Милош Цвјетићанин (1956 - 2019) Лички вук.

Пуковник Милош Цвјетићанин (1956-2019).

Јунак и људина Милош Цветићанин, рођен 9. јануара 1956. године од оца Богдана и мајке Невенке у селу Растовача, општина Кореница у Лици. Одрастао је у Личком Петровом Селу, ожењен је Јованком и имају сина и кћерку. Основну школу завршио је у Личком Петровом Селу, Средњу машинску школу у Земуну, а Војну академију смјер Против-ваздушне одбране у Задру. Завршио је и Генералштабну школу у Београду, као и више стручних курсева.

Обављао је више дужности. међу којима: командир вода и батерије ПВО, наставник у школском центру ПВО, помоћник комаданта ракетног пука за позадину, комадант Дивизиона ПВО, начелник артиљериско ракетних јединица Оклопне бригаде, комадант Бригаде ПВО, помоћник комаданта Новосадског корпуса за логистику и помоћник комаданта овог корпуса за људске ресурсе. 

Био је на дужностима у гарнизонима Ниш, Скопље, Задар, Даниловград, Сремска Митровица и Нови Сад.

У Републици Српској Крајини био је комадант Штаба Територијалне одбране општине Кореница, начелник штаба и командант Кореничке бригаде Посебних јединица милиције и командант Друге гардијске бригаде Корпуса специјалних јединица СВК.

Учестовао је у одбрани Републике Српске Крајине. Предводио је своју бригаду 28. јуна на 1995. године на војној паради '' Видовдан 95' '' у Слуњу.

Цвјетићанин на челу колоне. (Видовданска парада 95').

Цвјетићанин са барјаком (Видовданска парада 95')

У чин пуковника вандредно је унапређен 1995. у Српској Војски Крајине, а исти чин му је додјељен и у Војски Југославије 1997. године. 

Учестовао је у одбрани СР Југославије од НАТО агресије 1999. године.

За миродопске и ратне успјехе ванредно је унапређиван и одликован више пута, похваљиван и награђиван. 

Милош је био енергичан, стасит, правдољубив, позитивно бунтовн и још много тога, јако обожаван као комадант и домаћин.

Пензионисан је 2007. тада се углавном бавио ловом и војним некретнинама. 

Као успјешни спортиста и домаћин био је чести учесник народних игара и побједник неколико косидби, а био је и вођа етно групе Ликоси. 

Побједник косидбе у Рјцу 2018.

Дугогодишњи председник Градског одбора Удружења резервних војних старјешина и ветерана Српске Крајине у Србији.

Након неколико година тешке болести, преминуо је 12. маја 2019. године на ВМА у Београду а сахрањен у Петроварадину уз више стотина ратних сабораца и пријатеља.

Операција ''Церска 93'' (сребреничко ратиште).

''Враћање Бадњака у Подриње''
Српски борци у ослобођеној Кравици, јануар 1993.

За припрему операције ослобађања Подриња - ''Церска93'' је преко територије Србије пребачена 1. Бијељинска лака пјешадијска бригада "Пантери", којом је командовао Љубиша Савић "Маузер", у Братунац. Ускоро се очекивао долазак два батаљона 6. Санске бригаде из Босанске Крајине.

Југословенска војска издвојила је за подршку операцији дио војне полиције из 95. Гардијске бригаде и тенковску чету из 2. Моторизоване бригаде, те извиђачко-диверзантску јединицу "Црвене беретке".

''Пантери'' су 1. фебруара, заједно са дијеловима 1. Братуначке бригаде, напали јужно и југоисточно од Братунца. Напад је имао за циљ да се прошири простор око града и ослободи село Вољавица, од кога је зависило снадбијевање воде у град. Артиљерија ВУ подржавала је источну обалу Дрине.

Српска офанзива се сусрела са жестоким отпором АРБиХ.
Дана 10. фебруара, ВРС је заузела важну коту виса Чауша (773м) која доминира изнад Братунца и Поточара. Међутим покушај ослобођења Вољавице није успио.

У исто вријеме, вршена је и операција код Скелана како би се непријатељ удаљио од границе СРЈ и створио велики простор за маневар стационарних трупа. Ударну силу вршиле су ''Црвене беретке'', тенковска чета ВЈ и добровољци Српске Радикалне Странке, подржани артиљеријом 152. Мјешовитог артиљеријског батаљона ВЈ.

Српска команда распоредила је двије своје најелитније јединице на подручје Каменице и Церске: 65. Заштитни пук и новоформирана 1. Гардијска моторизована бригада, са укупно 4.000 бораца. Офанзиву требају да изводе јединице Дринског корпуса ВРС, које окружују енклаву (3.000 бораца). Ватрену подршку пружа 5. Мјешовити артиљеријски пук.

Дана 10. фебруара, 65. Заштитни пук под командом потпуковника Миломира Савчића, напао је сјеверозападни дио муслиманске енклаве у близини Каменице. Истовремено, јединице из 1.Зворничке лаке пјешадијске бригаде нападају са сјевера и истока. Српски борци су полако и пажљиво напредовали, заузимајући непријатељске бокове и користећи артиљерију. Након шест дана борби муслиманске територије су биле одсјечене а јединице АРБиХ су се повукле на југ према Церској.

Истовремено, јединице ''Пантери'' и 1. Братуначка поново су започеле офанзиву на југоисточном предграђу Братунца. Овог пута су разбили непријатељску одбрану и 17. фебруара ослобођена су села Вољавица, Бјеловац и Сикирић на западној обали Дрине. Муслимани су успјели зауставити српски напредак само на Градини и Сасама, на свега седам километара сјевероисточно од Сребренице.

Након десетодневне паузе услиједио је нови српски напад на западни фронт енклаве: 1.Гардијска бригада и 1. Бирчанска лака пјешадијска истовремено су напали Церску са запада и југа и 1.марта село је ослобођено.

Прва Бирчанска бригада у служби народа.

Занимљив инцидент се десио током ослобађања Церске. Тог дана Американци су планирали да из зрака баце хуманитарну помоћ за муслимане у том подручју. Али када су испустили пакете, АРБиХ се већ била повукла, тако да су српски борци умјесто муслиманских добили пакете, по старом правилу ''Не коме је намјењено, него коме је суђено''. 

Дијелови АРБиХ са избјеглицама, су се повукли у мјесто Коњевић Поље, малу равницу која се протезала дуж пута Милићи-Зворник (7 км источно од Церске).

Стање на ратишту:
(Лијево, прије операције: јануар. Десно током операције: март, април).

Пад Церске и Каменице изазвао је нагли пораст активности западних дипломата и мировних снага. Ова активност, наравно, није уочена када су Орићеви борци палили  један за другим српска села у јануару или када су бомбардовали Бајину Башту у Србији.

Дана 5. марта, командант УНПРОФОР-а, генерал Мorillon, стигао је у Сребреницу ради личног упознавања са ситуацијом и преговорима о евакуацији цивилног становништва. 8. марта посетио је Коњевић Поље. У Сребреници, говорећи грађанима, рекао је ријечи које су касније постале познате: "Никада вас нећу напустити". Становници Кравице и Скелана, међутим, нису уживали у таквој привлачној пажњи УН-а.

Морилонова посета и његови покушаји да ријеши евакуацију хиљада избеглица из енклаве присилили су српску команду да суспендује непријатељства. Међутим, у истом тренутку муслимани су упорно тражили рјешење за спашавање енклаве у Подрињу.

Дана 8. марта, командант АРБиХ - Сефер Халиловић наредио је Другом корпусу да покрене офанзиву како би ублажио притисак ВРС на Сребреницу, те да се успостави коридор према енклави. Међутим, акција је завршила без икаквог успјеха.

Командант 2. корпуса АРБиХ, пуковник Анђељко Макар касније се присјетио: 

"Наређено нам је да нападнемо у правцу Сребренице, али у исто вријеме, Срби су напали у Посавини, код Добоја и на Мајевици, а наше наоружане јединице биле су укључене у тешку одбрамбену борбу на Градачцу, Брчком, Тешњу... једноставно није било реално извршити ту наредбу! "

Ипак, да би се подигао морал Орићевих војника, дијелови 3. и 4. Оперативних група 2. Корпуса АРБиХ напали су српске положаје између Кладња и Калесије али, како се и очекивало, наишли су на снажан отпор и заустављени без икаквог помака.

Вријеме које је дала команда ВРС-а за преговарање је завршено. Британски мировњаци су 12. марта брзо напустили Коњевић Поље, а сутрадан су српске трупе започеле офанзиву. Циљ је био заузети Коњевић Поље како би се ослободио пут Братунац -Коњевић Поље - Зворник.

Јединице 65. Заштитног пука те 1. Гардијска мт. бр.  поново су предводиле напад, уз подршку 1. Зворничке бригаде и тенковског батаљона Војске Југославије. Они су напредовали са сјеверозапада. Дјелови Прве Братуначке, "Пантери" и 6. Санске су напредовали са југоистока, доводећи Коњевић Поље у ​​окружење. Након три дана борби, обрана АРБиХ јужно од аутопута Братунац-Коњевићи била је потпуно сломљена. Ослобођени су Кравица, Глогова и већина српских села на путу.

Одмах након тога, српска команда је узела недељну одмора, током које је 65.Заштитни пук и 1. Гардијска бригада распоређивали своје снаге на југоисточном фронту, у подручју Скелана. Одатле је планирано да се на Сребреницу изврши одлучујући ударац.
Док је трајало затишје, ВРС је дозволила УН-у да евакуише рањене из енклаве хеликоптерима и пропусти неколико мировних конвоја у Сребреницу, који су испоручивали хуманитарну помоћ и одводили дио избјеглица.

Српске снаге концентрисане на подручју Скелана уједињене су у једну тактичку групу. 65. Заштитни пук је ојачан малим одредом бораца 63. Ваздухопловне бригаде ВЈ.Српске снаге напале су центар муслиманске енклаве дуж магистралног пута Скелани-Сребреница. 1.Гардијска моторизована бригада напредовала је на десном боку 65. Заштитни пук па долази на источну периферију града.

Из правца Братунца, офанзиву на Сребреницу су вршиле 1. Бјељинска пјешадијска бригада "Пантери", одред шешељевих добровољаца и "Црвене беретке"
Са циљем да заузму подручје рудника Сасе и мјеста Залужје, сјевероисточно од Сребренице.

Офанзиву су подржали два артиљеријска батаљона ВУ: један из подручја Љубовије, други са платоа Таре, те подручја бране Перућац.

Српска офанзива на Сребреницу почела је 20. марта. Напредовање је водио лично генерал Младић. Дана 22. марта, ВРС је заузела утврђено муслиманско упориште  Крагљивода, 5 км од Језера. Офанзива је настављена без паузе. Дана 24. марта, 65. Заштитни пук и падобранци 63. бригаде ВУ заузели су велику исламску базу у селу Осмаче, која се налази на 900 метара висине и која доминира путем Скелани-Сребреница.

Српска младост у Скеланима 1993.

Након пада Осмача, Орић је имао само још линију одбране не источним прилазима Сребренице - индустријску зону Зелени Јадар. Падом Зеленог Јадра, пала би и Сребреница. Због тога је Орић окупио ударну песницу најобученијих бораца и након крваве ноћне борбе ВРС се укопала на два километра источно од Зеленог Јадра. У војној акцији дошло је до кратке паузе. Линија фронта је привремено обустављена на 5км сјевероисточно и 7км источно и југоисточно од Сребренице.

Искористивши затишје у борбама, УН је обе стране присилила да потпишу "хуманитарно примирје" које је ступило на снагу 28. марта, током којег су мировњаци покушали да евакуишу хиљаде избеглица окупљених у Сребреници. Међутим, њиховим напорима се супроставила сарајевска влада на челу са Изетбеговићем јер је вјеровала да ће евакуацијом бити спроведено етничко чишћење муслимана у Подрињу. Српска страна је покушала да употреби представнике УН-а да убједи Орића на предају и евакуацију.
Представник на разговорима из Главног штаба ВРС-а, пуковник Драгутин Илић, замолио је дипломату Јоse Mendiluce-a да ARБиХ у Сребреници пренесе, да ако се не предају, град ће бити војно заузет у року од два дана.

1. априла, ВРС је наставила операцију, са снажном артиљеријском припремом. Поготово 3. априла настављени су притисци у правцу села Скендеровићи те Зелени Јадар. Неколико дана српски борци су успјели држати индустриску зону у Зеленом Јадру под својом контролом али већ 7.априла су се морали повући.

Током наредних седмица дошло је до жестоких битака на прилазима Сребренице, током којих су српске трупе пробиле посљедњу линију одбране АРБиХ.
Дана 14. априла, Главни штаб ВРС-а објавио је податке о жртвама - за 12-13 дана, они су износили 43 погинулих и 71 рањених.

Преокрет у операцији догодио се 15. априла, када је муслиманска одбрана пробијена. ''Пантери''су ослободили село Залужје, а 1. Гардијска бригада заузела је вис Кварац (1.087м) и Прибичевац (800 м), 3 км источно од Сребренице. Истог дана 65. Заштитни пук ушао је у Зелени Јадар, и ако су се тешке борбе наставиле 16. и 17. априла.

Уочи пробоја одбране у најважнијим областима, Насер Орић је схватио да се Сребреница не може задржати. Представник УН-а у граду, Louis Gentile, се сјећа: "Командир ми је рекао да су се одлучили за предају. Рекао је да гранатирање центра града није имало никаквог утјецаја на то, али је обрамбена линија била на рубу колапса. Изгледао је све исцрпљено и очајно..."

УН је почео да активно тјера Србе да направе примирје са исламистима. Штавише, међународни преговарачи категорички су одбили да то признају као "предају" муслимана.

16. априла, Савет безбедности УН прогласио је Сребреницу "зоном безбједности". Срби нису имали другог избора него да се сложе са увођењем канадских "плавих шљемова" у Сребреницу, који би требали да разоружају Орићеве милитанте. Обе стране су се 17. априла сложиле да ће примирје ступити на снагу наредног дана.

Интервенција свјетске заједнице, која је још једном пожурила да "спаси" муслиманску АРБиХ од пораза, те која није дозволила да Срби побједе и заврше операцију ослобађања града, почела је да утиче идућег дана након што је "примирје" ступило на снагу. Охрабрени муслимани отворили су ураганску ватру на српске положаје, убивши неколико војника ВРС-а.

Канадски мировњаци су ускоро стигли у град, али услов потпуног разоружања јединица Орића није испуњен: муслимани су одустали од великог броја углавном неисправног оружја, што уопште није утјецало на њихове борбене способности.

Сада, под заштитом УН-ове "сигурносне зоне", Насер Орић се могао осјећати угодно још двије године. Још двије године Срби су требали толерирати нападе муслиманских трупа  на околна села, а мирно муслиманско становништво Сребренице било је у апсолутном безакоњу Орића и његове пратње.


Борбе за енклаву Жепе 1993. 


Почетком маја српска команда се фокусирала на малу муслиманску енклаву око града Жепе, јужно од Сребренице. До краја марта, Жепа је била дио енклаве са Сребреницом, али је током офанзиве ВРС-а пресјечен коридор између Сребренице и Жепе.

Ликвидација енкаве би доприњела консолидацију српских територија у Подрињу. Била је у питању и безбједност штаба ВРС-а у Хан Пијеску којег су током кампање 1992. године муслимани из Жепе у више наврата покушавали да угрозе.

Енклаву је бранила 6. Жепачка јуришна бригада, која је имала 2.000 људи, под командом Авде Палића. За напад на Жепу, ВРС је формирала одред од 2.000 бораца који су окупили батаљон Прве гардијске моторизоване, 2. Романијске моторизоване и 1. Подрињске лаке пјешадијске бригаде. Операцију је водио потпуковник Радислав Крстић, а затим командант 2. Романијске моторизоване бригаде.

Систематско гранатирање Жепе почело је крајем марта. ВРС је 3-4 априла напала из два смјера: југозападни правац енклаве, који је дјеловао директно према Жепи и сјеверозападни, напредујући дуж неколико путева који су водили у енклаву.

Користећи услове тог подручја, муслимани су сузбили нападе ВРС на три дана. Дана 7. маја, муслиманска одбрана је пала, али је за исцрпљене српске јединице био потребан кратак одмор. Управо у овом тренутку, војно-политичко руководство Жепе вриштало је за помоћ свјетској заједници. Уједињене нације су брзо прогласиле Жепу за (као и Сребреницу, мало раније) "зону безбједности".

Генерал Младић се 8. маја сложио да распореди контингент УН-а у енклави. Срби су још једном вјеровали обећањима мировњака да ће муслимански гарнизон бити разоружан а Жепа демилитаризована. Као и у случају Сребренице, све је то остало само на папиру.

Сребреничко ратиште 1992-1993.

Град Сребреница.

Сребреница, градић у Подрињу, познат још од римских времена, када се звао Аргентум. Од давнина знана по сребру, међутим до 20. вијека сребрни рудници су одавно престали да раде, остављајући граду само име племенитог метала.

Почетком 1992. вође муслиманских и српских заједница у граду су заједнички настојале да одрже нормално и мирно окружење. Међутим, радикални представници СДА и локални огранак ''Патриотске лиге'' формирали су почетком априла оружани одред, који је требао да примјени политику сарајевске владе и у Сребреници. Ови непријатељски кораци према Србима довели су до погоршања етничке климе у граду.

Дана 18. априла, српска ТО и добровољци под командом председника локалне СДС- Горана Зекића, преузели су Сребреницу под своју контролу. Томе је претходио ултиматум упућен муслиманском становништву, да преда сво оружје. Наравно, чланови Патриотске лиге су га игнорисали и повукли ​​у планине. Придружило им се више стотина људи.

Муслиманске снаге које су се повукле из града покренуле су герилски рат на главним путевима који су водили према Сребреници. Њима је командовао Насер Орић, полицајац из села Поточари, за којег се причало да је неко вријеме служио као тјелохранитељ Слободана Милошевића.

8. маја Горан Зекић је убијен у заседи. Искористивши тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и били збуњени, Орић је вратио град под контролу муслимана током дана. Већина Срба је у паници побјегла у оближњи Братунац.

Током љета, муслиманске снаге у Сребреници бројале су око 5.500 људи, подијељених у три бригаде. У почетку, само половина њих била је наоружана аутоматима, остали су имали ловачке пушке или уопште нису били наоружани. Ситуација је почела да се мјења током љета и јесени, када су након неколико разарајућих напада на сусједна српска села, допунили свој војни арсенал.

У нападима су војници под командом Орића, били у пратњи стотина избјеглица с торбама и ранцима, који су добили надимак "Торбари". Након што су муслимански војници заузели српска села и покупили све што је потребно за живот. "Торбари" који су по правилу, били наоружани сјекирама, ножевима, вилама (ријетко ко је имао пиштољ) су немилосрдно довршили рањене, клали жене, дјецу, старце - оне који нису успјели да побјегну.

Муслиманске јединице из Сребренице су 26. септембра заузеле село Подравно, 15-20км југоисточно од Милића, у близини рудника боксита. У току битке, 27 војника ВРС је убијено, а исто толико цивила је брутално убијено од стране ''торбара''. 

Након пада Подравне, Орић је сада могао да се уједини са малом муслиманском енклавом око мјеста Жепе, којом је командовао Авдо Палић.

У октобру су муслимани Сребренице спалили неколико српских села на обали Дрине, 10-15 км сјеверно од Скелана, а у децембру неколико српских села 10 км југоисточно од Братунца. Током ове акције убијено је више од 50 Срба, од којих су већина били цивили. 1. Братуначка бригада ВРС и батаљон ''Скелани'' били су немоћни да предузму било шта ефикасно у заустављању Орићевог крвавог пира.

Крајем децембра 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице покренуле су снажну офанзиву у циљу повезивања са енклавом Церска-Каменица, 15–20 км сјеверозападно. Да би се то остварило, одреди Насера ​​Орића морали су да контролишу пут Коњевић Поље - Братунац.

Муслиманске снаге су бројале 5.500 бораца у три бригаде. Супроставило се јим је око 2.000 бораца Дринског корпуса ВРС-а: 1. Братуначка лака пјешадијска бригада која је покривала југ Братунца и батаљон Скелани, југоисточно од Сребренице. "Западни фронт" према муслиманској енклави држале су јединице 1. Бирчанске бригаде (1.000 људи).

Орић је извршио пробни напад 14. и 15. децембра. Његов циљ је било заузимање три српска села источно од Братунца: Вољарице, Бјеловац и Сикирић. Током ове акције, 63 српска цивила су погинула. Привремено је прекинуто снабдијевање Братунца.

Главни напад АРБиХ почео је 24. децембра, директно на аутопут Братунац-Коњевић Поље и српска села која су се налазила на том потезу. Муслимани су брзо прекинули везу између села Кравица и Братунац али Кравица је остала у српским рукама повезана уским коридором са дијеловима ВРС-а код Дрињача. Муслимани су заузели и важне планинске висове (500-700м) на планини Глогова, који доминирају тереном 10 км сјеверозападно од Братунца.

Ратна 1993.


Почетком јануара, стекао се утисак да је непријатељски напад исцрпљен, међутим право на православни Божић 7. јануара 1993. усљедио је неочекивани напад на село Кравица, и посљедњи фрагмент аутопута који је повезивао село са осталим српским територијама.

У селу није било јединица ВРС, мјештани су сами формирали милицију и ископали ровове око Кравице. Ујутро 7. јануара, на највећи православни празник, на околним брдима је примијећен покрет муслиманских трупа. Напад је почео изненада - готово са свих страна: три стотине муслиманских војника, од којих је већина била у бијелој камуфлажи, вичући "Аллах Акбар!", слило се у Кравицу. Сељани су заузимали одбрану, али снаге су биле неједнаке и у подне Орићеви разбојници су заузели село. Већина становника успјела је да побјегне из окружења, 30 људи је погинуло. Муслимани су узели стоку, спалили куће и цркву. Тијела мртвих људи су дуго остала непокопана.

Орићеви милитанти, након покоља,
позирају у попаљеној Кравици 7.1.1993.

Док је један дио муслиманског одреда наставио пљачкати и спаљивати Кравицу, други је убрзо кренуо аутопутом и придружио се одреду Ферида Хоџића из енклаве Церска-Каменица. Тако је постигнут циљ Насера Орића - двије енклаве су се спојиле у једну, формирајући велику територију под контролом АРБиХ.

Насер Орић у походу на српска села.

Дана 16. јануара, јединице АРБиХ, под командом Орића, напале су подручје села Скелани, 25 км југоисточно од Сребренице, на граници са Србијом. Док су људи из села покушавали да организују отпор, жене, старци и дјеца су јурнули до моста преко Дрине. Муслимани су отворили митраљеску паљбу по избеглицама са сусједњих висова. Тог дана, 65 људи је убијено у Скеланима (већина је покушавала да пређе мост), 165 је повриђено, 30 су заробили милитанти Орића. Више од двије трећине погинулих и рањених су жене, дјеца и стари људи. Неколико дјеце се утопило док су покушавали препливати Дрину.

Стигавши до лијеве обале граничне ријеке, муслимани су почели пуцати на брану Перућац и град Бајина Башта и Љубовија са минобацачима, који се налазе на обали Дрине насупрот Скелана. Агресија босанских муслимана на Србију и пријетња геноцидом над становницима Скеланске заједнице присилили су Војску Југославије да интервенише у току догађаја.

Хитно је распоређена Оперативна група за Дрину, која је окупила Скелански батаљон ВРС-а, југословенске граничаре и јединице за одржавање из Ужица, које су ускоро појачане јединицама 95. Моторизованог заштитног пука и 2. Моторизоване бригаде ВУ. Напад муслимана је одбијен, али су јединице Орића биле на висовима који доминирају подручјем, држећи лијеву и десну обалу Дрине под ватром из Скелана. Срби из Републике Српске, заједно са југословенском командом, почели су да припремају контра-напад.

20. јануара, борци ВРС и ВУ провели су заједничку операцију ослобађања доминантних висова, 12 км сјеверозападно од Скелана.

Битке са милитантима Насера ​​Орића биле су жестоке. Војни губици српске стране за неколико дана борби износили су 30 погинулих и 100 рањених.

Крајем јануара ВРС је почела распоређивати додатне снаге у подручју Братунац-Скелани. Генералштаб је брзо развио план за контранапад и елиминацију цијеле муслиманске енклаве у окупираном дијелу Подриња.

26. јануара муслимани су бачени 5км од Скелана, а 30. јануара су протјерани са планине Езеро (818м). Након тога је дошло до затишја, српска војска је заузела почетне позиције и припремала контра напад за ослобођење окупираних села.

Та акција ослобађања је названа - Операција ''Церска 93''

Одбрана Приједора 1995.

Одбрана Приједора 1995. године или Друга одбрана Приједора (прва је била 30.маја 1992. када су муслиманске параформације напале град (више:  https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2011/11/borbe-u-prijedoru-1992.html ).
Борба за Приједор се водила септембра и октобра 1995. када Војска Републике Српске води одлучујућу битку са далеко бројнијим и удруженим непријатељским снагама ( НАТО, ХВ и АРБиХ) уједно то су биле и задње борбе пред потписивање Дејтонског споразума.


Друга половина ратне 1995. године је била веома тешка за српски народ у Републици Српској и Српској Крајини. Након етничког чишћења Српске Крајине у августу, ријеке избјеглица су се сливале у Приједор, слике прогнаног српског народа су јако погађале приједорчане будећи слике из Другог свјетског рата када је овај град по броју жртава, међу најстрадалнијим у Југославији.
Приједорчанка З.У. :Пролазећи са дјететом у колицима према граду видјела сам масу народа како леже испод трактора, на путу... Људи нису пуштали никаквог гласа али тужни погледи су говорили све, тешко сам се пробијала путем са дјечијим колицима па сам са дјететом у рукама наставила даље. По повратку назад сам затекла колица на истом мјесту гдје сам их оставила. 


НАТО бомбардовање Приједора. 

У циљу да се олакша хрватско-муслиманској коалицији и припомогне гдје удружени непријатељ није способан да преузме инцијтиву, НАТО је наставио свеобухватни план бомбардовања српских положаја и у 1995. години, који је трајао од 30.августа до 13.септембра.

Прва бомба на подручје Приједора је пала 9. септембра у селу Марини а тог дана је на небу изнад Републике Српске нашло 213 борбених авиона. Бомбардовани су и многи циљеви по Републици Српској: насеља Мотике и Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Градишке, Саница код Клуча, Кљевци код Санског Моста и још мјеста код Прњавора, Јајца и Сарајева.

11. септембра, поред рекордог броја од 294 авиона на циљеве по РС, почели су да дејствују и крстареће ракете ''Томахавк'' са америчке ратне крстарице ''Нормандија'' усидрене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по ширем простору општина Приједор и Бања Лука. То је била и њихова прва примена у брдско планинским условима. (Исте ракете су једино употребљиване за вријеме заливског рата против Ирака, потом 1999 против Југославије).
Телевизијски репетитор на Козари (Лисина) погођен је са 6 ракета ''Томахавк''. За лист ''Шпигл'' врховни комадант снага НАТО-а амерички генерал Џувејн је рекао: ''Томахавк'' је око Бања Луке направио добар посао. Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2 и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима из Крајине. Персонал им је изузетно образован. У таквом случају ''Томахавк'' је изврсно оружје''.

Репетитор Лисина на Козари (десно горе)
главни циљ НАТО бомбардовања. 

13.септембра, задњег дана бомбардовања, добио се утисак да је бомбардовање неселективно и насумично. Гађано је више цивилних него војних циљева. Једино је са три ракете ''Томахавк'' ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари.









Хрватска офанзива на Уну.

Брзо исланирану операцију названу ''Уна 95'' извршиле су снаге загребачког војног округа. 1. и 2. гардијска бригада ХВ подржане од 17. Домобранског пука, имале су за циљ прелазак преко Уне на територију Републике Српске, заузимање мостобрана и градова на Уни а онда офанзиву продужити према Приједору у циљу његовог заузимања.
Српску обалу чували су батаљони старијих бораца (50-60 година). из 1. Новиградске бригаде и 11. Дубичке бригаде.

Хрвати су очекивали да је морал старијих војника слаб и да ће их гарда једним ударцем помјерити са позиција. Прво непријатно изненађење их је дочекивало 18. септембра када су Срби уништили прве чамце и сплавове, првог дана десетине хрватских војника је погинуло на самом преласку ријеке. Три јуришне групе које су се пробиле на другу страну обале је било највеће достигнуће, јер већ други дан су били или уништени или повучени. Гардијска бригада ''Црне Мамбе'' је готово потпуно уништена, недалеко од Козарске Дубице. Српски борци више нису дозвољавали ни метра земље.

20. септембра операција је прекинута. Њен неуспјех и велики губитци су имали негативан утицај на побједничко расположење посље ''Олује'' и ''Маестрала'' са губитцима око 100 људи и 250 рањених. С обзиром да је у већим операцијама југословенског рата (''Коридор'', ''Олуја'') побједници изгубили 200-300 људи - ово је био страховит губитак.
Американци су захтјевали наставак операције и зузимање Приједора али Туђман посље тешких губитака на Уни је одбио наставак операције.

Tако је амерички дипломата Холбрук отворено у књизи "Зауставити рат" савјетовао Хрвате да "покушају заузети Приједор, прије прекида ватре", како би имали више могућности да врше притисак на Србе током предстојећих разговора.
Али су српски борци вјештим кориштењем артиљерије и одлучним отпором, одбанили западне границе Српске а и Босанску Крајину, од непријатељских напада благосиљаних директно из Вашингтона.
(више: https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2013/12/operacija-una-95-odbrana-zapadno-kraji.html )

 Офанзива АРБиХ из правца Сане.

АРБиХ подјељена у три Оперативне групе ''Сјевер'', ''Центар'' и ''Југ'' наставља офанзиву у правцу Крупе на Уни, Новог Града, Кључа и Санског Моста. Стратешки циљ 5. корпуса је заузимање Приједора и Бања Луке.

Прво изненађење и заустављање муслиманских трупа је било на положајима пред Новим Градом и Санским Мостом 18. и 19. септембра. Генералштаб ВРС је доњео одлуку да се брзо формира линија одбране и спреми контранапад. Српска команда је сакупила преко 14.000 бораца са подручја Санског Моста, укључујући и 10. Оперативну групу Приједор под командом пуковника Радмила Зељаје - једног од најзаслужнијих за одбрану Приједора! (јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС).
19. септембра су придошле и јединице из Србије: ''Арканови тигрови'', ''Црвене Беретке'' и многи добровољци, што је прерасло на 16.000 бораца.
Пред самим Санским Мостом 19-22. септембра, српске јединице потискују 5. корпус АРБиХ.

Ватрени положај МБ 160 мм.
 Иначе овај МБ је прерађен од недовршене цијеви
 за топ-хаубицу М-84 Нора 152 мм. ВРС је имала пар ових примјерака МБ.
Околина Санског Моста, септембар 1995. године.

5. корпус АРБиХ је безуспјешно покушавао неколико дана да пробије нову српску линију одбране. Након неколико болних удараца од стране српских браниоца, током три дана жестоких борби у септембру 20-22, 5. Козарска и 6. Санска бригада ВРС, поразиле су муслиманску групацију "Центар",  југоисточно од Санског Моста, узимајући командно мјесто 502. бригаде у селу Жегар и скоро потпуно затвориле прстен и окружиле 510. бригаду у селу Хрустово. Снаге 5. корпуса АРБиХ одбачене су 6 километара.

У ноћи 23. на 24. септембра Српска добровољачка гарда, 65. заштитини пук те дијелови 16. Крајишке и 43. Приједорске мт. бригаде су у налетима одбиле 505. и 506. бригада ОГ "Север", на правцу Новог Града и планине Маидан, тако су пропали покушаји напада на Приједор преко Љубије. Ову акцију је лично водио генерал Ратко Младић.

У другој фази противудара 24-30. септембра, српске снаге враћају територију јужно од Новог Града и долазе на прилазе Крупе на Уни и Отоке. У наредних пет дана (1-6. октобра) јединице 6. Санске и 5. Козарске бригаде, долазе на обронке изнад Кључа. Међутим 6. октобра 16. Крајишка бригада хитно је пребачена у рејон Добоја због пробоја АРБиХ на Озрену, а на кључко ратиште долази 10.000 бораца 7. корпуса АРБиХ, тај преокрет снага је значио велики проблем за ВРС.

Такође због жестоких борби ВРС код Кључа и Мркоњић Града против удружених муслиманско-хрватских снага крајем септембра и почетком октобра, многе српске јединице су морале у помоћ исцрпљеним и малобројним српским снагама које су браниле то подручје задњим снагама, што је додатно слабило одбрану пред Санским Мостом и Приједором.

Међутим након доласка 10.000 муслиманских бораца ''јужни курс'' се радикално промјенио, муслимани су поново наставили офанзиву на правцу Кључа, ријеке Сане и Санског Моста. Генерал Атиф Дудаковић појачава Оперативну групу ''Центар'' на лијевом крилу са придошлим борцима из 7. корпуса АРБиХ

9. октобра муслиманске снаге "Центар и" Југ "у исто вријеме нападају српске положаје 15. Бихаћке и 17. Кључке бригаде ВРС (поново лицем у лице са својим старим непријатељима на платоу Грмеча). Српске снаге нису могле задржати брзи налет многобројних муслиманских бораца.
Пуковник ВРС Радмило Зељаја брзо скупља снаге 43. Приједорске мт. и 11.Дубичке бригаде да се зауставе напредовања 5. корпуса АРБиХ на периферији Санског Моста, међутим   противнапад није успио и јединице АРБиХ су ушле у Сански Мост 10. октобра и добиле артиљериски домет на град Приједор. (од 13. до 17. октобра из правца Санског Моста на ужи дио града Приједора испаљене су 64 гранате, али без значајног успјеха. У том муслиманском бомбардовању погинуло је једно лице а 18 је било рањено).

 Дана 12. октобра, примирје је ступило на снагу у Босни и Херцеговини. Међутим, командант 5. корпуса АРБиХ, арогантни генерала Атиф Дудаковић се оглушио на примирје и поново дао наредбу својим трупама да се офанзива настави и да се заузму Приједор и Бања Лука.



Убрзо је 5.корпус АРБиХ, тачније ОГ ''Центар'' добила отрежњавајући удар од 43. Приједорске  моторизоване бригаде ВРС, на сјевероисточним дијеловима Санског Моста. Сада су муслимани натјерани у одбрану и сљедећих  недељу дана били су принуђени да се бране од српских контраудара према Санском Мосту. Не само да су муслиманске снаге претрпјеле велике губитке на линији Копривна-Алишићи-Усорци него је питање српског повратка Санског Моста поново висило у зраку.

20. октобра завршене су и посљедње битке на санском ратишту, дајући пут "великој дипломатији". Војне операције су престале и свијет је сада ушао у тешке преговоре.

Борбе у Подрињу - Вишеград, Фоча 1992.

Вишеградски стари мост 

Вишеград.


Истовремено са ослобађањем Зворника, јужно од града Вишеграда на обалама  ријеке Дрине одвајају се локалне заједнице, локални Срби у јануару гласају за улазак у САО (Српска аутономна област) а муслимани за суверену БиХ на челу са руководством из Сарајева. Током прољећа 1992. године ситуација у Вишеграду је слична као и у другим градовима Босне: дијеле се двије етничке групе, формира се одвојено власт и полиција, подижу се барикаде...

ЈНА у Вишеграду 1992.

7. априла 1992. око 1000 српских бораца ТО те око 150 локалних полицајаца са мањом јединицом 37. Ужичког корпуса ЈНА, умарширали су у град. Борбе су се водиле са мањом групацијом муслиманске полиције и припадника ''Патриотске лиге''. Најжешћа борба је била 8. априла око зграда полицијске станице.
Истога дана велики дио локалног муслиманског становништва је избјегао из града, владала је и паника због гласине о присуству Аркана у Вишеграду.

На крају борби за Вишеград десио се и један инцидент: криминалац  Мурат Шабановић је очајнички покушао да заустави српски напад, тако што је заузео хидроелектрану у близини града и пријетио да ће је разнјети. У том случају Вишеград и околина би били поплављени.
Након разговора са њим и убјеђивања, Срби су преузели брану а несуђени рушитељ Мурат се повукао.

У наредних неколико дана српске снаге уништиле су раштркане џепове муслиманског отпора у близини Вишеграда. А код мјеста Рудо на босанско-српској граници, уништена је јединица "Зелених беретки" (војно крило СДА).


Фоча (Србиње).

Фоча, ратне 1992.

У цијелом Подрињу можда најаче борбе су се водиле управо око Фоче, смјештене 20км југозападно од Горажда. Фоча се налази на важном стратешком путу који води од сјевера према југу цијелом долином Дрине. Етничко становништво је грубо подјељено (52% Муслимани и 45% Срби). Овдје је дошло до великих ескалација међуетничких контрадикција, као и у цијелој Босни у марту. Након серије инцидената, 23. марта, локални кризни штаб СДС-а најавио је "стање спремности". Овај корак су првенствено изазвале вијести о растућем притиску на српску мањину у Горажду.

Српске снаге у Фочи и околини, чиниле су углавном борци Територијалне одбране (око 1.000 људи), комбиноване одреде ТО из сусједних општина (на примјер из Чајнича) и 200 локалних полицајаца који су се недавно придружили формираном српском министарству унутрашњих послова. Након тога, у последњој фази борбе за град, придружили су се и добровољци из "Српског покрета" Војислав Шешељ. Ограничену подршку пружили су јединице 37. Ужичког корпуса ЈНА.

Снаге муслимана у Фочи бројале су неколико стотина војника паравојних снага СДА. То су биле најорганизоване и добро наоружане муслиманске снаге у источној Босни, без бораца Горажда. За разлику од Бијељине, Зворника и Вишеграда, гдје су Срби успоставили своју контролу за један или два дана, борбе за Фочу су трајале три недеље.

Када је Босна и Херцеговина формално прогласила независност 6. априла, истог дана Срби из Фоче преузели су контролу над главним општинским зградама, укључујући и полицијску службу и прогласили своју припадност БиХ и независност од владе у Сарајеву. Битке које су започеле у граду, увече 8. априла, преселиле су се на подручје хидроелектране 9. априла, као и у Зворнику, Срби су издали ултиматум: "Спустите оружје!" Муслимани су га игнорирали, а увече истог дана српски борци су почели да бомбардују град са хаубицама. Борба се водила у предграђу код већине муслиманског становништва (Доњег Поља, Алаџа). У наредних неколико дана, српски борци су преузели предграђе Фоче. Овде су се муслимани борили вјешто и очајнички. Већина града у поподневним часовима изгледа је мртво (многи локални становници су већ побјегли), а ноћу је постао рај за пљачкаше.

Потпуна контрола над Фочом долази 14. априла, када српске снаге концентрисаном ватром из  артиљерије успјевају да избаце муслиманске снајперисте из небодера (са којих муслимански снајперисти држе под контролом цијели град). Након пада насеља Доњег Поља гдје је пружит најачи отпор, муслиманска одбрана је почела да се руши, а до 17. априла већина муслиманских снага је напустила град, укључујући и велики дио мирног становништва.

Одлазак на борбени задатак. Фочанско ратиште, околина Тјентишта.
(18. херцеговачка бригада ВРС).

Ослобађање Фоче је био велики успех за Србе у њиховој офанзиви у Подрињу, али су морале још да се воде борбе са саботажама неколико муслиманских група распршитих широм града. Тек крајем јула српски борци су успели да у потпуности обезбједе овај реон.

У наредним данима формиране су у Вишеграду и Фочи двије тактичке групе ВРС. Које су активно учестовале у борбама за коридор Трново - Горажде, којег су муслимани покушавали успоставити. Борбе у Подрињу 1992. су се прењеле у ''троугао'' између Рогатице, Вишеграда и Горажда, дуж обе обале Дрине.

Борбе у Подрињу - Зворник, Шековићи 1992.

Подриње - источна Босна, земља коју ријека Дрина раздваја од Србије, је била једна од најважнијих стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску од виталног значаја да имамо заједничку границу са Савезном Републиком Југославијом за несметану економску и војну помоћ како тад тако и у будућности. Једини проблем је била етничка мапа Босне и Херцеговине која је била попут ''исцјепане одјеће'' посебно више истакнута у Подрињу него у Крајини или Херцеговини.

Таква ишарана мапа ће наговјестити крваве оружане сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно становништво Подриња.

Зворник 

Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске територијалне снаге са подршком добровољаца из Србије, разматрају наставак акције и спајање осталих градова дуж ријеке Дрине у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.

Међутим муслиманска страна се далеко прије припрема за преузимање контроле у Зворнику већ у јесен 1991. је формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем и постројена у селу Годуш код Зворника. Такође камадант екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.

До почетка априла 1992. становништво Зворника је било око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).
Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања резултата референдума. Двије недеље касније, Срби су прогласили '' Српску општину Зворник''. До краја марта локална полиција је подјељена према етничкој припадности у два непријатељска одреда.

 Ослобађање Зворника.

Рат у Зворнику је дошао 5-6 априла, када наоружани муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град постаје затворен за улазак или излазак из њега.
Али праве борбе за град настају српском офанзивом 8. априла, пред свеопшти напад на град је Жељко Ражнатовић ''Аркан'' послао ултиматум да ''Патриотска лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине, ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико часова посље напада, Зворник је био чврсто у српским рукама, посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.

Борбе око Зворника и Шековића.


Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено преузимају контролу над читавом општином у настојању да се споје са српским општинама Власеница и Шековићи те створе заједнички простор који би повезао сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске територије око Сарајева све до Србије.

Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око Зворника се успјешно реализују, једна од најкрвавијих борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник. Тачније 26. априла.
Када се разбијени одреди зворничких муслимана склањају у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим одреди српске ТО са добровољцима и тенковским батаљоном ЈНА разбијајау и ту групу.

Тенк ВРС у близини Зворника.

Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и на потезу села Снагово Доње-Каменица, три километра јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.
Великог успјеха у сламању отпора су имали такође добровољци из Српске радикалне странке - Војислав Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.

До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских села, гдје се стигло до периферије мјеста Сапна (15км сјеверозпадно од Зворника). Ту су муслимански борци пружили одлучан отпор од Сапне преко села Незук и Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у заустављању је одиграла муслиманска јединица ''Црни лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који је погинуо у борби.

11. маја српске снаге улазе у Калесију, 20км западно од Зворника. На тај начин обезбјеђен је пут Шековићи-Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала са сјевероистоком Републике Српске. 25-28. маја муслиманске трупе поново заузимају Калесију али коридор према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске војске.

Крајем маја и јуна, обе стране су спровеле реорганизацију оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике Српске.

У реону Шековића су формиране двије бригаде 1. Зворничка лпбр и 1. Бирчанска лпбр. Прва је држала фронт у правцу Сапне и Калесија а друга источни фронт према Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП-специјалних снага.
Обе српске бригаде имају укупно 7.000-8.000 бораца. Са западне стране из правца Калесије, Сапне, Теочака...муслиманске снаге имају око 10.000 бораца а југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000 бораца.

7. јуна муслиманске јединице из Калесије и Сапне нападају положаје Зворничке бригаде. У борбама које су трајале мјесец дана муслимани су заузели село Мемиће али су на другим мјестима напади одбијени.

 19. јуна 1. Бирчанска бригада ВРС у офанзиви заузима брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече и бившом ЈНА базом Дубраве недалеко од Тузле.

9. јула 1. Зворничка бригада ВРС враћа село Мемиће под своју контролу, обнављајући комуникацију између Шековића и Зворника, тај фронт посље остаје миран.

У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу аутопута. Овог пута главни напади су стизали из муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су убачени у реон Црног врха који доминира коридором и главном комуникацијом између Шековића и Зворника али су убрзо елиминисани.

Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице истовремено нападају коридор са сјевера и југа, покушавајући да пресјеку једину комуникацију те да се повежу, али напад је одбијен.

Саботажни и диверзантски муслимански одреди су покушали два пута преузети контролу над аутопутом у септембру, али су такође одбијени.

Српски борци на бранику отаџбине - околина Зворника, септембар 1992.
(преузето са странице Alamy).

У октобру муслиманске трупе, већ знане као АРБиХ, покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор између Пала и Зворника.
Избијају жестоке борбе, у којој су одбијени таласи напада муслиманских формација. У контра нападу 1.Зворничке лпбр и 1.Бирчанске лпбр ВРС готово да је уништена муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из правца Калесије и Теочака је 30. октобра покренута велика офанзива АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије главног комаданта операције Хајрудина Месића.

Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно покушавали пресјећи комуникацију али српска одбрана је била одлучнија да брани тај простор.

22. децембра 1. Зворничка лпбр ВРС у офанзиви је преузела контролу над путем Зворник-Братунац,  коначно ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну обалу Дрине до Каменице.

Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године, овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.

Споменик српским борцима Зворника.

Ослобођење Бијељине 1992.

Град Бијељина.

Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу Подриња, највећи град географске области Семберија на само 15 км од границе Србије.
Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У самом граду су превладали муслимани, а у околним селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА. Током 1991. и почетком 1992. године, обе стране су покушале подјелити полицију по етничким линијама и успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе је тај задатак је био много тежи, јер у граду је међу функционерима био утицајнији муслимански СДА који је руководио добро наоружаним и бројнијим члановима "Патриотске лиге" и "Зелене беретке". Осим ових снага била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су нацисти формирали од босанских муслимана током Другог свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази двијеста људи, али са осталим пара-формацијама чине оштрицу СДА.

Српске и муслиманске стране су формирале своје ''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су српски радикали из странке Др. Војислав Шешељ окупљали у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија - повријеђено је седам особа.
Догађај узнемирује све муслимане, наравно, убрзо се шире гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке. Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након експлозије  ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је извесни Александар Зекић. Испитивање је показало да Зекић не припада ни једној политичкој партији и да је бомбу бацио због свог нејасног разлога. Највероватније је то била ментално неуравнотежена особа. Али без обзира на велики публицитет у овом случају градске власти су изјавиле да је у овом случају политика није присутна. Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак, "Зелене беретке" спаљивају кафић "Казино ",српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" те у пуцњави су рањене три особе, које су одведене у локалну болницу. После поноћи, пуцњава престаје, обе стране се баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде блокирају центар Бијељине, док српска страна поставља барикаде на рубовима града.


У јутро, 1. априла, избија пуцњава велике жестине. Срби су брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на периферији града. У суштини, то су биле наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је контролисала СДС. Висока борбена ефикасност одликује војнике из СРС (шешељева странка), који већ имају драгоцјено војно искуство у урбаним условима, стеченим у Вуковару.
За преузимање власти у граду, муслимански националисти рачунају на своје оружане снаге "Патриотску лигу" и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и добро наоружани и што је најважније фанатични исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у свијету о "српској агресији". На такав начин успоставити контролу над градом (као у примјеру Бихаћа, Сребренице, Жепе, Сарајева...). Али крвави догађаји у Бијељини су кренули другим током.

Јутро, 2. априла, раскрива тужан центар града: Спаљени кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су биле празне, српско и муслиманско становништво је у страху сједело у својим кућама. Многи су напустили Бијељину. Дјелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге националиста сортирају односе у граду, а војска ту није била довољно снажна за интервенцију.
Нарочито жестоки сукоби 2. априла су се одвијали у близини болнице и градског парка. Срби су бранили зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке" забункирале у болници и омладинском дому. Сваким сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град. Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу Бадовинци у Србији, у близини границе.
Контролисали проток робе из Србије у Босну. "Тигрови" су током периода југословенског сукоба били  једна од најспособнијих српских јединица. Они су активно учествовали у борбама за Вуковар и борбама у Крајини. "Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и подизање барикада. Заједно са "Шешељевцима" формирали су кичму српских снага у операцији ослобођења града.

Међутим Арканови тигрови су имали ригорозне методе ратоваја. Користили су тактику застрашивања цивила понекад  и убиства углавном несрпског становништва али и појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске која није одобравала насиље против невиних људи.
Али савршено обучена и дисциплинована јединица, без којих у почетној фази рата у Босни би  Срби били у тешком положају против добро организованим и бројнијим хрватско-муслиманским трупама

https://www.youtube.com/watch?v=KieshyeZHXo интервју Аркана посље борби.

У међувремену у Бијељини се састаје делагација да разјасни ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета Абдића. Ту су још били замјеник премијера Миодраг Симовић, министар одбране Јерко Доко, Биљана Плавшић, Горан Хаџић, еписком Качавенда...
Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као представник СДА, међутим исказаће се да је то била подла игра Изетвеговића, јер је послао делегацију у непознато чије је лидер био Абдић веома популарна фигура у Босни, да би у случају његовог смакнућа од стране ''аркановаца'' искористио за медијску пропаганду а самим ти и елиминисao Абдића као такмичара, чији ће се планови раскрити већ у наредној години.

https://www.youtube.com/watch?v=IjflR797oIY снимак са састанка.

3. априла средином дана, пуцњава у Бијељини је потпуно престала, муслиманске параформације су биле поражене, неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У неким мјестима се још чула пуцњава али до 15.00 сати све је било тихо.

Због недостатка телефонске комуникације,често су пласиране гласине од стране водећих босанских медија о томе како је током борби центар града тешко оштећен, али након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе од метака, неколико прозора је разбијено и неколико кафића је спаљено. Наравно нема знакова кориштења било какве артиљерије, како је наводила  штампа из Сарајева.
У уличним борбама обе стране су се користиле лаким наоружањем. Отуда је минимална штета за град. На састанку са новинарима Аркан је представио медијима заробљено наоружање, разних калибара те посебно 9мм аутомат ''Shawkat'' на коме је написано '' made in Croatia'' што сугерира одакле је било набављено наоружање и ко се припремао на рат.

У поподневним сатима 3. априла локални радио је објавио: '' Кризни штаб српског народа и бораца САО Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда, држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани су замољени да предају сво наоружање које имају. Ова апелација је примљена са разумјевањем те су људи долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи који су предавали оружије нису били заробљавани ни заточени, иаоко се међу њима крили дојучерашњи активисти ''Патриотске лиге''

У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске је  подузет по договору са Предсједништвом Босне и Херцеговине.

Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је остала једном и заувјек изгубљена за муслиманске екстремисте. Цијена те побуне је била сљедећа: 41 мртвих, десетине рањених те оштећена инфраструктура града. Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих екстремних сународњака су формирани у бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике Српске. Највећи број муслимана у ВРС са подручја Семберије су били управо из Бијељине и мјеста Јање 10км од града. А неколико стотина их је било у 3. семберској бригади ВРС.

Споменик српским борцима.