Операција ''Церска 93'' (сребреничко ратиште).

''Враћање Бадњака у Подриње''
Српски борци у ослобођеној Кравици, јануар 1993.

За припрему операције ослобађања Подриња - ''Церска93'' је преко територије Србије пребачена 1. Бијељинска лака пјешадијска бригада "Пантери", којом је командовао Љубиша Савић "Маузер", у Братунац. Ускоро се очекивао долазак два батаљона 6. Санске бригаде из Босанске Крајине.

Југословенска војска издвојила је за подршку операцији дио војне полиције из 95. Гардијске бригаде и тенковску чету из 2. Моторизоване бригаде, те извиђачко-диверзантску јединицу "Црвене беретке".

''Пантери'' су 1. фебруара, заједно са дијеловима 1. Братуначке бригаде, напали јужно и југоисточно од Братунца. Напад је имао за циљ да се прошири простор око града и ослободи село Вољавица, од кога је зависило снадбијевање воде у град. Артиљерија ВУ подржавала је источну обалу Дрине.

Српска офанзива се сусрела са жестоким отпором АРБиХ.
Дана 10. фебруара, ВРС је заузела важну коту виса Чауша (773м) која доминира изнад Братунца и Поточара. Међутим покушај ослобођења Вољавице није успио.

У исто вријеме, вршена је и операција код Скелана како би се непријатељ удаљио од границе СРЈ и створио велики простор за маневар стационарних трупа. Ударну силу вршиле су ''Црвене беретке'', тенковска чета ВЈ и добровољци Српске Радикалне Странке, подржани артиљеријом 152. Мјешовитог артиљеријског батаљона ВЈ.

Српска команда распоредила је двије своје најелитније јединице на подручје Каменице и Церске: 65. Заштитни пук и новоформирана 1. Гардијска моторизована бригада, са укупно 4.000 бораца. Офанзиву требају да изводе јединице Дринског корпуса ВРС, које окружују енклаву (3.000 бораца). Ватрену подршку пружа 5. Мјешовити артиљеријски пук.

Дана 10. фебруара, 65. Заштитни пук под командом потпуковника Миломира Савчића, напао је сјеверозападни дио муслиманске енклаве у близини Каменице. Истовремено, јединице из 1.Зворничке лаке пјешадијске бригаде нападају са сјевера и истока. Српски борци су полако и пажљиво напредовали, заузимајући непријатељске бокове и користећи артиљерију. Након шест дана борби муслиманске територије су биле одсјечене а јединице АРБиХ су се повукле на југ према Церској.

Истовремено, јединице ''Пантери'' и 1. Братуначка поново су започеле офанзиву на југоисточном предграђу Братунца. Овог пута су разбили непријатељску одбрану и 17. фебруара ослобођена су села Вољавица, Бјеловац и Сикирић на западној обали Дрине. Муслимани су успјели зауставити српски напредак само на Градини и Сасама, на свега седам километара сјевероисточно од Сребренице.

Након десетодневне паузе услиједио је нови српски напад на западни фронт енклаве: 1.Гардијска бригада и 1. Бирчанска лака пјешадијска истовремено су напали Церску са запада и југа и 1.марта село је ослобођено.

Прва Бирчанска бригада у служби народа.

Занимљив инцидент се десио током ослобађања Церске. Тог дана Американци су планирали да из зрака баце хуманитарну помоћ за муслимане у том подручју. Али када су испустили пакете, АРБиХ се већ била повукла, тако да су српски борци умјесто муслиманских добили пакете, по старом правилу ''Не коме је намјењено, него коме је суђено''. 

Дијелови АРБиХ са избјеглицама, су се повукли у мјесто Коњевић Поље, малу равницу која се протезала дуж пута Милићи-Зворник (7 км источно од Церске).

Стање на ратишту:
(Лијево, прије операције: јануар. Десно током операције: март, април).

Пад Церске и Каменице изазвао је нагли пораст активности западних дипломата и мировних снага. Ова активност, наравно, није уочена када су Орићеви борци палили  један за другим српска села у јануару или када су бомбардовали Бајину Башту у Србији.

Дана 5. марта, командант УНПРОФОР-а, генерал Мorillon, стигао је у Сребреницу ради личног упознавања са ситуацијом и преговорима о евакуацији цивилног становништва. 8. марта посетио је Коњевић Поље. У Сребреници, говорећи грађанима, рекао је ријечи које су касније постале познате: "Никада вас нећу напустити". Становници Кравице и Скелана, међутим, нису уживали у таквој привлачној пажњи УН-а.

Морилонова посета и његови покушаји да ријеши евакуацију хиљада избеглица из енклаве присилили су српску команду да суспендује непријатељства. Међутим, у истом тренутку муслимани су упорно тражили рјешење за спашавање енклаве у Подрињу.

Дана 8. марта, командант АРБиХ - Сефер Халиловић наредио је Другом корпусу да покрене офанзиву како би ублажио притисак ВРС на Сребреницу, те да се успостави коридор према енклави. Међутим, акција је завршила без икаквог успјеха.

Командант 2. корпуса АРБиХ, пуковник Анђељко Макар касније се присјетио: 

"Наређено нам је да нападнемо у правцу Сребренице, али у исто вријеме, Срби су напали у Посавини, код Добоја и на Мајевици, а наше наоружане јединице биле су укључене у тешку одбрамбену борбу на Градачцу, Брчком, Тешњу... једноставно није било реално извршити ту наредбу! "

Ипак, да би се подигао морал Орићевих војника, дијелови 3. и 4. Оперативних група 2. Корпуса АРБиХ напали су српске положаје између Кладња и Калесије али, како се и очекивало, наишли су на снажан отпор и заустављени без икаквог помака.

Вријеме које је дала команда ВРС-а за преговарање је завршено. Британски мировњаци су 12. марта брзо напустили Коњевић Поље, а сутрадан су српске трупе започеле офанзиву. Циљ је био заузети Коњевић Поље како би се ослободио пут Братунац -Коњевић Поље - Зворник.

Јединице 65. Заштитног пука те 1. Гардијска мт. бр.  поново су предводиле напад, уз подршку 1. Зворничке бригаде и тенковског батаљона Војске Југославије. Они су напредовали са сјеверозапада. Дјелови Прве Братуначке, "Пантери" и 6. Санске су напредовали са југоистока, доводећи Коњевић Поље у ​​окружење. Након три дана борби, обрана АРБиХ јужно од аутопута Братунац-Коњевићи била је потпуно сломљена. Ослобођени су Кравица, Глогова и већина српских села на путу.

Одмах након тога, српска команда је узела недељну одмора, током које је 65.Заштитни пук и 1. Гардијска бригада распоређивали своје снаге на југоисточном фронту, у подручју Скелана. Одатле је планирано да се на Сребреницу изврши одлучујући ударац.
Док је трајало затишје, ВРС је дозволила УН-у да евакуише рањене из енклаве хеликоптерима и пропусти неколико мировних конвоја у Сребреницу, који су испоручивали хуманитарну помоћ и одводили дио избјеглица.

Српске снаге концентрисане на подручју Скелана уједињене су у једну тактичку групу. 65. Заштитни пук је ојачан малим одредом бораца 63. Ваздухопловне бригаде ВЈ.Српске снаге напале су центар муслиманске енклаве дуж магистралног пута Скелани-Сребреница. 1.Гардијска моторизована бригада напредовала је на десном боку 65. Заштитни пук па долази на источну периферију града.

Из правца Братунца, офанзиву на Сребреницу су вршиле 1. Бјељинска пјешадијска бригада "Пантери", одред шешељевих добровољаца и "Црвене беретке"
Са циљем да заузму подручје рудника Сасе и мјеста Залужје, сјевероисточно од Сребренице.

Офанзиву су подржали два артиљеријска батаљона ВУ: један из подручја Љубовије, други са платоа Таре, те подручја бране Перућац.

Српска офанзива на Сребреницу почела је 20. марта. Напредовање је водио лично генерал Младић. Дана 22. марта, ВРС је заузела утврђено муслиманско упориште  Крагљивода, 5 км од Језера. Офанзива је настављена без паузе. Дана 24. марта, 65. Заштитни пук и падобранци 63. бригаде ВУ заузели су велику исламску базу у селу Осмаче, која се налази на 900 метара висине и која доминира путем Скелани-Сребреница.

Српска младост у Скеланима 1993.

Након пада Осмача, Орић је имао само још линију одбране не источним прилазима Сребренице - индустријску зону Зелени Јадар. Падом Зеленог Јадра, пала би и Сребреница. Због тога је Орић окупио ударну песницу најобученијих бораца и након крваве ноћне борбе ВРС се укопала на два километра источно од Зеленог Јадра. У војној акцији дошло је до кратке паузе. Линија фронта је привремено обустављена на 5км сјевероисточно и 7км источно и југоисточно од Сребренице.

Искористивши затишје у борбама, УН је обе стране присилила да потпишу "хуманитарно примирје" које је ступило на снагу 28. марта, током којег су мировњаци покушали да евакуишу хиљаде избеглица окупљених у Сребреници. Међутим, њиховим напорима се супроставила сарајевска влада на челу са Изетбеговићем јер је вјеровала да ће евакуацијом бити спроведено етничко чишћење муслимана у Подрињу. Српска страна је покушала да употреби представнике УН-а да убједи Орића на предају и евакуацију.
Представник на разговорима из Главног штаба ВРС-а, пуковник Драгутин Илић, замолио је дипломату Јоse Mendiluce-a да ARБиХ у Сребреници пренесе, да ако се не предају, град ће бити војно заузет у року од два дана.

1. априла, ВРС је наставила операцију, са снажном артиљеријском припремом. Поготово 3. априла настављени су притисци у правцу села Скендеровићи те Зелени Јадар. Неколико дана српски борци су успјели држати индустриску зону у Зеленом Јадру под својом контролом али већ 7.априла су се морали повући.

Током наредних седмица дошло је до жестоких битака на прилазима Сребренице, током којих су српске трупе пробиле посљедњу линију одбране АРБиХ.
Дана 14. априла, Главни штаб ВРС-а објавио је податке о жртвама - за 12-13 дана, они су износили 43 погинулих и 71 рањених.

Преокрет у операцији догодио се 15. априла, када је муслиманска одбрана пробијена. ''Пантери''су ослободили село Залужје, а 1. Гардијска бригада заузела је вис Кварац (1.087м) и Прибичевац (800 м), 3 км источно од Сребренице. Истог дана 65. Заштитни пук ушао је у Зелени Јадар, и ако су се тешке борбе наставиле 16. и 17. априла.

Уочи пробоја одбране у најважнијим областима, Насер Орић је схватио да се Сребреница не може задржати. Представник УН-а у граду, Louis Gentile, се сјећа: "Командир ми је рекао да су се одлучили за предају. Рекао је да гранатирање центра града није имало никаквог утјецаја на то, али је обрамбена линија била на рубу колапса. Изгледао је све исцрпљено и очајно..."

УН је почео да активно тјера Србе да направе примирје са исламистима. Штавише, међународни преговарачи категорички су одбили да то признају као "предају" муслимана.

16. априла, Савет безбедности УН прогласио је Сребреницу "зоном безбједности". Срби нису имали другог избора него да се сложе са увођењем канадских "плавих шљемова" у Сребреницу, који би требали да разоружају Орићеве милитанте. Обе стране су се 17. априла сложиле да ће примирје ступити на снагу наредног дана.

Интервенција свјетске заједнице, која је још једном пожурила да "спаси" муслиманску АРБиХ од пораза, те која није дозволила да Срби побједе и заврше операцију ослобађања града, почела је да утиче идућег дана након што је "примирје" ступило на снагу. Охрабрени муслимани отворили су ураганску ватру на српске положаје, убивши неколико војника ВРС-а.

Канадски мировњаци су ускоро стигли у град, али услов потпуног разоружања јединица Орића није испуњен: муслимани су одустали од великог броја углавном неисправног оружја, што уопште није утјецало на њихове борбене способности.

Сада, под заштитом УН-ове "сигурносне зоне", Насер Орић се могао осјећати угодно још двије године. Још двије године Срби су требали толерирати нападе муслиманских трупа  на околна села, а мирно муслиманско становништво Сребренице било је у апсолутном безакоњу Орића и његове пратње.


Борбе за енклаву Жепе 1993. 


Почетком маја српска команда се фокусирала на малу муслиманску енклаву око града Жепе, јужно од Сребренице. До краја марта, Жепа је била дио енклаве са Сребреницом, али је током офанзиве ВРС-а пресјечен коридор између Сребренице и Жепе.

Ликвидација енкаве би доприњела консолидацију српских територија у Подрињу. Била је у питању и безбједност штаба ВРС-а у Хан Пијеску којег су током кампање 1992. године муслимани из Жепе у више наврата покушавали да угрозе.

Енклаву је бранила 6. Жепачка јуришна бригада, која је имала 2.000 људи, под командом Авде Палића. За напад на Жепу, ВРС је формирала одред од 2.000 бораца који су окупили батаљон Прве гардијске моторизоване, 2. Романијске моторизоване и 1. Подрињске лаке пјешадијске бригаде. Операцију је водио потпуковник Радислав Крстић, а затим командант 2. Романијске моторизоване бригаде.

Систематско гранатирање Жепе почело је крајем марта. ВРС је 3-4 априла напала из два смјера: југозападни правац енклаве, који је дјеловао директно према Жепи и сјеверозападни, напредујући дуж неколико путева који су водили у енклаву.

Користећи услове тог подручја, муслимани су сузбили нападе ВРС на три дана. Дана 7. маја, муслиманска одбрана је пала, али је за исцрпљене српске јединице био потребан кратак одмор. Управо у овом тренутку, војно-политичко руководство Жепе вриштало је за помоћ свјетској заједници. Уједињене нације су брзо прогласиле Жепу за (као и Сребреницу, мало раније) "зону безбједности".

Генерал Младић се 8. маја сложио да распореди контингент УН-а у енклави. Срби су још једном вјеровали обећањима мировњака да ће муслимански гарнизон бити разоружан а Жепа демилитаризована. Као и у случају Сребренице, све је то остало само на папиру.