Живко Кораћ (1957 - 2001) Посљедњи банијски хајдук.

Живко Кораћ (1957 - 2001) Задњи униформисани војник Српске Војске Крајине.

Писана прича о једном човјеку који није хтјео да се повуче са колоном избјеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ''Олуја''. Узео је оружије и одметнуо се у шуме гдје је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година !

Живко Кораћ је рођен 29.10.1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свијести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије,што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.

Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ''Коридор''.

Августа 1995. ХВ покреће операцију ''Олуја'' са којом уз помоћ трагичне издаје са српске стране, успјева да протјера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избјеглица, Живко је својој породици рекао ''Ви идите а ја недам своју кућу и своју земљу''.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар гдје се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село. Посље тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потјеру за како они наводе ''одбјеглим четником'' ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ''Фазан'' који под маском лова на дивље звијери увелико судјелују у потјери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ''дивљу звијерку'' јер је новчана награда била јако примамњива. Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтјео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске ал није, јер му је родна груда била светиња.

На Српску нову годину 14.Јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успјевају да обколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бјежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.

СПЦ  у мјесту Влаховић, гдје је погинуо Живко Кораћ.

 Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом тијелу Кораћа, видјели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији !

Живко је иза себе оставио сина и кћерку. 

Видео посвећен Живку Кораћу:

Tag : Živko Korać, Banija, Republika Srpska Krajina, Glina, Petrinja, Zrinska gora, Posljednji banijski hajduk, Srpska vojska Krajine, zivko korac, rat na Baniji, Veliki Susnjar, Vlahovic.Veliki Šušnjar

Операција ''Уна 95'' - Oдбрана западно-крајишких општина.

Након егзодуса српског становништва из Републике Српске Крајине, хрватско-муслиманска коалиција потпомогнута НАТО авијацијом септембра одпочиње опсежну кампању освајања Републике Српске. Амерички изасланик за Балкан Richard Holbrooke у својим мемоарима ''Завршити рат'' пише да је наговарао Туђмана и Изетбеговића да још енергичније крену у обрачун са Србима. Након успјешно проведене операције ''Маестрал'' у западној Босни, хрватски војни и државни врх одлучио је извршити форсирање ријеке Уне и Саве и тако развуче ВРС што је више могуће.''Уна 95'' је у хрватским документима шифрирана и као операција ''Дрина 95'', по чему се може наслутити да је крајњи циљ било извијање на ријеку Дрину, чиме би се питање Срба у Босни и Херцеговини ријешило на исти начин као у Хрватској.

Битка за Нови Град и Козарску Дубицу - 18. септембар 

У јутарњим сатима ХВ је почела са извођењем операције. Готово симултано су нападнуте општине Козарска Дубица, Костајница и Нови Град. Након артиљериске припреме која је дјеловала и по војним и цивилним циљевима, отпочело је десантирање специјалних снага ХВ на споменуте општине. А 5.корпус АРБиХ изводи артиљериско пјешадијске нападе на фронту Крупа на Уни - Нови Град. 

Извиђачко - диверзантске групе ХВ су оствариле почетне успјехе у општинама Козарска Дубица и Нови Град, док су у Костајници одбачене при покушају преласка ријеке. Након почетних успјеха припадници ХВ наишли су на жесток отпор припадника ВРС, који су се у међувремену реорганизирали и припремили за борбу. Сљедећих неколико сати вођене су пресудне борбе за опстанак српског народа на својим вјековним огњиштима. Важност те одлучујуће битке препознали су и цивили који су се на појединим мјестима организирали и кренули у борбу против непријатеља. До касних вечерњих сати вођени су интезивни ватрени окршаји који су односили животе и на једној и на другој страни. 

Команда ВРС је због изузетно сложене ситуације у Козарској Дубици и Новом Граду одлучила да у борбу уведе и авијацију РС, која је својим дјеловањем нанијела огромне губитке хрватској војсци, посебно артиљериским јединицама. У јутарњим сатима сљедећег дана ХВ је била одбачена са територије Републике Српске. Иза себе су јединице ХВ оставиле страшне злочине, који подсјећају на оне од њихових предака из Другог свјетског рата. О страхотама које су остале иза ХВ имао је прилику да посвједочи и новинар Mike O'Connor из The New York Times, који је 20. септембра боравио у Козарској Дубици. Сљедећег дана је изашао чланак с насловом ''Подсјећање на хорор из 1943.''. O'Connor је примјетио да међу страдалим цивилима има жена и дјеце и да некима недостају очи.

Битка на Доњој Градини - 19. септембар. 

Након претрпљеног неуспјеха 18. септембра, хрватски војни врх одлучио је да још једном покуша да форсира ријеку Саву. Овог пута одлучили су се вратиту на њима добро познато мјесто и наставити оно што су оставили недовршено 1945. године. Спомен подручје Доња Градина,мјесто насилног упокојења стотине хиљаде српских цивила, 19. септембра 1995. постало је поприште одлучујуће битке за опстанак српског народа на овим просторима. На хумкама својих предака српски војник се заклео да неће одступати, сада је било ''бити или не бити'' ! Након артиљериске припреме која је немилице ''орала'' Доњу Градину и околна села, почео је десант хрватских снага. У врло кратком року на територију Доње Градине ступило је око 80 припадника ХВ, након чега је кренула амфибија са 30так људи. По ступању амфибије на српску обалу Саве започео је жестоки обрачун ХВ и ВРС. Један борац ВРС је ручним бацачом уништио амфибију, након чега је настала пометња у редовима ХВ. Убрзо је почело извлачење припадника ХВ, који су се ''необављеног посла'' уз огромне губитке повукли на лијеву обалу Саве у Хрватску. 

Након свирепих убистава Срба у операцијама ''Олуја 95'' и ''Уна 95'', јих достигла судбина какву су другима спремали. Остаци хрватских ''Црних Мамби ''код Козарске Дубице.

Хероји одбране

''Мунгоси'' из Козарске Дубице, једни међу најзаслужнијима за одбрану  града. 

Козарска Дубица, Костајница и Нови Град су 18. и 19. септембра изгубиле 54 цивила и 50 војника и припадника МУП-а. На простору од Новог Града до Козарске Дубице за два дана борби пало је око 12.000 пројектила разних калибара. Материјална штета је била милијонска. Процјене причињене материјалне штете у Новом Граду је око 80 милиона марака у Козарској Дубици 50 милиона и у Костајници око 40 милиона марака.

И ако је српски народ у овој битци имао далеко боље наоружаног и удруженог непријатеља под менторством запада, је успио побједити, јер више није ишло за побједу или пораз него за опстанак или нестанак. 

11. Пјешадијска бригада из Козарске Дубице.

Операција ''Звијезда 94'' - Горажде 1994.

Војска Републике Српске је током јесени 1992. и зиме 1992-1993.године, водила искључиво одбрамбене борбе са муслиманским снагама у Горажду, које су покушавале са честим нападима да прошире своју енклаву, eвентуално се споје са осталим снагама у правцу Сарајева и средње Босне. Такође опасност је пријетила да би јаким нападима у правцу Чајнича, АРБиХ из Горажда избила на границу са Србијом (тада још СР Југославија). Те тако пресјекли ионако танко ''грло'' између Херцеговачког и Дринског корпуса ВРС, те евентуално привукли муслиманске екстремисте из Старог Раса (Санџака) што би довело српски народ и ВРС у неугодну ситуацију.

Под командом Генерала Ратка Младића у прољеће и љето 1993. ВРС напредује око 30 км. према Горажду, до центра је остало свега 8-10 км.


Почетком априла 1994.ВРС покреће операцију ''Звијезда 94''.

6.априла, херцеговачке бригаде са јужног потеза , те дринске са источног већ постижу прве успјехе. Ослобађа се преко 15 села те долази до планинских врхова Гостуњ изнад Устипраче и врха Градина. Многи борци АРБиХ бјеже према граду Горажду, ту слабо пролази и муслиманска 82. самостална бригада која доживљава свој крах.

7.априла, српски борци из правца Рогатице, након жестоке борбе заузимају добро утврђене ровове, те 1. Рогатичка, 31. Дринска и 1. Вишеградска бригада АРБиХ у паници напуштају положаје те бјеже дубље према Горажду.

Наредна три дана се низају успјеси ВРС,док АРБиХ губи репетитот те комплетну десну обалу Дрине. Видјевши да се горажданска енклава налази пред  падом у борбу против Срба се укључује и НАТО, те почиње бомбардовати српске положаје око Горажда.

Генерал Младић изнад Горажда,уочи операције 1994.

И поред сад већ теже ситуације због притиска НАТО-а, ВРС и даље постиже успјехе те сад долазе до првих кућа у граду Горажду гдје се почињу водити градске борбе, ту се убацују и специјалне јединице ВРС за градску борбу. Српски борци стижу на свега 300м од болнице у Горажду. Посебан морал ВРС добија након обарања два НАТО авиона.
Најприје 15-тог априла је оборен француски авион који се налазио у мисији извиђања, сљедећи дан je оборен  британски авион.(авиони  су обарани руском ракетом САМ-7, која има жироскоп за навођење).

18.априла, у преговорима са УНПРОФОР-ом је договорено да Горажде буде демилитаризована зона. Са чиме престаје офанзива ВРС.

Српски положаји око Горажда 1994. 

Битка за ''Побједу''.

Је била акција српских бораца и руских добровољаца у заузимању фабрике муниције ''Побједа'' током операције ''Звијезда 94''.

Под командом Александра Шкрабова дио 3. Руског Добровољачког Одреда се спаја са српским батаљоном из Илијаша те извиђају правац напада на фабрику. Фабрика је била смјештена у планинској удолини те руско-српски борци пред напад заузимају планинске висове, са висова до првих фабричких зграда је око 500-700м.

Захваљујући густој црногоричној шуми, борци  ВРС неопазно доводе фабрику у полуобруч те прилазе линијма на свега 200м.Започиње пушкарање, муслимански борци након слабог отпора напуштају положаје те бјеже према граду. Посље заузимања фабрике и њеног чишћења српско-руски борци постављају линију одбране према граду надајући се контраофанзиви. Након кратког времена муслиманске снаге су преузеле некакав контранапад који је био одбијен посље тога су фабрику гађали минобацачима и тешким митраљезима из правца града.

Након обуставе офанзиве ''Звијезда 94'' је јављено да се фабрика минира и напусти јер по договору долази украјински и енглески батаљон УНПРОФОР-а. Фабрика је уништена углавном од експлозива из фабрике којег је ту било на претек. Најбоље код акције заузимања фабрике муниције ''Побједа''је то да је заузета без губитака.

Руски добровољци.

18.Zapadno-Slavonski korpus SVK

   

Nakon povlacenja JNA iz Zapadne Slavonije nastaje 18. Zapadno-Slavonski korpus Srpske Vojske Krajine od dijelova JNA, prije organizovanja korpusa JNA je vodila borbe sa hrvatskom vojskom te uz lokalne Srbe oslobodila vecinska srpska mjesta u Slavoniji, najveca zahvalnost pri oslobadjanju dijelova Slavonije ima Banjalucki korpus JNA na celu sa generalom Nikolom Uzelcom.

Zona odgovornosti korpusa

Oslobadjanje Slavonije 1991.

Vojno stanje je bilo oko 3000 do 4000 vojnika.
Korpus je imao 9 tenkova.
Pukovnik korpusa: Lazo Babić

U korpusu su djelovale:
TG-1 – Jasenovac - potpukovnik Borivoje Pavlović
98. pjesadijska brigada - Novska - potpukovnik Milan Babić
51. pjesadijska brigada - Pakrac- potpukovnik Stevan Harambašić
54. pjesadijska brigada - Okučani - potpukovnik Stevo Babić
59. odred-Daruvar
63. odred - Podravska Slatina
18. mješoviti artiljerijski puk - Stara Gradiška
91. pozadinska brigada

Zaglavljen a potom napusten, hrvatski tenk kod Novske.

Unisten hrvatski tenk, dijelo krajiske mine. (zapadno-slavonsko ratiste)



29.oktobra 1991. HV pokrece operaciju Orkan 91 i uspjeva da zauzme sjeverne dijelove zapadne Slavonije do Pakraca, operaciju prati etnicko ciscenje civila tog podrucja a nista bolje nisu prosla ni srpska sela na dijelovima planine Papuk i okoline koja nisu usla u sastav Republike Srpske Krajine 1991.

 Zarobljen hrvatski tenk na zapadno-slavonskom ratistu 1991.

1. maja 1995. korpus vodi zestoke borbe sa HV koja je u agresijskoj operaciji Bljesak angazovala 2x vise vojnika i tehnike od SVK, korpus se uspjio braniti 2 dana na to izvuci u Republiku Srpsku preko Save. Nakon pada Slavonije, 51. laka pjesadijska brigade koja je ostala u okruzenju je pruzala otpor jos 2 dana kod sela Omanovac na Psunju.

U Bljesku je protjerano 18 000 Srba iz zapadne Slavonije.

Okupacija Slavonije 1995.

U drugom danu operacije Bljesak je oboren hrvatski avion MiG kojem je upravljao Rudolf Peresin upamcen po bombardovanju civilnih objekata tokom operacije Bljesak.

Pilot Rudolf  Peresin takozvani "hrvatski vitez" je zavrsio kao ratni zlocinac granatirajuci civilne objekte u Gradisci, ubijajuci djecu na spavanju. Njegov krvavi ples je prekinut Strijelom – 2M, pao je na teritoriju Republike Srpske a njegovo tijelo je razmijenjeno na mostu kojeg je trebao srusiti tog 02.05.1995, dvije godine poslje.

Video sve govori o zlocinu Rudolfa Peresina

39. Банијски корпус СВК.

39. Банијски корпус је био у саставу Српске Војске Крајине, настао након повлачења ЈНА из Хрватске 1992. Корпус је имао 170 км. зоне одговорности, 130 км. линије фронта је држао према Хрватској и 40 км. према Цазинској Крајини.

Зона одговорнсти корпуса.

Корпус је бројао 7.000 - 9.000 војника, командно мјесто је било у селу Бански Грабовац а истурено командно мјесто у касарни Васиљ Гаћеша у Петрињи. Корпус је бројао око 60 тенкова а командовао је генерал - мајор Слободан Тарбук.
Унутар 39. Банијског корпуса дјеловале су :
24. пбр. Глина пук. Милан Беко
26. пбр. Костајница пук. Васа Вукмировић
31. пбр. Петриња (2000-2500) пук. Милорад Јанковић
33. пбр. Двор (1400-2000) пук. Перица Колунџија
Самостални одред Цапраг и неколико јуришних, оклопних и инжењерских чета

Устанак Баније 1991.

Након побједе радикалне хрватске странке ХДЗ, српски народ се ставља у други ред као мањина те новонастала хрватска странка почиње са кампаниом изласка Хрватске из Југославије уз величање усташа и НДХ, Српски народ који је масовно убијан за вријеме НДХ 1941 - 1945. те који је својим жртвама створио Југославију се противи таквим поступцима владе у Згребу. Након преузимања полицијских станица по Банији од стране хрватског МУПа тензије још више расту. Убрзо почињу сукоби у многим дијеловима Хрватске гдје је већинско српско становништво. Почињу да нестају људи српске националности поготово на подручју града Сиска, да би се посље долазило до сазнања да су организовано ликвидирани од стране хрватских снага. Да би спријечили почетак новог геноцида, народ Баније је кренуо у обрачун са хрватским снагама.

Oперација ''Жаока 1991'' - ослобађање Баније

Акција српске ТО током
ослобађања Глине 1991.

''Жаока 91'' је била војна акција српских територијалаца са подручја Баније у заузимању хрватских полицијских станица по градовима на Банији и многим упориштима у хрватским селима. Операција одпочиње у јутарњим сатима 26. јула 1991. нападима на полицијску станицу у Глини и на јака хрватска упоришта у долини ријеке Уне између Костајнице и Двора на Уни.
Убрзо падају једно за другим хрватска упоришта у селима Струге, Козијиброд, Замлаче...
У борбу за ослобођење Баније се прикључују и елитне јединице ''Книнџе'' из Книна на челу са легедарним комадантом Драганом Васиљковићем ''Капетаном Драганом''.
Oслобађају се многи градови и села по Банији, најзначајнији датуми :

27.7.1991. - Ослобођена Глина
14.9.1991. - Ослобођено Топуско
13.9.1991. - Ослобођена Костајница
21.9.1991. - Ослобођена Петриња

Одбрана Баније у хрватској операцији "Вихор 91."

У ноћи са 11. на 12. децембра 1991. хрватска војска отпочиње операцију Вихор 91. са циљем да форсирањем и преласком ријеке Купе, избију на српску територију те брзим продором стекну увјете за заузимање Глине и Петриње. Током ноћи ХВ убацује диверзанте у села Грачаница и Станковци те убијају неколико српских бораца који су обезбјеђивали села. У зору 12. децембра ХВ са великом количином ратне технике, прелази преко Купе те се одвијају огорчене борбе малобројних српких браниоца и ХВ.  Током дана хрватске снаге заузимају села Вратечко и Слана али не успјевају заузети мост на ријеци Глини. Српске снаге током ноћи 12. на 13. децембар се реорганизују те у 7 ујутру отпочиње контраофанзива враћања заузетих села и одбацивања непријатеља. Током дана српске снаге комбинираним јуришно-минобацачким нападима потпуно уништавају ХВ те у паници многи хрватски борци спас траже скакањем у хладну ријеку Купу, покушавајући се извући на сигурно, (10 хрватских бораца се удавило). Ова неуспјела операција је задала тежак ударац хрватској страни, до данас се води 17 погинулих припадника ХВ а по нефорланим процјенама преко 60.

''Олуја 95'' над Банијом.

Напад на зону Банијског корпуса почео је 4.8.1995. из правца Суње те се убрзо развио по цијелом фронту
Пред општи напад ХВ на Крајину је НАТО авијација порушила центре везе али су први напади одбијени. У новим нападима хрватска војска око 7 ујутру заузима пункт Унпрофора у исто вријеме се воде борбе у Котор шуми између хрватских диверзаната и српских бораца 31. петрињске пјешадијске бр. Команда шаље појачање на шири рејон Котор шуме (један тенковски и један пјешадијски вод, извиђачко-диверзантски вод те вод милиције). гдје разбијају хрватску групу.
У 8:00 часова гине комадант 4. батаљона те се јединица повлачи према селу Стражник али се убрзо враћају и стабилизију одбрану.
Нешто прије 10:00 часова из правца Фирела наилазе три хрватска тенка. Борци 31. бригаде два уништавају а један заробљавају, непријатељ бјежи према Двору остављајући 12 погинулих и неколико рањених бораца. ХВ наставља нападе тенковима у правцу Петриње и Глине уз артиљеријску и авионску подршку.
До 14:30 4. батаљон 31.бр. напушта положаје на Жупића брду.
Ноћ са 4-5августа је протекла у међусобном гранатирању.

Топ на положају.

Сљедечег дана је настављено гранатирање Петриње.
6. августа се воде борбе око Глине у којој 24. глинска бр. постепено повлачи из града.
Током борби 33. бригада је била ангажована на осигуравању и извлачењу цивила Баније, ту су такође водили борбе са муслиманским снагама 5.корпуса АРБиХ који су нападали колону избјеглица, борба се водила у рејону Чоковача-Висока глава-Которани, гдје су удружене јединице АРБиХ и ХВ извршиле масакар над српском колоном избјеглица, У тим борбама је погинуо и сам Изет Нанић комадант 505. бужимске бр. са још 8 војника из свог личног обезбеђења
Истог дана јаке ваздушне нападе непријатељ врши по Чавића брду, један ХВ авион је оборен ''стрелом 2М'' и пао у Котор шуми.

Захваљујући енергичној одбрани српских бораца у Петрињи, ХВ умјесто 4. августа улази у Петрињу 6-тог, што је дало времена да Банијски корпус извучене 90%  технике у Републику Српску.
Хрватски извори говоре да је ХВ на Банији имала најтеже губитке, чак 90 погинулих војника у првом дану операције и два погинула комаданта Предрага Матановића и комаданта 2. бојне ''Громови'' Стјепана Гргца.

43. Приједорска моторизована бригада

43. Приједорска моторизована бригада је била јединица 1. Крајишког корпуса ВРС једна од најјачих бригада Војске Републике Српске. Насљедила је 343. моторизовану бригаду ЈНА. Штаб јединице је био у касарни Жарко Згоњанин у Приједору.
Први комадант је био пуковник Владимир Арсић, посље њега јединицом је командовао пуковник Радмило Зељаја. Кроз бригаду је прошло преко 10.000 бораца.

Борци ИГ ''Јуниони'' мијењају борбени положај, Брчко 1995.

Ратни пут

1991.

На свој ратни пут је кренула крајем септембра 1991. године на западно-славонско ратиште, заједно са другим јединицама Бањалучког корпуса. Задатак је био излазак на ауто-пут Београд-Загреб у рејону Окучана те обезбјеђивање путног правца Градишка-Окучани 

и ауто-путом на секцији до Пакраца. Акције су успјешно извршене у садејству са чувеном 16.Крајишком моторизованом бригадом из Бања Луке. Почетком 1992. јединица се враћа у Приједор.

1992.

30. маја 1992. године наоружани муслимански екстремисти СДА, припадници Зелених беретки и бојовници ХДЗ-а предвођени криминалцем Славком Ећимовићем у раним јутарњим часовима нападају Приједор форсирајући ријеку Сану на неколико мјеста. Борци 43. бригаде успјешно одбијају главнину напада у Партизанској улици, а до краја дана потпуно уништавају џепове отпора муслиманских екстремиста у Старом граду, Пухарској и Занатској улици. У борбама је пало 36 бораца војске и полиције, међу њима и прослављени комадант оклопног батаљона 43. Приједорске бригаде мајор Зоран Карлица.

Биста мајора Зорана Карлице,
главни градски трг у Приједору носи његово име 

2. Батаљон 43.пмбр, усликано након успјешне акције ослобађања
неколико села на градачачком ратишту, август 1992.

У љето 1992. године 43. пмбр, успјешно учествује у пробоју Коридора  око Градачца, Јакеша, Вукосавља, Дервенте и Шамца. Послије вишечасовне артиљеријске припреме у зору 24. јуна, жесток тенковски удар потпуно разбија муслимански фронт на потезу Локве-Индустријска зона Градачац те 43. бригада тако долази на само неколико стотина метара од центра Градачца. Команда 2. корпуса АРБиХ вјерујући да се спрема општи напад ка Градачцу и тузланском басену, повлачи дио својих снага назад ка Градачцу тако ослобађајући Добој из полуопсаде. Управо то је био циљ напада на Градачац, да се непријатељске снаге извуку са својих раније утврђених положаја, те олакша рајбијање хрватских бригада сјеверно од Добоја. Овај маневар је такође омогућио да 1. Оклопна и 16. Крајишка бригада муњевито продру десном обалом Босне према Модричи, која је коначно ослобођена четири дана касније. 

Чувени оклопни воз који је у јесен 1992. пробио муслиманске линије код Градачца склопили су инжињери 43. бригаде, по узору на кнински оклопнои воз ''Крајина-Експрес''. 

Потпуковник Остоја Барашин са заробљеним ''Бровингом''
Брчко, мај 1995. 

1993. и 1994.

1993. и 1994. године, батаљони 43.пмбр бранили су линије фронта на Влашићу, Олову, Орашју, око Сарајева и Хан Пијеска, те учестовали у операцијама Садејство, Бреза, Дрина и Штит.

1995. 

1995. године бригада се поново враћа у Приједор и успјешно брани матични град у посљедњој бици ''Операција Вагањ 95.'' пред налетом 5. корпуса АРБиХ из правца Санског Моста, када су муслимански борци заустављени у Алишића клисури и на линији Стара ријека-Љубија.

Организација 

1. Оклопни батаљон 

2. Гвоздени батаљон 

3. Тенковски батаљон ''Ел Манијакос'' Драгана Јањетовића ''Јањца'' 

4. Јуришни батаљон те чета Војне полиције, артиљеријски дивизион, инжињерију, минобацачке водове, јединице подршке и диверзантско-извиђачки одред ''Брзи'' који је добио име по погинулом комаданту Милошу Топићу ''Брзом'' из Буснова.

43. Приједорска моторизвана бригада је била друга најјача бригада у Војски Републике Српске, одмах иза 16. Крајишке моторизоване бригаде ''Гараве'', одликована за храброст и заслуге највишим признањем - Орденом Немањића.  

Борбе у Приједору 1992.

Почетак напада

Дана 22.маја 1992. у 19 часова муслиманске паравојне формације са подручија Хамбарина, извршиле су оружани напад на припаднике ВРС. Напад на челу са Азизом Алишковићем је изведен тако што су аутомобил у којем су се возили припадници ВРС заузтављен на контролном пункту нелегалних снага на излазу из приједорског поља, на којем је отворена ватра и при том смртно страдала два припадника ВРС а четворица су рањена.

У том нападу погинули су Радован Милојица и Раде Лукић, док су Раде Милојица, Синиша Мијатовић  теже а Недељко Антуновић и Миленко Лукић лакше рањени.

И ако је кризни штаб у Приједору тражио од мјесне заједнице Хамбарине да се изруче кривци за напад, нико се није одазвао позиву.
Истог дана нешто прије 15 часова је путем Радио Приједора саопштио јавност одлуку о предаји нелегално стеченог оружија до 27 маја у касарни Жарко Згоњанин у Приједору. Тако је кренула акција враћања нелегално стеченог оружија у коме је прикупљено око 500 цијеви углавном оружија ТО. Међутим оружије су одбили предати мјештани мјесне заједнице Козарац и још неколико околних муслиманских села.

Напад на војну колону 

Сљедећег дана 24.маја 1992. у 14 часова муслимански екстремисти и зелене беретке из Козарца и Камичана су напале војну колону на магистралном путу Приједор - Бања Лука а војска је нападнута у мјесту Камичани и посље узвраћеног напада се показало да зелене беретке имају велику количину наоружања те да су се дуго и темељито припремали за рат.

Напад на касарну

У ноћи између недеље и понедељка око 2 сата извршен је напад на касарну Жарко Згоњанин и на припаднике ВРС. У исто вријеме кад је из Пухарске нападнута касарна је трајао и напад муслиманских формација у Козарцу и Кевљанима, што говори о организованом нападу и синхронизованом дјеловању зелених беретки. Сви напади су успјешно одбијени. Починиоци напада су похапшени а то су Сенад Грозданић, Ђевад Грозданић, Саид Грозданић и Хамдија Балић са својом групом.
Посље успјешне акције одбијања напада муслиманских формација сљедеће јутро је велики број муслиманских села почео да прикупља оружије и да враћа у касарну Жарко Згоњанин а у уторак је приликом чишћења оружија из Козарца ухваћено преко 100 припадника зелених беретки који су потом разоружани. Кризни штаб је дошао до сазнања да су вође паравојних муслиманских снага Бећир Медуњанин, Мирза Мујагић и још неколико комаданата зелених беретки из Козарца наредили паљење збјега муслиманског народа Козарца, у предјелу Котловаче на Козари, како би оптужиле ВРС за напад на цивилно становништво. ВРС је успјешно угасила пожар на Котловачи.

Главни напад и покушај заузимања града Приједора. 

Дан је започео нападом на санитетска кола код подвожњака, гдје је возач израњаван из разног пјешадијског оружија,посље узвраћеног ударца муслимански екстремисти су се разбјежали и дан је протекао мирно, до у зору 30. маја 1992. када одпочиње план заузимања града

Велика група зелених беретки пребацује се преко ријеке Сане у град и дијели на два дијела. Први дио је остао да контролише комуникацију а друга група је кренула у заузимање радио станице Козарски вијесник како би дезинформацијама довели народ и војску у панику, падом радио станице би пале и двије најјвеће зграде у Приједору које би послужиле као одличан снајперски положај. Напад је заустављен у Партизанској улици гдје је 43. Приједорска моторизована бригада ВРС из Приједора потпуно уништила екстремисте и спречила покушај освајања радио станице. У борби је смртно рањен легендарни мајор Зоран Карлица.

Трећа група екстремиста кренула је у освајање зграде општине и станице јавних безбједности, падом ових зграда практично би пао град Приједор. Муслимански екстремисти су ископали ров на свега 50 метара од општине и главне полицијске станице, одакле су тукли митраљезом и пјешадијским оружијем, око 8 часова посље ликвидације митраљезког гнијезда зелених беретки је ВРС кренула у напад у коме су екстремисти разбијени.

Четврта група нападача кренула је из Старог града према Пухарској гдје су требали да се споје са екстремистима из Пухарске и Черјека али су заустављени још прије него што су успјели пријећи у Пухарску.

Борци Републике Српске су полако али сигурно сламали отпоре разбијених муслиманских екстремиста по улицама.

У свим борбама у Приједору и околини је пало 36 спрских бораца а рањено њих 134.

Прва жртва у Приједору, син јединац.

Споменик српским борцима у Приједору.