Александар Шкрабов Владимирович - Саша Рус.

Александар Шкрабов Владимирович, познатији као Саша Шкрабов или Саша Рус. Рођен 1954. у Литванији. Као добровољац стиже у Републику Српску 1993. године из Керча са Крима, гдје је службовао као заставник специјалне јединице руске морнарице. Као добровољац ратовао је у Анголи и Грузији.

Саша је 1994. постао значајна личност ратног Сарајева, понајвише сарајевског насеља - Грбавица.

Саша је успијо да успостави добре односе са руским мировним снагама у саставу УН. Што је био добар обострани интерес српским и руским странама.

"Наш одред је једини од Руса успио да се навикне на локалну средину а Саша је на основу овлашћења комаданта одреда, пружио велику помоћ руским мировњацима, који нису имали посебну подршку како у земљи тако и у саставу УН. Истина за званичну руску политику и за многе мировњаке, ми смо били "плаћеници". 

Али ипак Саша је успио да успостави прихватљиве односе са мировњацима. Чак и један непријатан случај, када је један од наших момака, ријешио да махне бомбом у мензи мировњака, све је изглађено наравно без икаквих накнада".

Саша је често ишао у потрагу за непритељским диверзантима, са 5-6 Руса ("Ђакон", "Крендел", "Жириновски", "Читински" и новајлија Андреј Л. из Перма). Данима се ходало по шумама и планинама без да се сретне са непријатељом. Неколико мањих окршаја било је у реону Бјелашнице и Игмана током чишћења терена. Такође проналазило се доста лешева непријатељских диверзаната.

Саша је са својим руским добровољцима учестовао у операцији "Звијезда 93" током борби за Горажде. Тачније на заузимању фабрике муниције "Побједа". Тада су успјели без губитака да одбаце муслиманске борце из фабрике, ослободе је, одбију контранапад и након престанка борби и по наређењу за повлачење - минирају. Таква разрушена фабрика је још дуго времена била у немогућности да снадбјева непријатеља.

Руски Добровољачки одред је дјеловао успјешно и у пуном саставу све до погибије Шкрабова на Мошевичком брду у борбама на Нишићкој висоравни.

Тада је група руских добровољаца (са једним Италијаном - Срећком, и неколико српских бораца из Алексићеве бригаде) пробијајући се кроз шуму на педесет метара од непријатењских положаја, ухваћена у пуцњави која је трајала два сата.

"Ручне бомбе су кориштене на обе стране, "Ђакон" је чак успио да испали неколико хитаца из ручног бацача. Одједном, када је Саша покушао да погледа у двоглед, метак га је погодио право у грло, између стубова крагне његовог панцира. Тада су рањена још два српска четника".

                                        Борац из сашине бригаде.

Шкрабов је погинуо у чину мајора ВРС, 4. јула1994. године.

Због малобројности, група добровољаца се повукла, износећи погинулог Шкрабова и рањене борце.

Сахрани Шкрабова, присуствала је маса људи, стотине Срба и цијели руски одред.

Иза њега је су остали жена и син.

"За руског човјека, рат, треба да буде његово природно станиште"

                                        Александар Саша Шкрабов.

Почетак борби у западној Херцеговини 1992.

Српско ослобођење Купреса угрозило је хрватске градове западне Херцеговине, Ливно и Томиславград. Рат је полако стизао и у херцеговачки камењар.

Српски борци на бранику Херцеговине.

У источној Херцеговини, средином априла, јединице 13. Билећког и 2. Подгоричког корпуса ЈНА из Четврте војне области (командант - генерал Павле Стругар) протјерале су паравојне хрватске формације из града Стоца и преузеле контролу над готово цијелом територијом Херцеговине јужно од Мостара. Фронт је ишао ријеком Неретвом.

У мају су пропали преговори о прекиду ватре и ЈНА је ослободила већи дио Мостара (главног града Херцеговине), укључујући подручја на западној обали Неретве. Ове операције су имале за циљ обезбеђење српских територија на истоку Херцеговине од потенцијалне хрватске агресије. 

Борци 8. херцеговачке мт. бригаде.

У Загребу су увидјели реалну претњу да изгубе цијелу Далмацију са најважнијим приморским градовима Сплитом и Дубровником. Јединице хрватске регуларне војске хитно су почеле да се пребацују у Херцеговину. Имали су задатак да зауставе даље напредовање ЈНА и босанских Срба, организују и предводе босанске Хрвате, припреме и покрену контраофанзиву.

По инструкцијама из Загреба, у Херцеговини је формиран „Јужни фронт“. Остарели генерал Јанко Бобетко је постављен за комаданта. (припадник партизанског покрета 1941-45, који је доживио чин генерала у Титовој војсци, али је почетком 70-их пребачен у резервни састав због подршке националистичком покрету у Хрватској).

Хрватске снаге, удружене под командом Бобетка, кренуле су у офанзиву крајем маја, дјелујући како са територије Босне, тако и са територије Хрватске код мјеста Стона. Хрвати су имали за циљ да потисну ЈНА и Србе са њихових положаја сјеверозападно од Дубровника. Хрватска офанзива се поклопила са повлачењем ЈНА из Босне и Херцеговине, што је одредило њен успјех: почетком јуна хрватске јединице из Дубровника придружиле су се трупама генерала Бобетка, а Срби су морали да се повуку на положаје дубоко у Босни и у Дубровник.

Бобетко је на сјеверу Херцеговине спремао акцију чишћења Мостара и столачког краја од Срба. Ова велика операција би обезбjедила сјеверни бок хрватских снага које дјелују сјеверно и источно од Дубровника. Постављен је и шири задатак да се од српских трупа очисти прилично велика територија Херцеговине између Мостара и Дубровника.

Град Мостар је историјска пријестолница Херцеговине, срце цијеле југоисточне регије БиХ. Име града потиче од речи „мост“, која му је дала чувени Стари мост преко Неретве, споменик средњовековне турске архитектуре.

Херцеговина је дуго важила за упориште и ковачницу кадрова хрватског национализма (попут Галиције у Украјини). Када је једнострано одвајање Хрватске од СФРЈ почело да поприма форму оружаног сукоба између хрватских националиста с једне стране и савезне војске и хрватских Срба с друге стране, ситуација у Херцеговини се искомпликовала. Расле су тензије херцеговачких Хрвата и њихових муслиманских симпатизера против јединица Југословенске народне армије које су биле овдје стациониране. Сукоб се посебно заоштрио у Мостару. Почетком 1992. године овдје су се, једна за другом, дешавале провокације против савезне војске, у којој су до тада остали, практично само Срби.

1. фебруара избио је оружани сукоб између патроле ЈНА и хрватске полиције, при чему је рањен један југословенски официр. Три дана касније, стотине Хрвата блокирале су путеве који воде од Мостара до Читлука и Широког Бријега у, како је речено, "протесту против понашања резервиста ЈНА на тим подручјима". ЈНА је у том тренутку прекинула операцију опсаде Дубровника, при чему је заиста било изолованих случајева пљачке од стране резервиста.

Локални Срби су на хрватску акцију 6. фебруара одговорили блокадом саобраћаја на путу Мостар-Сарајево. Сукоб је ескалирао у Мостару и околини у марту 1992. године, као иу другим дијеловима Босне и Херцеговине. Од 14. марта у граду се воде сукоби између хрватско-муслиманских снага и гарнизона ЈНА. Током наредне три недеље, град је коначно подјељен на три дијела по етничкој линији, барикаде су се дизале на улицама, пуцњава је постала уобичајена.

Првог априла, неколико дана пре почетка „великог рата“ у околини Мостара су се водиле борбе између ЈНА и хрватских паравојних формација, а тешка артиљерија је кориштена и у јужном приградском насељу Јасеница. Коначно, 3. априла извршен је терористички акт над ЈНА у Мостару: дигнута је у ваздух цистерна за гориво у близини војног логора.

Након почетка интензивних непријатељстава широм Босне и Херцеговине 6. и 8. априла, борбе између јединица ЈНА и хрватско-муслиманских снага одвијале су се истовремено у неколико региона Херцеговине. Авиони ЈНА су 7. и 8. априла извршили напад на једну од истурених станица хрватских неофашиста, град Широки Бријег. Артиљеријској ватри савезне војске били су изложени положаји хрватских јединица у појединим подручјима Мостара. 

Дана 9. априла, хрватске снаге су безуспјешно покушале да преузму контролу над мостарским војним аеродромом. Два дана касније, борци српске ТО преузели су контролу над две хидроелектране на Неретви. Готово без отпора, 11. априла ЈНА је ушла у град Столац. Борбе уз употребу артиљерије и авијације вођене су и 25км јужно од Мостара у регији Чапљина.

Почетком маја у Грацу (Аустрија) вођени су преговори лидера босанских Хрвата Мате Бобана и председника Српске Републике БиХ Радована Караџића. Резултати су објављени 7. маја. Склопљено је примирје између хрватске и српске стране. По договору Караџића и Бобана граница између хрватског и српског дијела Мостара ишла је ријеком Неретвом.

Србима је додијељен источни дио града и околина, али Хрвати нису одустали од претензија на цијели Мостар и околна подручја. Коначно ријешење проблема је одложено за детаљан договор „на мапи“. На преговорима у Грацу није било представника муслиманске стране, иако су Муслимани чинили значајан проценат становништва у Мостару. Одсуство њиховог представника у Грацу учинило је преговоре и примирје неизводљивим.

Operacija "Pauk 94" - povratak Velike Kladuše.

Dok je u južnom dijelu "bihaćkog đepa" srpska protiofanziva u pobjedničkom zamahu (Op. Štit 94), na sjeveru se odpočinje priprema za povratak Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna. 

 
Sa srpskim "Cevenim beretkama" od 10. novembra ponovo su formirane tri brigade Narodne odbrane: 1. Veliko-kladuška, 2. Cazinska i 3. Vrnogračka brigada, ukupnim brojem oko 5.000 ljudi. 

Brigade su zauzele položaje duž granice Srpske Krajine i BiH na području Velike Kladuše.

Da bi operacija bila što uspješnija, stvorena je i Taktička grupa "Pauk". Učešće u operaciji su imali Jovica Stanišić i "Frenki" Simatović, zvaničnici državne bezbjednosti i specijalnih jedinica iz Beograda.

SVK je takođe angažovala borce iz tri korpusa što je ukupno sa NOZB preraslo 6.500 vojnika, podjeljenje u Taktične grupe (TG - 5, TG - 6 i TG - 7).

U sektoru na sjeveru Velike Kladuše je organizovana i proširena Taktička grupa (TG - 8 Kordunaškog korpusa i TG - 9, Banijskog korpusa), koja broji 2.100 boraca kao dio grupe "Pauk" za artiljerijsku podršku operaciji.

Fokus napada je bio Cazin. U slučaju prodora srpsko-autonomaških snaga prema Cazinu, Bihać bi bio potpuno okružen, onda bi bilo moguće ponuditi Dudakoviću kapitulaciju. 

Poslje poraza 5.korpusa ARBiH, cijeli "Bihaćki đep" bio bih predat Fikretu Abdiću i Narodnoj odbrani pod kontrolu.

U tom slučaju Srpska Krajina i Republika Srpska ne bi morale da brinu o pozadinskom frontu a znatan dio snaga bi bio oslobođen za učešće u drugim sektorima fronta.

Operacija za oslobođenje Velike Kladuše.

Operacija oslobađanja Velike Kladuše je odpočela 16. novembra 1994. Plan je bio da se primora neprijatelj da napusti grad dobrovoljno, da bi se izbjegle ulične borbe i veliki gubitci. Da bi to uradili, srpsko-autonomaške snage su počele da zaobilaze V. Kladušu sa sjevera i juga. 

Borbe odpočinju na prostoru Bosanske Bojne i Vrnograča, između TG - 9 te 506. i 505. brigade ARBiH.

Žestoka borba se počela voditi sa jedinicama 506. brdske brigade na visinama koje okružuju grad. Snažnim pritiscima na bokove i napredovanju od 2km na sjeveru Kladuše: Ponikve - Poljane.

Južno od grada, dio TG - 8 postiže uspjeh, odbacivajući alijine borce 3km kod Šmrekovca.

Narednih sedam dana, nastavljaju se teške borbe oko Kladuše. Srpsko-autonomaške snage polako napreduju oslanjajući se na artiljerijsku pomoć. Brigada 506. dobija u pomoć pojačanja iz 503., 505. i 517. brigade.

19. novembra jedinice Narodne odbrane, zauzimaju vis Keserovića Brdo (235m). Koje dominira južnim dijelom grada i presjecaju put prema jugu. Neprijatelj je potisnut i na sektoru kod Elezovića.

Do 21. novembra zauzima se još 5km i izbija na put V. Kladuša - Cazin. 

Pokret boraca Narodne odbrane ZB.

Krajem novembra, 5. korpus se našao u haotičnom stanju. Putevi Vrnograč i Cazin su presečeni te nanešeni veliki gubitci. U decembru je nastupilo kratko zatišje pred odlučujuću bitku za povratak Autonomije.

U međuvremenu tokom sve uspješnijeg srpskog napredovanja na jugu enklave. Mogli su se čuti ljutiti glasovi iz "međunarodne zajednice", koja je u oktobru tokom napredovanja ARBiH potpuno ravnodušno posmatrala situaciji. Sada, međutim se UN sjetio da je Bihać "zaštićena zona", te ponovo protiv Srba upalile sirene upozorenja i pretnji.

Tokom prve nedelje decembra, srpsko-autonomaško napredovanje se nastavilo. 4 decembra, komanda Narodne odbrane je objavila da su preuzeli kontrolu nad Drmljevo na granici sa Hrvatskom, sjeverozapadno od Kladuše, kao i važno uzvišenje Plazikur u sjeveroistočnoj periferiji grada.

Dudakoviću je bilo jasno da su mu dani u Velikoj Kladuši odbrojani i nastavlja se brzo povlačenje iz grada.

14-15. decembra, srpsko-autonomaške snage razbijaju kod Plazikura snage 5. korpusa na južnoj periferiji grada.

Dudaković naređuje povlačenje svojih jedinica i napuštanje V. Kladuše. Linija fronta je pomjerena još 5km jugoistočno od grada, na magistralnom putu Kladuša - Cazin.

17. decembra snage Narodne odbrane oslobodile su svoj grad.