Операција ''Лукавац 93'' - Трново, Бјелашница и Игман.

Генерал Ратко Младић на врху Бјелашнице,

јули 1993.

Током јуна 1993. године на западном дијелу Горажда долази до сукоба између јединица 6. корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса ВРС. Војну инцијативу су предузеле муслиманске снаге, покушавајући да прошире коридор између централне Босне и највеће енклаве у Подрињу - Горажде, правцем Трново-Јабука-Горажде.
Најозбиљнији напад је извршила 81.брдска бригада (Ударна група ''Игман'') у правцу села Добро Поље јужно од Трнова, којег је бранила 18. Херцеговачка лака бригада ВРС а потом се борба прењела источно у области важног чвора АРБиХ око села Јабука, гдје су Срби узвратили напад, међутим ни једна ни друга страна није имала успјеха.
Муслимански напади су имали за циљ проширење и јачање коридора са Гораждом, међутим ти напади су служили као предуслов српској команди за припремање и разматрање велике офанзиве - ''Лукавац 93''.

План операције је имао велику важност за Републику Српску. Први циљ је био успостављање директне и слободне комуникације између српске Херцеговине и остатка земље. Због енклаве Горажда и муслиманског коридора Трново-Јабука, ВРС одржава комуникацију са Херцеговином уским коридором дуж границе СР Југославије преко Фоче, Чајнича и Вишеграда. Други циљ операције је била елиминација коридора Горажда са централном Босном којег муслимани држе у тешком положају, Горажде би се потом нашло у потпуном окружењу а ослобађањем Игмана би иста ситуација висила и над Сарајевом.

Карта операције ''Лукавац 93''

Српске снаге су у том подручју биле распоређене:

1. Сарајевска моторизована бригада

2. Сарајевска лака бригада

1. Илиџанска пјешадијска бригада
1. Игманска пјешадијска бригада
те 11. и 18. Херцеговачка лака бригада.
У другој половини јуна 1993. Главни штаб ВРС ангажује 65. заштитни пук сјеверно од Трнова и 1. Гардијску моторизовану бригаду на јужном дијелу града. Тако је укупан број српских војника укључених у операцију ''Лукавац 93'' износи 10.000.

Снаге АРБиХ које обезбјеђују коридор и Игман, сачињавају Оперативну групу ''Игман'' са четири бригаде: 8., 9., 81. и 82. брдска бригада са 8.500. војника те још 1.500 муслиманских војника из 43. и 49. брдске бригаде (6.корпус) који се налазе на положајима западно од Калиновика.

2. и 3. јула 1993. дио тактичке групе ''Калиновик'' (Херцеговачки корпус ВРС) на челу са 1. Гардијском моторизованом бригадом, покреће офанзиву на планинском превоју Рогоја, лијево крило напада покрива 18. Херцеговачка бригада а десно дио ТГ ''Фоча''. У исто вријеме Сарајевско-Романијски корпус ВРС подржава напад са сјевера. Генерал Младић лично води прве борбене групе те надгледа подручје хеликоптером ''Газела''.
У првим борбеним данима 1. Гардијска мт.бр. ВРС напредује 7км према Трнову те у року 8 дана слама одбрану и ослобађа Трново 11. јула 1993. У тешким борбама српски борци наносе тешке губитке 81. брдској бр. АРБиХ те остатке бригаде протјерују са Рогоја и Трнова.
Напад се не зауставља те српске снаге након ослобађања Трнова настављају према западу у правцу Бјелашнице и Игмана. Такође 65. заштитни пук и 2. Сарајевска бригада потискују 8. брдску бр. те напредују уз Игман. Истовремено 1. Игманска бригада ВРС предузима нападе у циљу подршке осталим бригадама, те напредује са сјеверозападних падина Игмана.

До 20. јула Војска Републике Српске је напредовала још 10км западно и зауставила се на југоисточном подножју планина Игмана и Бјелашнице по одлуци команде, ради одмора пред завршну фазу. Муслимани су почели да консолидују одбрану.
Два дана након ослобађања Трнова, на источном дијелу горажданске енклаве, батаљон 65. заштитног пука и 11. Херцеговачка бригада истовремено предузимају напад на село Јабуку са сјевера и југа. Посље брзог пада утврђеног села, српске снага крећу источно према енклави, док муслиманске снаге у хаотичном стању се повлаче према Горажду. Нова линија фронта је успостављена на ријеци Осаници.

Главни дио операције ''Лукавац 93'' је успјешно завршен за ВРС. Али постоји још један примамљив циљ - да се заузму врхови планина Игмана и Бјелашнице и постигне потпуни обруч око Сарајева.

Бјелашница 8. август 1993.

31. јула јединице 65. заштитног пука и 1. Гардијска бригада ВРС изненада нападају полажаје  81. и 82. брдске бригаде АРБиХ, већ уздрмане предходним поразима и истог дана освајају највећи врх Бјелашнице истога назива (2067м) са репетитором. Овај напад је имао активну подршку хеликоптера ''Газела''.
1. Игманска бригада са простора Хаџића, напредује уз Игман и спаја се са главнима ВРС.
Током четири дана ВРС је очистила терен Игмана у рејону Великог и Малог Поља, гдје се налази комплекс објеката и скијашких стаза из доба Олимпијских игара (Сарајево 1984).
Овом акцијом ВРС је ослободила Игман и Сарајево се нашло у потпуном окружењу српских трупа.

Након брзог српског продора на Игман, команда АРБиХ ужурбано ангажује најбоље јединице из састава 1. корпуса АРБиХ те их транспортује кроз тунел испод аеродрома у Сарајеву, на источне падине Игмана. Из састава 3. корпуса АРБиХ на западне падине планине под хитно су распоређене елитне јединице: 7. муслиманска и 17. крајишка бригада. До 5-6. августа непријатељска војска је била спремна да настави борбу и да покуша да врати неке положаје, али интервенција ''свјетске заједнице'' је промјенила ток догађаја.

Током напада на ВРС у ширем реону Трнова, УН и западна дипломатија скоро није реаговала на догађаје, међутим када су Срби дошли на Бјелашницу и Игман а судбина главног града Босне висила у зраку, међународна дипломатија се претворила у ''мравињак''.

ВРС на Игману 11. август 1993.

Предсједник Републике Српске др. Радован Караџић био је тих дана на бескрајним мировним преговорима о Босни, која је одржана у Женеви. Западне дипломате су почеле да врше притисак на њега, претећи да у колико српске снаге не напусте просторе Бјелашнице и Игмана ће усљедити НАТО бомбардовање.
5. августа Караџић пристаје на повлачење српких трупа на положаје из 30. јула али уз контра услов да би српске снаге замјенили мировњаци.
Током наредне недјеље, француски ''плави шљемови'' стигли су на Игман и Бјелашницу и посматрали повлачење ВРС.
6-7. августа Срби су најавили повлачење својих трупа али убрзо је повлачење обустављено због опасности да муслиманска војска искористи прилику и нападне ВРС.
9. августа НАТО је пристао на програм ваздушних напада на циљеве ВРС у случају њиховог даљег боравка на Игману. ВРС се повукла са Игмана и Бјелашнице тек 15-19. августа.

Упркос међународним скандалом и присилним одласком ВРС са Игмана и Бјелашнице, војна операција ''Лукавац 93'' се завршила потпуном побједом Војске Републик Српске. Они су освојили веома важне позиције, које ће увелико олакшати одбрану Републике Српске, која ће се показати у кампањама 1994. и 1995. године.

Недељко Видаковић (1966 - 1994). Војвода са Бобана.

Христолики лик Недељка Видаковића.

Војвода Недељко Видаковић, легендарни див са Бобана рођен је 27.11.1966. године у селу Раптима на Бобанима, општина Требиње .Био је један од четверо дјеце (Саво, Ристо и Славка) поштенога и честитога херцеговца Милана и мајке Данице.
Од најмлађих дана истиче се бистрином, енергичношћу и родољубљем. Послије завршене средње школе постаје поморац и пар година бродовима путује по свијету.
На почетку рата одбија да иде на пловидбу и стаје у одбрану своје отаџбине и свог народа од налета непријатеља.
Пролази сва ратишта од Превлаке до Хутова. По повлачењу јединица ЈНА у мјесецу мају 1992. године са наших простора у тадашњу СР Југославију, организује најближе комшије и браћу са Бобана и у селу Шћеница 25.05.1992. године формира и организује Бобанску чету која je била у саставу 2. Требињског батаљона, 1. Требињске мт. бригаде у саставу Херцеговачког корпуса ВРС.

Са својом четом води велике борбе по Бобанима са јединицама ХВ, ХВО, ХОС наносећи непријатељу велике губитке у људству и ратној техници.
Велика борба је била око брда Зелениковца које је било доминантна кота и њу су три пута враћали Бобанци у своје руке.
Војвода са својом четом се истакао и у борбама за Келино, Осоје, Зечију Главу, Градину, Рочишта као и у борбама по многим бобанским селима и њиховим засједама које су правили дубоко у непријатељској позадини.
У току 1992. године гине војводин рођени брат Сава, неустрашиви борац. Погинуо је приликом скидања шаховнице са православне цркве у родном селу Раптима која је постављена као замка, јер је испод ње била постављена потезна мина.
Са великом раном на срцу послије губитка вољенога брата војвода настаје да војује.
Дана 13.05.1993. у манастиру Кнежина изнад Сокоца војвода Војислав Шешељ га званично проглашава Српским Војводом.
Након тога са својом четом и саборцима води борбе по осталим дјеловима отаџбине од Трнова, Горажда, Трескавице и шире.
У јесен 1994. године одлази са својом четом на Коњиц и на Крстовдан 27.09.1994. на брду Кисеру, изнад Борачкога Језера гине са три своја саборца од непријатељске гранате која је упала у њихов ров. Тада је са њим погинуо и мајор Драган Слијепчевић, поручник Љубиша Поповић и малољетни Александар Маслеша (који је преминуо након 111 дана борбе по болницама од Требиња, Подгорице до Београда). Млади Маслеша је неизмјерно волио свога Војводу Недељка и дошао је у његову чету као добровољац.
Послије погибије Војводе Недељка за командира Бобанске чете постављен је Драган Ристић-Бели. Сахрањен је поред свог брата Сава у родном селу.

За заслуге у Одбрамбено-отаџбинском рату Предсједник РС војводу Недељка Видаковића одликовао је Орденом Милоша Обилића.

27.9.2014 на годишњицу погибије, пред неколико стотина људи откривен и освјештан је споменик Војводи Недељку Видаковићу у Требињу.

Агресија на Равне Котаре - ''Масленица 93''.

Oперација ''Масленица 93'' - Необјављени рат Србима.

Након примирја у јануару 1992. године у Републици Српској Крајини је живот био релативно миран. Након хрватског напада на Миљевачки плато, дошло је до озбиљних сукоба.
Према међународном плану о рјешавању српско-хрватског сукоба у Хрватској и Крајини, сво тешко наоружање од Српске Војске Крајине је ставито у посебна складишта под заштитом снага УН-а које је било удаљено 20-30км од линија раздвајања. Крајишку границу су чували мали одреди полиције која је имала лако наоружање. Између супротних страна су били дијелови мировних снага у које су крајишки Срби били увјерени да ''плави шљемови'' обезбјеђују мир.
Али влада у Загребу није хтјела да трпи статус куо и већ је захтјевала војне операције са бар малим успјесима. Највише их је мучила чињеница да је територија под контролом Срба готово пресјекла  Хрватску на два дијела. Најзападније тачке РСК су на свега пар километара од Задра и на јадранској обали. Тако је Далмација на југу била одсјечена од сјеверног дијела Хрватске, комуникација је вршена поморским путем што није било увјек у могућности због временских услова на мору. Копнена веза је била на територији РСК, а хрватској страни је био витални значај да заузму Масленички мост који ће копнено повезивати југ и сјевер Хрватске.

Мост је изграђен преко мореуза који повезује Јадранско море са великим заливом који се назива Новиградско море, на обали залива се налази град Новиград.

У зиму 1993. године у Хрватској се приближавају избори и руководству владајућег ХДЗ-а је била потребна брза војна побједа у популистичне сврхе. Председник Туђман наредио је генералу Јанку Бобетку да спроведе војну операцију, која је требала да помјери границе и осигура поуздану везу између сјеверног и јужног дијела земље. Ова операција је такође била нека врста теста за нове јединице ХВ-е кординирајући између поморских, авионских и пјешадијских снага. Операција је названа ''Масленица 93'', све јединице које су учестовале у агресији су интегрисане у тактичну групу 112. Већина њих су били дио Сплитског корпуса, укупан број хрватске војске је износио 10.000. војника. Хрватска војска је планирала директан напад на Масленички мост са сјевера из правца Велебита, са сјеверозапада у правцу Бенковца а са запада на бившу базу авијације ЈНА у Земунику.
Крајишки Срби нису очекивали операцију великих размјера са хрватске стране због примирја, зато су граничне патроле биле покривене лаким наоружањем.
Подручје Новиграда и Масленице је било у зони одговорности 7. Сјеверно-Далматинског корпуса СВК, војска наравно није била у потпуности демобилисана међутим у дијеловима током агресије је очигледан недовољан број људи, доста војника је било удаљено од линије фронта (касарне).
Масленички мост - Новиград и пут према Грачацу покрива 4. лака бригада, сусједна 9.моторизована бригада контролише тунел Свети Рок, са лијеве стране залива у додиру са градом Задром контролише 92. Бенковачка мтр, бригада, која заједно са 3. пјешадијском (на југу) чува Бенковац, те српске снаге су у јануару 1993. бројале око 3.500. бораца.

22. јануара 1993. у 07:00 отпочело је десетоминутно артиљеријско гранатирање српских села, након чека су хрватске снаге кренуле у офанзиву, српске јединице затечене скоро без отпора почеле да се повлаче. Неки дијелови су покушали да се консолидују за одбрану али покушаји су пропали, због продора ХВ и могућности обруча су приморани на повлачење. Први дан агресије су у хрватске руке пали Масленички мост, аеродром Земуник и неколико села.
Истог дана на Малом Алану на Велебиту хрватска војска је на подмукао начин убила 22 борца СВК, тако што су ушли у везу и јавили да има рањених. Група од 30 бораца и медицинског особља које је кренула у помоћ је упала у засједу из које су успјели да побјегу 8 бораца док осталих 22 је брутало измасакрирано укључујући и једну медицинску сестру.

Карта хрв. агресије на Равне Котаре 1993.

23. јануара руководство РСК апелује преко радија да становништво не паничи и најављује мобилизацију. Док Срби апелују да УНПРОФОР пусти из складишта тешко наоружање СВК-ја за одбрану, са друге стране Хрвати заузимају Новиград те у опасност доводе град Обровац, убрзо Срби преузимају тешко наоружање упркос протесту ''мировњака''.
25. јануара хрватско напредовање је заустављено, на многим мјестима је ХВ присиљена у дефанзиву. На подручју села Шкабрња, хрватске снаге су изложене снажном ракетно-артиљерисјком ватром гдје агресор губи прве значајне губитке. Кашић је пар пута прелазио из руку у руке
Пошто су извршене главне операције задатка, председник Туђман наређује обуставу офанзиве, коју негодују хрватски генерали мислећи да су њихове снаге могле постићи више. Међутим политичко руководство је дјеловало по принципу ''Боље врабац у руци него голуб на грани''. јер је офанзива у многим секторим заустављена а страховало се и од санкција међународне заједнице због прекршаја примирја.

Заробљени хрв. тенк код Бенковца 1993.

Ипак без обзира на славље у Загребу у посљедњим данима јануара, битка је тек планула.
7. Сјеверно-Далматински корпус СВК је извршио мобилизацију и покренуо тешку артиљерију.
27. јануара из Републике Српске и СР Југославије почели су у помоћ да пристижу добровољци. Број српских бораца се попео на 8.500. У жестоким борбама са хрватским снагама у селима Кашић и Паљуб у близини Новиграда, српски борци стабилизују фронт и враћају неке позиције.
Као одмазду на хрватску агресију, група српских бораца је 27. јануара минирала брану Перуча, брана је од експлозије оштећена али на срећу цивила поплава се није догодила, наредних годину дана дио хрватске Далмације доживљава несташицу воде. Битка за Новиград и Масленицу се наставља и током фебруара.
Крајишки борци су покушали да поврате изгубљене територије, на неким мјестима су потиснули хрватске снаге али покушај ослобађања Новиграда и Масленичког моста није успио. До краја марта се дефинитивно смирују борбе и долази до затишја.
Српски губитци у овој изненадној агресији су износили 362 погинула борца те 165 цивила, укупан број је порастао на 491. Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су потпуно разрушена и спаљена, хрватска страна је имала 127 погинулих војника и око 500 рањених.

За агресију и окупацију српског територија је по највише крив УНПРОФОР који је требао да буде гарант мира а коме је српски народ вјеровао.

УН- нијеми свједок злочина.

Операција ''Штит 94'' - Контраофанзива на Бихаћ 1994.

Српски борци у напредовању према Бихаћу, јесен 1994.

(на путу зеленом бојом исписано ''501'' што преставља муслиманску бригаду

које је пре пар дана окупирала ово подручје).

Након пада Аутономне Покрајине Западне Босне, комадант 5. корпуса АРБиХ - Атиф Дудаковић похвалио је борбену спремност својих трупа и одлучио да је вријеме да се предузме велика офанзива изван енклаве. Убрзо је планирана операција ''Грмеч 94'' у којој ће учестовати готово све снаге 5. корпуса АРБиХ.

Муслиманске снаге су имале за циљ заузимање платоа Грмеча. Поред 506. брдске бр. на сјеверу енклаве, 517 бригаде на западу и дијела 505. бригаде на истоку, све остале снаге су бачене у офанзиву (око 13.000 људи).

25. октобра 1994. године, јединице 501. 502. 503.и 1. босанске ''ослободилачке'' бригаде(трансформирана у 510.) врше снажан напад на линије одбране 15.Бихаћке, 17.Кључке, 1.Дрварске и 3.Петровачке бригаде ВРС (сјеверни дијелови Грмеча) те заузимају неколико села и бившу базу ЈНА на Грмечу. Српске јединице се повлаче према селима Рипач и Радићи.

5. корпус АРБиХ напредује према југу и истоку, другог дана офанзиве 26. октобра, АРБиХ је заузела око 100 квадратих метара српске територије.

План јединица 501. и 502.брдске бригаде је напредовање јужно правцем Рипач-Орашац-Кулен Вакуф-Босански Петровац (40км од Бихаћа) На истоку, примарни циљ 503. 511. и 1. босанске бригаде је да се заузме Крупа на Уни и даље напредовање дуж ријеке Уне. Ова изненадна муслиманска офанзива је узроковала егзодус око 10.000 Срба из зоне борбених дејстава.

До 27. октобра 5. корпус је заузео око 150 квадратних метара на територији Републике Српске.

Јужна група је напредовала око 10км у правцу Босанског Петровца, источна група је дошла на периферију Крупе на Уни, муслимански борци су такође заробили неколико оклопних возила које су у повлачењу оставиле бригаде 2. Крајишког корпуса ВРС. Међутим Дудаковић је прецјенио своје способности комаданта, јер суочен са брзим муслиманским продором није обезбједио додатне снаге за њихову заштиту те комуникацију која би могла да се брзо успостави на широком простору.

У међувремену 27. октобра начелник штаба ВРС Манојло Миловановић, захтјева да Уједињене нације одмах осуде акцију муслиманских снага спроведену из ''заштићене зоне'' и да се врате на почетне позиције из 23. октобра.

28. октобра слиједи необјашљив одговор УНПРОФОР-а на критику, са изолованим одговором на питање уз претњу НАТО бомбардовањем.

29. октобра Председник РС Радован Караџић је прогласио ''ратно стање'' у зони одговорности 2. Крајишког корпуса ВРС и мобилизацију свих способних мушкараца који могу да носе оружије на том подручју. То може изгледати чудно, јер је рат трајао непрекидно двије и по године, што је погрешна политика руководства РС, умјесто тога да се мобилишу све снаге, руководство је прво објавило унилатерално крај рата у децембру 1992. године а затим се претварало као да није ратно стање и ако се рат увелико води. Таква политика чији је циљ ''пацификација'' народа у таквом времену, доводи људе у дезоријентацију са питањем дали ми водимо рат или не ?

29-31. октобра 5. корпус АРБиХ је достигао највеће успјехе од почетка рата. Крупа на Уни је окружена. На јужном дијелу су муслиманске трупе ушле у Кулен Вакуф. Укупна окупирана територија од 25-31. октобра је била 250 квадратних километара. 

Борац 15. Бихаћке лаке бригаде.

Вратимо се на почетак муслиманске офанзиве и размотримо шта се дешавало тих дана на периферији Крупе на Уни. Пут Бихаћ-Крупа на Уни је обухватао ниске висове изнад Великог и Малог Радића. Док у јужном дијелу грмечког платоа су се српске јединице повукле дубље према југу, 3. Петровачка лака бригада је држала Радић а посље се повукла у брда изнад села, АРБиХ је посље повлачења српске бригаде заузела те позиције 29. октобра. 

Због кашњења јединица 5. корпуса према Радићу, Срби су се припремили за одбрану Крупе на Уни. 29. октобра јединице 511. и 503. брдске бригаде пожуриле су према Крупи на Уни дуж јужне обале Уне и истовремено успјешно прешли ријеку неколико километара сјеверно од града. Сви путеви у град су били испрекидани и Крупа на Уни се накратко појавила у пуном окружењу. 11. Крупска бригада ВРС се подјелила на два дијела, један дио је остао да брани град а други је гурнут километар према истоку. Истог дана србима су почели долазити у помоћ јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС: студентски батаљон младих бораца из Бања Луке на челу са пуковником Рајком Балаћем и по једним батаљоном из 6.Санске пјешадијске и 43.Приједорске моторизоване бригаде.

30. октобра, заједно са пристиглим снагама и дјеловима 11. Крупске бригаде, ВРС удара југозападно од Крупе на Уни. Напад није успио али на источном дијелу града су муслимани разбијени и приступило се брзом чишћењу терена јер новим нападом муслимана би се град лако поново нашао у окружењу. Током наредних пет дана, јединице  5. корпуса су очајнички покушавале да поново окруже град, али сви напади су били одбијени. ВРС више није дозвољавала да 5. корпус прошири окупирану територију на истоку. У тешкој ситуацији су се нашли и муслимански борци у Кулен Вакуфу, који су се у напредовању нашли у уском и дугачком ''џепу''. Због не могућности кориштења резервних снага АРБиХ око Бихаћа, Дудаковић је своје снаге у Кулен Вакуфу довео у замку.

Операција ''Штит 94'' коју је водио генерал Манојло Милованвић је почела да добија великог успјеха у ослобађању окупираних територија. Убрзо генерал Миловановић на кратко обуставља офанзиву и предлаже комаданту 5. корпуса Дудаковићу предају, која је одбијена. Што је српска контраофанзива више напредовала то је и муслимански отпор био жешћи.

До 16. новембра ТГ-1 је потиснула муслиманске снаге 6км даље према селу Грмуша на ријеци Уни, док је ТГ-2 и ТГ-3 ослободила Рипач на Лоховским брдима и сва мјеста дуж ријеке Уне укључујући и Кулен Вакуф. Након четири дана ВРС је вратила све територије које су биле окупиране у октобру, тако да је Миловановић обуставио прву фазу операције ''Штит 94'' одлучном српском побједом.

Док је у јужном дијелу Бихаћког џепа противофанзива у побједничком замаху, на сјеверу се одпочиње припрема операције за повратак АП Западне Босне.

20. новембара је било главно поприште борби јужно од Бихаћа, офанзиву је покренула ТГ-2 ВРС и ТГ-3 СВК-ја у правцима Великог и Малог Скоцаја којег су држали борци 101. бригаде ХВО те у правцу села Међудражје, све непријатељске линије су пробијене и пут у сам град Бихаћ је био отворен, ту је под хитно пребачена 502. брдска бр. АРБиХ да покуша да блокира српску офанзиву.

Операција ''Штит 94''.

Током муслиманске офанзиве, УН је и поред апела српског руководства да обустави офанзиву остао глух на то питање. Али након што су Срби покренули контраофанзиву и довели Бихаћ пред пад а 5. корпус АРБиХ пред уништење, западне силе су се одазвале и 21. новембра бомбардовале аеродромску базу СВК у Удбини те ПВО ВРС-а источно од Бихаћа,  Због формалног разлога да је авијација СВК прекршила закон о ''зони забране лета изнад Босне'' што је био директан напад на СВК и ВРС и гест који је показао да западне силе навијају за муслимане.
НАТО бомбардовање се међутим исказало као неефикасно, бомбардовање Срба није зауставило напредовање, авијација СВК је и даље тукла положаје 5. корпуса, шта више још одлучније се кренуло у заузимање Бихаћа у којем су српске јединице већ држале периферију града.

23-24. новембра српска војска је заузела врх Дебељача (570м) доминантну коту јужно од Бихаћа. Истовремено са западне стране града, јединице ТГ-6 СВК улазе у село Клокот у којем се налази резервоар за снадбјевање свјеже воде у Бихаћ.
26. новембра ТГ-6 СВК је заузела Ведро Поље, док је ТГ-5 СВК заузела село Жегар и приближила се на свега 2км од центра Бихаћа те неколико стотина метара од градске болнице.

Крајем новембра, борба на платоу и код села Грабеж са АРБиХ је била много жешћа, због добре одбране непријатеља, али и те линије су пробијене. Непријатељ је гурнут још километар према граду и заузето је предграђе Орљани те село Притока, тако је српска војска са југоисточне стране дошла на 4-5км од центра града.

Према плану напредовања операције ''Штит 94'' под командом генерала Манојла Миловановића, српске трупе би требале да задњом акцијом заузму Бихаћ, пошто је 5. корпус већ био пред капитулацијом, те осталу територију бихаћке енклаве ставити под контролу српско-аутономашких снага. Нажалост задња одлука о заузимању Бихаћа није стигла.
Један од мотива зашто је изостао пад Бихаћа и слом 5.корпуса АРБиХ, јесте страх од политичке интервенције, сличној протекле године у љето 1993. када су ослобођени Игман и Бјелашница а потом смјешно препуштени УН-у која је поклонила те територије муслиманима.
Генерал Миловановић је у у једном интервјују изјавио: Ако бих узео Бихаћ, могао бих бити врло непријатно изненађен сличним поступком који се десио са Игманом и Бјелашницом. Ја сам био један од оних који су тада водили трупе у тим планинама а онда морао да се повучем, иста ствар се могла десити и са Бихаћом, који је још као ''зона безбједности''. Замислите да сам ушао у Бихаћ, изгубио неколико стотина војника а онда морао да се повучем.

Нема сумље да су притисци и претње УН-а и НАТО-а на руководство Републике Српске били тешки. Међутим ова политика није задовољила разумјевања мноштва српских бораца и патриота, који су политичку одлуку видјели као још једну издају народа. Бити на ивици побједе а не побједити, разочарења у политички врх су била велика, такође морал трупа је почео да пада.
Крајем новембра, ВРС је наставила операцију у подручју Крупе на Уни. 20. новембра јединице ТГ-4 ВРС су прешле преко ријеке Уне, километар сјевероисточно од града и ослободили село Острожница, међутим мостобран није било могуће поставити због јаког отора 511. бригаде АРБиХ. 25.новембра ТГ-4 ВРС прелази Уну, овај пут југозападно од града у дијелу између планине и села Ћојлук гдје успјевају да успоставе упориште са малим мостобраном.
Почетком децембра борбе на јужном дијелу бихаћке енклаве се смирују. 5. корпус АРБиХ се опоравља од пораза и консолидује своје снаге, док на сјеверу у подручју Велике Кладуше су борбе још у тијеку.
До 1. децембра 1995. ВРС је проширила мостобран на сјеверној обали Уне, узимајући брдо Кобиљњак, међутим офанзива је коначно престала почетком мјесеца.

Најозбиљнији удар на операцију ''Штит 94'' остављајући ВРС са пола успјеха је било усвајање свеобухватног плана за прекид ватре који је предложио бивши амерички председник Картер и којег је политичко руководство РС прихватило.
1.јануара 1995.године Радован Караџић и политичко руководство РС је подписало споразум о прекиду ватре. Посљедице прекида операције и потписивањем примира, ће се најбоље видјети у љетњој кампанији 1995-те. Како год, прекид успјешне операције ''Штит 94'' оставио је траг разочарења многим српским патриотама и направио још једну верзију издаје у богатој историји завјера југословенског грађанског рата.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (2/2)

Сарајево 1994'

Ратна 1994. година у Сарајеву је почела мирно до мистериозног и трагичног 5. фебруара, када снажна експлозија убија 68 људи а више од 150 рањава, на тржници Маркалe. Муслиманска страна је одмах оптужила Србе да су испалили 120мм гранату са својих положаја. Српска страна је негирала умјешаност у бомбашки напад на тржницу. До сада, постоје двије верзије овог догађаја. Од званичне усвојене од стране УН-а заснива се на наводно непристрасним балистичким податцима, да је граната испаљена са српских положаја али највјероватније случајно пала на тржницу. Друга верзија према балистичким испитивањима руских стручњака, показује да граната није могла да уђе под таквим углом у тржницу са српских положаја јер су Маркале окружене високим зградама. Према томе се долази до закључка да је подметнута експлозивна направа или је експлозија калибра 120мм направљена од специјалног катапулта и испаљена са крова оближње зграде. У овом случају, експлозија на пијаци Маркале је ручни рад муслимана. А мотив за извршења таквих циничних злодјела против својих људи из муслиманског руководства је милом или на преварантски начин остварити војну интервенцију западних земаља на својој страни. Након фебруарске експлозије на Маркалама, УН је појачао притиске на Србе, приморавајући их на примирје под  неповољним условима. Нови командант "плавих шљемова" у Босни, генерал Мајкл Роуз затражио је повлачење тешког оружија око Сарајева у зони 20 км. Услиједили су притисци Уједињених нација те ултиматум од НАТО-а 9тог фебруара.

Српско руководство је одбило захтјеве УН, због могућности да АРБиХ стекне предност у пјешадији те промјени равнотежу снага на фронту.

Ситуација је ријешена уз учешће Русије, која је понудила да пошаље батаљон мировњака у Сарајево. То су Срби прихватили и 17. фебруара је почело повлачење тешког наоружања (све оружје, калибра 20 мм) од града. До 20. фебруара Сарајевско-Романијски корпус је повукао више од половине тешког наоружања, тенкова и минобацача, који су били смјештени у посебним складиштима и ставити под контролу снага УН. Након повлачења српске артиљерије и тенкова, живот је постао мирнији. Српска артиљерија је тукла само познате циљеве у граду, који припадају било објектима АРБиХ или објекте војне и политичке важности. (што муслиманска страна користи за пропаганду у западне медије).

АРБиХ организује намјерне провокације. На пример минобацачка позиција АРБиХ се налази у дворишту болнице те након неколико испаљених хитаца на српске положаје, повлачи се остављајући цивилне објекте под конта ватром. Такође, муслимани често стављају минобацаче на камионе, након гранатирања брзо напуштају положај те тако излажу невине људе на артиљеријски одговор.

Лукавица 1994.

У пролеће у Сарајеву је дошло до комешања због такозваног "Тенк споразума" између УН и ВРС. Специјални изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја, дозвољава конвој од седам тенкова ВРС да прође кроз "зону искључења" око Сарајева, за јачање српских положаја у области Трнова, гдје се очекује муслиманска офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.

Споразум између ВРС и Акашиа изазвао је хистерију у руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум отказан. Међутим 6. маја портпарол УН изјавио је да српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се раскине уговор није потврђена из штаба УНПРОФОР-а у Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних снага. Оштрина у свему овоме је додата  прича о "нестанку" једног од тенкова ВРС негдје у пролазу. Један српски тенк, лутајући брдима око Сарајева изазвао озбиљно комешање између лидера муслимана и Уједињених нација. Али тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским оружијем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.

Грбавица 1994.

18. септембра АРБиХ  неочекивано напада из правца Грдона, покушавајући да одузме сјевероисточно предграђе Седреник. Почетним изненађењем, АРБиХ избацује српске јединице са положаја али до 20. септембра ВРС враћа изгубљене положаје.

 Сарајево 1995' - неуспјели покушај деблокаде града.

27. јануара 1995. муслиманска влада у Сарајеву, саопштава да град прославља 1000ти дан опсаде. Била је то чудна опсада, на периферији града и на једном мјесту у близини центра (Јеврејском гробљу) борбе су веома ниског интензитета. Српска артиљерија туче једино познате непријатељске ватрене тачке. Читаве четврти се уопште не гранатирају. Наравно, рат је рат, а исхрана становника не би се могла назвати богатом, ни глад није непримјетна. Хуманитарни конвоји УНа редовно достављају храну. Пуног опкољавање није било, постојала је само кратко вријеме у љето 1993. године, када је ВРС узела Игман. Али након што је ВРС била присиљена да се повуче са Игмана, из Сарајева је постојао уски коридор под контролом УН, пролаз преко аеродрома, између територије Храснице и Илиџе.

Зашто ВРС није заузела Сарајево 92, 93, 94 и 95. године и тако добила рат? Недостатак политичке воље, не поклапање политике лидера РС и Београда, такође конфликти између политичког и војног руководства Републике Српске у посљедњој фази југословенског грађанског рата, те мањак војне силе за такву операцију, су једни од одговора на ово питање.

''Српски инат'' во на ражњу уочи НАТО

бомбардовања српских положаја. Требевић 94.

Дјелови 1. корпуса АРБиХ унутар града броје око 26.000 људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500 војника Сарајевско-Романијског корпуса ВРС који држе положаје око града. Међутим, Срби су били знатно супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у рововским борбама.

Муслиманска влада на челу са Алијом Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као пропаганду о граду под  константном ватром граната и снајпера са наравно пренагласитим бројем жртава. Али најгоре је да су борци АРБиХ били спремни на најстрашније злочине против сопственог народа, да би се испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба. Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у својим мемоарима да случајеви гдје муслимански снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак да се испровоцира војна интервенција НАТО снага.
Опсада Сарајева, која је парадоксално, била много неповољнија за Србе него за муслимане, јер је била централни догађај грађанског рата у Босни, који су преносили свјетски медији.

Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град Сарајево, али не цијелу територију града. До последњег дана рата, руководство Републике Српске позивало је на дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али са доминантном исламском заједницом.

Непрестано, током рата муслиманско руководство је позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних војних циљева АРБиХ. У пролеће 1995. године, градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик, рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута, политичким или војним средствима до краја године.

План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде, започео је у касно прољеће 1995. године. Главне карактеристике плана су требале да прекину оспаду из града према вањском обручу.
У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу града. Главни циљ ових напада је дуж највашжнијих линија комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. У другој фази планирано је да се створи широки и заштићени коридор Сарајева са средњом Босном, приоритет је објезбједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.
Средином маја 1. корпус АРБиХ производи велики број ''опипљивих'' напада на српске положаје око града. Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом Брду-коти у југоисточном предграђу Сарајева, која доминира путем Лукавица-Пале.
Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да унутар и изван града концентришу се велике снаге муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-30.000 војника АРБиХ, те постављен велики број пољске болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ постало јасно да АРБиХ планира да спроведе офанзиву без преседана у босанским ратним пропорцијама.

Неџарићи 1994.

Укупно учествује у борби за Сарајево 60.000 војника АРБиХ углавном борци 1. корпуса АРБиХ, од 10.000-15.000 војника су били распоређени у 2. 3. и 7 корпус те 5.500 војника 4. корпуса генерала Рамиза Дрековића који су морали да спроведу секундарни напад на Калиновик, муслимане је у нападима подржавала артиљерија ХВО-Кисељак.
Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7. корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120. ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211, 222, 241 и 242.
3. корпус АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док 7. корпус је издојио своје најбоље јединице: 17. крајишка брдска бригада, 705. брдска бр. као и јединице 706. и 708. лаке бригаде. 16. дивизија 1.корпуса (са сједиштем у Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које иначе држе фронт у овој области.
У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована (Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована (Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована (Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада.
У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дјелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447 бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.

У односу на офанзивно груписање АРБиХ, српске снаге око и у главном граду БиХ изгледају много скромније. Сарајевско-Романиски корпус ВРС броји 13.500. бораца у девет бригада:
1. Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. Крајишки корпус ВРС. Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. Романијски мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-Романијском корпусу ВРС је било још око 6.500 бораца:
4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору Трново-Трескавица око 3000 бораца 1. Гардијске моторизоване бригаде и 18. Херцеговачке лаке бригаде, код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.

Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово, посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.

12. дивизија АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљни развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
16. јуна 1. Илијашка бригада је након силних напада муслимана на Чемерску, морала са  позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац-Олово.
16. јун без сумље је био један од најтежих дана за борце ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом Брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили наредовање према Требевићу, практично блокирајући снадбјевање српских снага на путу Пале-Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.

На позицијама на Требевићу АРБиХ је 17, 18 и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и председник Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дјелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.
12. јуна 109. 181. 145. и 182. бригада АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску мт. бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
19-24. јуна 12. крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође 1. Гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6км. од Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.

Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена. Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз прсте, док Генералштаб ВРС хитно прикупља силе контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој страни.
17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом Брду још увјек могу да угрозе конуникацију између српских снага али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице АРБиХ на Дебелом Брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело Брдо али и муслимани су били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.
21. јуна вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог.
22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.
3. Сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве.26. јуна код Трнова, 65. заштитни пук Главног штаба  ВРС у продору под командом Миломира Савчића  разбија и избацује 14. дивизију АРБиХ са доминандтних висова изад пута Сарајево-Трново, за ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обе стране користе за прегуписање те се борба наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је био ријетки планински терен око града гдје је српска војска могла да користи тенковске јединице као маневарске снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја напуштену фабрику али након контранапада 102. мт.бр и 143. бригаде АРБиХ, враћају се на првобитне положаје. 
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУПа РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, муслимански борци сада умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.

28. јуна, команда АРБиХ је наредила обуставу офанзиве признавајући пораз. Ни један од циљева операције на деблокади Сарајева није постигнут. Муслимани нису успјели да побједе са далеко бројнијим снагама, главна нумеричка надмоћ АРБиХ у односу на ВРС се показала бескористним, напротив ВРС је у најтежим условима успјела да у кратком временском периоду заустави офанзиву на сва три главна напада непријатеља и контранападом поврати изгубљене територије.

Губици ВРС су износили око 200 погинулих и 600 рањених бораца, док је АРБиХ имала далеко страшније губитке, више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Након муслиманског медијског охрабривања и позивања на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и сажаљевања од цијелог свијета посље офанзиве.
Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23. јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000 војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три мала села на Игману''.

Битка за Купрес 1992.

Слободни Купрес.

Купрешки плато је један од најважнијих војно-стратешких простора у Босни и Херцеговини. Његова надморска висина је 1200м. и површина 550кв.км. Географски простор са мјестом Купресом формира посебно подручје на којем су Срби били већина од давнина. Према аустроугарским катастарским књигама, Срби на купрешкој висоравни имају у власништву 70% земље.  

Током Другог свјетског рата, усташе убијају 1038 српских цивила на подручју Купреса од којих су 255 дјеце млађе од 10 година. Више од 500 Срба из Купреса даје своје животе учешћем у антифашистичком покрету. И упркос огромним жртвама које је претрпио српски народ током Другог свјетског рата, Срби и даље чине убједљиву већину.

Пред почетак оружаног сукоба у Југославији, становништво града Купреса било је подједнако подјељено између Срба и Хрвата (Срби 50%, Хрвати 43%, муслимани 7%). Али у цијелој општини Срби су били већина.

Током избијања рата у источној Славонији, многи Хрвати одлазе добровољно на фронт те се велики дио укључује у жестоке борбе за Вуковар. Након потписивања примирја, зими 1992. преживјели хрватски добровољци се враћају у Купрес и са собом доносе оружије и велику мржњу до сусједњих Срба.
Хрватска заједница Купреса је почела да формира своје војне јединице, мушкарци су улазили у паравојну јединицу ХОС нео-фашистичке структуре те у Хрватско вијеће одбране-ХВО.
Срби Купреса и околних села нису имали војну организацију те су се ослањали на ЈНА, чији је 5. Бањалучки корпус добио одговорност на сектору гдје је Купрес.

У припреми на свеопшти напад, Хрвати и муслимани су послали своје породице према Ливну, Дувну и Томиславграду. У Купресу су били само мушкарци у оружаним снагама, посљедња  два аутобуса са женама и дјецом, хрватска милиција је повукла 24.марта.

Сљедећих дана хрватски борци постављају контролне пунктове на неколико путева који воде у град, а 31.марта заузети су и неки јавни објекти у граду.

Веома пасиван отпор су пружили Срби, који су касно почели са формирањем Територијалне одбране. Нека српска села су имала добра упоришта са појединачним групама које су се укључиле у размјену ватре са хрватским борцима, али град је остао без одбране на почетку агресије.

Рано ујутру 3.априла 1992. у селу Малован 12км југозападно од Купреса чула се експлозија и интезивна паљба из аутоматског оружија, снаге ХВО, ХОС уз подршку редовне хрватске војске покренула је офанзиву на беспомоћна српска села око града. У 6:00 часова истог дана из хрвастког села Шуица, ХОС и Збор народне гарде, упада у Доњи Малован и убија 20 српских цивила. Поред хрватских јединица из Херцеговине ту су још и придошле бригаде из Хрватске : 106. осијечка бр. 101. загребачка формација ''Краљ Томислав'' те специјалне јединице ''Жути мрави'' и ''Зрињски''у напад су укључени тенкови и остала тешка опрема.

У подне 6.априла хрватске снаге уз подршку три тенка ''леопард'' преузимају контролу у граду Купресу, пошто је град готово не брањен, тенкови су користили углавном за уништавање српских кућа.

Купрес је утонуо у хаос и терор као и 1941. током ''чишћења града'' пљачке и убиства Срба су на сваком кораку, хрватски борци кукавички користе српске цивиле као живи штит за своја војна возила. неколико стотина Срба је одведено у логоре, неколико десетина је убијено а дио након тортура размењен средином маја за хрватске ратне заробљенике.

С обзиром на брзину хрватске офанзиве и односу снага, комадант Друге војне области ЈНА Милутин Кукањац тражи дозволу од Врховне команде на употребу авиона. 3-4 априла му у разговору Изетбеговић даје ''зелено свјетло'' за напад на хрватске снаге, тврдећи да ЈНА мора да заштити Босну од агресије од сусједних сила. Међутим та изјава није спречила вођу босанских муслимана да мало касније ту исту ЈНА прогласи ''агресорима''.

Мапа операције.

4. априла артиљерија Бањалучког корпуса ЈНА почиње да пружа подршку слабо наоружаној српској ТО. У неким мјестима су Срби стекли предност у артиљерији те су убрзо потисли хрватске борце са својих позиција . Тако су борци ХВО и ХОСа који су били на  два километра фронта између села Растичево и Сухова у паници побјегли са положаја са губитцима од 10 војника. Кад је ЈНА ''затегнула'' свој дио у Купресу, хрватски војни губици су се повећавали. Током три дана борбе обе стране су имале губитке у људству. 6. априла је Главни штаб и ПВО ЈНА порицао гласине од хрватских и свјетских медија о наводном обарању три авиона изнад Купреса. 

Док југоисточно Хрвати пале српске куће, са сјевера и сјеверозапада у садејству Бањалучког и Книнског корпуса ЈНА са српским борцима напредују према граду те ослобађа велики дио купрешког платоа.

Ватрени положај у Благају код Купреса.

6. априла српски борци заузимају Злосела и Османлије велика усташка упоришта.

7. априла хрватске снаге се на брзину повлаче из Купреса како би избјегли обруч који се спајао око града.

Од 8. до 10.. априла хрватска војска се повлачи са свих освојених позиција прије офанзиве. Губици ХВ, ХВО, ХОС су износили преко 160 избачених из строја те велики дио заробљених.

На ослобођеном територију српски борци су затекли језиве призоре о злодјелима хрватских снага, лешеви српких цивила су проналажени у подрумима, бунарима и масовним гробницама. У селу Злосела је пронађено двогодишње дијете заковано на бандеру.

Ослобођење Купреса је створило претњу хрватским градовима у западној Херцеговини (Томиславград, Ливно). Фронт сукоба се помјерио према Неретви.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (1/2)

''Сарајево на длану''

Поглед на град са српских линија одбране, децембар 1993.

(вир: GettyImages)

Сарајевско ратиште је било једно од најтежих ратишта на простору цијеле бивше Југославије, од артиљеријских дуела по сарајевским висовима до урбаних-градских борби за сваку зграду и улицу.

Почетак опсаде и прве битке 92'

1. марта 1992. се десило убиство старог свата Николе Гадровића испред српске цркве на Башчаршији, од стране криминалца Рамиза Делалића. То је била прва проливена крв у граду Сарајеву, која ће означити почетак рата у Сарајеву и Босни.

У првој половини марта, муслиманско-хрватске снаге блокирају многе касарне и војне објекте ЈНА. Посебно тешка ситуација је у Високом када муслиманско-хрватске параформације блокирају пук ЈНА стациониран у том граду тражећи смјену комаданта (по националности Србин) и предају оружија. Команда 4. корпуса ЈНА доноси одлуку о премјештању јединица у Мокро имеђу Сокоца и Сарајева. Војна имовина је остала у рукама муслиманско-хрватских параформација.

У то вријеме мултиетнички и олимпијски град Сарајево, постаје један од првих арена босанског рата сљедеће три и по године. Први сукоби почињу марта 1992. те поново избијају почетком априла између српског и муслиманског дијела Министарства унутрашњих послова Сарајево. Раније су странке потписале споразум о подјели објеката и имовине по којој зграда школе Министарства унутрашњих послова на Врацах остаје под контролом српске полиције док други објекти муслиманској полицији. Међутим муслиманска страна се није дуго држала споразума те 4-5 априла избија полицијска битка са жртвама на обе стране. У том сукобу 4. корпус ЈНА стациониран у Сарајеву шаље један батаљон 49.механизоване бригаде са задатком да раздвоји зараћене српске и муслиманске полицајце. 5тог априла задатак је успјешно извршен, сукобљене стране су раздвојене, међутим позиције на којима су остали раздвојени полицајци ће остати сљедећих преко три године рата. Убрзо након тог сукоба муслиманске параформације проглашавају регуларну ЈНА ''агресорима'' и ''четницима'' а до јучерашња мировњачка 49. бригада ЈНА бива изложена све чешћим нападима Зелених беретки .

Да иронија буде већа што је тог априла 1992. комадант 49. мт.бр. био Енвер Хаџихасановић - будући комадант 3. корпуса АРБиХ.
Сљедећег дана 6. априла на годишњицу ослобођења Сарајева од нациста (1945.) непозната особа је пуцала на антиратну демонстрацију испред хотела ''Holiday Inn'' када је убијено неколико људи. Муслимани су одмах оптужили Србе да су пуцали наводно из горњих спратова хотела на демонстранте где је сједиште СДСа, муслиманске параформације су упале у просторије СДСа и ухапсиле шест наводних снајпериста. Циљ истраге није спроведен а догађај пласиран као пропаганда коју је запад без трунке сумље примио, неки од свједока (такође муслимана) сумљају да није пуцао српски снајпериста.
Сједиште 2. војне области ЈНА се налази у насељу Бистрикт у старом дијелу Сарајева. Први покушај блокирања насеља од стране муслиманских екстремиста је извшен 12. марта а први јачи напад 23. марта. Комадант 2. војне области генерал Милутин Кукањац  у потпуности не вјерује да је могући рат у граду, те се ослања на заједничке војно-полицијске патроле које требају да врате ред на улицама. Комадант 4. корпуса ЈНА генерал Војислав Ђурђевац поучен искуством из Словеније и Хрватске, прелази из града у Златиште на Требевићу. Док Кукањац наивношћу штаб оставља у Бистрикту.
Убрзо због све веће агресивности муслиманских снага, генерал Ђурђевац наређује покривање југозападног правца од Игмана и Храснице те из Зенице у Сарајево пребацује остатке 120. лаке пјешадијске бр. и команду 4. корпуса сели на нову локацију у село Војковац, јужно од града. Ова подјела знатно смањује епидемију дезертерства и охрабрује локалне Србе (ту ће посље настати 2. Сарајевска лака пјешадијска бр.) Ове позиције ће остати до краја рата у српским рукама.
Дана 2. маја 1992. (два дана прије одлуке Председништ

ва Југославије о повлачењу ЈНА из БиХ.) долази до општег напада муслиманских екстремиста на војне објекте и јединице ЈНА у Сарајеву. Око 12:00 часова, 500 екстремиста ''Патриотске лиге'' напада дом ЈНА. У нападу је рањен потпуковник Божиновски , један војник и три цивилне особе, док је око 10 војника и особља дома заробљено. По сазнању за напад, команда 2. војне области, шаље дио војне полиције са задатком да ослободе заробљенике. Међутим упадају у засједу и завршавају у заробљенишву. Затим генерал Кукањац шаље групу од 60 специјалаца војне полиције коју предводи капетан Марко Лабудовић али и они упадају у засједу код Скендерије, дио војника је заробљен а Лабудовић и четири војника из његове групе су погинули кад је у њихово возило погодила граната ''оса'' возило се запалило а њихова изгорјела тијела су још неколико дана лежала на улици.
 Након тога су кренула два тенка ЈНА један са запада код аеродрома али је заустављен у близини Ступа, други са југа из базе у Лукавици али убрзо бива погођен у резервоар молотовљевим коктелом и тромболском гранатом. Циљ ове ''акције'' ЈНА је било застрашивање, те тако изгубили два тенка, команда ЈНА још увјек није жељела да схвати да у Сарајеву влада ратно стање.

Нешто касније на улице излази познати криминалац из подземља Сарајева - Јусуф Празина те тог дана убија неколико војника ЈНА, углавном заустављајући возила и пуцајући у њих,(камион са доставом хране, амбулантно возило) тако је убио и капетана Дивца у кругу блокиране касарне ЈНА. Тог дана ЈНА је имала 11 погинулих и 20 рањених. (Празина ће бити убијен годину и по касније).

Oко 15:00 на сарајевски аеродром који је још увјек био под контролом ЈНА се спустио авион са Алијом Изетбеговићем, који се враћао из Лисабона са тродневних разговора о сукобима у Босни. Комадант УНПРОФОР-а у БиХ бригадни генерал Левис Мекензи послао је у сусрет Изетбеговићу шведски оклопник из мировних снага, али умјесто Швеђана, дочекали су га око 30 војника и официра ЈНА, те је под пратњом спроведен у базу у Лукавицу. Муслиманска страна је направила сензацију и скандал на медијим о томе ''како је председник Босне киндапован''.

Изетбеговић у УН транспортеру

у Добровољачкој улици .

Акција ЈНА у хапшењу Изетбеговића се може описати као изузетно оклевајућа, јер команда ЈНА и након тешких губитака није замишљала да су муслимани у Сарајеву покренули фронт, чак и поред знања да је Изетбеговић одобрио нападе на војнике ЈНА и организовање ''Патриотске лиге'',  строги  захтјеви које ЈНА могла тражити за његово испуштање као на примјер деблокада свих ЈНА објеката не само у Сарајеву него и у цијелој БиХ нису спроведени. Убрзо Изетбеговића пребацују у штаб 2. војне области у Бистрикту, гдје у ноћи 3. маја команда 2.војне области и муслимански екстремисти доносе одлуку о размјени, Изетбеговића за евакуацију штаба правцем Бистрикт-Добровољачка улица-Скендерија-Грбавица-Лукавица. Босанска влада је гарантовала безбједност а на челу колоне кретаће се УН оклопни транспортер са Мекензијем, Кукањцем и Изетбеговићем.
У међувремену у раним јутарњим часовима истог дана појављује се Јусуф Празина са својим борцима ''Зелене беретке'' обучени у црне униформе у близини парка цара Душана и Добровољачке улице. Муслиамни заузимају положаје у околним кућама те у 10:00 часова Празина заједно са другим криминалцом Рамизом Делалићем спремно дочекује колону са тачним податцима куда и када колона креће, податке је добио од муслиманске стране која је уговарала договор о размјени. Између 15 и 17 часова 2. војна област ЈНА напушта базу у Бистрикту и у напријед договореном маршутом креће према Лукавици. Убрзо након што је главни УН транспортер са  Изетбеговићем скренуо према Скендерији, колона ЈНА је нападнута у Добровољачкој улици са задње стране од Бистрикта и од правца ријеке Мијацке. Резултат овог подмуклог и злочиначког напада је преко 30 погинулих војника ЈНА углавном Срба те неколико десетина заробљених, ово је била посљедња опомена Србима да заузимају положаје око града и градска насеља.
Крајем маја 1992. и задњи војник ЈНА напушта Сарајево.

Сарајевски аеродром, јуни 1992.

Тада се 22.маја по наређењу Врховног штаба ВРС, формира Сарајевско-романијски корпус, који ће до краја рата водити крваве битке и држати Сарајево у блокади.

Тешке борбе су вођење у Илиџи кад муслимански екстремисти у два наврата 22.4 и 14.5. 1992 покушавају зазети Илиџу али су напади одбијени са губитцима на обе стране.
Такође је пропао муслимански напад на Храсницу преко Фамоса гдје је напад одбијен а АРБиХ је имала 27 погинулих бораца. Још многе борбе су вођене у Добрињи, Неџарићима, Ковачићима, Грбавици и шире.

Сарајево 1993'

Ратна 1993. година око Сарајева се може описати као позицијска борба. Активне војне операције су изведене само у фебруру и марту, осим муслимаског напада на Игман и Бјелашницу у августу. ВРС је успјешно наставила своју офанзиву на периферији града из децембра 1992. у борбама за Отеш.

Извлачење рањеника 1993.

У фебруару и марту 1993. српски борци напредују у борбама за Азиће и Ступ. У борбама зa Азиће потпуно разбијају АРБиХ док код Ступа бивају одбијени те предикају операцију. Борбе мањег интензитета су вођене у јулу и децембру на подручју брда Жуч, гдје се покушавају одбацити муслимаски борци који су заузели брдо децембра 1992. Током године редовне борбе се воде на српском дијелу Сарајева у Грбавици те Јеврејском гробљу и код моста Врбања, гдје српски борци постижу низ побједа у градским дуелима. Крајем октобра 1993. муслиманска војска у Сарајеву води операције против својих криминалних господара рата - Делалића ''Ћеле'' и Топаловића ''Цаце''. Њихови људи су ангажовани у Сарајеву на рекетирању, пљачки и убиствима цивила без обзира на њихову националност. Међутим влада Изетбеговића је знала о незаконитим поступцима сарајевских криминалаца али војна акција је почела тек након што су милитанти сарајевских криминалаца отели два оклопна возила УН-а. Поред хапшења криминалаца такође је дат допринос у јачању дисциплине и успостављању новог комаданта АРБиХ Расима Делића. Током операције ''Требевић I и II'' убијено је око 20 војника и 6 цивила укључујући и кримималца ''Цацу''.

Грбавица, јуни 1993.

Након слома неколико муслиманских офанзива за деблокаду Сарајева (''Змај 92'',Југ 92'',''Коверат 92'). АРБиХ се нашла у хаoтичном стању те током 1993. одлучују да прокопају тунел испод аеродромске писте у правцу Добриња - Бутмир. За копање тунела су највише кориштени српски логораши из сарајевских логора од којих је током градње тунела убијено 50 логораша. Убрзо након завршетка градње, српска војска открива тунел те уласке и изласке из тунела контролише артиљеријском ватром, што наноси велике губитке муслиманској страни, тако се тунел који је требао бити најстрожије чувана тајна прочуо и изгубио своју вриједност у борби са Војском Републике Српске.

...