија муслиманске положаје и заузима село Брод. Тада десно крило 108. мт. бригаде АРБиХ одпочиње хаотично повлачење, што је омогућило 3. батаљону 16. Крајишке да муњевитом акцијом заузме село Липовац.
Након заузимања јужних дијелова, тактичне групе ВРС крећу у потрагу и чишћење терена од непријатељских снага дуж једног дијела пруге Брчко-Градачац (ТГ-2 дуж сјеверне стране, ТГ-1 дуж јужне) у правцу села Липовац. Део ТГ-1 проширује коридор јужно преко Брода у правцу села Брка. Лијево крило напада тачније 1. Посавска бригада улази у Омербеговачу, прије Омербеговаче је пало муслиманско упориште Диздаруша. Главнина и десно крило 108. мт. бригаде АРБиХ је сломљено, док лијево крило још пружа отпор.
Сљедећег дана АРБиХ је безуспјешно покушала да контра нападом поврати изгубљене положаје.
Уласком ВРС у Брку 27. јула операција је и званично завршена српском побједом.
Српске трупе су ојачале нову линију фронта која је успостављена на линији села Бајићи-Ђукићи-Брка-Поточари.