Формирање муслиманских и хрватских параформација.

Формирање муслиманских параформација.

Почетком фебруара 1991. године, високи званичници СДА окупили су се у селу Мехурићи, надомак Травника, како би разговарали о својој стратегији у вези са хрватским и словеначким плановима за проглашење независности у јуну. Убрзо након овог састанка, Хасан Ченгић (будући министар одбране Босне) састао се са замјеником премијера републичке владе Русмиром Махмутћехајићем. Разговарали су о стварању партијских паравојних јединица под командом СДА. 

Почетком марта лидер странке и предсједник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић дао је посљедње зелено свјетло за овај подухват. Тако је рођена Патриотска лига нације, познатија као Патриотска лига - милитантна организација Странке босанских муслимана.

10. јуна 1991. године у Сарајеву се одржао састанак најутицајнијих лидера босанских Муслимана у организацији СДА, на којем је одлучено да се створи „Вијеће националне одбране муслиманског народа“. Сврха стварања таквог тијела била је припрема, (ослањајући се на већ створену оружану "Патриотску лигу"), предстојећег проглашења независности Босне и Херцеговине. Хасан Ченгић је касније објаснио овај корак муслимана на следећи начин: 

„Одлучили смо да створимо организацију („ Патриотска лига “) засновану на партијској структури (СДА), јер је то била једина јасна структура коју смо имали ... Одлучили смо да створимо паравојну организацију на врло широким основама - патриотска организација за заштиту уставног поретка у Босни и Херцеговини, а по потреби и демократије, тржишна економија, људска права и плурализам. Основна идеја је била једноставна: морамо имати војну организацију у случају озбиљне војне интервенције. Таква организација била би основа за општу националну и патриотску консолидацију. Нисмо много размишљали о оружју. У том тренутку смо се концентрисали на организовање људи

„Патриотска лига“ је својим главним задатком сматрала одбрану „уједињене“ Босне и Херцеговине".

Ипак, још увјек није било потпуно јасно шта се подразумјева под овим јединством. Упркос чињеници да је Патриотска лига била војна организација муслиманске СДА, а велика већина њених бораца били су етнички муслимани, у њеним редовима се и даље могао наћи мали број Хрвата, па чак и Срба.

Према подацима генерал-мајора Александра Васиљевића, официра војне обавештајне службе ЈНА (КОС) 1991 године у праћеном догађају у Словенији и Хрватској, међу највишим руководством СДА била су и два агента КОС-а који су обавјестили савезне структуре о подземној војној активности Муслимана. КОС је предузео активне кораке да идентификује муслиманске националисте међу официрима у ЈНА и да их отпусти из војске. Васиљевић је накнадно тврдио да је контраобавештајна служба ЈНА стално обавјештавала Генералштаб ЈНА и Президијум СФРЈ о активностима СДА у организовању паравојних оружаних формација, али забринутост контраобавештајца није наишла на прави одговор у парализованој савезној влади у Београду. У љето 1992. године, у интервјују недељнику НИН:

"Имали смо документе, видео и аудио записе разговора. Распитивали смо се о унутрашњој организационој структури муслиманских оружаних група. Камерама смо снимали илегалне састанке муслиманских милитаната. Знали смо да је формирана републичка команда која се састоји од два дијела: војног и политичког кризног штаба. Укупно је на територији Босне и Херцеговине било 9 кризних штабова, и још по један на Косову и Метохији и у Санџаку (јужна Србија) ...

„Патриотска лига нације“ (ПЛН) састојала се од мобилних јединица доступних у свим регионима Босне за чување стратешки важних објеката и територија. ПЛН је такође укључивао специјалне снаге, познате као Зелене беретке.

Као и увјек, прикупили смо детаљне информације и послали их одговарајућој структури (Федерални президијум) ... Они су на вријеме знали да је створена тајна муслиманска војна организација, која уједињује више од 50 000 добро организованих милитаната, од којих је половина већ наоружана разним врстама лаког оружја. Добро организована, али слабо наоружана ...

Поверљиви подаци о муслиманским оружаним снагама које смо послали савезном Президијуму на крају су допуњени посебном страницом на којој су чланови Президијума требали да пишу своја мишљења и коментаре. Али нико од њих то није учинио. Једноставно нису знали шта желе...

Затим смо развили акциони план. Формирали смо штаб и формирали консолидовану јединицу за уклањање оружја. Било је веома важно да, заједно са војском, у заплени учествују и федерално Министарство унутрашњих послова и Министарство унутрашњих послова БиХ. На крају смо одлучили да нећемо радити ништа док представници три народа у БиХ не подрже кампању разоружања, међутим нико се није одазвао од представника и операција је пропала ... "

Муслимани у Босни успјели су створити ефикасну војну структуру, али њихова слаба тачка је било оружје, за разлику од Срба и Хрвата, поготово на почетку рата.

Резолуцијом Савета безбедности УН Н713, усвојеном 25. септембра 1991. Позвао је све стране у југословенском сукобу да одмах прекину крвопролиће те прогласили међународни ембарго на испоруке оружја земљама бивше Југославије. Чак и након што је УН: Словенију, Хрватску, Македонију и Босну признале као независне државе, ембарго је и даље важио за њих. Резолуција Савета безбједности тежила је циљу барем минимизирања промета оружја у бившој Југославији, смањујући тако вјероватноћу новог и обнављање старих жаришта сукоба. Али у пракси, ембарго је највише погодио босанске Муслимане, окружени са свих страна непријатељима и непоузданим савезницима и без излаза на море.

 

Скоро читав рат босански Муслимани су зависили од опскрбе оружјем кроз Хрватску, гдје су Хрвати понекад одузимали половину оружја које су послали. Оружани сукоб између Хрвата и Муслимана настао је углавном због борбе за контролу над великим војним фабрикама у средњој Босни, који су муслиманским војницима требали попут ваздуха за наставак рата. 

Сумирајући информације из различитих извора, може се тврдити да је до почетка рата „Патриотска лига“ имала 40.000 наоружаних бораца и јасну организацију у својим редовима. Основано је 9 регионалних контролних центара у Сарајеву, Добоју, Цазину, Приједору, Ливну, Мостару, Вишеграду, Тузли и Санџаку (Србија). Свака заједница (општина) у овим регионима имала је свој кризни штаб. Укупно их је било 103. У зависности од броја локалних чланова, јединице Патриотске лиге варирале су од вода до мале бригаде.

Муслимански лидер Алија Изетбеговић касније је тврдио да је до почетка грађанског рата Патриотска лига имала између 30 и 40 000 наоружаних чланова. А регионално сједиште у Сарајеву бројало је 10.000 од 30.000 у цијелој земљи.

"У јулу 1991. године први војни специјалци (бивши официри ЈНА) започели су организацију структуре и штаба.

Први конвој оружја допремљен у августу 1991. године.

Прве војне вјежбе почеле су у септембру.

Прве јединице су формиране у октобру.

У новембру је завршена инсталација моћног радио предајника (што значи војни) који је покривао читаву територију Босне и започела је обука оператора.

У децембру је на иницијативу „Патриотске лиге“ и под њеним руководством извршена реорганизација и наоружавање особља и резервиста Министарства унутрашњих послова БиХ.

У фебруару 1992. године, на редовној конференцији СДА у Мехурићима, коначно су формулисани принципи и развијени планови за одбрану Босне и Херцеговине. Сви команданти „Патриотске лиге“ добили су јасна упутства ... Политички циљеви које је „Лига“ бранила били су: заштита територијалног интегритета, демократија, мултиетничко друштво и људска права.

У априлу 1992. године, Предсједништво Босне и Херцеговине донијело је одлуку да Територијалне одбрамбене снаге Републике постану њене оружане снаге. Три висока официра републичке ТО постављена су на чело оружаних снага и Патриотске лиге.

До почетка рата, „Патриотска лига“ Босне и Херцеговине имала је више од 30 000 наоружаних добровољаца организованих у територијалне јединице, које су касније постале корпус АРБиХ.

Патриотска лига је рат дочекала са добро организованим ланцем снабдевања. Овај систем је требао постати окосница система снабдијевања Армије Републике Босне и Херцеговине до краја рата. Све је то захваљујући државној политици СДА и помоћи земаља исламског свијета ...

Да није било Патриотске лиге, одбрана Босне и Херцеговине не би била могућа. Ово је била наша прва одбрамбена војска. Из ње је израсла Армија Републике Босне и Херцеговине ... "

Јавни говор Алије Изетбеговића 1997 године.

Поред Патриотске лиге, муслимани су располагали снагама Министарства унутрашњих послова које су бројале око 20.000 људи. Дакле, укупан број оружаних снага које је контролисала СДА био је приближно 60.000 бораца. Имајући у тренутку ескалације сукоба готове оружане формације, босански Муслимани су тек у априлу најавили мобилизацију ТО, што је додатно повећало број њихових трупа. Као резултат уједињења "Патриотске лиге" и јединица ТО настала је АРБиХ (Армија Републике Босне и Херцеговине).

Формирање хрватских параформација.

Почетком 1992. босански Хрвати имали су двије војно-политичке организације: милитантно крило Хрватске странке права (ХСП) и Хрватске оружане снаге (ХОС) и водећу хрватску странку ХДЗ и оружану формацију ХВО (Хрватско Виjeће Одбране). Упркос истим циљевима и задацима с којима су се суочавали у Босни, обе хрватске "војске" биле су више супарници него савезници. То је било због њихове партизанске природе, која је одредила борбу за утицај унутар хрватске заједнице у БиХ.

Крајем 1991. десничарска Хрватска странка права, била је у супротности са хрватским руководством. Да би доказао Западу своју приврженост демократским принципима, Загреб је одлучио да расформира јединице ХОС-а у Хрватској и ухапсио неколико најпознатијих функционера ХСП-а. Тада су хрватски радикали одлучили да реорганизују своје војно крило, али на територији Босне. То није било тешко учинити, јер су многи утицајни у ХОС-у поријеклом из западне Херцеговине.

Лидер ХСП-а Доброслав Парага именовао је хрватског заповједника ХОС-а Блажа Краљевића на мјесто заповједника у Босни и Херцеговини. 3. јануара 1992. године у селу Љубушки организован је „главни штаб за Херцеговину“.

У марту је бивши командант бригаде која је бранила Вуковар од ЈНА, пуковник Миле Дедаковић „Јастреб“, постављен за команданта свих снага ХОС-а. Посље пада Вуковара и низа сукоба са хрватским руководством, Дедаковић је затворен. Када је убрзо пуштен, официр, љут на Туђмана и ХДЗ, дочекао је ХСП раширених руку. Дедаковић је такође организовао своје сједиште у Љубушком. Несуђено увређени „народни херој“ постављен је за команданта борбеног крила ХСП, чији број током читавог периода оружаног сукоба никада није прелазио 5.000 људи.

За разлику од крила ХДЗ-а, ХОС-овци су добровољно прихватали муслимане у своје редове. Са истим идеалима из кратког постојања Хрватске Независне Државе, наставила се је политика усташтва, који су такође активно укључивали муслимане у своје јединице. 

Природно, као и њихови идеолошки претходници, усташе, ХОС-овци су цијелу Босну и Херцеговину гледали као дио Хрватске који су након рата неправедно отргли комунисти.

Као што ћемо касније видети, односи између Муслимана и ХВО-а, напротив, били су више него хладни, будући да је ХВО уз званичну политику Загреба, подржавала идеју територијалне подјеле БиХ.

Избијањем рата ривалство за вођство међу босанским Хрватима између ХВО-а и ХОС-а само се појачало. Борци ХОС-а одликовали су се одважношћу и извршили су омноге нападе на јединице ЈНА и формације босанских Срба. Штавише, у „најбољим“ усташким традицијама они су терорисали српско становништво. Међутим, њихова популарност међу херцеговачким Хрватима брзо је расла, што ХДЗ није могао толерисати. Дошло је до оружаног сукоба: 9. августа 1992. Блажа Краљевића и осам чланова његовог стожера убили су војници ХВО-а из засједе. Након убиства Краљевића, усљедиле су и друге мјере против ХОС-а, вођене из Загреба. Крајем августа организација је расформирана. Бивши ХОС-овци придружили су се јединицама ХВО-а или отишли да служе муслиманима.

Хрватско вијеће одбране требало је да постане главна војна снага локалних Хрвата у босанском грађанском рату. Формално, историја ХВО започиње у јануару 1992. године, али много прије његовог званичног стварања, у љето 1991. године, ХВО почиње стварати паравојне формације на територији БиХ. Захваљујући активној помоћи Загреба, босански Хрвати су за кратко вријеме добили јасну и добро опремљену војну структуру. До почетка рата, ХВО је била потпуно спремна, подјељена на подјединице, попуњене особљем и официрима. Једино што је снагама ХВО-а недостајало било је тешко наоружање, томе се ХВО-а није разликовао од „Патриотске лиге“ муслимана. Тешко оружје имали су Срби који су ову предност успјешно искористили против својих удружених непријатеља.

Водство и особље ХВО-а састојало се готово искључиво од босанских Хрвата. Јединице муслимана примљене су у редове ХВО у средњој Босни и на сјеверу земље, у Посавини, гдје су односи између Хрвата и Муслимана били много бољи.

Организовање, снадбијевањe и вођење је ишло из Загреба, ХВО је од 1992. године практично босански дио хрватске војске, коју је преко бивших официра ХВ, премештених на службу у ХВО, контролисао начелник Генералштаба ХВ, генерал Јанко Бобетко. Али на територији БиХ током рата постојале су и регуларне јединице ХВ, које су активно дјеловале са ХВО током борбених дејстава.

За поуздану координацију заједничких акција, по упутству председника Туђмана, 16. априла 1992. године у граду Груде организован је „Главни штаб ХВО“, заправо огранак главног штаба хрватске војске. А шеф штаба ХВ Бобетко лично је изабрао кандидата за мјесто команданта ХВО. Постао је пуковник хрватске војске Миливоје Петковић. Блиска сарадња између ХВО и ХВ одвијала се током грађанског рата у БиХ, али нарочито у првих неколико месеци, када се линије фронта још нису стабилизовале и борбе су се одвијале практично у цијелој земљи.

До почетка рата ХВО је бројала око 20.000 војника. Јединице су биле организоване на територијалној основи, на основу постојећих структура ТО-а: свака хрватска или полухрватска заједница (општина) имала је своје „вијеће одбране“.

  

Југословенска народна армија и политичка криза у Босни.

Историја ЈНА је нераскидиво повезана са историјом Босне. Током Другог свjетског рата, Титови партизани, чији је директни насљедник била војска социјалистичке Југославије, вршили су своје главне операције на територији БиХ. 

Према посљератном концепту одбране СФРЈ, Босни и Херцеговини је додељена улога природне тврђаве у случају стране инвазије. Регуларна војска требала је да задржи инвазију, док су снаге Територијалне одбране распоређиване у герилске јединице чија је главна база требала бити планинска борба. Овдје су активно грађене све врсте бункера и подземних грађевина за командно особље.

У Босни су постојала бројна складишта са оружјем ускладиштеним за будуће партизане. Огромни дио југословенских војних фабрика такође се налазио у БиХ. Разлог за посљедње била је и жеља руководства СФРЈ да индустријализује аграрну републику. 

Када су се црни облаци почели надвијати над земљом, ЈНА је свој задатак видјела у спријечавању развоја политичког сепаратизма у оружану побуну. Због тога је у мају 1990. године у Словенији, Хрватској и Босни тихо изведена операција уклањања складишта оружја из надлежности републичке ТО и пребацивања под контролу војске.

У љето 1991. ЈНА се осрамотила неуспехом операције за сузбијање сецесије Словеније. Тада се ситуација у Хрватској нагло погоршала, гдје је савезна војска до септембра покушавала да одигра мировну улогу, раздвајајући српску и хрватску оружану формацију. Међутим, како су Хрвати, Муслимани и Македонци напуштали ЈНА, савезна војска се не без разлога почела сматрати „просрпском армијом“. Муслимански и хрватски политичари Босне и Херцеговине оптужили су војску за „пристрасност“, за све већу подршку једној страни, тј. Крајишким Србима. Поставило се питање учешћа регрута из Босне у рату у Хрватској. 

25. августа, говорећи у граду Фочи, на митингу посвећеном годишњици оснивања СДА, Алија Изетбеговић је рекао да „они (ЈНА, Србија, савезно руководство) покушавају да укључе Босну у рат са Хрватском ... Ово није наш сукоб! " У истом говору Изетбеговић је рекао да муслимански генерали ЈНА треба да командују на територији „своје“ републике, наводећи такође да „Наши дјечаци не смију да умиру за туђе интересе! Не смеју бити под туђом командом“. Два дана касније, велика група родитеља провалила је у зграду Скупштине БиХ, тражећи да босански регрути служе само на територији републике. Истог дана, министар одбране Босне и Херцеговине Јерко Доко објавио је владину одлуку према којој од сада регрути из Босне не би требали бити регрутовани ван републике, а да се контрола над регрутацијом преноси на надлежност власти БиХ.

Посљедња линија иза које су се коначно погоршали односи између ЈНА и муслиманско-хрватског руководства БиХ био је септембарски покушај мобилизације, најављена од савезне владе, као одговор на нападе на касарне и војне објекте у Хрватској. У рату који се одвијао на територији сусједне републике, босански Срби стали су на страну ЈНА, а Муслимани и Хрвати на страну Загреба. Да би спроводила операције против хрватских сепаратиста, југословенска војска се морала „ослањати“ на територију Босне. Штавише, у западној Босни, у Бања Луци, било је сједиште 5. корпуса, чије је подручје одговорности обухватало не само дио Босне, већ и дио Хрватске. Исто тако, у Херцеговини, гдје је хрватско становништво активно подржавало своје сународике у Хрватској, ЈНА је због тога почела да гради своје груписање јединицама из Црне Горе за офанзиву на јадранску обалу. Све је то изазвало протест и забринутост руководства БиХ. Позивало је грађане републике да бојкотују мобилизацију, што је резултирало тиме да су јој се одазвали само Срби, а ни тада не сви. Мобилизација у Босни је осујећена.

Међутим, присуство савезне војске у БиХ у јесен 1991. значајно се повећало због повлачења јединица из Словеније и Хрватске. Ситуација је посебно напета у западној Херцеговини, са њеним радикалним становништвом. Овде су продрли одреди ЗНГ-а (Збор Народне Гарде - прво име хрватске војске) и дошло је до сукоба са одредима ЈНА. Дакле, крајем септембра дошло је до сукоба између херцеговачких Хрвата и јединице ЈНА на подручју Стоца, као и у селу Равно, гдје је војска користила артиљерију, посље тога пропаганда босанских Муслимана почела је увелико да ради.

Забринутост због повећаног присуства савезне војске, муслиманско-хрватско руководство покушало је да ограничи могућност распоређивања јединица ЈНА. 26. септембра закључен је споразум између Министарства унутрашњих послова Босне и руководства војске да војска за распоређивање нових јединица може користити само оне објекте који већ постоје на територији БиХ. Муслимани и Хрвати страховали су да ће ЈНА бити озбиљна препрека независности републике. Босански Срби су у потпуности подржали акције савезне војске на хрватској територији. Штавише, руководство СДС-а је изјавило да је „само савезна војска заштитник Срба у Босни“. За њих су протестне акције муслимана и Хрвата биле јасан показатељ да се припрема оружана сецесија. 

Ипак, прекид мобилизације у Босни тешко је погодио планове југословенске команде да предвиди „стратешку офанзиву“ која је требало да порази хрватске сепаратисте. Чак два корпуса (Тузлански и Сарајевски) нису могла да учествују у операцији, јер нису била ни упола попуњена. Ова ситуација приморала је војску да регрутује локалне српске добровољце, често организоване уз помоћ СДС-а. Дакле, оружје је пало у руке партијске структуре, а често и прилично радикалним елементима. У то вријеме почео је одлив муслиманских официра из ЈНА, иако су неки од њих учествовали у хрватском рату. Међу овим посљедњима, на пример, будући командант АРБиХ Расим Делић и будући командант 3. корпуса муслиманске војске Енвер Хаџихасановић.

Међутим, из сасвим логичних разлога, Југословенска народна армија је све више постајала војска Срба и Црногораца и њени задаци су се развијали у складу с тим: од заштите јединства Југославије, до заштите Срба у Хрватској и Босни. Руководство Србије и Југославије било је добро свесно да је независност Босне била готово завршен факт и остало је само неколико мјесеци до коначног проглашења. Босни и Херцеговини се неће наметати сила - након лошег искуства у Словенији и Хрватској. Али жеља другог по величини републичког народа, Срба, да остане дио Југославије или стекне широку аутономију, није могла бити одбачена. 

Почетком децембра 1991. године председник Србије Слободан Милошевић састао се са чланом српског председништва СФРЈ Борисавом Јовићем како би разговарао о могућим начинима помоћи босанским Србима уочи проглашења независности Босне. Јовић записује у свом дневнику 4. децембра 1991. године: "Када Босна и Херцеговина буде призната на међународном нивоу, ЈНА ће бити проглашена страном војском на својој територији и биће приморана да напусти што је прије могуће. У овој ситуацији, српско становништво биће беспомоћно ...

Слободан Милошевић сматра да треба опозвати све грађане Србије и Црне Горе који су служили у ЈНА на територији БиХ, и све Босанце из ЈНА ван републике да се преселе у Босну. Тада ће руководство босанских Срба имати прилику да преузме команду над српском јединицом ЈНА у Босни “. Убрзо након овог разговора, у атмосфери повећане тајности, започиње премештање српских-босанских официра из Србије и Црне Горе. 25. децембра такву тајну наредбу потписује савезни министар одбране Вељко Кадијевић, који је о цијелом плану обавјештен само у општим цртама. Како се сјећа Борисав Јовић: "Само смо Милошевић и ја разговарали о овоме. Нисмо рекли никоме другом. Дали смо упутства Генералштабу да све који су дошли из Босне пребаце у Босну, а оне који су дошли из Србије и Црне Горе у Србију и Црну Гору. .. У време независности у Босни је било 90.000 војника ЈНА, од којих мислим да су 85% били босански Срби “. Ипак, одржавање међунационалног мира и даље је био службени задатак ЈНА у Босни. У марту 1992. ситуација у републици се погоршала. Све чешће су се чули пуцњи и експлозије. 20. марта, командант ЈНА у Босни, генерал Кукањац, рекао је на конференцији за новинаре ''да се савезна војска у међунационалном сукобу држи неутралности, али јасно је да је српски народ у опасности и да морамо заштитити његове интересе“.

Офанзива на "бихаћки џеп", те пад Грахова и Гламоча 1995.

Српски положаји изнад Бихаћа, прије офанзиве.

Војска крајишких Срба имала је још битнију улогу у борбама за Бихаћ од 2. Крајишког корпуса ВРС. Од 1993. СВК је пружала директну подршку муслиманским побуњеницима Фикрета Абдића на сјеверу енклаве, без којих „аутономаши“ тешко да би дуго издржали против 5. корпуса АРБиХ.

Међутим, ријешење „бихаћког проблема“ било је директно у складу са виталним интересима Српске Крајине. Јер 5. корпус је неколико година спречавао стварање јединственог стратешког простора. Али за РСК то је било питање живота и смрти - много је наговештавало да ће у љето и јесен 1995. године Хрвати покушати да елиминишу Крајину. На фронту против могуће хрватске офанзиве било је потребно што више снага, а присуство 5. корпуса АРБиХ у позадини узимало је драгоцјене снаге. Такође, најоштрије питање одбране РСК било је непостојање стратешке дубине одбране - уништавање 5. корпуса ријешило би и овај проблем.

Посље губитка западне Славоније, која је била осјетљива за Краишнике, 16. маја генерал-потпуковник Миле Мркшић именован је за новог команданта СВК, замјењујући генерал-потпуковника Милана Челекетића на овој функцији. О озбиљности овог именовања свједочи чињеница да је Мркшић у Книн стигао са мјеста помоћника начелника Генералштаба ВЈ.

У почетку су команданти СВК и ВРС планирали заједничку операцију против Хрвата на Динари и у долини Ливна, одакле је долазила непосредна претња Книну. Међутим, на крају је од двије опције (Бихаћ или Ливно) изабран Бихаћ. Чак се ни претња главном граду РСК није могла упоредити са могућим посљедицама истовременог удара хрватских трупа са фронта, а 5. корпуса са зачеља. У овом случају би се већи део републике морао напустити да би се задржала војска.

Главна мета офанзиве био је град Цазин, који је био географско средиште регије (овај регион Босне носио је историјско име - Цазинска Крајина), а током рата постао је и политички и војни центар територије под контролом 5. корпуса АРБиХ. У ствари, пад Цазина значило је потпуни пораз. Након тога, планирано је извршити заједнички напад СВК / ВРС на Хрвате на Динари.

Операција "Мач 95".

План операције Мач-95, израђен је под непосредним надзором Милета Мркшића. Главна мета - Цазин. Кроз којег су пролазиле све главне линије комуникације и снадбијевања 5. корпуса. На једином аеродрому у региону Ћоралићи (западно од Цазина) муниција и лијекови за Дудаковићеве снаге испоручени су ваздушним путем, а рањени изведени. Стога би губитак Цазина за муслимане значио губитак њихове једине везе са копном, што је такође било равно поразу.

Офанзиву су извеле две оперативне групе. Корпус специјалне јединице (КСЈ) генерал-мајора Милорада Ступара, требало је да предводи напад. Прије операције, КСЈ је ојачан јединицама из 15. Личког и 21. Кордунашког корпуса.

Организован у четири тактичке групе, Корпус специјалних јединица требало је да напредује са запада на исток, на фронту ширине око 30 км, који се протезао дуж босанско-хрватске границе, од бивше ваздухопловне базе ЈНА - Жељава на југу, до села Јоховица на сјеверу.

Предвођени генерал-пуковником Милетом Новаковићем и официром српског РДБ „Раја“ Божовићем, ОГ „Паук“, који су чинили муслимански аутономаши и ТГ-9 39. Банијског корпуса СВК, требало је да изврши офанзиву у правцу Мале Кладуше-Пећиград-Цазин. 2. Крајишки корпус је требало да изведе акције којима ће закачити јединице 5. корпуса на југу енклаве и спречити њихов пренос као појачање на сјевер и запад. Укупно, прије почетка офанзиве, снаге СВК бројале су 5.000 војника у нападачким јединицама и још 9.000 у помоћним, са два тенковска батаљона и четири групе за артиљеријску подршку. Народне одбрамбене снаге АПЗБ бројиле су око 4.000 војника. Такође у саставу ОГ „Паук“, у операцији је учествовало око 500 „Црвених беретки“, Српска добровољачка гарда „Тигрови“. Специјалне снаге Министарства унутрашњих послова, које су босански Срби обећали, никада нису стигле да учествују у офанзиви. Почетак акције био је заказан за 15. јул, али је одложен за 4 дана, због проблема са прегруписавањем јединица и проналажењем замјена за преостале полицајце из Републике Српске. 

17. јула за почетак офанзиве огласио се сигнал који је постао типичан за Србе - две ракете Луна-М, испаљене су на муслиманске положаје у мјесту Изачић. Међутим, да би збунио непријатеља, напад није започео одмах, већ само два дана касније. 19. јула, у 3.00 ујутру, Срби су изненада напали муслимане са запада, истовремено на цијелом фронту. Оперативна група „Паук“ и ТГ-1 напредовали су у правцу Јоховица-Штурлић, ТГ-2 напали су подручје Тржачка Раштела, ТГ-3 - подручје Бугар, ТГ-4 напредовали на Жељава-Изачић

2., 3. и 4. тактичка група наишле су на жесток отпор батаљона 502. брдске бригаде АРБиХ и могле су да напредују само 1-2 километра. Покушај заузимања пограничног села Тржачка Раштела, на главном путу који води до Цазина, такође није успио. Неуспјех је последица неочекиване "побуне" у специјалној полицијској бригади која је била дио ТГ-2 - одбила је да нападне.

Акције ОГ "Паук" и ТГ-1 развијале су се успешније: брзо су сломиле отпор 517. лаке бригаде код Штурлића и напредовале 2 км до 20. јула. Команда 5. корпуса почела је хитно да пребацује јединице 502. брдске бригаде из околине Бихаћа на северозапад енклаве. Да би се супротставили тенковима СВК, војници 5. ракетно-артиљеријског батаљона распоређени су у офанзивно подручје. Српски борци су 21. јула ушли у Штурлић и наставили да развијају офанзиву на југоисток - од почетка операције ТГ-1 је напредовала 7 км. Ситуација је била гора на југу, у близини ТГ-2: она никако није могла да заузме Тржачку Раштелу. ТГ-3 и ТГ-4 још увек нису обновили нападе на Бугар и Изачић.

Сљедећег дана, борци КСЈ из ТГ-1 борили су се на брду Пећка Брда (520 м.), На западним прилазима граду Пећиград, кључној тачки на путу Велика Кладуша - Цазин. Истовремено, јединице ОГ „Паук“ покренуле су офанзиву на Пећиград из сјеверног правца, дуж пута Велика Кладуша - Цазин.

До 25. јула, 5. корпус АРБиХ био је на ивици пораза: у сјеверном и сјеверозападном правцу њене јединице ни на који начин нису могле да зауставе напредовање ТГ-1 и ОГ „Паук“; ТГ-3 и ТГ-4 коначно су пробили одбрану јаке 502. брдске бригаде, заузели Бугар и стигли до предграђа Изачића. Од 23. јула, ТГ-1 је напредовао још 2 километра дубоко у енклаву, заједно са ОГ „Паук“ рашчишћавајући висину Печких брда (520 м) од непријатеља, села Лисковац, Тржачка Платница и Криваја. До 26. јула ОГ „Паук“ заузео је Пећиград и стигао до превоја Скокови, док је ТГ-1 претио аеродрому „Ћоралићи“, удаљеном само 5 км. (до Цазина - 8 км.).

26. јула лидер Аутономне покрајине Западна Босна, Фикрет Абдић, објавио је ново име - Република Западна Босна. И он је, као и већина српских политичара, грађана и војника, сматрао да је коначни пораз 5. корпуса и пад Бихаћа питање наредних неколико дана. У 5.корпусу је владала општа паника и хаос. Генерал Атиф Дудаковић се касније подсјетио да је офанзива СВК била његов најтежи тренутак у читавом рату. Требала му је помоћ. Али помоћ је могла стићи само од Хрвата, који су, наравно, врло помно пратили битку у бихаћком џепу.

Хрватско руководство је било добро свjeсно да ће пораз 5. корпуса муслиманске војске резултирати најтежим стратешким последицама не само за исламисте Изетбеговића, већ првенствено за Загреб. Заузимањем Бихаћа, Српска Крајина постала би много мање осјетљива на хрватску војну операцију чији је главни услов била брзина. Дипломатска ситуација у љето 1995. била је таква да ни Американци ни Европљани не би дозволили да се Хрвати вишедневно боре за Крајину, што би се највероватније и догодило да је 5. корпус потпуно поражен.

Муслиманска влада Босне такође није имала алтернативе да помогне Дудаковићевим војницима, осим тражења директне војне интервенције Хрвата. 22. јула, предсједници Туђман, Изетбеговић и Зубак, одржали су хитан састанак у Сплиту на којем је усвојена заједничка декларација. У њему се посебно каже: „Република и Федерација Босне и Херцеговине затражиле су од Републике Хрватске да пружи хитну војну помоћ против агресије, посебно у регији Бихаћ, на шта је Република Хрватска пристала. Договорили су се за сарадњу посебно у области одбрамбене координације између Хрватске и Босне и Херцеговине “.

Како су хрватске трупе могле помоћи пораженом 5. корпусу? Прије свега, хрватски план акције састојао се од обнављања офанзивних операција у долини Ливна, заузимање Босанског Грахова и стварања директне претње главном граду РСК - Книну. Према прорачунима хрватске војске, заузимање Грахова требало је да изазове оправдану забринутост међу крајишким Србима, што би довело до заустављања офанзиве на Бихаћ и јачања њихових положаја на динарским планинама.

 

Хрватска операција "Љето 95" 

За спровођење овог плана развијена је операција „Лето 95“. Њен главни циљ било је Грахово - важан путни чвор који је повезивао Книн са Републиком Српском. Секундарни циљ офанзиве био је град Гламоч. Хрвати су се надали да ће пад Грахова, тако виталан за обе српске државе, проузроковати пребацивање трупа са бихаћког фронта на граховски фронт, што би значило спас за 5. корпус АРБиХ. Истом операцијом хрватске трупе су себи припремиле изврсно упориште за напад на Книн. И заузимањем Гламоча припремити добре стартне позиције за офанзиву на РСК. Читаву операцију планирао је и водио командант сплитског корпуса генерал Анте Готовина.

Хрватске снаге које су требале извршити офанзиву биле су дио Оперативне групе Сплитског корпуса. За истовремени напад на Грахово и Гламоч, подјељене су у две групе. 7. гардијска бригада, која је извршила главни напад на Грахово, ушла је у главну која је дијеловала на подручју Грахова; комбинована јуришна чета 114. пјешадијске бригаде, која је требало да заузме српске планинске положаје на десној страни аутопута Ливно-Грахово; 4. гардијска бригада и 2. батаљон 9. гардијске били су у резерви. Друга група се, пак, састојала од две „подгрупе“, које су требале да нападну Гламоч у конвергентним правцима. Главне снаге требале су да нападну са планинског вијенца Шатор и сломе српску одбрану у долини Гламочког поља. То су требали извести 81. одвојена гардијска бојна, 3. батаљон 1. гардијске бригаде и јединице 1. ХГК (Хрватски гардијски корпус). Са југоистока, 2. и 3. гардијска бригада ХВО, ојачане 60. гардијским ваздушно-десантним батаљоном и 22. диверзантским одредом, напредовале су на Гламоч. Резерва ове групе био је 1. батаљон 1. гардијске бригаде и извиђачки и диверзантски одред Генералштаба ХВ. Укупно су хрватске снаге имале око 8.500. 

По завршетку успјешне хрватске операције „Скок-2“ у јуну, снаге 2. Крајишког корпуса ВРС код Грахова и Гламоча добиле су појачање. Босанско Грахово бранили су 3. Петровачка лака пјешадијска бригада, 9. Граховска лака пјешадијска бригада и борбена група "Вијуга" СВК. Од јединица упућених на појачање, формирана је 3. Српска бригада (положаји - источно од Грахова), у којој су биле јединице, од вода до чете из састава 2. пешадијске Крајишке, 1. лаке Челиначке, 11. Дубичке пјешадијске, 43 Приједорске моторизоване, 1. Градишке лаке, 1. Добојске лаке, 22. пјешадијске те из 1., 2. и 3. Семберске пјешадијске бригаде Источно-босанског корпуса. Пета Гламочка пјешадијска бранила је Гламоч. Њен лијеви бок покривале су јединице 7. моторизоване бригаде из Купреса. Укупна снага српских снага била је око 5.500 бораца.

3.Српска бригада на Старетини, јули 1995.
 

Офанзивна операција ХВ и ХВО ,,Љето-95“ започела је у 5.00 сати, 25. јула. У свим правцима Срби су пружили жесток отпор. О овоме ће касније писати Анте Готовина: " На почетку офанзиве непријатељ се жестоко опирао на свим одбрамбеним положајима. Непријатељска линија одбране, посебно код Босанског Грахова, била је савршено припремљена. Било је много бункера и покривених ровова ... Све то у комбинацији са добро постављеним минским пољима ".

7. гардијска бригада пробила је прву линију српске одбране, притискајући 3. Петровачку бригаду испред ње, напредујући за 2 км. уз аутопут. Међутим, убрзо је била принуђена да се заустави због опасности да изложи десни бок, јер је посебна пјешадијска чета 114. бригаде наишла на проблеме. Испоставило се да војници јуришних одјељења пјешадијске бригаде регрутовани у чету нису били спремни да дјелују против непријатеља добро укорењеног у планинама. Борци 9. Граховске бригаде, бранећи се на брду Марино Брдо, успјешно су одбили хрватски напад, присиљавајући тако много успјешнију 7. гардијску бригаду да се заустави.

Борац 43. Приједорске мт.бр на Старетини,
јули 1995.

У бици за Гламоч, која је започела паралелно,и ту је хрватска офанзива је заустављена. 81. гардијски батаљон пробио је линију фронта одбране 3. Српске бригаде југоисточно од планине Шатор и могао је да напредује на мјестима од 1 до 2 км. али је, као и у случају 7. гардијске, био принуђен да се заустави због претње са десног бока - тамо су борци 1. гардијске бригаде и специјалне снаге полиције босанских Хрвата предузели неуспјешне фронталне нападе на планину Врхови (1533 м.), гдје су одбрану држали војници 5. Гламочке бригаде. Слична ситуација се развила првог дана и дуж читавог фронта код Гламоча: 2. гардијска бригада ХВО неуспјешо је напала српске положаје на планини Мала Голија; на југу је дебакл доживио 60. падобрански батаљон ХВО близу Велике Голије, а на истоку, на брду Кујача (1834 м.) је такође заустављен 22. диверзантски одред.

26. јула ситуација у одбрамбеној зони 9. Граховске бригаде нагло се закомпликовала за Србе: Хрвати су у бој увели 2. батаљон 9. гардијске бригаде, који је заједно са „елитном“ четом 114. пука покушао да заобиђе српска утврђења на Марином Брду - лијеви бок. Успели су, а Срби су морали на брзину да се повуку на резервне положаје. Чим је отклоњена опасност са десног бока, 7. гардијска бригада наставила је офанзиву - Срби су, пружајући чврст отпор, били приморани да се повуку још 5 км. Тако су до јутра 27. јула, напредне јединице хрватске гарде већ биле удаљене 7 км. од Грахова.

У бици за Гламоч иницијатива је полако прешла на Хрвате. Јединице 1. ХВО, 3. батаљон 1. гардијске бригаде и полицијски специјалци, заобишли су најјаче српско утврђено подручје на планини Бундина Кос (1675 м.) И одмах напредовали 5 км, присиљавајући Србе да напусте своје добро утврђене положаје, како би се избјегло окружење. До јутра 27. јула, 81. гардијски батаљон достигао је линију између села Поповићи и планине Велики Вршић (1102 м), пријетећи ауто-путу који повезује Гламоч са Бања Луком. У централном сектору фронта ОГ ХВ распоређен је резервни 1. батаљон 1. гардијске бригаде, чета специјалних снага Главног штаба ХВ и 72. батаљон војне полиције. Ове свјеже снаге подржале су нови напад 3. гардијске бригаде ХВО на планину Врхови, коју су под најмоћнијим хрватским притиском њени малобројни бранитељи морали да напусте до јутра 27. јула. Истовремено, 2. гардијска бригада ХВО успјела је да напредује само километар у подручју Мале Голије. Овјде су бројније српске јединице пружале врло тврдоглав отпор, јер је у овом правцу Гламоч је био удаљен само 5 км. од линије фронта. У подручју Кујаче, падобранска ХВО такође уз велике потешкоће, повратила само неколико стотина метара.

Готовина је 27. јула одлучио да искористи „адут“ - 4. гардијску бригаду, коју је бацио на положаје ВРС на Марином Брду, што није дозволило 7. бригади да развије офанзиву на Грахово. Сада су офанзиву на Босанско Грахово водиле две пуне гардијске бригаде ХВ - 7. на лијевом и 4. на десном боку. Као резултат тога, до јутра 28. јула, српске јединице су напустиле кључне положаје на Марином Брду, а хрватске трупе имале су 5 км до Грахова.

У бици за Гламоч догодило се нешто потпуно супротно: 3. Српска и 5. Гламочка бригада ВРС, чинило се, коначно су успориле напредовање свих хрватских јединица. Истог дана, хрватско ратно ваздухопловство (два МиГ-21), кршећи „зону забрањеног лета“, извршило је препад на Гламоч.

Расплет током битке за Грахово и Гламоч дошао је сасвим неочекивано у првој половини дана 28. јула. Артиљеријска група СВК, смјештена на планини Шатор, остала је без граната и више није могла да задржи ватру хрватске јединице. Катастрофална ситуација са муницијом и прехрамбеним производима развила се у многим другим јединицама 2. Краишког корпуса које су учествовале у одбрани. 

3. Петровачка и 9. Граховска бригада су толико ослабиле под притиском две непријатељске гардијске бригаде да је 28. јула започело њихово неселективно повлачење. Са војском у повлачење је кренуло око 20.000 цивила. Убрзо су хрватске јединице ушле у Босанско Грахово. Значајне снаге 7. и 4. гардијске бригаде наставиле су са напредовањем још 10 километара. Најгоре од свега, што су у ноћи 30. јула, јединице 7. гардијске бригаде заузеле село Стрмицу, на босанско-хрватској граници, које је било посљедња тачка кроз коју је пролазила железничка и транспортна артерија између РС и РСК. Сада, за помоћ Крајини морали су да се траже обилазни путеви који су пролазили кроз слабо развијен планински терен.

Срби су претрпели велике територијалне губитке у тој бици на подручју Гламоча. Слом невјероватно растегнутог фронта 5. Гламочке бригаде догодио се 28. јула. Њене јединице започеле су повлачење према сјеверу и североистоку. У ноћи 29. јула Српска бригада водила је борбе за Гламоч те се повукла 5 км. на сјевер да би се избјегао бочни удар и да се покрије пут према Бањ Луци. 

Међутим, док је ВРС грчевито пребацивала појачање из новозаузете Жепе, са истока Босне, како би „закрчила“ празнину на сјеверу и истоку Гламоча, Хрвати су успели да заузму цијело Гламочко поље и планину Хрбина, и стигну до подножја масива Виторог. Истог дана, 29. јула.

Многи српски родољуби вјерују да је брзи пад Грахова и Гламоча постао могућ због издаје југословенских лидера и војне елите ВРС, на коју је Београд имао директан утицај. Наводно да су се Милошевић и Туђман већ договорили да се СРЈ неће мјешати у војно преузимање РСК. Као и многе сличне „теорије завере“ грађанског рата у Југославији, не постоје документарни докази за оптуживање Међутим, постоје трагичне грешке српске команде, која на вријеме није препознала крајњу опасност у најважнијем тренутку.

Након успјешне непријатељске операције „Љето-95“ над Српском Крајином се надвила смртна претња. Обустављен је напад на Бихаћ. Команда СВК одлучила је да снаге корпуса специјалних јединица подјели у двије групе, од којих је једна пребачена под Книн да га покрива са сјевера, са граховске стране.

Председник РСК Милан Мартић и генерал Мркшић састали су се 30. јула са специјалним представником УН-а Јасушијем Акашијем ради договора о повлачењу српских трупа из „џепа“ Бихаћа, у којој би Срби одњели дефинитивну побједу. 

Карте војних операција на подручју Грахова и Гламоча.

Аутор слика : Душан Кукобат и Бојан Димитријевић.

Преузимање контроле у Бос. Крајини 1992.

Почетком марта 1992. године, почињу први инциденти на рубним подручјима Босанске Крајине. Прва пушкарања су отпочела између општина Кнежева и Травника а прве блокаде у селима Шишавa и Ђелиловац. Такође индентична ситуација је и на територији између Јајца и Шипова. Али судбоносни дани за Босанску Крајину и Србе на њеном већинском терирорију ће одпочети априла и маја.  

Наслов у новинама из марта 1992.

Бања Лука је други највећи град Босне и Херцеговине, са 150.000 становника, главни град западне Босне, који се историјски назива Босанска Крајина. У Бања Луци је, као и у скоро свим заједницама Босанске Крајине, доминирало српско становништво. То, међутим, није сметало активистима СДА и ХДЗ-а, који су планирали почетком априла да преузму власт у граду. Срећом, иницијатива у западној Босни била је у потпуности у рукама Срба и њихове националне странке СДС. Муслиманско-хрватска завјера откривена је буквално уочи почетка њене примјене. Било је потребно да се спријечи нова крвава субота и избјегне понављање бијељинске трагедије. 

У ноћи са 2. на 3. април, Српске Снаге Самоодбране блокирале су барикадама све улазе и излазе из града. С.С.С., заједно са бројним присталицама који су им се придружили, преузели су контролу над најважнијим бањалучким цивилним објектима: Зградом општине града, поштом и банком. Градски мост преко ријеке Врбас узет је под заједничку заштиту "ЦК" и наоружаних грађана. Муслимански и хрватски екстремисти су схватили да је њихов тренутак пропуштен.

До 8.30 ујутро сви прилази Бања Луци у цијелом граду били су под потпуном контролом српске полиције и наоружаних грађана. Из безбједносних разлога и како би се избјегле провокације муслиманских и хрватских радикала, градска предузећа су привремено обустављена, а аутоцесте су дозвољене само у јавном превозу. Такве строге мјере српске снаге су користиле за безбједност цјелокупног становништва града - Срба, Муслимана и Хрвата. Захваљујући овим добро координираним и правовременим акцијама, избјегнута је главна ствар - хаос и крвопролиће који су истовремено владали на сјевероистоку земље, у Бијељини.

Приказ територије САО Крајине 
у прољеће 1992. године.

Сваких педесет минута градски радио је емитовао поруку Српских Снага Самоодбране. У њему пише:

 "Ми, српски родољуби, борци Југословенске народне армије, резервисти и добровољци, грађани

Бања Луке, рођаци и пријатељи погинулих бораца, организовани у Српским Снагама Самоодбране, предузели смо ову акцију из сљедећих разлога: због новог геноцида над српским народом који се ових дана ослободио у Босанском Броду и пријетио да се прошири на читаву територију Босне и Херцеговине, због антисрпске политике Републике Босне и Херцеговине и непријатељског става према војном особљу Бањалучког корпуса, они су илегално лишени свих социјалних права и гаранција, а патриоти који су одговорили на мобилизацију такође су лишени средстава за живот; да подсјете војно руководство (СФРЈ), да је стрпљење српског народа Босанске Крајине и војника Бањалучког корпуса велико, и да жели да заштити народ да би сачували његову част и достојанство, ко неће, нека препусте мјесто онима који су за то способни... Од руководства заједнице захтевамо активирање Кризног штаба и тренутно испуњавање наших сљедећих услова: 1. На територији Бањалуке, а затим и на целој територији Босанске Крајине, одмах усвојите закон о унутрашњим односима Републике Српске Босне и Херцеговине.

 1. Ослободити дужности свих који су се показали као рушитељи Југославије и непријатељи српског народа са својих положаја. Исто важи и за судије. 
2. Захтјевамо од Високе команде и Председништва Југославије да одустану од идеје о подјели Бањалучког корпуса и пресељавањем његове јединице у друга мјеста ... Захтјевамо отпуштање из војске или премјештање на ново мјесто службе, официре корпуса који су гласали против Југославије и настављају да командују српским војницима. 
3. Захтјевамо да се објављују имена војника који продају оружије непријатељу. Захтјевамо њихово тренутно хапшење.
 4. Захтјевамо промјену у руководству локалних филијала Југобанка, Развојна банка и Бањалучка банка, да спријече саботаже у финансијском систему.
5. Захтјевамо промену у управи Поште, која је гласала против Југославије и због тога немају право да раде у федералном поштанском систему. 
6. Захтјевамо истрагу бројних случајева злоупотребе у руководству Заједнице. 
7. Захтијевамо сазивање хитне сједнице Скупштине аутономне регије Босанска Крајина, тако да њен Кризни штаб изабере представнике одговорне за испуњавање ових захтјева, чиме се осигуравају права бораца,

На крају радио поруке Српских Снага Самоодбране, прочитан је следећи апел: 

"Свим муслиманима и Хрватима је загарантована потпуна безбједност. Искрено вас молимо да се суздржите од провокативних акција. Грађани који се слажу са нашим захтјевима, војска и полиција, позива на добровољну сарадњу ... Позивамо борце на фронту да остану на својим позицијама - одговорни смо за сигурност града и њихових најмилијих ... "

Кризни штаб се одмах окупио на састанку који је трајао више од три сата. Сви захтеви ''ССС'' су прихваћени. Договорено је да Српске Снаге Самоодбране одржавају ред у граду до понедељка, 6. априла, када ће мјешовите патроле полиције, војне полиције и територијалне одбране преузети ове функције.

Кризни штаб Бања Луке оцјенио је одлучну и спасоносну акцију Српских Снага Самоодбране, као реакцију на писма која је републички министар одбране Јерко Доко упутио свим босанским заједницама уочи којих је српски народ и њихове борце прогласио „ванзаконитим“. Доко је, попут Хрвата, наравно слиједио упутствима из Загреба, јер се радило о српским борцима Западно-славонског корпуса, гдје су се бориле јединице Бањалучког корпуса ЈНА и добровољци из Босанске Крајине.

Догађаји који су се одиграли у Босни и Херцеговини, почев од 4. априла показали су правовремену акцију српских родољуба у Бања Луци.У позадини трагичних догађаја у Сарајеву, др Радислав Вукић, један од вођа српског народа Босанске Крајине, рекао је 5. априла, након што су муслиманско-хрватски чланови Председништва БиХ прогласили мобилизацију ТО: „Алија Изетбеговић је прогласио рат српском народу, али Бања Лука је прозрла његов план на вријеме, сада сам спреман да зауставим сваки покушај угрожавања виталних објеката у граду''. 

Средином априла 1992. године у Босанској Крајини, Срби су контролисали општине у којима су увјек чинили већину. Ситуација је остала нејасна само у градовима Приједор, Сански Мост и Кључ. Успостављање контроле над тим заједницама било је неопходно за консолидацију територије Републике Српске у западној Босни и за постизање њене „природне“ границе уз ријеку Уну.

У општини Приједор 44% су чинили муслимани, 43% су били Срби, 6% Хрвати, а око 8% су људи који су себе идентификовали као "Југословене". У Санском Мосту муслимани су чинили 47%, Срби 42%, Хрвати 7%, "Југословени" 4%. У Клучу је било 49,5% Срба, 48% Муслимана, 1% Хрвата и 3% Југословена.
Током јесени 1991. и пролећа 1992. године. Муслиманске и хрватске заједнице у долини Сане покушале су да организују јединице самоодбране на основу постојећих јединица Патриотске лиге. Ове јединице биле су наоружане ловачким пушкама или старим пушкама М48 из складишта за одржавање. Са више од 1000 људи, они су били раштркани по селима. Није било ниједног командног центра. У градовима, осим службеника Министарства унутрашњих послова БиХ, и мањег броја активиста СДА и чланова Патриотске лиге.

Након закључења Сарајевског примирја у јануару 1992. године, 5. Бањалучки корпус ЈНА почео је повлачити своје јединице из западне Славоније. Почетком априла јединице 5. и 6. партизанске бригаде и 343. моторизоване бригаде вратиле су се на своје матичне локације у Приједору и Санском Мосту. По повратку, попуњене су резервистима који су се одазвали на мобилизацију коју је најавила Друга војна област. Њима су се придружиле и локалне јединице српског ТО.

Командант Бањалучког корпуса, генерал-мајор Момир Талић, наредио је формирање регионалног штаба за долину Сане, под командом потпуковника Радмила Зељаје, шефа штаба 343. моторизоване бригаде, он је био дужан да координира све своје акције са локалним руководством СДС-а.

Укупно је под командом Зељаје било око 8.000 људи, укључујући редовне јединице и јединице Територијалне одбране.

Сански Мост 

Средином априла Срби су предвођени СДС-ом, почели да узимају власт. 15. и 20. априла 1992. Дијелови 6. партизанске бригаде ЈНА заузели су кључне административне зграде у Санском Мосту. Отпор су пружили само муслиманско-хрватски припадници републичког Министарства унутрашњих послова, који су бранили зграду полиције до 20. априла

Одмах по завршетку операције све несрпско особље општинске полиције отпуштено је кућама.

Приједор 

20. априла Срби су успоставили власт у Приједору. Активну подршку пружали су им војници 343. моторизоване бригаде ЈНА, као и у Санском Мосту који су заузели зграду администрације општине, радио станицу, полицијску станицу. Брилијантно без и једног опаљеног метка и без жртава.

Кључ 

Такође, уз учешће јединица 6. партизанске бригаде, 9. маја је успостављена контрола над градом и општином Кључ. Као и у свим претходним случајевима, Срби су најавили да гарантују безбедност свим становницима, без обзира на националност.

Сљедећи корак српске администрације у Приједору био је апел свим становницима заједница (у ствари, само муслиманима и Хрватима) да предају оружје. У сјећање на приједорске Србе и подсећања на догађаје из 1941. године, када су локални муслимани и Хрвати извршили масакр, је српско руководство сматрало да је најбоље да разоружа представнике ових народа, да се неби страхоте геноцида над Србима поновиле.

Такође су постојали неосновани страхови да би муслиманско становништво мјеста  Козарац и околних села могло, по наређењу Сарајева, блокирати пут између Приједора и Бања Луке.

Међутим, оружје је невољно предавано, тада је потпуковник Радмило Зељаја затражио да сва муслиманска села, у кругу од десет километара око Приједора, оружје предају што је прије могуће или ће им бити одузета силом. Следећег дана, 22. маја, муслимански одред за самоодбрану у селу Хамбарине пуцали су на српске патроле. Радмило Зељаја се касније 

присјетио: 

Радмило Зељаја - комадант и
херој одбране Приједора.
 

"Вишечасовни преговори са представницима СДА и ХДЗ-а нису донијели резултата. 22. маја, на пољу у близини села Хамбарине, пуцали су на наше војнике и убили двојицу. Након 40 минута, нашли смо оне који су пуцали. Ми смо позвали господу из СДА и ХДЗ-а и тражили да оружје буде достављено наредног дана до 12:00 сати, а они су одговорили да се надају да овај налог неће претворити Приједор у нову Тузлу'' (15. маја 1992. конвој ЈНА у Тузли су у засједи масакрирале јединице Зелених беретки и Патриотске лиге)''.

Српска команда је почела да се припрема за напад на побуњена муслиманска села. Мајор Перо Чолић (посље рата - начелник Генералштаба ВРС) касније је сведочио да су два батаљона Пете партизанске бригаде и један батаљон 343. моторизоване, два дана прије инцидента у Хамбаринама, послати у Козарац.

23. маја, српске јединице опколиле су Козарац и околна муслиманска села, пуцале су на њих минобацачима и почеле да се припремају за операцију "чишћења". Борбе за град трајале су четири дана. Лоше организоване муслиманске снаге претрпјеле су велике губитке: убијено је око 100 људи. Заробљено је 1.500 мушкараца у доби од 18 до 60 година. Срби су имали 4 убијена и 15 рањених.

Истовремено, село Хамбарине је заузето. Напад су извршили 5. батаљон 343. (преименован у 43.) моторизоване бригаде, Војске Српске Републике Босне и Херцегвине (од августа, преименоване у ВРС - Војска Републике Српске) и извиђачи Зорана Карлице.

Недељу дана касније у Приједору су се одиграли драматични догађаји. Патриотска лига је погодила место где су Срби најмање очекивали.

Борбе за Приједор.

Операција је планирана мјесец дана раније. Њени иницијатори и програмери били су председавајући локалне ћелије СДА Мирза Мујаџић и командант Приједорског огранка Патриотске лиге, Хрват - Славко Ећимовић. На челу ПЛ јединица били су: 

бивши поручник ЈНА Асим Мухић, Кемал Алагић и Хаџи Изет Месић. 

Десетине бораца концентрисало се у шумама Курева и Пањика јужно од града. Шумским стазама и сеоским путевима тихо су пришли у Приједор и окупили се у старом граду, гдје су били подјељени у пет група. Око 500 чланова Патриотске лиге већ се припремало за наступ на град.

Операција је почела у 4.00 30. маја. Муслиманско-хрватске снаге напале су хотел који су Срби користили као касарну, јединицу јавне безбједности, радио станицу и зграду администрације Приједор. 

Након изненађења српских војника, војници ПЛ-а су заузели хотел и започели борбу за друге објекте. Један од одреда, под командом Едина Чајића, послат је да блокира главни пут који води према граду како би српске снаге у случају извлачења приједорског гарнизона, биле одсјечене. У исто вријеме, Единова група је требала да убједи пет хиљада муслимана предграђа Пухарска да се придруже нападу на град, али то се није догодило.

Жестоке борбе у Приједору трајале су до 8 сати ујутро, када су дијелови 43. моторизоване бригаде прикључили борби и разбили нападаче, наносећи им велике губитке. Као резултат тога, остаци група Патриотске лиге поново су се окупили у шумама Пањика и Курева, одакле планирају нове акције.

Тачни губици муслиманско-хрватских снага нису познати. У борби за Приједор српска војска и полиција изгубила је 14 бораца и имала њих 26 рањених.

Борбе за Сански Мост и Кључ.

Крајем маја - почетком јуна, Срби су морали да изведу тешку операцију у Санском Мосту и муслиманско-хрватским селима око Кључа. Циљ је био да се превентивним војним мјерама неутралише могућа партизанска активност муслимана и Хрвата у Босанској Крајини и да се обезбједи главни град СРБиХ - Бања Лука.

25. маја, јединице 6. Санске (некадашње 6. партизанске) бригаде, почеле су минобацачким гранатирањем предграђа Санског Моста - Махала. Сљедећег дана Срби су започели потрагу за оружјем, истовремено раздвајајући све војнике. Жене, старци и дјеца послани су на територију под контролом муслиманских снага а већина мушкараца одведена је у кампове на подручју Приједора.

У исто вријеме, два батаљона 6. Санске, батаљон 13. партизанске и батаљон 2. инжењеријског пука почели су да чисте села сјеверно и северозападно од града Кључа. Њихово становништво је такође протјерано са граница Српске Републике БиХ, или смјештено у акумулацијске кампове, ради даљег слања на муслиманску територију

1. јуна 1992. године трагични догађаји догодили су се у селу Прхово, 7 км сјевероисточно од Кључа. Српски одред (наводно добровољци који су били у саставу Шесте пjешадијске бригаде) извео је уобичајену операцију откривања тајних спремника оружја. Војници су се у почетку безобразно понашали према становницима. Затим је започела пуцњава у којима су убијена 53 цивила, укључујући жене и дјецу. Треба напоменути да су такве злочине у почетку рата починиле све стране у сукобу, јер су се многе оружане групе састојале од слабо контролисаних, недисциплинованих војника, са мало разумјевања савремених правила ратовања. У љето и јесен 1992. српско војно-политичко руководство предузело је низ мјера за побољшање дисциплине.

Неколико стотина муслимана и Хрвата, склонило се у шуме Мајданског брда, између Приједора и Санског Моста. Већином су то били цивили, али међу њима је било и остатака јединица Патриотске лиге, укључујући и оне који су учествовали у нападу на Приједор. Они су покренули партизанске акције против српских патрола и малих гарнизона. Тиме је српска војска прешла на одлучну операцију чишћења Босанске Крајине.

Према плану чишчења, 5. партизанска бригада под командом мајора Пере Чолића, појачана батаљоном 43. Приједорске моторизоване бригаде, требало је да крене из Приједора на југ, у правцу Старе Ријеке. Овдје су војници под командом Чолића требали да се повежу са јединицама 6. Санске, која напредује са југа.

Операција је почела 20. јула. У току су српске трупе савладале неколико малих герилских група. Затворени цивили упућени су у избегличке кампове ради даљег премјештања на територију под контролом муслиманско-хрватских снага. Операција чишћења Мајданске планине била је посљедња таква акција, у којој је учествовала и војска. На разбијању малих група милитаната Патриотске лиге по шумама била је посље задужена полиција.

Одбрана Србобрана (Доњи Вакуф) 1994.

Офанзива и одбрана Србобрана 1994.

Прије рата Србобран је имао 25.000 људи, од тога нешто више од половине било је муслиманско становништво. У прољеће 1992. године град је прешао под контролу Срба. Многи муслимани су одлучили напустити Доњи Вакуф, други па су били исељени као дио ''размјене становништва'' Убрзо је град преименован у Србобран и са тим именом је постојао до јесени 1995.

Након муслиманског заузимања Бугојна од Хрвата, јулија 1993. Настала је опасност да се фронт приближи граду, јер је муслиманско руководство више пута тврдило, да је Србобран један од главних циљева АРБиХ у средњој Босни. 

Мјесту је пријетила опасност од новоформираног 7. корпуса АРБиХ, чији састав бораца је био великим бројем управо од муслимана изјеглих из Србобрана и његове околине. Главна ударна сила је била 770. Доњевакуфска бригада, састављена у цјелини из пребјеглих муслимана који су имали висок мотив за заузимање града.
Ту су такође биле остале јединице које су активно учестовле у офанзиви: 17. Крајишка бригада, 707. брдска бригада из Бугојна, 705. муслиманска бригада из Јајца, те 727. и 706 бригада.

Основу одбране Србобрана сачињавале су 19. Србобранска и 11. Мркоњичка лака бригада, које су биле дио 30-те лако пјешадијске дивизије ВРС, под командом Јове Блажановића.

19. Србобранска бригада је бранила град на главном фронталном правцу, положаји 11. Мркоњичке бригаде су били на сјевероисточним прилазима Србобрана а даље према сјеверу налазила се 1. Шиповачка лака бригада, која је држала фронт према Турбету и Травнику.

Војна полиција 19. пбр. ВРС у Србобрану.

Укупан број српских бораца 30. дивизије износио је 6.000. Током године дивизија је допуњена са још 1.500 бораца: батаљон 1. Новиградске бригаде, те комбиноване јединиц из више бригада 1. Крајишког корпуса. За офанзивне операције ангажован је 1. батаљон Војне полиције, те по један батаљон из мjешано-артиљериског пука, противтенковске јединице и тенковске чете.

Борбе у близини Србобрана спомињу на оне битке из Првог свјетског рата - рововске позицијске борбе. Муслимани су великим напорима, нападали на добро организовану српску одбрану, састављену од ровова и бункера који се налазе на брдима обраслим густом шумом који окружују град.

Од јануара до марта 1994. године у вријеме док је у Босни владало изненађујуће примирје, код Србобрана је било релативно мирно.
Непријатељ је повремено дејстовао минобацачима и хаубицама, на шта је добијао одговор.
Са доласком прољећа, ситуација на фронти се озбиљно уздрмала - почела је свеопшта офанзива АРБиХ, чији је био главни циљ заузимање Србобрана. Офанзива муслиманских снага на град је почела средином марта, заједно са нападима на Теслић и Влашић.

16. марта АРБиХ је изненадним нападом одбацила јединице 19. Србобранске бригаде са планине Мала Шуљага (1263м) јужно од града. Муслимани су уништили и водовод који је дјеловао до тог тренутка и снадбјевао Србобран. Сљедећи дан ВРС је изгубила Т-55 и велику количину муниције. Ипак кад су се муслиманске снаге приближиле граду, биле су жестоко гранатиране, што их је присилило да зауставе напад. 22. марта ВРС је извела противнапад. Успјели су присилите муслимане да обуставе даља напредовања, али нису успјели повратити териториј.

2. априла су муслиманске снаге поново напале на положаје 19. Србобранске бригаде у реону села Прусац те потиснуле Србе са положаја и примакли се Србобрану на 5 км.
До 6. априла је офанзива је утихнула, наредна два мјесеца обе стране су се преусмјериле на активно позицијски рат и консолидовање снага.
29. маја 7. корпус АРБиХ је наставио офанзиву дужином цијеле фронте, од планине Комар (јужно од Турбета) до платоа Кошћани (јужно од Србобрана).
АРБиХ је успјела заузети неколико српских села на подручју планине Комар, одбацити дијелове 1. Шиповачке и 11. Мркоњичке бригаде. те појачати притисак на српске положаје у дужини цијелог фронта од 20км.
5. јунија су муслиманске јединице покушале преузети контролу над Кошћанима, 7км. југозападно од града.
10. јунија је било потписано  ''свеопшто примирје'' али већ други дан муслимани су наставили напад на Србобран.
Истина да је јунија-јулија АРБиХ помјерила Србе дуж већег дијела фронте али далеко од пропаганте коју су тада муслимански медији изјавили да су ''ослободили 100км. територија''.

Сљедећи већи напади почели су 19. октобра, као дио свеопште офанзиве АРБиХ. Међутим то је био споредни план офанзиве, главни правац је ишао на Купрес, којег су на крају заузеле јединице ХВО, Србобран па је поново постао главна мета муслиманских снага на овом дијелу Босне.
4. корпус АРБиХ је 4. новембра усредоточио на положаје 19. Србобранске бригаде у близини села Кошћани, Копчићи и Урије. 7. новембра је услиједио напад из села Прусац, чију муслиманску офанзиву је активно подржавала артиљерија ХВО.
И поред тешког гранатирања српских положаја, муслимански јуришници нису успјели сломити одбрану ВРС.
16. и 20. новембра су муслимани извели још један покушај заузимања села Кошћани на платоу који доминира Србобрану. Срби су напад поново одбили.
Почетком децембра 7. корпус АРБиХ је обуставио офанзиву и започео припремање положаја за зимске увјете. До сљедећег прољећа изнад Србобрана је владало затишје.

Борац 19. Србобранске бригаде.

Муслиманско - хрватска коалиција је током новембарских напада на Србобран показала високу спремност. Хрвати су активно подржавали АРБиХ са муницијом и артиљеријском ватром. Ипак босански Хрвати су били доста скептични савезници муслиманске војске, са којом су до скора водили крвави рат. ХВО је занимао Купрес, зато нису слали трупе на Србобран, тај град их је занимао само као пут до Јајца. 
АРБиХ је у борбама показала високе спремности пјешадије. Међутим нису успјели сломити јуначки отпор српских бораца, која је током 1994. године изгубила јако мало територија а много више одбранила. Са планинских положаја на југу и југозападу су војници Мехмеда Алагића могли само да посматрају зграде Србобрана, али не и да помјере Србе са доминантних висова сјеверозападно и сјевероисточно изнад града као и из самог града.