Хрватско - муслимански рат 93' 2/2.

Хрватске избјеглице, на слободној српској територији, избјегле пред офанзивом АРБиХ.

Команда 2. корпуса АРБиХ почела је да врши притисак на структуре ХВО у Варешу, захтјевајући њихов премештај из Оперативне зоне ХВО Централна Босна у 2. корпус муслиманске војске. Подсјећања ради, сличне акције су се догодиле и у другим дјеловима земље гдје су муслиманске снаге војно преовладавале, при чему су 108. и 110. бригада ХВО пребачене и укључене у исти 2. корпус.

Муслимани су захтјевали признање безусловне политичке и војне власти Сарајева. Хрвати из Вареша покушали су да постигну дипломатски компромис са Сарајевом, тврдећи да су изоловани од копна од стране босанско-хрватске државе Херцег-Босне. Међутим, географски положај њихове енклаве и етнички састав целог региона остављали су им мале шансе да одрже статус кво.

У октобру, ситуација у Варешу је почела да се погоршава катастрофалном брзином. Средином мјесеца, Ивица Рајић, командант Друге оперативне групе Команде за специјалне операције ХВО-а, стигао је у град из Кисељака. Као заговорник тврдокорних мјера, Рајић је, заједно са групом наоружаних хрватских екстремиста, извео војни пуч у Варешу. Градоначелник, начелник полиције и њихове присталице су ухапшени и протјерани из заједнице. Рајић је именовао свог поверљивог човјека из Кисељака, Крешимира Божића, за команданта Бобовачке бригаде. Убрзо након ових догађаја, већина муслимана је побјегла из енклаве на југ у село Дубравина како би избегли угњетавање.

Треба напоменути да су неколико дана прије „пуча“ у Варешу, муслимани започели нападе на енклаву. Три бригаде АРБиХ су биле распоређене у операцију. 19. октобра, муслимани су заузели село Ратањ, на пола пута између Какња и Вареша. 21. октобра, јединице АРБиХ су окупирале хрватско село Котјари, 10 километара југозападно од Вареша. Током овог напада, три војника ХВО су убијена, а становништво је протерано из својих домова. Муслиманско заузимање Котјара послужило је као индиректан изговор за Рајићев „пуч“.

Хрвати су били веома свјесни предстојеће пропасти своје ситуације – пад Вареша је био широко прихваћен као готов у наредних неколико дана. Сходно томе, команда ХВО-а је планирала повлачење на исток, према Србима. Колико се сјећамо, нешто слично се догодило у јуну код Травника.

Јужно од планиране руте повлачења налазило се муслиманско село Ступни До. Муслиманске оружане снаге стациониране тамо могле би значајно да отежају повлачење бораца ХВО-а и цивила. Рајић је одлучио да нападне Ступни До.

У зору 23. октобра, јединице ХВО-а, уз подршку хаубичке ватре, покренуле су изненадни напад на муслиманско село. У том тренутку, присутно је било само 39 војника, од којих је већина преспавала напад и била потпуно затечена неспремна. Неки цивили су успели да побјегну, али за оне који су остали, дан се претворио у праву ноћну мору: Хрвати су динамитом дигли у ваздух сваку кућу на коју су наишли, убијајући све што се помјерало.

Неколико сати након што су Хрвати заузели Ступни До, стигла је група мировњака УН, али им је улазак забрањен – на свим улазима су постављени контролни пунктови са строгим наређењима: „Не пуштајте никога!“ Упркос протестима, особљу УН је забрањен улазак у Ступни До више од једног дана, током којих су Хрвати били заузети брисањем доказа о злочинима. Када је војна полиција УНПРОФОР-а коначно ушла у разорено село 26. октобра, пронашла је 23 цивилна тјела. Тјела још десетина никада нису пронађена. Педесет две куће су сравњене са земљом, а друге су озбиљно оштећене у пожарима.

Дана 27. октобра, на конференцији за новинаре, начелник штаба УНПРОФОР-а, бригадир Ангус Ремзи, изјавио је да је „ово урадила Бобовачка бригада под командом Крешимира Божића... Али ово нису војници – то је олош ако су могли да ураде овако нешто“.

Бобовачка бригада није била једина снага укључена у напад на Ступни До. За ову операцију, Ивица Рајић је ангажовао специјалну јединицу Матурице, са сједиштем у Варешу, о којој се до данас мало зна.

Посљедњих дана октобра, на улицама Вареша владали су насиље и анархија: сви муслимани су протјерани, њихова имовина опљачкана, а домови запаљени од стране њихових хрватских комшија. Сто десет престрављених муслимана окупило се око оклопних транспортера шведског контингента УН. 

У ноћи 3. новембра стигла је вјест да се јединице АРБиХ приближавају граду. Хрвати су брзо утоварили своје ствари и брзо, уредно, напустили град. У зору 3. новембра, муслиманске трупе су ушле у Вареш из два правца без испаљеног метка: 7. муслиманска бригада (3. корпус) са запада, а снаге 2. корпуса са сјевера. Јединице 6. корпуса такође су учествовале у ликвидацији хрватске енклаве.

Током наредних неколико дана, пијани „ослободиоци“ су лутали улицама Вареша, пљачкајући преосталу имовину коју су Хрвати напустили. Хиљаде хрватских избеглица стигло је до Кисељака, док су се други, заједно са јединицама ХВО-а, склонили у мјесто Достанско, 4 километра југоисточно од Вареша. Ово је био посљедњи дио територије, величине 2 квадратна километра, који су контролисали Хрвати у овом дјелу Босне. Југоисточна граница енклаве Достанско граничила се са Републиком Српском, са којом су босански Хрвати у то вријеме имали готово савезништво.

Након низа пораза од муслимана током љета и веома тешке јесени за ХВО, која је кулминирала губитком Вареша, Загреб је почео да тражи нову замјену за команданта оружаних снага босанских Хрвата. 9. новембра, судбоносног дана када је хрватски тенк уништио Стари мост, Анте Росо је постао нови командант ХВО-а. Његови претходници били су Миливоје Петковић, који је смјењен са дужности 24. јула након пораза ХВО-а у централној Босни, и генерал-мајор Слободан Праљак, који је подједнако неуспјешно водио ХВО наредна четири мјесеца. Загребу је био потребан неко ко је способан да преокрене ситуацију у Босни у корист Хрвата.

Након именовања, Анте Росо је постао све активнији, и до 12. новембра, босански Хрвати су покренули контраофанзиву у области Кисељака. 12-13. новембра, јединице АРБиХ су потиснуте 5 километара западно од енклаве у области Читоње-Баковићи. Срби су подржали офанзиву ХВО јаком артиљеријском ватром.

Јединице ХВО су стигле до предграђа Фојнице, али су наишле на одлучност муслимана да бране град. Губитак Фојнице би значио враћање хрватске енклаве у њене некадашње границе, што би још једном довело до тога да муслимани изгубе контролу над важним комуникационим путевима у централној Босни. Команда ХВО је зауставила офанзиву, задовољна мањим територијалним добицима.

Хрвати су 15. новембра, са гребена Маклен, испалили артиљеријску и ракетну ватру на положаје АРБиХ у Горњем Вакуфу, али су одустали од напада на град. Тако је контраофанзива, коју је брзо организовао нови командант ХВО, завршена минималним добицима који нису ништа променили у укупној стратешкој слици. Једини позитиван ефекат који је постигла био је делимични обнављање морала хрватских војника, који је био нарушен низом пораза.

Крајем новембра и почетком децембра, озбиљне борбе су се водиле само у подручју Прозор-Горњи Вакуф. Борбе су се водиле за подручја дуж кључних путева, укључујући село Пидрис, између Горњег Вакуфа и Јабланице. Муслимани су редовно гранатирали Прозор са висина сјеверно од града, али се ХВО чврсто учврстио у граду.

Муслимани су контролисали аутопут од Горњег Вакуфа сјеверно до Бугојна, док су Хрвати контролисали дио пута од Горњег Вакуфа јужно преко Прозора и југозападно до Дољана под контролом ХВО-а, северозападно од Јабланице коју је окупирала АРБиХ.

Након неуспеле хрватске контраофанзиве, ситуација око Фојнице се стабилизовала. Команда АРБиХ почела је да пребацује додатне снаге у то подручје. Све је указивало на то да муслимани припремају велику офанзиву у другој половини децембра. Елитна 7. муслиманска бригада је такође пребачена у Фојницу из Вареша. Западни војни посматрачи забиљежили су пребацивање приближно 4.000 војника. Били су увјерени да ће енклава Кисељак бити сљедећа мета муслиманског напада посље Вареша. Али муслимани су ударили на другим мјестима...

Јединице АРБиХ су 22. децембра напале хрватске положаје у Лашванској долини из шест праваца. У близини Витеза заузеле су село Крижанчево. Јединице које су напредовале источно од Травника напредовале су само 300 метара, али су преузеле контролу над кључним узвишењем које је доминирало дјелом аутопута западно од града. Муслиманске снаге нису успјеле да постигну више.

Година 1993. завршила се у рату „сви против свих“: Срби су се, након побједа током цијеле године, осећали самопоуздано, док су Хрвати, који су у кампањи изгубили многе градове и села, били очајни. Захваљујући побједама над ХВО, босанско-муслиманска војска је знатно ојачала: до краја 1993. године њен морал је био на рекордно високом нивоу. Пошто су војно исцједили готово све што им је било потребно од Хрвата, муслимани су били жељни да се суоче са својим главним и омраженим непријатељем — српским народом и његовом побједничком војском.

Муслиманско-хрватски сукоб у оквиру Босанског рата и Југословенског грађанског рата може дјеловати апсурдно, јер је муслиманско-хрватски националистички савез прењео пламен рата на босанску територију, а главни покретач ових „савезника“ била је дубоко укорењена мржња према српском народу, која је тињала од Другог светског рата. У суштини, рат између Хрвата и муслимана био је „прерасподела имовине“ – војне имовине – као и жеља исламиста да прошире свој „животни простор“ по сваку цјену. Упркос жестини овог сукоба, у неким деловима Босне, муслиманско-хрватски савез је наставио да делује и опстао је до Дејтонског мира. Понекад је то била присилна покорност појединачних хрватских јединица, које су се нашле потчињене муслиманској команди далеко од својих енклава. У другом случају, „заједнички циљ“ борбе против „српског агресора“, заједничка мржња према српском народу и југословенству, превазишла је међусобне претензије новопечених усташа и исламиста

Бригада ХВО „Краљ Твртко“ стационирана у Сарајеву имала је тешке односе са муслиманском војском током цјелог рата, понекад се налазећи на ивици оружаног сукоба.

Бригада од 1.500 војника била је одговорна за  одбрамбену линију дуж сјеверне обале ријеке Миљацке. Крајем септембра, команда АРБиХ наредила је Хрватима да предају оружје и повуку се у касарне како би борци бригаде могли бити пребачени у 1. корпус муслиманске војске. Командант бригаде је то одбио, и само интервенција исламистичког вође Алије Изетбеговића спријечила је отворени оружани сукоб. Међутим, овај гест муслиманског вође није значио да ће Бригада краља Твртка бити остављена на миру. Једноставно је одлучено да вријеме за одлучну акцију још није дошло. Само мјесец дана касније, док су муслиманске снаге спроводиле операцију Требевић-1 како би неутралисале отворено бандитске елементе међу браниоцима Сарајева, истовремено је спроведена и операција Требевић-2, усмјерена против Бригаде краља Твртка. Њена команда је ухапшена, а сама бригада је разоружана и распуштена. Команда АРБиХ је 6. новембра објавила да ће бивша бригада ХВО „Краљ Твртко“ задржати своје име, али ће добити новог команданта — Неђељка Вераја, хрватског официра лојалног сарајевском режиму. Бригада је постала дио 1. корпуса АРБиХ, задржавши само половину своје првобитне снаге.

Односи између ХВО и АРБиХ били су сасвим другачији у региону Бихаћа. Локална, мала хрватска заједница није представљала „претњу“ муслиманским властима. Хрвати су овде имали своју војну структуру – „Бихаћке регионалне снаге“, које су обухватале само једну бригаду ХВО, 101., која је бројала не више од 500 људи. Оперативно, 101. бригада је и даље била потчињена 5. корпусу АРБиХ – и није могло бити другачије: локални Хрвати су били потпуно зависни од муслимана за снабдјевање, војску и цивилну организацију. 

Најјачи војни савез између муслимана и Хрвата формиран је у Посавини, у сјеверној Босни. Три бригаде ХВО тамо (107. „Градачац“, 108. „Брчко“ и 115. „Зрински“) номинално су биле дио 4. оперативне зоне ХВО „Орашје“, али су у пракси дјеловале као дио АРБиХ.

Као што сам већ написао, у подручју Жепче-Маглај, љета 1993. године, две бригаде ХВО, раздвојене само десет километара, бориле су се на супротним странама барикада, а не једна против друге. То је било потпуно искључено. 111. бригада у Жепчу борила се против муслимана уз подршку тенкова и артиљерије ВРС, док је 110. бригада „Усора“ ратовала против исте ВРС у саставу Оперативне групе „7-Југ“ (касније 37. дивизија) 2. корпуса АРБиХ.

Хрватско - муслимански рат 92' : Почетак 1/2.

ХВО на Старом Мосту, јуни 1992.

Приликом покретања грађанског рата у Босни и Херцеговини, муслимански лидери ни на тренутак нису сумњали у неизбежност сукоба са својим „савезницима“ – босанским Хрватима. Де јуре, босански Хрвати су признавали ауторитет међународно признате владе у Сарајеву, али де факто, на југу земље, имали су своју државу – Херцег-Босну – створену уз благослов Загреба и пратећи политику Туђмана, а не Изетбеговића. „Унитарна, мултиетничка“ Босна, за коју се наводно борила босанска (муслиманска) влада, није постојала, чак ни на територијама које нису биле од интереса за Србе.  

У љето 1992. године, „Хрватска Заједница Херцег-Босна“, као и Република Српска, била је пуноправни, непризнати државни ентитет: 90% етнички хомогена, са једном владајућом странком (босанска верзија ХДЗ-а), сопственим школама, сопственом валутом и сопственим оружаним снагама (ХВО). На челу државе босанских Хрвата био је Мате Бобан, бивши менаџер супермаркета из херцеговачког града Груде. 

Наравно, постојање Херцег-Босне иритирало је муслиманске националисте предвођене Алијом Изетбеговићем, који су свој сан о изградњи исламске државе у срцу Европе крили под маском унитаризма и равноправности народа. Међутим, будући да су у великој мјери зависни од Хрватске, преко чијих је морских лука слато оружје, сарајевска влада је била приморана да рачуна са постојањем хрватског ентитета.

Међутим, у централној Босни, хрватске заједнице су коегзистирале са муслиманским; овдје није постојала етничка хомогеност као у западној Херцеговини, а муслимани су бројчано преовлађивали. У истим тим регионима, у самом центру Босне, још од Титовог доба, налазили су се велики војноиндустријски погони и складишта ЈНА. Муслимани и Хрвати су се борили за контролу над војним објектима у централној Босни. Десило се да су се неки од њих налазили унутар територије хрватских заједница. За муслимане, који су на почетку рата доживљавали озбиљну несташицу оружја и муниције, док су Хрвате и Србе подржавале њихове „метрополитанске државе“, контрола над војним фабрикама централне Босне постала је кључни стратешки циљ. Међутим, то се могло постићи само војно, што је значило оружани сукоб са њиховим „савезником“.

Први сукоби између муслимана и ХВО догодили су се већ у мају 1992. године, на самом почетку босанског рата: борбе су избиле око касарне ЈНА „Каоник“ у Бусовачи, затим око фабрике оружја „Братство“ у Новом Травнику и око складишта Територијалне одбране „Љута“. У јулу су се сукоби око „наслеђа“ ЈНА проширили на Вареш и Витез, где је евакуисана фабрика експлозива, а у хрватској општини Кисељак ХВО је повратио војна складишта од муслимана.   

Средином августа, муслиманско-хрватске тензије су ескалирале и у Сарајеву. Након одбијања српске офанзиве на западно предграђе Отеш, избио је сукоб између ХВО и муслиманских бораца Јуке Празине. Сукоб је ријешен, али су Хрвати више пута оптуживали муслимане да покрећу некоординисане нападе из хрватских одбрамбених зона, након чега су уследили српски контранапади артиљеријом. Такви неспоразуми су на крају ријешени, али су односи између АРБиХ и ХВО у Сарајеву остали напети. 

Сукоб између муслимана и Хрвата ескалирао је у октобру 1992. године. Жестоке борбе између „савезника“ (коначна битка за град Јајце између босанских Срба и муслиманско-хрватских јединица такође се водила истих ових дана) избиле су 19. октобра у Новом Травнику, а сљедећег дана у Витезу. Примирје је потписано у Витезу 22. октобра, али су Хрвати наставили да гранатирају Нови Травник са околних брда. Све се то дешавало у непосредној близини линија фронта против Срба, који су са својих положаја посматрали како њихови противници воде жестоке борбе. 23. октобра постигнут је споразум о примирју у Новом Травнику и околини уз посредовање УНПРОФОР-а.

У том подручју је на неко време завладало затишје. УНПРОФОР је управо раздвојио муслимане и Хрвате у Новом Травнику када су избили још крвавији сукоби 40 километара јужније у граду Прозору. Становништво града од 15.000 људи било је отприлике подједнако подељено између муслимана и Хрвата. Прозор је био стратешки важан за босанске муслимане, јер је био главна рута која је повезивала море и централну Босну, дуж које су пролазили конвоји са оружјем за Изетбеговићеву војску. Постоји неколико верзија догађаја у Прозору. Према једној, пуцњава је почела 23. октобра, у почетку између две мафијашке групе које су се бориле за контролу над трговином бензином. Друга верзија тврди да су војници муслиманске војске били огорчени одбијањем ХВО-а да дозволи пролазак још једног војног конвоја. Друга, и сасвим вероватна, верзија тврди да су муслимани напали снаге ХВО-а у Прозору како би спречили специјалну хрватску јединицу да крене ка Новом Травнику како би помогла сопственим снагама. 

У сваком случају, Прозор је пресјечен линијом фронта у року од неколико сати, а у граду су избиле жестоке уличне борбе. У међувремену, обе стране су терорисале цивиле из супротстављеног табора. Међутим, Хрвате је подржавала артиљеријска ватра из Томиславграда. Након масовне артиљеријске ватре на муслиманска насеља, војници АРБиХ и око 5.000 муслиманских цивила напустили су град тог јутра, остављајући само рушевине.  

У јесен 1992. године, тензије између муслимана и Хрвата ескалирале су у многим босанским градовима са мјешовитим становништвом. Међутим, оружани сукоби, у којима је погинуло око 300 људи на обе стране, догодили су се само у Новом Травнику, Витезу и Прозору. У Мостару, где су све три етничке групе биле заступљене пре рата, Хрвати су остали доминантни након љетњег повлачења Срба. Криза у муслиманско-хрватским односима у октобру 1992. године највише се овдје приближила ивици оружаног сукоба, али није прешла линију. Хрвати су заузели све административне зграде у Мостару, претресли канцеларије СДА, разоружали муслиманске војнике и вршили притисак на муслиманско становништво, присиљавајући их да прате Србе и напусте град.   

Кратак, али крвави грађански рат у муслиманско-хрватском табору крајем 1992. године био је само прелудијум, тест снаге пред озбиљнији сукоб. Упркос миту западних медија о босанским муслиманима као жртвама агресије српских и хрватских националиста, бројне студије и свједочанства, укључујући и она објављена последњих година (1995-2004), пружају двосмислене доказе да су муслимански националисти планирали могући рат против босанских Хрвата неколико мјесеци прије борби у Новом Травнику и Витезу. То потврђује чињеница да је муслиманска страна била агресор, као и каснији ток војних акција, које су готово увек биле офанзивне на муслиманској страни.