Формирање муслиманских параформација.
Почетком фебруара 1991. године, високи званичници СДА окупили су се у селу Мехурићи, надомак Травника, како би разговарали о својој стратегији у вези са хрватским и словеначким плановима за проглашење независности у јуну. Убрзо након овог састанка, Хасан Ченгић (будући министар одбране Босне) састао се са замјеником премијера републичке владе Русмиром Махмутћехајићем. Разговарали су о стварању партијских паравојних јединица под командом СДА. Почетком марта лидер странке и предсједник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић дао је посљедње зелено свјетло за овај подухват. Тако је рођена Патриотска лига нације, познатија као Патриотска лига - милитантна организација Странке босанских муслимана.
10. јуна 1991. године у Сарајеву се одржао састанак најутицајнијих лидера босанских Муслимана у организацији СДА, на којем је одлучено да се створи „Вијеће националне одбране муслиманског народа“. Сврха стварања таквог тијела била је припрема, (ослањајући се на већ створену оружану "Патриотску лигу"), предстојећег проглашења независности Босне и Херцеговине. Хасан Ченгић је касније објаснио овај корак муслимана на следећи начин: „Одлучили смо да створимо организацију („ Патриотска лига “) засновану на партијској структури (СДА), јер је то била једина јасна структура коју смо имали ... Одлучили смо да створимо паравојну организацију на врло широким основама - патриотска организација за заштиту уставног поретка у Босни и Херцеговини, а по потреби и демократије, тржишна економија, људска права и плурализам. Основна идеја је била једноставна: морамо имати војну организацију у случају озбиљне војне интервенције. Таква организација била би основа за општу националну и патриотску консолидацију. Нисмо много размишљали о оружју. У том тренутку смо се концентрисали на организовање људи„Патриотска лига“ је својим главним задатком сматрала одбрану „уједињене“ Босне и Херцеговине".Ипак, још увјек није било потпуно јасно шта се подразумјева под овим јединством. Упркос чињеници да је Патриотска лига била војна организација муслиманске СДА, а велика већина њених бораца били су етнички муслимани, у њеним редовима се и даље могао наћи мали број Хрвата, па чак и Срба.
Према подацима генерал-мајора Александра Васиљевића, официра војне обавештајне службе ЈНА (КОС) 1991 године у праћеном догађају у Словенији и Хрватској, међу највишим руководством СДА била су и два агента КОС-а који су обавјестили савезне структуре о подземној војној активности Муслимана. КОС је предузео активне кораке да идентификује муслиманске националисте међу официрима у ЈНА и да их отпусти из војске. Васиљевић је накнадно тврдио да је контраобавештајна служба ЈНА стално обавјештавала Генералштаб ЈНА и Президијум СФРЈ о активностима СДА у организовању паравојних оружаних формација, али забринутост контраобавештајца није наишла на прави одговор у парализованој савезној влади у Београду. У љето 1992. године, у интервјују недељнику НИН:"Имали смо документе, видео и аудио записе разговора. Распитивали смо се о унутрашњој организационој структури муслиманских оружаних група. Камерама смо снимали илегалне састанке муслиманских милитаната. Знали смо да је формирана републичка команда која се састоји од два дијела: војног и политичког кризног штаба. Укупно је на територији Босне и Херцеговине било 9 кризних штабова, и још по један на Косову и Метохији и у Санџаку (јужна Србија) ...„Патриотска лига нације“ (ПЛН) састојала се од мобилних јединица доступних у свим регионима Босне за чување стратешки важних објеката и територија. ПЛН је такође укључивао специјалне снаге, познате као Зелене беретке.
Као и увјек, прикупили смо детаљне информације и послали их одговарајућој структури (Федерални президијум) ... Они су на вријеме знали да је створена тајна муслиманска војна организација, која уједињује више од 50 000 добро организованих милитаната, од којих је половина већ наоружана разним врстама лаког оружја. Добро организована, али слабо наоружана ...Поверљиви подаци о муслиманским оружаним снагама које смо послали савезном Президијуму на крају су допуњени посебном страницом на којој су чланови Президијума требали да пишу своја мишљења и коментаре. Али нико од њих то није учинио. Једноставно нису знали шта желе...
Затим смо развили акциони план. Формирали смо штаб и формирали консолидовану јединицу за уклањање оружја. Било је веома важно да, заједно са војском, у заплени учествују и федерално Министарство унутрашњих послова и Министарство унутрашњих послова БиХ. На крају смо одлучили да нећемо радити ништа док представници три народа у БиХ не подрже кампању разоружања, међутим нико се није одазвао од представника и операција је пропала ... "
Муслимани у Босни успјели су створити ефикасну војну структуру, али њихова слаба тачка је било оружје, за разлику од Срба и Хрвата, поготово на почетку рата.Резолуцијом Савета безбедности УН Н713, усвојеном 25. септембра 1991. Позвао је све стране у југословенском сукобу да одмах прекину крвопролиће те прогласили међународни ембарго на испоруке оружја земљама бивше Југославије. Чак и након што је УН: Словенију, Хрватску, Македонију и Босну признале као независне државе, ембарго је и даље важио за њих. Резолуција Савета безбједности тежила је циљу барем минимизирања промета оружја у бившој Југославији, смањујући тако вјероватноћу новог и обнављање старих жаришта сукоба. Али у пракси, ембарго је највише погодио босанске Муслимане, окружени са свих страна непријатељима и непоузданим савезницима и без излаза на море. Скоро читав рат босански Муслимани су зависили од опскрбе оружјем кроз Хрватску, гдје су Хрвати понекад одузимали половину оружја које су послали. Оружани сукоб између Хрвата и Муслимана настао је углавном због борбе за контролу над великим војним фабрикама у средњој Босни, који су муслиманским војницима требали попут ваздуха за наставак рата.
Сумирајући информације из различитих извора, може се тврдити да је до почетка рата „Патриотска лига“ имала 40.000 наоружаних бораца и јасну организацију у својим редовима. Основано је 9 регионалних контролних центара у Сарајеву, Добоју, Цазину, Приједору, Ливну, Мостару, Вишеграду, Тузли и Санџаку (Србија). Свака заједница (општина) у овим регионима имала је свој кризни штаб. Укупно их је било 103. У зависности од броја локалних чланова, јединице Патриотске лиге варирале су од вода до мале бригаде.
Муслимански лидер Алија Изетбеговић касније је тврдио да је до почетка грађанског рата Патриотска лига имала између 30 и 40 000 наоружаних чланова. А регионално сједиште у Сарајеву бројало је 10.000 од 30.000 у цијелој земљи.
"У јулу 1991. године први војни специјалци (бивши официри ЈНА) започели су организацију структуре и штаба.Први конвој оружја допремљен у августу 1991. године.Прве војне вјежбе почеле су у септембру.Прве јединице су формиране у октобру.У новембру је завршена инсталација моћног радио предајника (што значи војни) који је покривао читаву територију Босне и започела је обука оператора.У децембру је на иницијативу „Патриотске лиге“ и под њеним руководством извршена реорганизација и наоружавање особља и резервиста Министарства унутрашњих послова БиХ.У фебруару 1992. године, на редовној конференцији СДА у Мехурићима, коначно су формулисани принципи и развијени планови за одбрану Босне и Херцеговине. Сви команданти „Патриотске лиге“ добили су јасна упутства ... Политички циљеви које је „Лига“ бранила били су: заштита територијалног интегритета, демократија, мултиетничко друштво и људска права.У априлу 1992. године, Предсједништво Босне и Херцеговине донијело је одлуку да Територијалне одбрамбене снаге Републике постану њене оружане снаге. Три висока официра републичке ТО постављена су на чело оружаних снага и Патриотске лиге.До почетка рата, „Патриотска лига“ Босне и Херцеговине имала је више од 30 000 наоружаних добровољаца организованих у територијалне јединице, које су касније постале корпус АРБиХ.Патриотска лига је рат дочекала са добро организованим ланцем снабдевања. Овај систем је требао постати окосница система снабдијевања Армије Републике Босне и Херцеговине до краја рата. Све је то захваљујући државној политици СДА и помоћи земаља исламског свијета ...Да није било Патриотске лиге, одбрана Босне и Херцеговине не би била могућа. Ово је била наша прва одбрамбена војска. Из ње је израсла Армија Републике Босне и Херцеговине ... "Јавни говор Алије Изетбеговића 1997 године.
Поред Патриотске лиге, муслимани су располагали снагама Министарства унутрашњих послова које су бројале око 20.000 људи. Дакле, укупан број оружаних снага које је контролисала СДА био је приближно 60.000 бораца. Имајући у тренутку ескалације сукоба готове оружане формације, босански Муслимани су тек у априлу најавили мобилизацију ТО, што је додатно повећало број њихових трупа. Као резултат уједињења "Патриотске лиге" и јединица ТО настала је АРБиХ (Армија Републике Босне и Херцеговине).
Формирање хрватских параформација.
Почетком 1992. босански Хрвати имали су двије војно-политичке организације: милитантно крило Хрватске странке права (ХСП) и Хрватске оружане снаге (ХОС) и водећу хрватску странку ХДЗ и оружану формацију ХВО (Хрватско Виjeће Одбране). Упркос истим циљевима и задацима с којима су се суочавали у Босни, обе хрватске "војске" биле су више супарници него савезници. То је било због њихове партизанске природе, која је одредила борбу за утицај унутар хрватске заједнице у БиХ.
Крајем 1991. десничарска Хрватска странка права, била је у супротности са хрватским руководством. Да би доказао Западу своју приврженост демократским принципима, Загреб је одлучио да расформира јединице ХОС-а у Хрватској и ухапсио неколико најпознатијих функционера ХСП-а. Тада су хрватски радикали одлучили да реорганизују своје војно крило, али на територији Босне. То није било тешко учинити, јер су многи утицајни у ХОС-у поријеклом из западне Херцеговине.
Лидер ХСП-а Доброслав Парага именовао је хрватског заповједника ХОС-а Блажа Краљевића на мјесто заповједника у Босни и Херцеговини. 3. јануара 1992. године у селу Љубушки организован је „главни штаб за Херцеговину“.У марту је бивши командант бригаде која је бранила Вуковар од ЈНА, пуковник Миле Дедаковић „Јастреб“, постављен за команданта свих снага ХОС-а. Посље пада Вуковара и низа сукоба са хрватским руководством, Дедаковић је затворен. Када је убрзо пуштен, официр, љут на Туђмана и ХДЗ, дочекао је ХСП раширених руку. Дедаковић је такође организовао своје сједиште у Љубушком. Несуђено увређени „народни херој“ постављен је за команданта борбеног крила ХСП, чији број током читавог периода оружаног сукоба никада није прелазио 5.000 људи.
За разлику од крила ХДЗ-а, ХОС-овци су добровољно прихватали муслимане у своје редове. Са истим идеалима из кратког постојања Хрватске Независне Државе, наставила се је политика усташтва, који су такође активно укључивали муслимане у своје јединице. Природно, као и њихови идеолошки претходници, усташе, ХОС-овци су цијелу Босну и Херцеговину гледали као дио Хрватске који су након рата неправедно отргли комунисти.
Као што ћемо касније видети, односи између Муслимана и ХВО-а, напротив, били су више него хладни, будући да је ХВО уз званичну политику Загреба, подржавала идеју територијалне подјеле БиХ.Избијањем рата ривалство за вођство међу босанским Хрватима између ХВО-а и ХОС-а само се појачало. Борци ХОС-а одликовали су се одважношћу и извршили су омноге нападе на јединице ЈНА и формације босанских Срба. Штавише, у „најбољим“ усташким традицијама они су терорисали српско становништво. Међутим, њихова популарност међу херцеговачким Хрватима брзо је расла, што ХДЗ није могао толерисати. Дошло је до оружаног сукоба: 9. августа 1992. Блажа Краљевића и осам чланова његовог стожера убили су војници ХВО-а из засједе. Након убиства Краљевића, усљедиле су и друге мјере против ХОС-а, вођене из Загреба. Крајем августа организација је расформирана. Бивши ХОС-овци придружили су се јединицама ХВО-а или отишли да служе муслиманима.
Хрватско вијеће одбране требало је да постане главна војна снага локалних Хрвата у босанском грађанском рату. Формално, историја ХВО започиње у јануару 1992. године, али много прије његовог званичног стварања, у љето 1991. године, ХВО почиње стварати паравојне формације на територији БиХ. Захваљујући активној помоћи Загреба, босански Хрвати су за кратко вријеме добили јасну и добро опремљену војну структуру. До почетка рата, ХВО је била потпуно спремна, подјељена на подјединице, попуњене особљем и официрима. Једино што је снагама ХВО-а недостајало било је тешко наоружање, томе се ХВО-а није разликовао од „Патриотске лиге“ муслимана. Тешко оружје имали су Срби који су ову предност успјешно искористили против својих удружених непријатеља.
Водство и особље ХВО-а састојало се готово искључиво од босанских Хрвата. Јединице муслимана примљене су у редове ХВО у средњој Босни и на сјеверу земље, у Посавини, гдје су односи између Хрвата и Муслимана били много бољи.Организовање, снадбијевањe и вођење је ишло из Загреба, ХВО је од 1992. године практично босански дио хрватске војске, коју је преко бивших официра ХВ, премештених на службу у ХВО, контролисао начелник Генералштаба ХВ, генерал Јанко Бобетко. Али на територији БиХ током рата постојале су и регуларне јединице ХВ, које су активно дјеловале са ХВО током борбених дејстава.
За поуздану координацију заједничких акција, по упутству председника Туђмана, 16. априла 1992. године у граду Груде организован је „Главни штаб ХВО“, заправо огранак главног штаба хрватске војске. А шеф штаба ХВ Бобетко лично је изабрао кандидата за мјесто команданта ХВО. Постао је пуковник хрватске војске Миливоје Петковић. Блиска сарадња између ХВО и ХВ одвијала се током грађанског рата у БиХ, али нарочито у првих неколико месеци, када се линије фронта још нису стабилизовале и борбе су се одвијале практично у цијелој земљи.До почетка рата ХВО је бројала око 20.000 војника. Јединице су биле организоване на територијалној основи, на основу постојећих структура ТО-а: свака хрватска или полухрватска заједница (општина) имала је своје „вијеће одбране“.
