Strani

уторак, 29. јануар 2019.

Сребреничко ратиште 1992-1993.


Град Сребреница.


Сребреница, градић у Подрињу, познат још од римских времена, када се звао Аргентум. Од давнина знана по сребру, међутим до 20. вијека сребрни рудници су одавно престали да раде, остављајући граду само име племенитог метала.


Почетком 1992. вође муслиманских и српских заједница у граду су заједнички настојале да одрже нормално и мирно окружење. Међутим, радикални представници СДА и локални огранак ''Патриотске лиге'' формирали су почетком априла оружани одред, који је требао да примјени политику сарајевске владе и у Сребреници. Ови непријатељски кораци према Србима довели су до погоршања етничке климе у граду.

Дана 18. априла, српска ТО и добровољци под командом председника локалне СДС- Горана Зекића, преузели су Сребреницу под своју контролу. Томе је претходио ултиматум упућен муслиманском становништву, да преда сво оружје. Наравно, чланови Патриотске лиге су га игнорисали и повукли ​​у планине. Придружило им се више стотина људи.
Муслиманске снаге које су се повукле из града покренуле су герилски рат на главним путевима који су водили према Сребреници. Њима је командовао Насер Орић, полицајац из села Поточари, за којег се причало да је неко вријеме служио као тјелохранитељ Слободана Милошевића.
8. маја Горан Зекић је убијен у заседи. Искористивши тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и били збуњени, Орић је вратио град под контролу муслимана током дана. Већина Срба је у паници побјегла у оближњи Братунац.

Током љета, муслиманске снаге у Сребреници бројале су око 5.500 људи, подијељених у три бригаде. У почетку, само половина њих била је наоружана аутоматима, остали су имали ловачке пушке или уопште нису били наоружани. Ситуација је почела да се мјења током љета и јесени, када су након неколико разарајућих напада на сусједна српска села, допунили свој војни арсенал.

У нападима су војници под командом Орића, били у пратњи стотина избјеглица с торбама и ранцима, који су добили надимак "Торбари". Након што су муслимански војници заузели српска села и покупили све што је потребно за живот. "Торбари" који су по правилу, били наоружани сјекирама, ножевима, вилама (ријетко ко је имао пиштољ) су немилосрдно довршили рањене, клали жене, дјецу, старце - оне који нису успјели да побјегну.

Муслиманске јединице из Сребренице су 26. септембра заузеле село Подравно, 15-20км југоисточно од Милића, у близини рудника боксита. У току битке, 27 војника ВРС је убијено, а исто толико цивила је брутално убијено од стране ''торбара''. 
Након пада Подравне, Орић је сада могао да се уједини са малом муслиманском енклавом око мјеста Жепе, којом је командовао Авдо Палић.

У октобру су муслимани Сребренице спалили неколико српских села на обали Дрине, 10-15 км сјеверно од Скелана, а у децембру неколико српских села 10 км југоисточно од Братунца. Током ове акције убијено је више од 50 Срба, од којих су већина били цивили. 1. Братуначка бригада ВРС и батаљон ''Скелани'' били су немоћни да предузму било шта ефикасно у заустављању Орићевог крвавог пира.

Крајем децембра 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице покренуле су снажну офанзиву у циљу повезивања са енклавом Церска-Каменица, 15–20 км сјеверозападно. Да би се то остварило, одреди Насера ​​Орића морали су да контролишу пут Коњевић Поље - Братунац.

Муслиманске снаге су бројале 5.500 бораца у три бригаде. Супроставило се јим је око 2.000 бораца Дринског корпуса ВРС-а: 1. Братуначка лака пјешадијска бригада која је покривала југ Братунца и батаљон Скелани, југоисточно од Сребренице. "Западни фронт" према муслиманској енклави држале су јединице 1. Бирчанске бригаде (1.000 људи).

Орић је извршио пробни напад 14. и 15. децембра. Његов циљ је било заузимање три српска села источно од Братунца: Вољарице, Бјеловац и Сикирић. Током ове акције, 63 српска цивила су погинула. Привремено је прекинуто снабдијевање Братунца.

Главни напад АРБиХ почео је 24. децембра, директно на аутопут Братунац-Коњевић Поље и српска села која су се налазила на том потезу. Муслимани су брзо прекинули везу између села Кравица и Братунац али Кравица је остала у српским рукама повезана уским коридором са дијеловима ВРС-а код Дрињача. Муслимани су заузели и важне планинске висове (500-700м) на планини Глогова, који доминирају тереном 10 км сјеверозападно од Братунца.


Ратна 1993.


Почетком јануара, стекао се утисак да је непријатељски напад исцрпљен, међутим право на православни Божић 7. јануара 1993. усљедио је неочекивани напад на село Кравица, и посљедњи фрагмент аутопута који је повезивао село са осталим српским територијама.

У селу није било јединица ВРС, мјештани су сами формирали милицију и ископали ровове око Кравице. Ујутро 7. јануара, на највећи православни празник, на околним брдима је примијећен покрет муслиманских трупа. Напад је почео изненада - готово са свих страна: три стотине муслиманских војника, од којих је већина била у бијелој камуфлажи, вичући "Аллах Акбар!", слило се у Кравицу. Сељани су заузимали одбрану, али снаге су биле неједнаке и у подне Орићеви разбојници су заузели село. Већина становника успјела је да побјегне из окружења, 30 људи је погинуло. Муслимани су узели стоку, спалили куће и цркву. Тијела мртвих људи су дуго остала непокопана.

Орићеви милитанти, након покоља,
позирају у попаљеној Кравици 7.1.1993.


Док је један дио муслиманског одреда наставио пљачкати и спаљивати Кравицу, други је убрзо кренуо аутопутом и придружио се одреду Ферида Хоџића из енклаве Церска-Каменица. Тако је постигнут циљ Насера Орића - двије енклаве су се спојиле у једну, формирајући велику територију под контролом АРБиХ.

Насер Орић у походу на српска села.
Дана 16. јануара, јединице АРБиХ, под командом Орића, напале су подручје села Скелани, 25 км југоисточно од Сребренице, на граници са Србијом. Док су људи из села покушавали да организују отпор, жене, старци и дјеца су јурнули до моста преко Дрине. Муслимани су отворили митраљеску паљбу по избеглицама са сусједњих висова. Тог дана, 65 људи је убијено у Скеланима (већина је покушавала да пређе мост), 165 је повриђено, 30 су заробили милитанти Орића. Више од двије трећине погинулих и рањених су жене, дјеца и стари људи. Неколико дјеце се утопило док су покушавали препливати Дрину.

Стигавши до лијеве обале граничне ријеке, муслимани су почели пуцати на брану Перућац и град Бајина Башта и Љубовија са минобацачима, који се налазе на обали Дрине насупрот Скелана. Агресија босанских муслимана на Србију и пријетња геноцидом над становницима Скеланске заједнице присилили су Војску Југославије да интервенише у току догађаја.

Хитно је распоређена Оперативна група за Дрину, која је окупила Скелански батаљон ВРС-а, југословенске граничаре и јединице за одржавање из Ужица, које су ускоро појачане јединицама 95. Моторизованог заштитног пука и 2. Моторизоване бригаде ВУ. Напад муслимана је одбијен, али су јединице Орића биле на висовима који доминирају подручјем, држећи лијеву и десну обалу Дрине под ватром из Скелана. Срби из Републике Српске, заједно са југословенском командом, почели су да припремају контра-напад.

20. јануара, борци ВРС и ВУ провели су заједничку операцију ослобађања доминантних висова, 12 км сјеверозападно од Скелана.

Битке са милитантима Насера ​​Орића биле су жестоке. Војни губици српске стране за неколико дана борби износили су 30 погинулих и 100 рањених.

Крајем јануара ВРС је почела распоређивати додатне снаге у подручју Братунац-Скелани. Генералштаб је брзо развио план за контранапад и елиминацију цијеле муслиманске енклаве у окупираном дијелу Подриња.

26. јануара муслимани су бачени 5км од Скелана, а 30. јануара су протјерани са планине Езеро (818м). Након тога је дошло до затишја, српска војска је заузела почетне позиције и припремала контра напад за ослобођење окупираних села.

Та акција ослобађања је названа - Операција ''Церска 93''




Нема коментара:

Постави коментар