Младићева книнска одисеја 1991. (3/3)

15 минута за Задар !

или

Како је Младић деблокирао ЈНА гарнизон у Задру 1991.  

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Задар је једна дуга прича. Био је то један јак гарнизон, који је по тадашњим замислима Команде ЈНА, требало да чува далматинску плочу, од Велебита до Шибеника и позадину, која је могла да се искористи за одбрану од агресије или десанта НАТО снага. Зато је био јак Задарски гарнизон који је престављао концепт одбране ЈНА односно СФРЈ.

У Задру се налазила артиљериска школа, Војна академија смер артиљерије, Војна академија пилота, Војна академија Против-ваздушне одбране. Задар је био један од највојничкијих градова у СФРЈ. Имао је око седам касарни и огромна складишта муниције око града.

Почетком рата, Задар се као такав град први нашао на удару хрватских националиста и све више се налазио у блокади. Дефинитивно су пропали сви преговори између Економске заједнице и ЈНА на челу са пок. генералом Вуковићем око извлачења гарнизона из Задра, долазили су ту још неки генерали из пете војне области, али нико ништа није могао да уради, усташе су биле неумољиве.

''Нас три официра смо били међу задњим официрима који су успјели да уђу и изађу из Задра, то је било 30.август 1991. Наишли смо на блокаду хрватског МУП-а на изласку према Земунику, па смо ипак успјели да им умакнемо.''

  

Када је Ратко видио да од преговора нема среће, да нас они једноставно мрцваре, да по сваку цијену покушају да задрже блокаду и заузму све касарне и школске установе, он ступа у директну везу са градоначелником Задра, из канцеларије комаданта Мјешовитог противоклопног пука. Били смо ту тадашњи комадант Живановић, Лисица, Младић и ја.

Ратко: Добар дан, господине градоначелниче.

Градоначелник: Добар дан генерале и смије се подругљиво (Младић је већ био генерал)

Ратко: Препознали сте ме, градоначелниче

Градоначелник: Јесам, генерале. Реците, шта могу учинити за Вас.

Ратко: Градоначелниче, ја знам да је кључ изласка ЈНА из гарнизона у вашим рукама!

Градоначелник: (полушаљиво) Немој те тако генерале. Није то тачно, ја само имам инструкције из Загреба.

Међутим, Ратко саркастично одговори: Ја знам да је у вашим рукама тај кључ! А ако није, господине градоначелниче, имате 5 минута да буде у вашим рукама и да моје  јединице крену из Задра. Све комплетно, до задњег војника и да понесу све своје до задњег шарафа! У противном предузећу мјере. Зваћу вас за 5 минута и ''цап'', спусти слушалицу. 

Ми гледамо шта ће сад бити. А он се шали на свој начин, смије се нама. Пита - јел' прошло 5 минута? Јесте! Ајде, да га зовем и зове стварно.

Опет се јавља градоначелник: Реците генерале! Све онако надмено.
 Ратко : Јесте ли узели кључ у своје у своје руке, гос. градоначелниче?

Градоначелник (лежерно): Нисам, генерале, нема потребе. Не може ово ваше да се покрене та техника , неке дизалице и тако то.
Ратко (срдито): Имате још 5 минута да крене колона. Посље тога, све пред још укљученим интерфоном наређује: Друже потпуковниче, Живановићу за 5 минута извршите корекцију циљева. Хотел ''Иж'' и још 2-3 циља која припремим!

Кад градоначелник повика: Немој, Ратко јеси ли ти луд! Па тамо се налази мисија Европске заједнице.
Ратко: Баш зато ћу да гађам ''Иж'' Имате још 5минута, завршена прича - ''туп'' спусти слушалицу

Прошло 5 минута зове градоначелник: Па јесте ли ви луди генерале, како ћете тући ''Иж''
Каже Ратко: Кренуло је све!

У међувремену чује се он са Перишићем, који му каже да је кренуло. Али остала је дизалица! То је нека морска дизалица, 80 тона, која мора да се натовари на жељезничку композицију и да би кренула треба да се размонтира.

Градоначелник: Ево, кренули су вам ваши!
Ратко : Знам градоначелниче, али ми остала дизалица од 80 тона.

Градоначелник: Не може њу нико размонтирати.
Ратко: Имаш још 5 минута. Потпуковниче, спреми елементе, гађаћеш ''Иж''! - ''туп'' прекиде везу.

Очију ми мојих, прошло је 5 минута, зове градоначелник поново: Ево вам и ова дизалица и њу смо успјели некако натоварити.

(Она је уствари, већ била натоварена, само што су они мислили, све то да свуку, да је оставе).

Ратко: Буде ли опаљен метак, док буду кретале колоне, док буду излазиле, док су у твојој зони, градоначелниче, растурићу вас. Не интересује ме Европска заједница, не интересује ме ништа. Све што будем гађао, то су саградили моји Срби, моји преци. Је ли ти јасно градоначелниче. Поздрави Загреб! - ''Пљус''. Заврши разговор.

Сви наши су изашли без иједне жртве. Све до задњег ексера је изњето, захваљујући Ратковој ауторитарности и сналажљивости.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.

Младићева книнска одисеја 1991. (2/3)

Како је деблокиран ЈНА гарнизон у Сињу.

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Посље ослобођења Кијева, Ратко је постао идол народа, посље непуна два мјесеца откако је стигао у Крајину!

Он је приликом ослобађања Кијева тамошњим Хрватима гарантовао сигурност, ко год је хтјео остати у својој кући на својој земљи, није му се смјело ништа десити, тако је и било.

Његов основни циљ је био да деблокирамо наш инжењерски пук и пук везе ЈНА у Сињу и вод војника у селу Цивљане, међутим на путу из Кијева према Сињу налази се село Отишић. Оно је било практично српска оаза, међу околним хрватским селима и морали смо да се пробијемо до њега.

То је било 26-27. августа 1991. године. Они су имали већ доста мртвих и рањених у касарнама Сиња, јер су усташе покренуле серију напада на њих. Ми смо тада на крилима успјеха ослобађања нашег вода у Цивљанима, кренули напријед већ сутрадан ујутру.

Пуковник Младић ми наређује: ''Узми један БОВ војне полиције и узми колико оцјениш да ти треба војника, идемо мојим Пухом, правац Сињ''!

Идемо ми путем Сиња, долазимо између  Цивљана и Врлике и баш на дијелу тог пута стоји попријечен аутобус као барикада - усташка.

Кажем Младићу: ''Шефе, ово не може бити да су само гурнули овај трули аутобус ту, то мора да је минирано''!

''И ја бих рекао, али не знам чиме би могао бити миниран''...и изађе из кола а мени вели:

''Ти мали, мичи се''! Ја се побуним ''Ало Шефе, ја сам тај који је одговоран за вашу безбједност, не можете тамо''! Он ме само склања, дошло ми да му се физички супроставим, али са његовом вољом и челичним погледом се тешко изађе на крај.

Наређује ми да се склоним, ја ипак улазим са њим у тај аутобус, он на предња ја на задња врата. Имали смо шта и да видимо, ту је била постављена једна противпјешадијска потезна мина, серијски повезана за 36 плинских боца, и он узе да их развезује!

Док он то ради ја изађем да осмотрим околину, а наш ми полицајац показује на четри усташе које сједе  у засједи на неких двјеста метара испред нас. Вјероватно је њихов задатак био да пуцају у тај аутобус са запаљивим зрном и да нас, када наиђемо, дигну у ваздух.

Међутим наш војник, фантастичан снајпериста их је држао на нишану цијело вријеме. (Посље је он, кад смо прошли ту барикаду у Врлици на звонику цркве угледао и скинуо усташког митраљесца са удаљености од око 450м !)

Међутим, нисмо примјетили мању засједу, била су ту још двојица усташа, који су имали на себи тешке МУП-ове панцире. И они бацише бомбу на мене. Срећом и ја сам носио панцир, по шефовом наређењу. Била је убитачна августовска врућина, а панцир на мени!

Мени се у оковратник панцира забије неколико зрна бомбе. И ми смо припуцали, али нисмо никог убили, они су побјегли. У међувремену Младић је разминирао аутобус и наредио да се згули са цесте. Одједанпут се створише неки новинари, није ми јасно, који су одмах фотографисали, тако је тај тренутак остао сачуван на траци. А Шеф само строго и беспоговорно издаје нову наредбу: '' Е, сад идемо напријед''. 

Нас шест идемо напријед и прилазимо Врлици. Шеф наређује: ''Зови Лисицу'' (Лисица је био начелник оклопне јединице корпуса, једног јединог којег смо имали). Шеф каже: ''Зови Лисицу да дође да осмотри пут, куд ће да доведе батаљоном до Сиња''.

Кад смо већ дошли пред Врлику, мало је било чарке и пуцњаве, видим како усташе бјеже по брдима... Они су ваљда мислили да идемо са великом оружаном снагом...

Ми улазимо у Врлику, наш војник се попео на звоник католичке цркве и скида шаховницу. мене као да је неки ђаво звао те уђем у цркву. Ужаснут сам остао оним што сам тамо видио у једној просторији иза олтара-десно налазила се практично просторија за мучење, наравно-Срба. На све стране је било крви, на поду је било гомилу нечег што је личило на лисице за везивање и ланце те пендреке обложене неком тврдом пластиком, све је било крвавао и страшно. Испод те просторије као у неком полуподруму, затекли смо практички америчку дивизијску болницу у комплетној функцији: кревети, анестезиолошки апарати, хируршка опрема, апсолутно све... Морфијума око 100-150 пакета које смо касније прењели у книнску болницу.

Младић је опет својим мегафоном позвао људе да се врате, и стварно посље 15-так минута народ је почео да се враћа, додуше само жене, дјеца и старци, није било мушкараца.

Ми смо тад кренули даље према селу Отешић.

Улазимо у Отешић, село пусто, на звонику православне цркве виси шаховница. Нигдје живе душе, село није ни попаљено ни порушено. У кућама има трагова редовног живота, види се да је напуштено у некој брзини. Младић поново на мегафон поче да дозива народ и након неких десет минура почиње да пристиже народ-Срби. Истина да их Хрвати овдје до тад нису дирали, само су окачили шаховницу и продужили. Чули су да према њима иде нека војска па су се склонили. Ратко им одржа говор: '' Ви овдје који имате оружије, организујте одбрану, а ми идемо да деблокирамо гарнизон у Сињу тамо је наших 600-700 војника већ 2 мјесеца у блокади'' И наставимо према Сињу.

На километар изнад Сиња у сусрет нам долази тадашњи градоначелник Сиња (посље начелник за заштиту уставног поретка Хрватске) у неком ауту на преговоре. У том моменту Ратко ми наређује да доведем пуковника Лисицу и његов батаљон овамо. По његовом, требало је да се вратим 27 километара по Лисицу, а да он остане сам, ја га молим да ме не тјера од себе а он каже: ''Иди ти и ништа не брини ја сам њега већ узео под своје''

Крећем назад и на уласку у Врлику ме дочека усташка засједа и распали по нама! Ми протутњамо великом брзином туда, што је једино правило у таквим ситуацијама. Посље смо на Пуху избројали 88 рупа од метака, од нас двојице који смо били у ауту нико на срећу није ни окрзнут.

Враћамо се са Лисицом и његовим тенковима, она засједа се разбјежала. Кад тамо Ратко још преговара, прави споразум о извлачењу наших снага. Да би оставио утисак на градоначелника и застрашио га, Ратко му каже: ''Видиш, ово ти је пуковник Лисица, он је комадант оклопне бригаде која у свом саставу има 105 тенкова...Ово је пуковник Марковић, он је комадант механизоване бригаде и ако буде требало кренуће с оног правца овамо''!

Овај је био очигледно замро од страха. Не дај Боже да је знао да смо имали свега 7-8 тенкова и транспортера, по њихову још већу несрећу, однекуд се појавише нека два авиона! Ратко тог истог момента искористи и уђе у џип, узима као неку радио везу да се чује са пилотима. То везе нема са животом. Они лете горе на неких 2-3 километра изнад нас, не знамо ни чији су. Он се враћа и каже да ће употребити авијацију у случају да се једном војнику или официру нешто деси током извлачења.

Тако је Сињ беспрекорно деблокиран, мислим да ни шараф није остао. То је био стил Ратка, нећемо никога дирати, ништа ломити али што је наше, што припада ЈНА то мора да се врати заједно са војском, све до задњег шарафа и утичнице.

Тако смо успјели да из Сиња извучемо 600-700 војника и огромно складиште муниције, опреме, медицинских средстава, средстава везе итд.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.

Младићева книнска одисеја 1991. (1/3)

Ратко Младић, љето 1991.

Како је Младић са петорицом војника заробио Сплитски батаљон ЗНГ-а од преко 400 људи! 

бившег комаданта прве класе ЈНА - Златка Радовниковића, испод планине Промине.

По казивању Д.Пећанца "Пећка" - генераловог пратиоца 

у вријеме његовог бивања у Книну 1991. 

Крајем августа 1991. у вријеме велике љетне спарине и жестоке врелине, добишмо информацију да се воде борбе између Мартићеваца и усташа на потезу према Дрњишу.

Ратко мени каже : Спремај се идемо. Ми смо за те прилике имали један БОВ (борбено оклопно возило). Истог момента крећемо, на возилу се вијори југословенска тробојка са петокраком. Идемо у правцу гдје смо обавјештени да су усташе упале у наше село. Гледамо около, нигдје, никог. Станемо, распоредимо она четири војна полицајца а Шеф (Ратко Младић) и ја кренемо 400-500м. обилазимо српске куће, завирујемо, нигдје никог. Просто тумарамо.

А испод те планине налази се једна велика травната зараван. Испред нас видимо дубоки поток-пресушио. Ми пређемо преко њега и тамо видимо куће. Улазимо, дозивамо, никог нема.

Међу чемпресима још једна кућа, извршимо претрес. У кухињи на столу лонац са топлим пасуљем, три тањира, хљеб, парадајз...домаћина нема, а не знамо ни гдје су усташе.

Погледам БОВ, тамо гдје смо га оставили код оног мостића а војник ми показује да нам је нешто иза леђа. Значи, упали смо већ међу њих. Наставимо лагано у правцу, на који нам је војник указао и угледамо групу од седам усташа. Не виде нас, а ми њих видимо. Они су доле у кориту потока, засјели у неком шипражју. А иза њих маса људи! Црни се долина од усташа!

Нас двојица сами, склоњени иза неке гомиле цигала, неко спремио да зида кућу.

Дајем Шефу аутоматску пушку, а ја ћу са колтом и бомбом да сиђем међу њих, да их разоружам. Вели Шеф: Ајмо, нема друге!

Силазимо један војник и ја, али тако да им дођемо иза леђа. Кад смо се довољно примакли, викнем : Усташе, предајте се! Међу њима је настала невјероватна паника. Ја наставим да вичем. Морао сам да их престрашим на такав начин и мене је било страх. Вичем да ћемо их све побити и да излазе један по један, вичем да изађу сви. И почну да се промаљају кроз онај густиш, из оне групе њих седам. Ја опет вичем да изађу сви и да прије тога баце оружије.

Бацају они - све оружије кинеске и мађарске производње, калашњикови и остало.

Како који излази, мој војник их обара на земљу и руке на леђа. Нема чиме ни да их везује. Кажем му да их раздвоји на по два метра између њих и држи јих на нишану. Ко се мрдне - убиј, нема нам друге.

Питам усташе јесу ли сви изашли одоздо, један вели : Ја не могу. Што? Сломљена му нога. Сиђу по њега, ставе га на неки стари сиц од аута и изнесу га. Ја наређујем да ове похватане вежу наши војници са чим имају: канап, жицу, прибором од пушке. Пришао ми Ратко и вели: Немој болан, то су наши људи! Ви, момци, сједите да поразговарамо! Ја се поново запрепастио: луд је, нема шта!

Пита их Шеф знају ли ко је он. Не знају. Он им вели: Ја сам пуковник Ратко Младић! Они се забијелише од страха. ''Ћули смо за тебе!''А ко сте ви, пита их он? ''Ми смо припадници елитне јединице Извиђачко-диверзантски одред Четврте сплитске гардијске бригаде Збора народне гарде''.

Ко вам је комадант? Резервни капетан прве класе ЈНА - Златко Радовниковић. Он није био међу њима. Ратко на то подиже онај мегафон и загалами: ''Овдје Ратко Младић, пуковник ЈНА. Ми смо ЈНА и немојте да пуцате на нас. Дођите да преговарамо''.

Радовниковић се био препао кад је видио БОВ. Ко зна шта је мислио колико нас их је опколило, а они се налазе у тој рупи у шикари. А уз то ''опасно'' возило остала су била само двојица наших војника, који потом приђу са возилом да у њега утерамо ове похапшене, а ја успјевам да дозовем радио везом Команду корпуса, да ми пошаљу још полицајаца из Книна. Међутим, неизвјесно је кад ће стићи, јер до Книна је читавих 40 километара!

За то вријеме приђоше нам овај Радовниковић са неколицином официра. У међувремену дошло је и неколико сељака, Срба. Просто изникли.Срећом, ја сам од раније знао једног од тих сељака, знам да се зове Драган. Каже њему Ратко да виче да је капетан Драган. Овај виче колико га грло носи: ''Ја сам капетан Драган, предајте се!'' Он с једне стране, Ратко са друге а ја и ова моја два полицајца раширили се тако да су усташе мислиле да су опкољене.

Прилазимо Радовниковићу, он се рукује са Ратком. Ја му кажем да скине оружије, имао је пиштољ 7.65мм. Човјек позеленио, без ријечи скиде опасач са пиштољем и даје ми. Онда кажем да се сви разоружају! Они се почеше сви разоружавати, бацају пушке на земљу, али видим међу њима и комешања. Неки би да се предају а неки као неби. Видим једног младог мршавог, гунђа, као : коме да се предајемо, пуцају они пуцамо ми... Ратко на мене очима - разумјели смо се. Команду батаљона разоружамо, а да смо имали снаге, ми бисмо их заробили све и отјерали у Книн. Али већ нас хвата сумрак. Не смијемо да останемо међу њима, јер је нас сада све укупно било десет. Ми ти ту команду разоружамо, али сад њима Ратко мора да одржи свој говор. Мени објашњава: ''Овај мој утицај на морал много више значи него да их разоружам''. И тако је било тада и свих ратних година до краја.

Тако смо тих осам чланова команде тог батаљона свезане довезли у Книн. Ратко ми је наредио да Радовниковићу вратим оружије. Више нам се нигдје није појавио на фронту. Нити било ко из те команде батаљона. Дешавало нам се да смо из тог извиђачког диверзантског одреда заробљавали неколико пута исте људе, зато што, чим буду натјерани у борбу против нас они нам се одмах предају. 

Кад смо усташе довели у Книн, у книнској болници указана им је врхунска медицинска помоћ. Онај, коме је била сломљена нога, имао је поломљену бутну кост на два мјеста, а тежак око 120кг. Млад човјек. Оперисали су га врхунски доктори у книнској болници. Ратко га је посјетио. И сутрадан је била нека врста размјене. Уствари смо ми ступили у контакт са усташама и рекли им да дођу по своје људе. И на тој предаји, доље у Сиверићу, били су и Ратко и комисија ОЕБС-а, још многи званичници и ту је била хрватска телевизија. У вјестима потом бива чудо!: ХРТ даје прилог у којој је била и изјава тог рањеника, који је рекао дословце:

''Шта да вам кажем! Да није било пуковника Младића, сви бисмо изгинули и хвала му''. 

У том моменту се прекида програм! Ваљда нису стигли да измонтирају снимак, а ја мислим да је то био историјски снимак истине на Хрватској телевизији. То је све илустрација ситуације у каквој се нашао Ратко Младић.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту. 

Операција ''Садејство 93'' - Проширење коридора живота, Брчко 1993.

''Садејство 93''
 тенкови 1.Оклопне бригаде ВРС у операцији.  

Борбе око Брчког 1993. године.

Почетком 1993. године, муслиманско-хрватске снаге су подузеле посљедње покушаје да пресјеку ускри коридор између Бос. Крајине и источног дијела Српске, самим тим и  Србије у реону Брчког.
2. јануара јединице 21. бригаде из Сребреника те 108. моторизована бригада АРБиХ и 108. бригада ХВО, састава 1. Оперативне групе 2. корпуса, нападају српске положаје у близини села Марковић Поље, Лончари и Горице, десет километара западно од Брчког из подручја Орашја а са територије Хрватске непријатељ је активно подржаван артиљеријском ватром, за кратко вријеме пут кроз коридор је био онемогућен.
Дијелови 2. Посавске и 3. Семберске лаке бригаде те 16. Крајишке моторизоване бригаде ВРС одмах покрећу контра напад и 5. јануара заустављају удружене снаге АРБиХ и ХВО-а.
Већ 7. јануара непријатељ наставља нападе, који нису престајали све до половине мјесеца. Коридор је још више сузит али главни план пресјецања, није успио.
Након јануарских борби око Брчког, супростављене стране су раздвојене рововским линијама, бункерима и минским пољима. Поред силних утврђења ВРС је у мају покушала да прошири ''Коридор живота''.

Поред сталних посавских, крајишких и семберских јединица које покривају слободну територију Брчког из Бијељине је пристигла још 1. Бијељинска лака бригада познатија као ''Пантери''. Укупан број српских бораца достигао је 5.500. али само једна трећина од тога броја припадала је ''ударним'' јединицама на чијим плећима ће бити терет пробоја непријатељских утврђења. Ватрену подршку 155мм хаубица ће пружати два артиљеријска батаљона из 1. Крајишког корпуса и Источно-босанског корпуса ВРС.

1. Оперативна Група 2. корпуса АРБиХ и ХВО-а у свом сектору имају јединице 21. и 108. АРБиХ и 108. бригаду ХВО, укупан број муслиманско-хрватских трупа је око 12.000. људи. У исто вријеме непријатељ је имао више људи али много мање тешког наоружање, неколико минобацача 80мм те неколико десетина безтрзајних топова и ручних бацача разних врста.

Офанзива ВРС је почела 13. маја. Након снажне артиљеријске припреме, јединица "Пантери" се пробила кроз одбрану 108. моторизоване бригаде АРБиХ између Диздаруше и Омербеговаче јужно од Брчког. Дјелови 1.Посавске и 3.Семберске бригаде ВРС нападају сјеверно и западно у реону села Улице-Буковац-Брод, линија одбране је пробијена али због непријатељских утврђења напредовање је онемогућено.
16. маја 108. бригада АРБиХ и 108.бригада ХВО преузима инцијативу и врши контраофанзиву, борбе су трајале још четири дана а потом је ВРС без значајног помака прекинула операцију.
Ситуација око снадбјевања електричном енергијом у Бос. Крајини је постала све компликованија јер пролаз високог електричног тока крај Брчког је изложен сталном претњом непријатељских диверзантски група и артиљеријском ватром. Пред српском командом се опет постављало питање операције проширења коридора.

Млади борац 5. Козарске бригаде, на положајима
код Брчког.

До јула 1993. ВРС се темељније припремила него у прољеће исте године. Комадант Источно-босанског корпуса ВРС Новица Симић је довео јака појачања из 1. Крајишког корпуса ВРС:
5. Козарска бригада, 16. Крајишка моторизована бригада, батаљон 1. оклопне бригаде, 4. батаљон 43. Приједорске моторизоване бригаде, 1. батаљон војне полиције те 1. и 3. мјешовити артиљеријски пук. Укупан број је достигао 10.000 бораца.

Српске снаге су биле подјељене у двије тактичке групе. У структуру ТГ-1 ушле су специјалне јединице "Пантери" и "Пеша" (1. Посавске бригаде) те батаљон војне полиције и 4. батаљон 43. Приједорске мт. бригаде, са циљем да се пробију кроз непријатељске линије у најужем дијелу коридора, недалеко од јужних предграђа Брчког.
ТГ-2 се састоји од 5. Козарске и 16. Крајишке мт. бригаде, 2. Посавске и 3. Семберске бригаде, са циљем да из правца села Улице (10км западно од Брчког) изврши офанзиву према југу. Међутим, главни задатак ТГ-2 је да се осигура безбједност високонапонских водова, који су у овој области били готово на линији фронта.
Обе тактичке групе су имале задатак да избију до села Брка, 10км југозападно од Брчког.

Почетак операције.

Карта операције.

Офанзива ВРС под називом ''Садејство 93'' је почела 20. јула.
ТГ-1 напада положаје 108. бригаде АРБиХ у правцу села Брод и Суљагића Сокак, међутим напад је заустављен, док ТГ-2 првог дана постиже мањи успјех код села Бајићи, одбацивајући непријатеља пола километра.
23. јула ТГ-2 покреће јаче нападе. Главни ударац предузимају батаљони 16. Крајишке уз подршку тенковске чете и 5. Козарске бригаде те напредују у правцу села Бајићи. У то вријеме 3. батаљон 16. Крајишке бригаде заузима прву линију одбране муслиманских снага али напад је заустављен на резервним положајима 108. бригаде АРБиХ. Акције ТГ-1 тог дана нису доњеле жељене резултате.

Борац ВРС - Небојша Јовановић, који је уградио
свој живот у темеље Републике Српске.
(сликано пред полазак у операцију - 1.Ок.бр.).

Прекретница у борби је дошла 24. јула, када у офанзивној зони ТГ-1, јединице ''Пантери'' и ''Пеша'' те 1. батаљон војне полиције, пробија муслиманске положаје и заузима село Брод. Тада десно крило 108. мт. бригаде АРБиХ одпочиње хаотично повлачење, што је омогућило 3. батаљону 16. Крајишке да муњевитом акцијом заузме село Липовац.
Након заузимања јужних дијелова, тактичне групе ВРС крећу у потрагу и чишћење терена од непријатељских снага дуж једног дијела пруге Брчко-Градачац (ТГ-2 дуж сјеверне стране, ТГ-1 дуж јужне) у правцу села Липовац. Део ТГ-1 проширује коридор јужно преко Брода у правцу села Брка. Лијево крило напада тачније 1. Посавска бригада улази у Омербеговачу, прије Омербеговаче је пало муслиманско упориште Диздаруша. Главнина и десно крило 108. мт. бригаде АРБиХ је сломљено, док лијево крило још пружа отпор.
Сљедећег дана АРБиХ је безуспјешно покушала да контра нападом поврати изгубљене положаје.
Уласком ВРС у Брку 27. јула операција је и званично завршена српском побједом.
Српске трупе су ојачале нову линију фронта која је успостављена на линији села Бајићи-Ђукићи-Брка-Поточари.

Операција ''Лукавац 93'' - Трново, Бјелашница и Игман.

Генерал Ратко Младић на врху Бјелашнице,

јули 1993.

Током јуна 1993. године на западном дијелу Горажда долази до сукоба између јединица 6. корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса ВРС. Војну инцијативу су предузеле муслиманске снаге, покушавајући да прошире коридор између централне Босне и највеће енклаве у Подрињу - Горажде, правцем Трново-Јабука-Горажде.
Најозбиљнији напад је извршила 81.брдска бригада (Ударна група ''Игман'') у правцу села Добро Поље јужно од Трнова, којег је бранила 18. Херцеговачка лака бригада ВРС а потом се борба прењела источно у области важног чвора АРБиХ око села Јабука, гдје су Срби узвратили напад, међутим ни једна ни друга страна није имала успјеха.
Муслимански напади су имали за циљ проширење и јачање коридора са Гораждом, међутим ти напади су служили као предуслов српској команди за припремање и разматрање велике офанзиве - ''Лукавац 93''.

План операције је имао велику важност за Републику Српску. Први циљ је био успостављање директне и слободне комуникације између српске Херцеговине и остатка земље. Због енклаве Горажда и муслиманског коридора Трново-Јабука, ВРС одржава комуникацију са Херцеговином уским коридором дуж границе СР Југославије преко Фоче, Чајнича и Вишеграда. Други циљ операције је била елиминација коридора Горажда са централном Босном којег муслимани држе у тешком положају, Горажде би се потом нашло у потпуном окружењу а ослобађањем Игмана би иста ситуација висила и над Сарајевом.

Карта операције ''Лукавац 93''

Српске снаге су у том подручју биле распоређене:

1. Сарајевска моторизована бригада

2. Сарајевска лака бригада

1. Илиџанска пјешадијска бригада
1. Игманска пјешадијска бригада
те 11. и 18. Херцеговачка лака бригада.
У другој половини јуна 1993. Главни штаб ВРС ангажује 65. заштитни пук сјеверно од Трнова и 1. Гардијску моторизовану бригаду на јужном дијелу града. Тако је укупан број српских војника укључених у операцију ''Лукавац 93'' износи 10.000.

Снаге АРБиХ које обезбјеђују коридор и Игман, сачињавају Оперативну групу ''Игман'' са четири бригаде: 8., 9., 81. и 82. брдска бригада са 8.500. војника те још 1.500 муслиманских војника из 43. и 49. брдске бригаде (6.корпус) који се налазе на положајима западно од Калиновика.

2. и 3. јула 1993. дио тактичке групе ''Калиновик'' (Херцеговачки корпус ВРС) на челу са 1. Гардијском моторизованом бригадом, покреће офанзиву на планинском превоју Рогоја, лијево крило напада покрива 18. Херцеговачка бригада а десно дио ТГ ''Фоча''. У исто вријеме Сарајевско-Романијски корпус ВРС подржава напад са сјевера. Генерал Младић лично води прве борбене групе те надгледа подручје хеликоптером ''Газела''.
У првим борбеним данима 1. Гардијска мт.бр. ВРС напредује 7км према Трнову те у року 8 дана слама одбрану и ослобађа Трново 11. јула 1993. У тешким борбама српски борци наносе тешке губитке 81. брдској бр. АРБиХ те остатке бригаде протјерују са Рогоја и Трнова.
Напад се не зауставља те српске снаге након ослобађања Трнова настављају према западу у правцу Бјелашнице и Игмана. Такође 65. заштитни пук и 2. Сарајевска бригада потискују 8. брдску бр. те напредују уз Игман. Истовремено 1. Игманска бригада ВРС предузима нападе у циљу подршке осталим бригадама, те напредује са сјеверозападних падина Игмана.

До 20. јула Војска Републике Српске је напредовала још 10км западно и зауставила се на југоисточном подножју планина Игмана и Бјелашнице по одлуци команде, ради одмора пред завршну фазу. Муслимани су почели да консолидују одбрану.
Два дана након ослобађања Трнова, на источном дијелу горажданске енклаве, батаљон 65. заштитног пука и 11. Херцеговачка бригада истовремено предузимају напад на село Јабуку са сјевера и југа. Посље брзог пада утврђеног села, српске снага крећу источно према енклави, док муслиманске снаге у хаотичном стању се повлаче према Горажду. Нова линија фронта је успостављена на ријеци Осаници.

Главни дио операције ''Лукавац 93'' је успјешно завршен за ВРС. Али постоји још један примамљив циљ - да се заузму врхови планина Игмана и Бјелашнице и постигне потпуни обруч око Сарајева.

Бјелашница 8. август 1993.

31. јула јединице 65. заштитног пука и 1. Гардијска бригада ВРС изненада нападају полажаје  81. и 82. брдске бригаде АРБиХ, већ уздрмане предходним поразима и истог дана освајају највећи врх Бјелашнице истога назива (2067м) са репетитором. Овај напад је имао активну подршку хеликоптера ''Газела''.
1. Игманска бригада са простора Хаџића, напредује уз Игман и спаја се са главнима ВРС.
Током четири дана ВРС је очистила терен Игмана у рејону Великог и Малог Поља, гдје се налази комплекс објеката и скијашких стаза из доба Олимпијских игара (Сарајево 1984).
Овом акцијом ВРС је ослободила Игман и Сарајево се нашло у потпуном окружењу српских трупа.

Након брзог српског продора на Игман, команда АРБиХ ужурбано ангажује најбоље јединице из састава 1. корпуса АРБиХ те их транспортује кроз тунел испод аеродрома у Сарајеву, на источне падине Игмана. Из састава 3. корпуса АРБиХ на западне падине планине под хитно су распоређене елитне јединице: 7. муслиманска и 17. крајишка бригада. До 5-6. августа непријатељска војска је била спремна да настави борбу и да покуша да врати неке положаје, али интервенција ''свјетске заједнице'' је промјенила ток догађаја.

Током напада на ВРС у ширем реону Трнова, УН и западна дипломатија скоро није реаговала на догађаје, међутим када су Срби дошли на Бјелашницу и Игман а судбина главног града Босне висила у зраку, међународна дипломатија се претворила у ''мравињак''.

ВРС на Игману 11. август 1993.

Предсједник Републике Српске др. Радован Караџић био је тих дана на бескрајним мировним преговорима о Босни, која је одржана у Женеви. Западне дипломате су почеле да врше притисак на њега, претећи да у колико српске снаге не напусте просторе Бјелашнице и Игмана ће усљедити НАТО бомбардовање.
5. августа Караџић пристаје на повлачење српких трупа на положаје из 30. јула али уз контра услов да би српске снаге замјенили мировњаци.
Током наредне недјеље, француски ''плави шљемови'' стигли су на Игман и Бјелашницу и посматрали повлачење ВРС.
6-7. августа Срби су најавили повлачење својих трупа али убрзо је повлачење обустављено због опасности да муслиманска војска искористи прилику и нападне ВРС.
9. августа НАТО је пристао на програм ваздушних напада на циљеве ВРС у случају њиховог даљег боравка на Игману. ВРС се повукла са Игмана и Бјелашнице тек 15-19. августа.

Упркос међународним скандалом и присилним одласком ВРС са Игмана и Бјелашнице, војна операција ''Лукавац 93'' се завршила потпуном побједом Војске Републик Српске. Они су освојили веома важне позиције, које ће увелико олакшати одбрану Републике Српске, која ће се показати у кампањама 1994. и 1995. године.

Недељко Видаковић (1966 - 1994). Војвода са Бобана.

Христолики лик Недељка Видаковића.

Војвода Недељко Видаковић, легендарни див са Бобана рођен је 27.11.1966. године у селу Раптима на Бобанима, општина Требиње .Био је један од четверо дјеце (Саво, Ристо и Славка) поштенога и честитога херцеговца Милана и мајке Данице.
Од најмлађих дана истиче се бистрином, енергичношћу и родољубљем. Послије завршене средње школе постаје поморац и пар година бродовима путује по свијету.
На почетку рата одбија да иде на пловидбу и стаје у одбрану своје отаџбине и свог народа од налета непријатеља.
Пролази сва ратишта од Превлаке до Хутова. По повлачењу јединица ЈНА у мјесецу мају 1992. године са наших простора у тадашњу СР Југославију, организује најближе комшије и браћу са Бобана и у селу Шћеница 25.05.1992. године формира и организује Бобанску чету која je била у саставу 2. Требињског батаљона, 1. Требињске мт. бригаде у саставу Херцеговачког корпуса ВРС.

Са својом четом води велике борбе по Бобанима са јединицама ХВ, ХВО, ХОС наносећи непријатељу велике губитке у људству и ратној техници.
Велика борба је била око брда Зелениковца које је било доминантна кота и њу су три пута враћали Бобанци у своје руке.
Војвода са својом четом се истакао и у борбама за Келино, Осоје, Зечију Главу, Градину, Рочишта као и у борбама по многим бобанским селима и њиховим засједама које су правили дубоко у непријатељској позадини.
У току 1992. године гине војводин рођени брат Сава, неустрашиви борац. Погинуо је приликом скидања шаховнице са православне цркве у родном селу Раптима која је постављена као замка, јер је испод ње била постављена потезна мина.
Са великом раном на срцу послије губитка вољенога брата војвода настаје да војује.
Дана 13.05.1993. у манастиру Кнежина изнад Сокоца војвода Војислав Шешељ га званично проглашава Српским Војводом.
Након тога са својом четом и саборцима води борбе по осталим дјеловима отаџбине од Трнова, Горажда, Трескавице и шире.
У јесен 1994. године одлази са својом четом на Коњиц и на Крстовдан 27.09.1994. на брду Кисеру, изнад Борачкога Језера гине са три своја саборца од непријатељске гранате која је упала у њихов ров. Тада је са њим погинуо и мајор Драган Слијепчевић, поручник Љубиша Поповић и малољетни Александар Маслеша (који је преминуо након 111 дана борбе по болницама од Требиња, Подгорице до Београда). Млади Маслеша је неизмјерно волио свога Војводу Недељка и дошао је у његову чету као добровољац.
Послије погибије Војводе Недељка за командира Бобанске чете постављен је Драган Ристић-Бели. Сахрањен је поред свог брата Сава у родном селу.

За заслуге у Одбрамбено-отаџбинском рату Предсједник РС војводу Недељка Видаковића одликовао је Орденом Милоша Обилића.

27.9.2014 на годишњицу погибије, пред неколико стотина људи откривен и освјештан је споменик Војводи Недељку Видаковићу у Требињу.

Агресија на Равне Котаре - ''Масленица 93''.

Oперација ''Масленица 93'' - Необјављени рат Србима.

Након примирја у јануару 1992. године у Републици Српској Крајини је живот био релативно миран. Након хрватског напада на Миљевачки плато, дошло је до озбиљних сукоба.
Према међународном плану о рјешавању српско-хрватског сукоба у Хрватској и Крајини, сво тешко наоружање од Српске Војске Крајине је ставито у посебна складишта под заштитом снага УН-а које је било удаљено 20-30км од линија раздвајања. Крајишку границу су чували мали одреди полиције која је имала лако наоружање. Између супротних страна су били дијелови мировних снага у које су крајишки Срби били увјерени да ''плави шљемови'' обезбјеђују мир.
Али влада у Загребу није хтјела да трпи статус куо и већ је захтјевала војне операције са бар малим успјесима. Највише их је мучила чињеница да је територија под контролом Срба готово пресјекла  Хрватску на два дијела. Најзападније тачке РСК су на свега пар километара од Задра и на јадранској обали. Тако је Далмација на југу била одсјечена од сјеверног дијела Хрватске, комуникација је вршена поморским путем што није било увјек у могућности због временских услова на мору. Копнена веза је била на територији РСК, а хрватској страни је био витални значај да заузму Масленички мост који ће копнено повезивати југ и сјевер Хрватске.

Мост је изграђен преко мореуза који повезује Јадранско море са великим заливом који се назива Новиградско море, на обали залива се налази град Новиград.

У зиму 1993. године у Хрватској се приближавају избори и руководству владајућег ХДЗ-а је била потребна брза војна побједа у популистичне сврхе. Председник Туђман наредио је генералу Јанку Бобетку да спроведе војну операцију, која је требала да помјери границе и осигура поуздану везу између сјеверног и јужног дијела земље. Ова операција је такође била нека врста теста за нове јединице ХВ-е кординирајући између поморских, авионских и пјешадијских снага. Операција је названа ''Масленица 93'', све јединице које су учестовале у агресији су интегрисане у тактичну групу 112. Већина њих су били дио Сплитског корпуса, укупан број хрватске војске је износио 10.000. војника. Хрватска војска је планирала директан напад на Масленички мост са сјевера из правца Велебита, са сјеверозапада у правцу Бенковца а са запада на бившу базу авијације ЈНА у Земунику.
Крајишки Срби нису очекивали операцију великих размјера са хрватске стране због примирја, зато су граничне патроле биле покривене лаким наоружањем.
Подручје Новиграда и Масленице је било у зони одговорности 7. Сјеверно-Далматинског корпуса СВК, војска наравно није била у потпуности демобилисана међутим у дијеловима током агресије је очигледан недовољан број људи, доста војника је било удаљено од линије фронта (касарне).
Масленички мост - Новиград и пут према Грачацу покрива 4. лака бригада, сусједна 9.моторизована бригада контролише тунел Свети Рок, са лијеве стране залива у додиру са градом Задром контролише 92. Бенковачка мтр, бригада, која заједно са 3. пјешадијском (на југу) чува Бенковац, те српске снаге су у јануару 1993. бројале око 3.500. бораца.

22. јануара 1993. у 07:00 отпочело је десетоминутно артиљеријско гранатирање српских села, након чека су хрватске снаге кренуле у офанзиву, српске јединице затечене скоро без отпора почеле да се повлаче. Неки дијелови су покушали да се консолидују за одбрану али покушаји су пропали, због продора ХВ и могућности обруча су приморани на повлачење. Први дан агресије су у хрватске руке пали Масленички мост, аеродром Земуник и неколико села.
Истог дана на Малом Алану на Велебиту хрватска војска је на подмукао начин убила 22 борца СВК, тако што су ушли у везу и јавили да има рањених. Група од 30 бораца и медицинског особља које је кренула у помоћ је упала у засједу из које су успјели да побјегу 8 бораца док осталих 22 је брутало измасакрирано укључујући и једну медицинску сестру.

Карта хрв. агресије на Равне Котаре 1993.

23. јануара руководство РСК апелује преко радија да становништво не паничи и најављује мобилизацију. Док Срби апелују да УНПРОФОР пусти из складишта тешко наоружање СВК-ја за одбрану, са друге стране Хрвати заузимају Новиград те у опасност доводе град Обровац, убрзо Срби преузимају тешко наоружање упркос протесту ''мировњака''.
25. јануара хрватско напредовање је заустављено, на многим мјестима је ХВ присиљена у дефанзиву. На подручју села Шкабрња, хрватске снаге су изложене снажном ракетно-артиљерисјком ватром гдје агресор губи прве значајне губитке. Кашић је пар пута прелазио из руку у руке
Пошто су извршене главне операције задатка, председник Туђман наређује обуставу офанзиве, коју негодују хрватски генерали мислећи да су њихове снаге могле постићи више. Међутим политичко руководство је дјеловало по принципу ''Боље врабац у руци него голуб на грани''. јер је офанзива у многим секторим заустављена а страховало се и од санкција међународне заједнице због прекршаја примирја.

Заробљени хрв. тенк код Бенковца 1993.

Ипак без обзира на славље у Загребу у посљедњим данима јануара, битка је тек планула.
7. Сјеверно-Далматински корпус СВК је извршио мобилизацију и покренуо тешку артиљерију.
27. јануара из Републике Српске и СР Југославије почели су у помоћ да пристижу добровољци. Број српских бораца се попео на 8.500. У жестоким борбама са хрватским снагама у селима Кашић и Паљуб у близини Новиграда, српски борци стабилизују фронт и враћају неке позиције.
Као одмазду на хрватску агресију, група српских бораца је 27. јануара минирала брану Перуча, брана је од експлозије оштећена али на срећу цивила поплава се није догодила, наредних годину дана дио хрватске Далмације доживљава несташицу воде. Битка за Новиград и Масленицу се наставља и током фебруара.
Крајишки борци су покушали да поврате изгубљене територије, на неким мјестима су потиснули хрватске снаге али покушај ослобађања Новиграда и Масленичког моста није успио. До краја марта се дефинитивно смирују борбе и долази до затишја.
Српски губитци у овој изненадној агресији су износили 362 погинула борца те 165 цивила, укупан број је порастао на 491. Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су потпуно разрушена и спаљена, хрватска страна је имала 127 погинулих војника и око 500 рањених.

За агресију и окупацију српског територија је по највише крив УНПРОФОР који је требао да буде гарант мира а коме је српски народ вјеровао.

УН- нијеми свједок злочина.