Милош Цвјетићанин (1956 - 2019) Лички вук.

Пуковник Милош Цвјетићанин (1956-2019).

Јунак и људина Милош Цветићанин, рођен 9. јануара 1956. године од оца Богдана и мајке Невенке у селу Растовача, општина Кореница у Лици. Одрастао је у Личком Петровом Селу, ожењен је Јованком и имају сина и кћерку. Основну школу завршио је у Личком Петровом Селу, Средњу машинску школу у Земуну, а Војну академију смјер Против-ваздушне одбране у Задру. Завршио је и Генералштабну школу у Београду, као и више стручних курсева.

Обављао је више дужности. међу којима: командир вода и батерије ПВО, наставник у школском центру ПВО, помоћник комаданта ракетног пука за позадину, комадант Дивизиона ПВО, начелник артиљериско ракетних јединица Оклопне бригаде, комадант Бригаде ПВО, помоћник комаданта Новосадског корпуса за логистику и помоћник комаданта овог корпуса за људске ресурсе. 

Био је на дужностима у гарнизонима Ниш, Скопље, Задар, Даниловград, Сремска Митровица и Нови Сад.

У Републици Српској Крајини био је комадант Штаба Територијалне одбране општине Кореница, начелник штаба и командант Кореничке бригаде Посебних јединица милиције и командант Друге гардијске бригаде Корпуса специјалних јединица СВК.

Учестовао је у одбрани Републике Српске Крајине. Предводио је своју бригаду 28. јуна на 1995. године на војној паради '' Видовдан 95' '' у Слуњу.

Цвјетићанин на челу колоне. (Видовданска парада 95').

Цвјетићанин са барјаком (Видовданска парада 95')

У чин пуковника вандредно је унапређен 1995. у Српској Војски Крајине, а исти чин му је додјељен и у Војски Југославије 1997. године. 

Учестовао је у одбрани СР Југославије од НАТО агресије 1999. године.

За миродопске и ратне успјехе ванредно је унапређиван и одликован више пута, похваљиван и награђиван. 

Милош је био енергичан, стасит, правдољубив, позитивно бунтовн и још много тога, јако обожаван као комадант и домаћин.

Пензионисан је 2007. тада се углавном бавио ловом и војним некретнинама. 

Као успјешни спортиста и домаћин био је чести учесник народних игара и побједник неколико косидби, а био је и вођа етно групе Ликоси. 

Побједник косидбе у Рјцу 2018.

Дугогодишњи председник Градског одбора Удружења резервних војних старјешина и ветерана Српске Крајине у Србији.

Након неколико година тешке болести, преминуо је 12. маја 2019. године на ВМА у Београду а сахрањен у Петроварадину уз више стотина ратних сабораца и пријатеља.

Операција ''Церска 93'' (сребреничко ратиште).

''Враћање Бадњака у Подриње''
Српски борци у ослобођеној Кравици, јануар 1993.

За припрему операције ослобађања Подриња - ''Церска93'' је преко територије Србије пребачена 1. Бијељинска лака пјешадијска бригада "Пантери", којом је командовао Љубиша Савић "Маузер", у Братунац. Ускоро се очекивао долазак два батаљона 6. Санске бригаде из Босанске Крајине.

Југословенска војска издвојила је за подршку операцији дио војне полиције из 95. Гардијске бригаде и тенковску чету из 2. Моторизоване бригаде, те извиђачко-диверзантску јединицу "Црвене беретке".

''Пантери'' су 1. фебруара, заједно са дијеловима 1. Братуначке бригаде, напали јужно и југоисточно од Братунца. Напад је имао за циљ да се прошири простор око града и ослободи село Вољавица, од кога је зависило снадбијевање воде у град. Артиљерија ВУ подржавала је источну обалу Дрине.

Српска офанзива се сусрела са жестоким отпором АРБиХ.
Дана 10. фебруара, ВРС је заузела важну коту виса Чауша (773м) која доминира изнад Братунца и Поточара. Међутим покушај ослобођења Вољавице није успио.

У исто вријеме, вршена је и операција код Скелана како би се непријатељ удаљио од границе СРЈ и створио велики простор за маневар стационарних трупа. Ударну силу вршиле су ''Црвене беретке'', тенковска чета ВЈ и добровољци Српске Радикалне Странке, подржани артиљеријом 152. Мјешовитог артиљеријског батаљона ВЈ.

Српска команда распоредила је двије своје најелитније јединице на подручје Каменице и Церске: 65. Заштитни пук и новоформирана 1. Гардијска моторизована бригада, са укупно 4.000 бораца. Офанзиву требају да изводе јединице Дринског корпуса ВРС, које окружују енклаву (3.000 бораца). Ватрену подршку пружа 5. Мјешовити артиљеријски пук.

Дана 10. фебруара, 65. Заштитни пук под командом потпуковника Миломира Савчића, напао је сјеверозападни дио муслиманске енклаве у близини Каменице. Истовремено, јединице из 1.Зворничке лаке пјешадијске бригаде нападају са сјевера и истока. Српски борци су полако и пажљиво напредовали, заузимајући непријатељске бокове и користећи артиљерију. Након шест дана борби муслиманске територије су биле одсјечене а јединице АРБиХ су се повукле на југ према Церској.

Истовремено, јединице ''Пантери'' и 1. Братуначка поново су започеле офанзиву на југоисточном предграђу Братунца. Овог пута су разбили непријатељску одбрану и 17. фебруара ослобођена су села Вољавица, Бјеловац и Сикирић на западној обали Дрине. Муслимани су успјели зауставити српски напредак само на Градини и Сасама, на свега седам километара сјевероисточно од Сребренице.

Након десетодневне паузе услиједио је нови српски напад на западни фронт енклаве: 1.Гардијска бригада и 1. Бирчанска лака пјешадијска истовремено су напали Церску са запада и југа и 1.марта село је ослобођено.

Прва Бирчанска бригада у служби народа.

Занимљив инцидент се десио током ослобађања Церске. Тог дана Американци су планирали да из зрака баце хуманитарну помоћ за муслимане у том подручју. Али када су испустили пакете, АРБиХ се већ била повукла, тако да су српски борци умјесто муслиманских добили пакете, по старом правилу ''Не коме је намјењено, него коме је суђено''. 

Дијелови АРБиХ са избјеглицама, су се повукли у мјесто Коњевић Поље, малу равницу која се протезала дуж пута Милићи-Зворник (7 км источно од Церске).

Стање на ратишту:
(Лијево, прије операције: јануар. Десно током операције: март, април).

Пад Церске и Каменице изазвао је нагли пораст активности западних дипломата и мировних снага. Ова активност, наравно, није уочена када су Орићеви борци палили  један за другим српска села у јануару или када су бомбардовали Бајину Башту у Србији.

Дана 5. марта, командант УНПРОФОР-а, генерал Мorillon, стигао је у Сребреницу ради личног упознавања са ситуацијом и преговорима о евакуацији цивилног становништва. 8. марта посетио је Коњевић Поље. У Сребреници, говорећи грађанима, рекао је ријечи које су касније постале познате: "Никада вас нећу напустити". Становници Кравице и Скелана, међутим, нису уживали у таквој привлачној пажњи УН-а.

Морилонова посета и његови покушаји да ријеши евакуацију хиљада избеглица из енклаве присилили су српску команду да суспендује непријатељства. Међутим, у истом тренутку муслимани су упорно тражили рјешење за спашавање енклаве у Подрињу.

Дана 8. марта, командант АРБиХ - Сефер Халиловић наредио је Другом корпусу да покрене офанзиву како би ублажио притисак ВРС на Сребреницу, те да се успостави коридор према енклави. Међутим, акција је завршила без икаквог успјеха.

Командант 2. корпуса АРБиХ, пуковник Анђељко Макар касније се присјетио: 

"Наређено нам је да нападнемо у правцу Сребренице, али у исто вријеме, Срби су напали у Посавини, код Добоја и на Мајевици, а наше наоружане јединице биле су укључене у тешку одбрамбену борбу на Градачцу, Брчком, Тешњу... једноставно није било реално извршити ту наредбу! "

Ипак, да би се подигао морал Орићевих војника, дијелови 3. и 4. Оперативних група 2. Корпуса АРБиХ напали су српске положаје између Кладња и Калесије али, како се и очекивало, наишли су на снажан отпор и заустављени без икаквог помака.

Вријеме које је дала команда ВРС-а за преговарање је завршено. Британски мировњаци су 12. марта брзо напустили Коњевић Поље, а сутрадан су српске трупе започеле офанзиву. Циљ је био заузети Коњевић Поље како би се ослободио пут Братунац -Коњевић Поље - Зворник.

Јединице 65. Заштитног пука те 1. Гардијска мт. бр.  поново су предводиле напад, уз подршку 1. Зворничке бригаде и тенковског батаљона Војске Југославије. Они су напредовали са сјеверозапада. Дјелови Прве Братуначке, "Пантери" и 6. Санске су напредовали са југоистока, доводећи Коњевић Поље у ​​окружење. Након три дана борби, обрана АРБиХ јужно од аутопута Братунац-Коњевићи била је потпуно сломљена. Ослобођени су Кравица, Глогова и већина српских села на путу.

Одмах након тога, српска команда је узела недељну одмора, током које је 65.Заштитни пук и 1. Гардијска бригада распоређивали своје снаге на југоисточном фронту, у подручју Скелана. Одатле је планирано да се на Сребреницу изврши одлучујући ударац.
Док је трајало затишје, ВРС је дозволила УН-у да евакуише рањене из енклаве хеликоптерима и пропусти неколико мировних конвоја у Сребреницу, који су испоручивали хуманитарну помоћ и одводили дио избјеглица.

Српске снаге концентрисане на подручју Скелана уједињене су у једну тактичку групу. 65. Заштитни пук је ојачан малим одредом бораца 63. Ваздухопловне бригаде ВЈ.Српске снаге напале су центар муслиманске енклаве дуж магистралног пута Скелани-Сребреница. 1.Гардијска моторизована бригада напредовала је на десном боку 65. Заштитни пук па долази на источну периферију града.

Из правца Братунца, офанзиву на Сребреницу су вршиле 1. Бјељинска пјешадијска бригада "Пантери", одред шешељевих добровољаца и "Црвене беретке"
Са циљем да заузму подручје рудника Сасе и мјеста Залужје, сјевероисточно од Сребренице.

Офанзиву су подржали два артиљеријска батаљона ВУ: један из подручја Љубовије, други са платоа Таре, те подручја бране Перућац.

Српска офанзива на Сребреницу почела је 20. марта. Напредовање је водио лично генерал Младић. Дана 22. марта, ВРС је заузела утврђено муслиманско упориште  Крагљивода, 5 км од Језера. Офанзива је настављена без паузе. Дана 24. марта, 65. Заштитни пук и падобранци 63. бригаде ВУ заузели су велику исламску базу у селу Осмаче, која се налази на 900 метара висине и која доминира путем Скелани-Сребреница.

Српска младост у Скеланима 1993.

Након пада Осмача, Орић је имао само још линију одбране не источним прилазима Сребренице - индустријску зону Зелени Јадар. Падом Зеленог Јадра, пала би и Сребреница. Због тога је Орић окупио ударну песницу најобученијих бораца и након крваве ноћне борбе ВРС се укопала на два километра источно од Зеленог Јадра. У војној акцији дошло је до кратке паузе. Линија фронта је привремено обустављена на 5км сјевероисточно и 7км источно и југоисточно од Сребренице.

Искористивши затишје у борбама, УН је обе стране присилила да потпишу "хуманитарно примирје" које је ступило на снагу 28. марта, током којег су мировњаци покушали да евакуишу хиљаде избеглица окупљених у Сребреници. Међутим, њиховим напорима се супроставила сарајевска влада на челу са Изетбеговићем јер је вјеровала да ће евакуацијом бити спроведено етничко чишћење муслимана у Подрињу. Српска страна је покушала да употреби представнике УН-а да убједи Орића на предају и евакуацију.
Представник на разговорима из Главног штаба ВРС-а, пуковник Драгутин Илић, замолио је дипломату Јоse Mendiluce-a да ARБиХ у Сребреници пренесе, да ако се не предају, град ће бити војно заузет у року од два дана.

1. априла, ВРС је наставила операцију, са снажном артиљеријском припремом. Поготово 3. априла настављени су притисци у правцу села Скендеровићи те Зелени Јадар. Неколико дана српски борци су успјели држати индустриску зону у Зеленом Јадру под својом контролом али већ 7.априла су се морали повући.

Током наредних седмица дошло је до жестоких битака на прилазима Сребренице, током којих су српске трупе пробиле посљедњу линију одбране АРБиХ.
Дана 14. априла, Главни штаб ВРС-а објавио је податке о жртвама - за 12-13 дана, они су износили 43 погинулих и 71 рањених.

Преокрет у операцији догодио се 15. априла, када је муслиманска одбрана пробијена. ''Пантери''су ослободили село Залужје, а 1. Гардијска бригада заузела је вис Кварац (1.087м) и Прибичевац (800 м), 3 км источно од Сребренице. Истог дана 65. Заштитни пук ушао је у Зелени Јадар, и ако су се тешке борбе наставиле 16. и 17. априла.

Уочи пробоја одбране у најважнијим областима, Насер Орић је схватио да се Сребреница не може задржати. Представник УН-а у граду, Louis Gentile, се сјећа: "Командир ми је рекао да су се одлучили за предају. Рекао је да гранатирање центра града није имало никаквог утјецаја на то, али је обрамбена линија била на рубу колапса. Изгледао је све исцрпљено и очајно..."

УН је почео да активно тјера Србе да направе примирје са исламистима. Штавише, међународни преговарачи категорички су одбили да то признају као "предају" муслимана.

16. априла, Савет безбедности УН прогласио је Сребреницу "зоном безбједности". Срби нису имали другог избора него да се сложе са увођењем канадских "плавих шљемова" у Сребреницу, који би требали да разоружају Орићеве милитанте. Обе стране су се 17. априла сложиле да ће примирје ступити на снагу наредног дана.

Интервенција свјетске заједнице, која је још једном пожурила да "спаси" муслиманску АРБиХ од пораза, те која није дозволила да Срби побједе и заврше операцију ослобађања града, почела је да утиче идућег дана након што је "примирје" ступило на снагу. Охрабрени муслимани отворили су ураганску ватру на српске положаје, убивши неколико војника ВРС-а.

Канадски мировњаци су ускоро стигли у град, али услов потпуног разоружања јединица Орића није испуњен: муслимани су одустали од великог броја углавном неисправног оружја, што уопште није утјецало на њихове борбене способности.

Сада, под заштитом УН-ове "сигурносне зоне", Насер Орић се могао осјећати угодно још двије године. Још двије године Срби су требали толерирати нападе муслиманских трупа  на околна села, а мирно муслиманско становништво Сребренице било је у апсолутном безакоњу Орића и његове пратње.


Борбе за енклаву Жепе 1993. 


Почетком маја српска команда се фокусирала на малу муслиманску енклаву око града Жепе, јужно од Сребренице. До краја марта, Жепа је била дио енклаве са Сребреницом, али је током офанзиве ВРС-а пресјечен коридор између Сребренице и Жепе.

Ликвидација енкаве би доприњела консолидацију српских територија у Подрињу. Била је у питању и безбједност штаба ВРС-а у Хан Пијеску којег су током кампање 1992. године муслимани из Жепе у више наврата покушавали да угрозе.

Енклаву је бранила 6. Жепачка јуришна бригада, која је имала 2.000 људи, под командом Авде Палића. За напад на Жепу, ВРС је формирала одред од 2.000 бораца који су окупили батаљон Прве гардијске моторизоване, 2. Романијске моторизоване и 1. Подрињске лаке пјешадијске бригаде. Операцију је водио потпуковник Радислав Крстић, а затим командант 2. Романијске моторизоване бригаде.

Систематско гранатирање Жепе почело је крајем марта. ВРС је 3-4 априла напала из два смјера: југозападни правац енклаве, који је дјеловао директно према Жепи и сјеверозападни, напредујући дуж неколико путева који су водили у енклаву.

Користећи услове тог подручја, муслимани су сузбили нападе ВРС на три дана. Дана 7. маја, муслиманска одбрана је пала, али је за исцрпљене српске јединице био потребан кратак одмор. Управо у овом тренутку, војно-политичко руководство Жепе вриштало је за помоћ свјетској заједници. Уједињене нације су брзо прогласиле Жепу за (као и Сребреницу, мало раније) "зону безбједности".

Генерал Младић се 8. маја сложио да распореди контингент УН-а у енклави. Срби су још једном вјеровали обећањима мировњака да ће муслимански гарнизон бити разоружан а Жепа демилитаризована. Као и у случају Сребренице, све је то остало само на папиру.

Сребреничко ратиште 1992-1993.

Град Сребреница.

Сребреница, градић у Подрињу, познат још од римских времена, када се звао Аргентум. Од давнина знана по сребру, међутим до 20. вијека сребрни рудници су одавно престали да раде, остављајући граду само име племенитог метала.

Почетком 1992. вође муслиманских и српских заједница у граду су заједнички настојале да одрже нормално и мирно окружење. Међутим, радикални представници СДА и локални огранак ''Патриотске лиге'' формирали су почетком априла оружани одред, који је требао да примјени политику сарајевске владе и у Сребреници. Ови непријатељски кораци према Србима довели су до погоршања етничке климе у граду.

Дана 18. априла, српска ТО и добровољци под командом председника локалне СДС- Горана Зекића, преузели су Сребреницу под своју контролу. Томе је претходио ултиматум упућен муслиманском становништву, да преда сво оружје. Наравно, чланови Патриотске лиге су га игнорисали и повукли ​​у планине. Придружило им се више стотина људи.

Муслиманске снаге које су се повукле из града покренуле су герилски рат на главним путевима који су водили према Сребреници. Њима је командовао Насер Орић, полицајац из села Поточари, за којег се причало да је неко вријеме служио као тјелохранитељ Слободана Милошевића.

8. маја Горан Зекић је убијен у заседи. Искористивши тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и били збуњени, Орић је вратио град под контролу муслимана током дана. Већина Срба је у паници побјегла у оближњи Братунац.

Током љета, муслиманске снаге у Сребреници бројале су око 5.500 људи, подијељених у три бригаде. У почетку, само половина њих била је наоружана аутоматима, остали су имали ловачке пушке или уопште нису били наоружани. Ситуација је почела да се мјења током љета и јесени, када су након неколико разарајућих напада на сусједна српска села, допунили свој војни арсенал.

У нападима су војници под командом Орића, били у пратњи стотина избјеглица с торбама и ранцима, који су добили надимак "Торбари". Након што су муслимански војници заузели српска села и покупили све што је потребно за живот. "Торбари" који су по правилу, били наоружани сјекирама, ножевима, вилама (ријетко ко је имао пиштољ) су немилосрдно довршили рањене, клали жене, дјецу, старце - оне који нису успјели да побјегну.

Муслиманске јединице из Сребренице су 26. септембра заузеле село Подравно, 15-20км југоисточно од Милића, у близини рудника боксита. У току битке, 27 војника ВРС је убијено, а исто толико цивила је брутално убијено од стране ''торбара''. 

Након пада Подравне, Орић је сада могао да се уједини са малом муслиманском енклавом око мјеста Жепе, којом је командовао Авдо Палић.

У октобру су муслимани Сребренице спалили неколико српских села на обали Дрине, 10-15 км сјеверно од Скелана, а у децембру неколико српских села 10 км југоисточно од Братунца. Током ове акције убијено је више од 50 Срба, од којих су већина били цивили. 1. Братуначка бригада ВРС и батаљон ''Скелани'' били су немоћни да предузму било шта ефикасно у заустављању Орићевог крвавог пира.

Крајем децембра 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице покренуле су снажну офанзиву у циљу повезивања са енклавом Церска-Каменица, 15–20 км сјеверозападно. Да би се то остварило, одреди Насера ​​Орића морали су да контролишу пут Коњевић Поље - Братунац.

Муслиманске снаге су бројале 5.500 бораца у три бригаде. Супроставило се јим је око 2.000 бораца Дринског корпуса ВРС-а: 1. Братуначка лака пјешадијска бригада која је покривала југ Братунца и батаљон Скелани, југоисточно од Сребренице. "Западни фронт" према муслиманској енклави држале су јединице 1. Бирчанске бригаде (1.000 људи).

Орић је извршио пробни напад 14. и 15. децембра. Његов циљ је било заузимање три српска села источно од Братунца: Вољарице, Бјеловац и Сикирић. Током ове акције, 63 српска цивила су погинула. Привремено је прекинуто снабдијевање Братунца.

Главни напад АРБиХ почео је 24. децембра, директно на аутопут Братунац-Коњевић Поље и српска села која су се налазила на том потезу. Муслимани су брзо прекинули везу између села Кравица и Братунац али Кравица је остала у српским рукама повезана уским коридором са дијеловима ВРС-а код Дрињача. Муслимани су заузели и важне планинске висове (500-700м) на планини Глогова, који доминирају тереном 10 км сјеверозападно од Братунца.

Ратна 1993.


Почетком јануара, стекао се утисак да је непријатељски напад исцрпљен, међутим право на православни Божић 7. јануара 1993. усљедио је неочекивани напад на село Кравица, и посљедњи фрагмент аутопута који је повезивао село са осталим српским територијама.

У селу није било јединица ВРС, мјештани су сами формирали милицију и ископали ровове око Кравице. Ујутро 7. јануара, на највећи православни празник, на околним брдима је примијећен покрет муслиманских трупа. Напад је почео изненада - готово са свих страна: три стотине муслиманских војника, од којих је већина била у бијелој камуфлажи, вичући "Аллах Акбар!", слило се у Кравицу. Сељани су заузимали одбрану, али снаге су биле неједнаке и у подне Орићеви разбојници су заузели село. Већина становника успјела је да побјегне из окружења, 30 људи је погинуло. Муслимани су узели стоку, спалили куће и цркву. Тијела мртвих људи су дуго остала непокопана.

Орићеви милитанти, након покоља,
позирају у попаљеној Кравици 7.1.1993.

Док је један дио муслиманског одреда наставио пљачкати и спаљивати Кравицу, други је убрзо кренуо аутопутом и придружио се одреду Ферида Хоџића из енклаве Церска-Каменица. Тако је постигнут циљ Насера Орића - двије енклаве су се спојиле у једну, формирајући велику територију под контролом АРБиХ.

Насер Орић у походу на српска села.

Дана 16. јануара, јединице АРБиХ, под командом Орића, напале су подручје села Скелани, 25 км југоисточно од Сребренице, на граници са Србијом. Док су људи из села покушавали да организују отпор, жене, старци и дјеца су јурнули до моста преко Дрине. Муслимани су отворили митраљеску паљбу по избеглицама са сусједњих висова. Тог дана, 65 људи је убијено у Скеланима (већина је покушавала да пређе мост), 165 је повриђено, 30 су заробили милитанти Орића. Више од двије трећине погинулих и рањених су жене, дјеца и стари људи. Неколико дјеце се утопило док су покушавали препливати Дрину.

Стигавши до лијеве обале граничне ријеке, муслимани су почели пуцати на брану Перућац и град Бајина Башта и Љубовија са минобацачима, који се налазе на обали Дрине насупрот Скелана. Агресија босанских муслимана на Србију и пријетња геноцидом над становницима Скеланске заједнице присилили су Војску Југославије да интервенише у току догађаја.

Хитно је распоређена Оперативна група за Дрину, која је окупила Скелански батаљон ВРС-а, југословенске граничаре и јединице за одржавање из Ужица, које су ускоро појачане јединицама 95. Моторизованог заштитног пука и 2. Моторизоване бригаде ВУ. Напад муслимана је одбијен, али су јединице Орића биле на висовима који доминирају подручјем, држећи лијеву и десну обалу Дрине под ватром из Скелана. Срби из Републике Српске, заједно са југословенском командом, почели су да припремају контра-напад.

20. јануара, борци ВРС и ВУ провели су заједничку операцију ослобађања доминантних висова, 12 км сјеверозападно од Скелана.

Битке са милитантима Насера ​​Орића биле су жестоке. Војни губици српске стране за неколико дана борби износили су 30 погинулих и 100 рањених.

Крајем јануара ВРС је почела распоређивати додатне снаге у подручју Братунац-Скелани. Генералштаб је брзо развио план за контранапад и елиминацију цијеле муслиманске енклаве у окупираном дијелу Подриња.

26. јануара муслимани су бачени 5км од Скелана, а 30. јануара су протјерани са планине Езеро (818м). Након тога је дошло до затишја, српска војска је заузела почетне позиције и припремала контра напад за ослобођење окупираних села.

Та акција ослобађања је названа - Операција ''Церска 93''