Озренско - возућко ратиште 92-95. (1/2)

 

Возућани на бранику Отаџбине.

Подручје планине Озрен са широм околином, је дефинитивно било једно од најтежих и најкрвавијих ратишта у распаду Југославије. Другим ријечима, Озрен је сам по себи био један цијели фронт, који никада није мировао. Окружен бројнијим непријатељским снагама. Због свог географског и стратешког положаја био је трн у оку непријатељу током читавог рата.

Већ у априлу 1992. простор Озрена се нашао у окружењу a ратна дејства су се смењивала као по траци. Посебни осврт дајемо 1994. години у којој се битке посебно распламсавају, али свакако прве двије године су такође биле кључне за одбрану овог подруча. Све догађаје, можете прочитати у књиги: https://vprsizosbih.weebly.com/uploads/2/5/6/3/25636873/bitka-za-vozucu-nenad-cvjetkovic.pdf

Озрен 1994.

Муслимански војни врх је дошао на идеју о амбициозној операцији на планинском ланцу Озрена, којег су контролисали Срби и који је дубоко улазио у територију муслиманског дијела БиХ.

Циљ напада био је магистрални пут Зеница-Тузла, који је пролазио кроз српско мјесто Возућа. Пут је био изузетно важан за комуникацију 3. и 2. корпуса АРБиХ - савладавањем истог значајно би се смањио трансфер муслиманских трупа и војног терета између средње и сјеверне Босне.

Основна идеја предстојеће офанзиве била је интеракција јединица 2. и 3. корпуса, које су истовременим нападом са истока и запада, требале да одсјеку јужни врх озренске избочине заједно са Возућом.

Од правца 3. корпуса дјеловала је Оперативна група „Босна“ под командом пуковника Фадила Хасанагића. Њен задатак је био да нападне са положаја на источној обали ријеке Босне у правцу југоистока, долином ријеке Криваје, у најужем дијелу српске енклаве.

Предњи дио дуж западне границе Озрена, у области источно од Завидовића, контролисале су 318. Завидовићка и 309. Какањска брдска бригада. За офанзиву је укључен одред Ел Муџахид, 7. муслиманске бригаде, те 311., 320., 330. лака и 303. и 314. брдска бригаде. Такође, за учешће у нападу на Возућу у редове 3. корпуса пребачени су 3. извиђачко-диверзантски батаљон и 120. "ослободилачка" бригада „Црни лабудови”. Укупно су снаге ОГ Босна прије почетка операције бројале 12.000 људи. Генерално руководство вршио је командант 3. корпуса АРБиХ, бригадни генерал Сакиб Махмуљин.

Од стране 2. корпуса, у напад на Возућу учествовала је 6. оперативна група. Такође, под непосредним надзором команданта корпуса, бригадног генерала Хазима Шадића и његовог штаба. 6. ОГ је требала да нападне из рејона Бановића, преко планине Вијенац, села Сеона и Лозна, а затим се састане са јединицама 3. корпуса.

Поред јединица 119. бановићке брдске бригаде, које су обично држале фронт према Возући са истока, 6. ОГ је појачана 212. и 251. "ослободилачком" бригадом, као и посебним јединицама 211. "ослободилачке" 210. и 117. брдске и из три тузланске бригаде. Укупна снага пред офанзиву износила је око 11.000 људи.

Јединице ВРС на Озрену биле су у саставу 6. тактичке групе „Озрен“, под командом мајора Милована Станковића. 6. ТГ је била у саставу 9. оперативне групе „Добој“ 1. Крајишког корпуса, којом је командовао пуковник Владимир Арсић.

У састав 6. ТГ „Озрен“ улазило је шест лаких пјешадијских бригада: 1., 2., 3., 4. озренска, 1. Вучијачка и  мањи дио 1. крњинске бригаде. Тактичку групу подржавале су јединице 2. тенковске бригаде и 1. мјешовитог артиљеријског пука.

Читаву прилично проширену линију фронта јужно од Озренске избочине браниле су јединице 1. Вучијачке бригаде (у рејону Подсијелова), 4. Озренске бригаде (Возућа) и 2. Озренске бригаде (северозападно од Бановића). Све ове српске снаге бројале су само 2.500 људи. Мајор Станковић је имао на располагању врло ограничену резерву од 1.000 војника.

Да би припремили што боље полазне положаје за велику офанзиву на Озрен, муслимани су у априлу и мају извели операцију под називом „Прољеће 94“, чији је циљ био вис Вијенца (619 м), 10 км. северозападно од Бановића.

Јединице АРБиХ су 12. априла у 40-минутној борби заузеле прилазе висовима. Срби то нису схватили озбиљно и за мјесец дана су озбиљно платили свој немар. Муслимани су 11. маја великим снагама напали Вијенац, изненадивши Србе. Овога пута подршку 212. "ослободилачкој" бригади дале су јединице 117. лукавичке и 119. бановићке бригаде. У бици за Вијенац, изгубили смо 21 војника а 70 је заробљено. 

Наравно, заузимање Вијенца уопште није значило да су српски положаји на Озрену озбиљно уздрмани. Ипак, ова муслиманска побједа је била толико преувеличана пропагандом да је много мјесеци дјеловала инспиративно на борце АРБиХ.

АРБиХ је 18. јуна започела своју генералну офанзиву на Озрен. Већ првог дана, обе муслиманске оперативне групе пробиле су мале, проширене српске баријере и појуриле унапред планираним правцима. 19. јуна почео је егзодус српских избеглица са подручја муслиманске инвазије - више од 1.000 људи напустило је своје домове.

Највећи успех постигла је ОГ „Босна“ која је до 24. јуна заузела шест српских села источно од Завидовића потиснувши 1. Вучијачку бригаду ВРС неколико километара на исток. Т такође потиснуте су јединице 2. и 4. озренске бригаде на запад.

До 26. јуна остало је само три километра између Оперативних група АРБиХ. 4. озренска бригада ВРС била је практично одсјечена од главних снага у Возући. Муслиманске диверзантске групе лутале су по периферији града, ширећи панику међу цивилима. Међутим, у офанзиви исламиста дошло је и до првог застоја: јединице 3. озренске бригаде нису дозволиле јединицама ОГ „Босна“ да развију успех на северозападном правцу.

Застава бораца четврте озренске бригаде у Возући 1994.

Ситуација на Озрену, која је пријетила да прерасте у катастрофу, уздрмала је јавност Републике Српске. Команда ВРС је предузела хитне мјере: из састава 1. Крајишког корпуса на Озрен су пребачена два батаљона 27. дервентске моторизоване бригаде, дијелови 1. батаљона војне полиције, 1. извиђачко-диверзантске чете, јуришни одред „Вукови са Вучијака”, 9. извиђачка чета и 9. батаљон војне полиције из састава ОГ Добој – укупно 1.750 људи. Источнобосански корпус послао је своје борбено прекаљене ветеране – 1. бијељинску лаку пјешадијску бригаду „Пантери“ (1.000 војника), коју је предводио њен командант мајор Љубиша Савић „Маузер“.

Дана 26. јуна стигло је појачање 1. Крајишког корпуса, заједно са јединицама ТГ „Озрен“, заустављено је напредовање муслиманских група и наметнуте су им позиционе борбе. Гарда Пантери је 28. јуна ушла у борбу у покрету, задавши снажан ударац лијевом боку ОГ Босна, у рејону Хајдаревића. Већ 1. јула над јединицама ОГ Босна надвила се веома озбиљна опасност од опкољавања: под тучом граната и мина и сталним нападима свјежих српских снага, муслимански борци су почели да се повлаче, што је убрзо прерасло у масовни панични бијег. На источном сектору фронта, енергизиране јединице ТГ „Озрен“ кренуле су у контраофанзиву. До 5. јула, обе муслиманске групе су враћене на своје првобитне положаје.

Пажљиво планирана муслиманска офанзива против Возуће доживјела је потпуни крах. Пораз је био тежак: убијено је или рањено око 1.500 војника АРБиХ. Ова битка је добила широк одјек у страним медијима (на главној страници Вашингтон поста се тих дана појавио чланак о великом поразу муслиманске војске).

Битка за Возућу открила је снаге и слабости ВРС-а и АРБиХ, које су посебно биле евидентне у кампањи 1994. године, у којој је војска босанских муслимана већ била потпуно конкурентна борбена снага. Надмоћ АРБиХ у дјеловању диверзантских јединица била је очигледна. Баш као и немогућност (у то вријеме) да се координирају истовремене акције великих војних група. Све већа опасност за ВРС представљао је слаб командни кадар на нивоу батаљона и чете. Дисциплина је била лоша. Истовремено, српски кадровски и организациони рад на нивоу Оперативне групе – корпуса био је беспрекоран. Брз, добро изведен трансфер елитних јединица на Озрен је добар примјер за то. ВРС је наставила да паметно користи своју артиљеријску надмоћ, наносећи АРБиХ огромне губитке у људству. Међутим, зависност „обичних“ формација српске војске од елитних јединица, био је веома лош за укупну борбену ефикасност ВРС. Јер елитних једноставно није било довољно.

Зависност слабих српских јединица Тактичке групе Озрен од елитног појачања била је евидентна већ у новембру, када је АРБиХ покренула ограничене офанзивне операције на правац Возуће. 

Напредовање муслимана је брзо заустављено, али без подршке елитних јединица распоређених у том тренутку код Теслића, Добоја и Бихаћа, озренски Срби нису могли да поврате изгубљене територије. Новембарски напад био је својеврсна проба за сценарио који је услиједио након успјешне офанзиве АРБиХ на Озрен у септембру 1995. године, када су све главне снаге 1. Крајишког корпуса истовремено одбијале нападе на свим фронтовима у Крајини.