Борбе код Вишеграда и Рудог 1993.

Српски борци изнад ријеке Дрине. 

Контраофанзива Војске Републике Српске код Вишеграда је отпочела као одговор на нападе АРБиХ 12. јануара, када двије муслимаске бригаде под командом Ферида Буљубашића обнављају нападе из 1992. у правцу Вишеграда и Рудог. Током наредних десет дана АРБиХ напредује према Рудом гдје их у селима Стрмица и Стргачина заустављају јединице 4.Подрињске лаке пјешадијске бригаде ВРС.

Муслимански напад је поред циља заузимања Вишеграда био и припрема терена да би се испровоцирали сукоби у Србији те тако у борбу повукли маслимански екстремисти са територије Србије. Али група екстремиста је откривена и разоружана од стране југословенских граничара 23. јануара 1993.
Крајем јануара ВРС враћа муслимане на почетне положаје из јануарске офанзиве. У тим борбама посебно су се  истакли руски добровољци у редовима ВРС.

Почетком априла, парарелно са нападом на Сребреницу, тактична група ''Вишеград'' под командом Драгише Масала покушава да уништи муслиманску платформу југозападно од Вишеграда. Напад је почео 4. априла сјеверно од села Међеђа. Међутим након недељу дана борбе, напад није дао резултате. Борбе су наствљене око висова Столац и Заглавак, веома важних кота које омогућавају контролисање мјеста Устипрача-Вишеград-Међеђа дуж тока ријеке Дрине.

Српски и руски борци.

Врх Заглавак је током зимских борби 92-93. неколико пута прелазио из руке у руку.
Највеће борбе су избиле 12. априла 1993. када удружени српско-руски борци одбијају неколико напада бројније АРБиХ на врх. Да би се Вишеград што прије ставио под сигурну зону команда Дринског корпуса ВРС тражи додатне снаге те крајем маја на располагању ТГ Вишеград је пребачена 1. Гардијска моторизована бригада, добро доказана у недавним борбама око Сребренице.

Руски добровољци на Заглавку 1993.

Нови покушај одбацивања муслимаснких снага код Вишеграда је покренут 26. маја када јединице 1. 2. и 5. Подринских лаких бригада предвођење пуковником Миленком  Лазићем нападају на положаје 1.Рогатичке и 1.Вишеградске бригаде АРБиХ. У року два дана српски борци су сломили муслимаснку одбрану југоисточно од Рогатице и 31.маја заузели село Међеђа гдје је био смјештен штаб АРБиХ, те стигли до предграђа Устипраче. У борбама код Вишеграда, АРБиХ  је изгубила 15 километара квадратних. До јуна четири српске бригаде завршавају чишћење територије од остатака непријатељских војника. Нова линија фронта је постављена на ријеци Прачи и пет километара југозападно од Рогатице. Сљедећи задатак ТГ Вишеград је био елиминисање мостобрана АРБИХ на десној обали Дрине између Горажда и Чајнича.
2, јуна дио 1. Гардијске мт.бр. и 3. Подринска л.бр. нападају 43. Дринску бригаду АРБиХ, борбе трају до 8. јуна али су постигнути веома мали напретци те је офанзива обустављена.

Мајевичко ратиште 1992 - 1995.

Репетитор Столице (915м.) највећи и најважнији врх Мајевице,
 не освојиви српски бедем око кога су се водиле крваве борве.

Почетком прољећа 1992. године долази до сукоба између муслимана и Срба на простору Мајевице, Тузланске котлине, Семберије и шире. Муслимаски екстремисти врше честе нападе на рубне дијелове планине Мајевице. 10. априла 1992. српски борци на челу са славним комадантом Митром Максимовићем ''Мандом'' заузимају релеј Столице, највећи и најзначајнији врх на Мајевици. (посље ће бити формирана елитна јединица ''Лавови са Мајевице'' или ''Мандини лавови''). Мајевичко ратиште се протеже од мјеста Челић преко репетитора Столице до Теочака а контролишу га јединице Источно-босанског корпуса ВРС : 1.Семберска, 1.Мајевичка, 2.Мајевичка те 3.Мајевичка бригада у резерви су били елитне јединице ''Пантери'' из Бијељине и 3.батаљон војне полиције.  

Тузланска колона 1992.

Је била колона ЈНА која се по договору са властима из Тузле требала мирно повући 15. маја 1992. из тог града, према Бијељини и даље према Србији. Али у градском дијелу званом Брчанска малта је колона нападнута од стране муслиманских параформација те је на мучки начин убијено преко 50 припадника ЈНА. (У појединим документима се води евиденција преко 100 убијених).Тај преварантски напад је био окидач рата на ширем простору Мајевице.

Одбрана Бањ-брда 1993.

Напад АРБиХ на Бањ-брдо је био један од најкрвавијих битака до тад, када елитне муслиманске јединице из Тузле, Теочака и Живиница посље детаљне припреме, током ноћи 20. и 21. априла 1993. године се убацују иза леђа браниоца са циљем изненадног напада и стварањем увјета да АРБиХ брзим продором заузме Бањ-брдо и Столице две важне коте на Мајевици. Око 6 часова ујутру одпочиње општи напад, када муслиманске снаге долазе до Бањ-брда. Пола сата посље напада на Бањ-брдо у борбу на српску страну долазе многи борци 2. Мајевичке бригаде који су били на одмору и јединице ''Лавови са Мајевице'', извиђачка чета ''Кобре'', војна полиција и остали. Након 22часа борби српска војска потпуно ослобађа Бањ-брдо и шири простор. Да је тог ускршњег дана била крвава борба говори и податак о 28 погинулиг и 24 рањена српска борца, муслиманска страна је имала 61 погинулог и 78 рањених.

Војник 1.Мајевичке бр. на гробу свог саборца 

поред цркве у Прибоју.

Отпор Мајевице и пакао Лисаче 1994.

У шумама Мајевице.

Почетком 1994. године почињу жестоки напади на ВРС. Муслиманска концентарција за напад на врх Столице је почела априла, да би 11. маја почео напад на Столице. 206 теочанска бригада и јединица''Хајрудин Месић'' заузимају Бањ-брдо, најтежи дан за браниоце Мајевице је био 14-15 мај када муслиманске снаге врше нападе без престанка. Међутим 15. и 16. маја српском контраофанзивом одбацују се муслимански борци са свих достигнутих положаја и наносе непријатељима велике губитке. АРБиХ није успјела да заузме репетитор на Столицама али је нањела штету репетитору са чиме је привремено прекинута телевизијска веза на том простору. АРБиХ обуставља офанзиву 20. маја. Недјељу дана посље муслимански борци се поново пењу према Бањ-брду и Столицама али дијелови ТГ Мајевица их разбијају и гоне до врха Велика Јелица те враћају дио јужне територије који су били изгубљени у априлу и мају. У јуну ступа примирје чиме се борбе заустављају. У љето и почетком јесени, АРБиХ је покренула нове нападе према Столицама од 29.јуна до 2.јула, од 21. до 24.јула и од 8. до 13. септембра који су завршили потпуним неуспјехом. Српска страна је на те нападе одговорила гранатирањем Тузле и Калесије.

Почетком новембра АРБиХ покушава озбиљне напоре да се овлада репетитором и врхом Столице. Средином октобра честим извиђањем и диверзантским групама убаченим иза линије фронта се тестира српска одбрана на Мајевици.

9. новембра почиње нова офанзива. АРБиХ до 13. новембра заузима неколико важних висова али главни циљ заузимања Столица није постигнут. 

Крајем 1994. године завршавају се и муслимански напади на Мајевицу, границе без знатних помака су остале исте као у априлу, захваљујући херојству српских бораца поготово из 1. и 2. Мајевичке бригаде важни комуникацијски објекти су остали у нашим рукама. 

Посебно тежак догађај се десио на коти Лисача 8. новембра 1994. године када муслиманска војска доводи у потпуно окружење 75 српских бораца на Лисачи који ће провести близу 20 дана у свакодневној борви, са све већим мањком муниције, лијекова и хране. ВРС је са врха Столице гађала српске борце на Лисачи са празним граната гдје су умјесто капсуле са експлозивом стављали храну, муницију и писма подршке и охрабривања. Нису упсјели ни многи покушаји да се борци ослободе из обруча. 25. новембра предао се 61 српски борац са Лисаче, који су многобројније муслиманске снаге везали за ту коту и тиме растеретили нападе на репетитор. (Сви детаљи су изнјети у књиги ''Мајевицом до пакла Лисаче'' борца Лисаче Ђоке Ђокића http://sr.scribd.com/doc/85865782/Majevicom-Do-Pakla-Lisace#scribd ).

Храброст и сњијежна спас 1995.

1. Мајевичка бригада на положајима.

Почетком муслиманских офанзива на Влашић, почињу и офанзиве на Мајевицу, циљ обе офанзиве АРБиХ је преузимање репетитора на планинским масивима Влашића и Мајевице. 

За нову офанзиву на Мајевицу су биле ангажоване 252, 250, 253, 210, 222, те многи самостални батаљони и јединице као што су ''Црни вукови, ''Живиничке осе'', Хајрудин Месић''... 

За разлику од Влашића, у првим данима зимске офанзиве на Мајевицу муслиманска страна је претрпјела огромне губитке. Око врхова Столица, Бањ-брдо, Колевка и Мала Јелица се воде тешке борбе. Жесток отпор Срба и дубок сњег приморава АРБиХ да обустави офанзиву. Размјењује се и артиљеријска ватра, УН посматрачи су у једном дану избројали 2.700 детонација граната.

23. марта, битка се наставља, АРБиХ је гурнула српске борце са сјевера и у потпуности довела врх Столице са репетитором у окружење, гдје се воде огорчене борбе српских браниоца са АРБиХ практично за сами торањ репетитора. Обе стране су претрпеле више десетина мртвих. 24. марта председник РС Радован Караџић јавно изјављује да ускоро почиње контраофанзива на Мајевици и помоћ шаци српских хероја који у окружењу огорчено бране репетитор.

25. и 26. марта српска артиљерија туче положаје АРБиХ.

Контра-напад је изведен од стране специјалних снага ''Пантери'' из 1. Бијељинске бригаде и 3. батаљон војне полиције, који су успјели да се пробију кроз обруч и да успоставе уски коридор до репетитора. Због сњега и интезивних борби посустаје морал и напади АРБиХ на врх Столице те 2.корпус АРБиХ пребацује нападе са сјеверозападне стране из села Лукавица на села Пипери, Брусница и  Вакуф и са југоистока из правца Теочака. Међутим Војска Републике Српске је одбила све нападе. 

4. априла инспирисани побједом 3. корпуса АРБиХ на Влашићу, муслимани поново покушавају да обколе врх Столице али су сви напади одбијени. 6. априла ВРС са истим елитним јединицама које су успоставиле коридор са репетитором, праве контраофанзиву и ослобађају окупиране висове око врха Столице.

7. априла јединице 2. корпуса АРБиХ се повлаче на почетне положаје.

На бранику Отаџбине. Мајевица април 1995.

Током априла и почетком маја, муслимански борци су покушали неколико напада на српске линије одбране али без успјеха. Мали помак се десио 2. маја када АРБиХ прилази планинском вису Колевка (870м.). Али главни задатак освајања Столица највећег врха  Мајевице са репетитором је остао до краја рата недостижан циљ муслиманске стране која је репетитор могла посматрати само преко двогледа.

2. корпус АРБиХ је током задњег напада на Столице претрпео страховите губитке. Тачни податци до данас нису објављени али према сведочењу муслимана бројке се врте око неколико стотина мртвих, рањених и промрзлих људи. У временима посље битке, један од српских браниоца репетитора је изнјео своје утиске у словеначком часопису ''Вече'' :

''Да ти кажем истину, ми би смо изгубили Мајевицу да није било сњега, турци далеко бројнији оковани у сњегу су у нападима гинули ко зечеви''

Репетитор је 30. августа 1995. срушен од стране НАТО авиона, што говори о потпуно непоштеној борби и сурадњи НАТОа против српског народа. Тамо гдје непријатељ није заузео је НАТО рушио репетиторе (Козара, Озрен, Мајевица...) тамо гдје је непријатељска страна заузела је поштеђен рушења (Влашић). 

Таg : Majevičko ratište 1992-1995, Rat na Majevici, Stolice, repetiror na Majevici, 1. majevička brigada 2. majevička brigada, jedinica Panteri, Bijeljina, Mitar Maksimović Mando, Tuzlanska kolona, Tuzla, Teočak, Lopare, Priboj, bitka na Lisači, Banj brdo, NATO napadi, Republika Srpska. tuzlanska kotlina, Semberija

Теслићко ратиште 1992 - 1995.

Убрзо по избијању ратних дешавања у Босни и Херцеговини, Теслић контролишу српске снаге који по попису 1991. имао већинско српско становништво а сусједњи Тешањ муслиманске снаге са већинским муслиманима, те притисцима са обе стране почињу исељавања, тешањски Срби прелазе на простор Теслића те обрнуто, теслићки муслимани прелазе у Тешањ, tе се тако успоставља линија фронта између два града.

1.Теслићка бригада у осматрању положаја на брду Омерово Гувно или Чедина коса, јануара 1994.

''Дрина 93'' на Теслићком ратишту.

Јаке борбе на теслићком ратишту почињу децембра 1993. српском операцијом ''Дрина 93''. Заједничким нападом ВРС и ХВО из Вареша, покушава се затворити ''тешањски џеп'' . У борбу је укључена 27. Дерветенска бригада, дијелови 2. Оклопне бригаде, 4.батаљон 43. Приједорске мбр., 1.Теслићка и 1.Прњаворска бригада те 111. бригада ХВО и специјални батаљон ''Андрија Тадић'', те ватрена подршка 6.ТГ са Озрена. На страни АРБиХ биле су 201. 204. 202. 203. 207. и 110 бригада ХВО. Зараћене стране су имале приближно исти број војника на обе стране (око 4.000-5.000.)
У првим нападима борци ВРС пресјецају пут Тешањ-Маглај те постижу низ мањих тактичних успјеха, заузима се и брдо Бандера, једно од важних кота око кога су се водиле жестоке борбе. Због спорог напредовања ВРС обуставља акцију те нападе усмјерава из правца Добоја. За акцију учествује легендарна 16. Крајишка моторизована бригада са 1. Теслићком, 1. Прњаворском, 1.Градишком, 1. Крњинском бригадом  и 4.батаљоном 43. Приједорске моторизоване бригаде. Постижу се и први успјеси у заузимању неколико села на сјеверозападу енклаве према ријеци Усори. 27. јануара АРБиХ напада ХВО борце из правца Маглаја те заузима око 2км територије под контролом ХВО.
Почетком децембра ВРС протјерује АРБиХ све до ријеке Усоре, али због спорог напредовања офанзива посустаје те Генералштаб ВРС операцију прекида средином марта 1994.

Одбрана Теслића 1994.

Након потписивања Вашингтонског споразума марта 1994.  о окончању рата између муслимана и Хрвата у Тешањско- Маглајској енклави АРБиХ уштеђује значајне снаге које су биле на линијама фронта против 111. бригаде ХВО из Жепча те их пребацују на српску линију фронта према Теслићу.

Браниоц Теслића.

У Тешањско-Маглајској енклави АРБиХ у саставу 7.ТГ ''Југ'' до средине 1994. године (односи се на 2. коспус а затим 3. корпус АРБиХ.) обухвата четири бригаде и један самостални батаљон, укупно 10.000 бораца. На сјевероистоку енклаве налази се још 110. бригада ХВО ''Усора'' (задржана до муслиманске стране) са 2.000 људи.
Са потписивањем муслиманско-хрватског мира, српска страна схваћа да пријети опасност за град Теслић, јер је био свега 7 км од линије фронта, те 1. Крајишки корпус ВРС појачава одбрану на западној линији фронта према граду. Директно град брани 2. Тактичка група, 16. Крајишка моторизована бр. сјеверно од Теслића, са 1. Градишком и 1. Крњинском бригадом а јужно од града 1. и 2. Теслићка бригада са дијелом 27. Дерветанске моторизоване бр. У резерви остају 1. батаљон војне полиције и једна извиђачко-диверзантска чета.
19. марта 1994. ступа на снагу примирје између АРБиХ и ХВО, а већ 23. марта 204. Теслићка брдска бригада АРБиХ (састављена од муслимана избјеглих из Теслића) напада положаје 1. Тесличке бригаде ВРС. До 26. марта муслиманске снаге опкољавају брдо Хусар (577м.) те се настављају грчевите борбе до априла али АРБиХ не успјева да се приближи ближе од 5км. до Теслића. 22. маја АРБиХ наставља офанзиву, овог пута њихов стари непријатељ 110. бригада ХВО шаље два тенка за учешће у нападу на Теслић. Међутим циљ није постигнут. 1. Теслићка бригада ВРС зауставља напредовање АРБиХ јужно од града те уз херојску борбу спречава непријатеља да провали у долину ријеке Велике Усоре на путу за Теслић.
10. јуна ступа примирје, током краткотрајног предаха размјењује се артиљеријска ватра, АРБиХ  и ХВО гранатирају Добој и Теслић а ВРС гранатира Тешањ.
19. августа муслимансе снаге воде борбе за врх брда Хусар.

Млади борац 16. Крајишке мбр. на теслићком ратишту.

Најмоћнији до сад и добро припремљен напад на Теслић почиње 3. октобра и траје скоро два мјесеца. У напад је укључена 7. Тактична група ''Југ'' и 3. Оперативна група ''Север'' 3. корпуса АРБиХ са укупно око 16.000 бораца. Јужно од Теслића напада 7. муслиманска бригада те злогласни одред ''Ел Муџахид'' (састављен од страних исламиста из арапских држава) те 319. и 330 бригада АРБиХ на положаје 27. Дерветанске моторизоване бригаде и у року неколико сати пробијају одбрану ВРС те заузимају мјесто Језера и напредују око 20 км.
202. брдска бригада АРБиХ  напада положаје 1. Теслићке бригаде и напредује до предграђа Теслића и Бања Врућице и заузима врх Хусар, али контраофанзивом 10. и 11. октобра ВРС враћа изгубљене линије те муслиманске борце враћа на почетне положаје.
Крајем октобра наставља се тешка ситуација на ратишту јужно од Теслића гдје 27. Дерветанска моторизована бригада сама води жестоке борбе са далеко бројнијим непријатељом  гдје губи око 30 км територија. Такође АРБиХ поново напада српске положаје у покушају заузимања Бања Врућице али до 8. новембра ВРС поново одбија нападе муслимански бораца. У другој половини новембра дио јединица 3. корпуса АРБиХ се пребацују на ратиште код Купреса и Доњег Вакуфа. 5. децембра 27. Дерветанска мбр. коначно покреће контраофанзиву те враћа око 40 квадратних километара укључујући врх Велики Магарац (1010м.) на масивима Трогира и Вучије планине. Поправља се и ситуација на брду Хусар, гдје ВРС одбацује 202. и 204. бригаду и заузима боље положаје на брду 7км од Теслића.

Борци Мотајничког батаљона 27. Дерветанске мтбр. са заробљеном прагом
и трофејом након одбијеног напада АРБиХ на Вучију планину 1995.

Током цијеле 1995. године, добро наоружана АРБиХ честим нападима покушава да се примакне Теслићу али без жељених резултата, српска одбрана чврсто држи линију фронта која ће остати до краја рата.

Narodna odbrana Zapadne Bosne.

Narodna odbrana Zapadne Bosne (NOZB - poznatiji i kao ''Babini'' ili ''Autonomaši'') je bila vojska Autonomne Pokrajine Zapadne Bosne (APZB) sastavljena iz naroda Velike Kladuše i šire okoline.

Rađanje Autonomije

Prije raspada Jugoslavije u Velikoj Kladuši je bila velika prehrambena kompanija Agrokomerc jedna od najjačih industrija u Jugoslaviji čiji direktor je bio Fikret Abdić jedan od najomiljenijih ličnosti u Bosni, koga je narod prozvao ''Babo''. Početkom 90-tih Fikret Abdić je bio jedan od kandidata SDA na višestranačkim izborima za predsjedništvo BiH gdje dobija najjveći broj glasova ali bez ikakvog objanšjenja svoje mjesto daje Aliji Izetbegoviću, što će se poslje pokazati kao tragičan potez za istoriju Bosne. Ubrzo izbijaju oštre kritike između Fikreta Abdića i Alije Izetbegovića, Abdić kao mek karakter i sa nedostatkom nacionalističkih stavova je imao drugačiji pristup do Srba i Hrvata za razliku od radikalnih pristupa Izetbegovića. U ljeto 1993. tokom pregovora u Ženevi, Izetbegović odbacuje mnoge predloge i napušta pregovore. Za uzvrat Abdić utiče na učešće predsedništva BiH u razgovorima u Ženevi bez obzira na Izetbegovića što zaoštrava njihove odnose. Ubrzo u Austriji se podiže optužnica protiv Abdića za malverzaciju u vezi Agrokomerca, koja je izrežirana u Sarajevu. Do sredine septembra Abdić se konačno posvađao sa Izetbegovićem, te odlazi u Veliku Kladušu gdje ima veliki broj svojih pristalica iz običnog naroda te tajno formira paravojne jedinice iz reda svojih pristalica.

27. septembra 1993. u Velikoj Kladuši uspostavlja se Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna za vođu je izabran Fikret Abdić ''Babo'', zbog tog poteza, drugog oktobra Abdić biva umaknjen iz predsedništva BiH.

Početak borbi

Počinju borbe za uticaj među vojnicima te mnogi borci 5. korpusa ARBiH prelaze u redove NOZB. Autonomaši su takođe pokušali da uspostave svoju vlast u Cazinu, ali 20.septembra u grad ulazi kolona kamiona sa oko 500 vojnika 5.korpusa ARBiH te grad ostaje pod njihovom kontrolom. Najviše boraca koji su prešli iz 5.korpusa u NOZB su bili iz 521. i 527. brigade u Velikoj Kladuši te poslje postali kičma snaga APZB kao 1. i 2. brigada NOZB. Te još borci 504. i deo 503. brigade iz Cazina, 517. brigade iz mjesta Pjanići, što je preraslo u 4 pune brigade NOZB. 5. korpus ARBiH uspjeva da u uskoj teritoriji APZB napravi male enklave kako bi napravili podjelu teritorije ali zbog nedostatka rezervi i straha od udara sa zadnje strane Vojske Republike Srpske taj potez propada.

15. oktobra 1993. Vojska Republike Srpske pokreće nekoliko napada na položaje 5. korpusa ARBiH te tako stvara priliku da NOZB zauzme Cazin ''bez ispaljenog metka'' jer su glavne snage ARBiH bile u borbama sa VRS. Ali sutradan su napadi obustavljeni, te su se snage NOZB bez ozbiljnijeg angažovanja povukle na početne položaje. Za odmazdu 18. oktobra 5. korpus pokreće ofanzivu prema Velikoj Kladusi i grad biva granatiran, ali Autonomaši odbijaju ofanzivu 5. korpusa. Važan događaj desio se 22. oktobra 1993. kada se sastaju Fikret Abdić, predsjednik Republike Srpske Radovan Karadžić i predsjednik SR Jugoslavije Slobodan Milosević gdje se donose odluke o međusobnom sudjelovanju što je pokazalo veliku posvjećenost normalnim odnosima i miru između muslimanske strane Fikreta Abdića i srpskih strana.

U novembru 1.500 Autonomaša prolazi kroz teritoriju Republike Srpske Krajine i iznenada napada 5. korpus sa zapada, te napreduju nekoliko kilometara duboko duž granice Cazinske Krajine i Srpske Krajine i stižu 10 km bliže Cazinu, vraćaju mjesto Skokovi i nekoliko kilometara napreduju južno od Velike Kladuše, tokom ovih borbi Srbi su podržavali autonomaše artiljerijom i tenkovima.

Do kraja 1993. NOZB kontroliše trećinu Cazinske Krajine, broji 6. brigada sa 10.000 ljudi. NOZB nije imala teško naoružanje što joj je predstavljalo probleme da vodi veće ofanzive ali su i pored toga znatno smanjili teritorije 5. korpusa ARBiH, koja nije uspjevala da porazi Autonomaše. U decembru 1993. linija fronta se stabilizovala.

Početkom 1994. Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna zauzima 60 kvadratnih kilometara na sjeveru ''Bihaćkog džepa'' te sada ima i nekoliko tenkova i više desetina artiljeriskog naoružanja.Sredinom januara 5. korpus preuzima ofanzivu na APZB na centralnom frontu te napreduje do 2 km i zauzima selo Skokovi.U međuvremenu dolazi do primirja radi razmjene tijela poginulih boraca obe strane. 16. februara NOZB uz pomoć srpske artiljerije pokreće ofanzivu na grad Cazin međutim napad je odbijen. Tokom proljeća nije dolazilo do većih sukoba u Cazinskoj Krajini.U junu je zaključeno primirje sa 5. korpusom ARBiH i VRS, tada komadant 5. korpusa Atif Dudaković naređuje: "svim snagama na Autonomaše" u korist mu je išlo što Abdić nije potpisao primirje.

Operacija ''Tigar - Sloboda 94'' - prvi pad Autonomije.

2. juna 5. korpus ARBiH izvršava probni napad na liniji Liskovac - Pećigrad ali uzvraćanjem jakog kontranapada u pravcu sela Skokova je napad odbijen.

13. juna 1994. 5. korpus pokreće napad na Pećigrad, Todorovo i Golubovići, te ubrzo stižu do Pećigrada malog ali značajnog grada na putu do Velike Kladuše. 5. korpus zauzima oko 20 km. teritorije.

15 - 16. juna dio NOZB uspjeva da zaustavi 5.korpus ARBiH te u protivnapadu zauzme Liskovac. Već 20. juna 506. i 505. brigada ARBiH vrši žestoke napade na selo Golubovići i Pećigrad jedne od ključnih tačaka odbrane Autonomije. Najkrvavije borbe vode se oko Pećigrada koji je okružen sa tri strane i brane ga borci 4.brigade NOZB. Branioci Pećigrada su uspjeli da odbiu nekoliko napada 506. brigade oko grada, koja uporno pokušava da odkoli branioce u Pećigradu, zbog velikog otpora branioca, napredovanje 5. korpusa se usporava.

7. jula bosanski i zapadni mediji izvještavaju da francuski bataljon Unprofora blokira pristup gradu Bihaću gdje se nalazi njihova baza da bi zaštitili sopstvenu bezbjednost, zbog navodnih napada pobunjenika u redovima 5.korpusa. Takodje dolaze izvještaji koji govore o pobudi u redovima 5. korpusa ARBiH pod izgovorom ''da neće da se bore protiv sunarodnika iste vjere'', što će se poslje pokazati kao dobro isplanirana taktična prevara.

9. jula nastavljaju se borbe na liniji Krivaja - Čajići, gdje artiljerija Srpske Krajine pomaže Autonomašima u borbi.

11. jula, dio brigade 5. korpusa ARBiH prelazi u Srpsku Krajinu u nadi da unište artiljerijsku bateriju SVK koja pomaže Autonomašima, u roku od tri dana napadači 5. korpusa su odbijeni uz velike gubitke u svojim redovima. Fikret Abdić je povjerovao prevari da se u Bihaću podigla pobuna i da 500 do 2.000 boraca hoće da pređe u redove NOZB. U toj prevari aktivno je učestovao francuski bataljon Unprofora koji su blokirali svoju bazu zbog izmišljenih pobunjenika kako bi prevara bila sto bolje prikrivena, takođe su izvještavali o napadima pobunjenika u mjestu Izačić iako tamo nije bilo nikakvih napada. Prikriveni vojnici 7. brigade ARBiH su takođe išli na pregovore kod Abdića ubjeđivaći ''Bogom i porodicom'' da je nastala pobuna i da im Autonomaši hitno pošalju naoružanje. Prevara je uspjela te ''izmišljenim pobunjenicima'' stižu kamioni municije oko 3.000 vatrenog oružija i 20.000 komada municije,mina i granata, u pratnji naoružanja je zarobljeno i nekoliko oficira NOZB, koji su brutalno likvidirani (samo jedan je uspjeo pobjeći). Takođe je uhapšeno nekoliko iskrenih pristalica Abdića koji su željeli da pređu iz 5. korpusa u NOZB. Početkom avgusta je nastavljen napad 5. korpusa ARBiH na Pećigrad. U borbama gine komadant 4. brigade NOZB Nevzad Đerić ''Keđo'' odbivši da se preda. U zarobljeništvo pada oko 800 njegovih boraca.

9-tog avgusta pada Pećigrad, linija odbrane APZB počinje da popušta te do sredine avgusta dvije nepotpune brigade NOZB se povlače u Veliku Kladušu. Linija odbrane je postavljena na 15km od Velike Kladuše na liniji Johovica - Kudići - Vejinac - Golubovići. 21. avgusta ARBiH ulazi u napuštenu Veliku Kladušu sa čime pada Autonomija, te počinju masovne pljačke. Stanovništvo APZB (oko 40.000) bježi u Republiku Srpsku Krajinu gdje biva zbrinuto.

Operacija ''Pauk 94'' - povratak Autonomije 

Uprkos najavi primirja u januaru 1995. u Bosni i Hercegovini, borbe i dalje traju. U blizini Velike Kladuše traju borbe 5. korpusa ARBiH sa ostacima Abdićeve vojske i male grupe srpskih elitnih vojnika ''Crvene beretke''. Borbe se uglavnom vode na južnim dijelovima Cazinske Krajine između ARBiH i VRS, gdje VRS u operaciji ''Štit 94'' vraća ranije izgubljene teritorije te dolazi na svega 500m od centra Bihaća, pod pritiscima NATO-a, VRS obustavlja operaciju te izostaje konačni pad Bihaća.

Operacija ''Pauk 94'' je bila zajednička akcija NOZB i SVK za povratak Autonomije. U operaciju je uključeno oko 5.000 Autonomaša, 1.500 boraca 21. i 39. korpusa SVK te oko 500 elitnih boraca ''Crvene beretke'', takođe bila je formirana taktična grupa ''Pauk'' za pomoć Autonomiji na čelu sa generalom-majorom Mile Novakovićem.

16. novembra 1994. otpočinje operacija vraćanja Velike Kladuše. U narednih sedam dana vode se teške borbe srpsko-autonomaških boraca sa 506. 503. 505, i 517 brigadom ARBiH, izbijaju i borbe u južnom dijelu grada gdje srpsko-autonomaški borci presjecaju put Velika Kladuša - Cazin.

UN i NATO se protive pomoći srpske strane u obnovi Abdićeve Autonomije, navodno zbog ''zone zabrane letova'' te bombarduju aerodrom SVK u Udbini 21. novembra 1994. 

1. januara se potpisuje primirje sa čime prestaje ofanziva VRS na Bihać što će se poslje iskazati kao velika greška jel je Bihać bio pred samim padom a u operaciji ''Oluja 95'' ce nanjeti velike probleme Srpskoj Krajini i zapadnim dijelovima RS. Decembra 1994. NOZB oslobađa Veliku Kladušu, borbe se nastavljaju te se 9. februara 1995. vode žestoke borbe između specijalnih jedinica NOZB i ARBiH na Kumarica visu, jugoistočno od Velike Kladuše.

U drugoj polovini decembra srpsko - autonomaške snage oslobađaju Podzvizd, Elezoviće i Šestanovac. Do kraja februara ''Crvene beretke''vrše jake napade te čiste trupe 5. korpusa u sjevernom dijelu oko Podzvizda, tokom zimske ofanzive oslobađa se i Mala Kladuša od ARBiH. Tokom marta se ponovo aktiviraju borbe za Podzvizd, do 21. marta nastavlja se ofanziva prema Vrnograču koja potiče u dva pravca, bobre traju sve do aprila kada NOZB postiže uspjehe u oslobađanju nekoliko sela na zapadnoj strani Vrnograča. Energicni napadi se nastavljaju sredinom juna te nakog protjerivanja 505. i 506. brigade ARBiH, 21. juna oslobađa se Vrnograč i napreduje 2 km južo od tog mjesta te se napad zaustavlja na dobro utvrđenim neprijateljskim linijama odbrane. Do početka julija nije bilo aktivnijih borbenih dejstava.

Drugi pad Autonomije

Nakon uspješno sprovedene operacije ''Pauk 94'', Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna mijenja ime u Republika Zapadna Bosna 25-26 jula 1995. ali vec 4. avgusta odpočinje hrvatska agresija ''Oluja 95'' na Republiku Srpsku Krajinu. Hrvatska vojska uz pomoć HVO, ARBiH i NATO avijacije uspjeva da okupira RSK i zapadne dijelove Republike Srpske. Uz veliku vojnu pomoć 5. korpus ARBiH pokreće veliku ofanzivu. NOZB vodi posljednje borbe u zaustavljanju ofanzive. ARBiH ulazi u Veliku Kladušu 7. avgusta 1995. sa čime prestaje postojanje Republike Zapadne Bosne. Neki borci NOZB dezertiraju a neki vode borbe do kraja. Oko 30.000 Autonomaša vojnika i civila pokušava da se probije dalje kroz Hrvatsku ali ih u selu Kupljensko 20 km od granice sa BiH blokiraju hrvatske snage. Dio boraca NOZB koji su pali u ruke ARBiH su bili ubijani i ponižavani, ostali borci koji su se probili u Hrvatsku uz ogroman broj civila je iz organizovanih kampova rasejan po cijelom svijetu, najviše u Sjevernu Ameriku.

(Posvjećeno saveznicima i braći po oružiju, narodu jedne Autonomije koja se borila za mir i normalan suživot sa ostalim narodima, a doživjela pad i nepravdu kao i mnogi Srbi, nepravdu koja i danas traje. - Niste zaboravljeni !)