недеља, 09. октобар 2016.

Агресија на Равне Котаре - ''Масленица 93''.



Oперација ''Масленица 93'' - Необјављени рат Србима.

Након примирја у јануару 1992. године у Републици Српској Крајини је живот био релативно миран. Након хрватског напада на Миљевачки плато, дошло је до озбиљних сукоба.
Према међународном плану о рјешавању српско-хрватског сукоба у Хрватској и Крајини, сво тешко наоружање од Српске Војске Крајине је ставито у посебна складишта под заштитом снага УН-а које је било удаљено 20-30км од линија раздвајања. Крајишку границу су чували мали одреди полиције која је имала лако наоружање. Између супротних страна су били дијелови мировних снага у које су крајишки Срби били увјерени да ''плави шљемови'' обезбјеђују мир.
Али влада у Загребу није хтјела да трпи статус куо и већ је захтјевала војне операције са бар малим успјесима. Највише их је мучила чињеница да је територија под контролом Срба готово пресјекла  Хрватску на два дијела. Најзападније тачке РСК су на свега пар километара од Задра и на јадранској обали. Тако је Далмација на југу била одсјечена од сјеверног дијела Хрватске, комуникација је вршена поморским путем што није било увјек у могућности због временских услова на мору. Копнена веза је била на територији РСК, а хрватској страни је био витални значај да заузму Масленички мост који ће копнено повезивати југ и сјевер Хрватске.

Мост је изграђен преко мореуза који повезује Јадранско море са великим заливом који се назива Новиградско море, на обали залива се налази град Новиград.

У зиму 1993. године у Хрватској се приближавају избори и руководству владајућег ХДЗ-а је била потребна брза војна побједа у популистичне сврхе. Председник Туђман наредио је генералу Јанку Бобетку да спроведе војну операцију, која је требала да помјери границе и осигура поуздану везу између сјеверног и јужног дијела земље. Ова операција је такође била нека врста теста за нове јединице ХВ-е кординирајући између поморских, авионских и пјешадијских снага. Операција је названа ''Масленица 93'', све јединице које су учестовале у агресији су интегрисане у тактичну групу 112. Већина њих су били дио Сплитског корпуса, укупан број хрватске војске је износио 10.000. војника. Хрватска војска је планирала директан напад на Масленички мост са сјевера из правца Велебита, са сјеверозапада у правцу Бенковца а са запада на бившу базу авијације ЈНА у Земунику.
Крајишки Срби нису очекивали операцију великих размјера са хрватске стране због примирја, зато су граничне патроле биле покривене лаким наоружањем.
Подручје Новиграда и Масленице је било у зони одговорности 7. Сјеверно-Далматинског корпуса СВК, војска наравно није била у потпуности демобилисана међутим у дијеловима током агресије је очигледан недовољан број људи, доста војника је било удаљено од линије фронта (касарне).
Масленички мост - Новиград и пут према Грачацу покрива 4. лака бригада, сусједна 9.моторизована бригада контролише тунел Свети Рок, са лијеве стране залива у додиру са градом Задром контролише 92. Бенковачка мтр, бригада, која заједно са 3. пјешадијском (на југу) чува Бенковац, те српске снаге су у јануару 1993. бројале око 3.500. бораца.

22. јануара 1993. у 07:00 отпочело је десетоминутно артиљеријско гранатирање српских села, након чека су хрватске снаге кренуле у офанзиву, српске јединице затечене скоро без отпора почеле да се повлаче. Неки дијелови су покушали да се консолидују за одбрану али покушаји су пропали, због продора ХВ и могућности обруча су приморани на повлачење. Први дан агресије су у хрватске руке пали Масленички мост, аеродром Земуник и неколико села.
Истог дана на Малом Алану на Велебиту хрватска војска је на подмукао начин убила 22 борца СВК, тако што су ушли у везу и јавили да има рањених. Група од 30 бораца и медицинског особља које је кренула у помоћ је упала у засједу из које су успјели да побјегу 8 бораца док осталих 22 је брутало измасакрирано укључујући и једну медицинску сестру.

Карта хрв. агресије на Равне Котаре 1993.
23. јануара руководство РСК апелује преко радија да становништво не паничи и најављује мобилизацију. Док Срби апелују да УНПРОФОР пусти из складишта тешко наоружање СВК-ја за одбрану, са друге стране Хрвати заузимају Новиград те у опасност доводе град Обровац, убрзо Срби преузимају тешко наоружање упркос протесту ''мировњака''.
25. јануара хрватско напредовање је заустављено, на многим мјестима је ХВ присиљена у дефанзиву. На подручју села Шкабрња, хрватске снаге су изложене снажном ракетно-артиљерисјком ватром гдје агресор губи прве значајне губитке. Кашић је пар пута прелазио из руку у руке
Пошто су извршене главне операције задатка, председник Туђман наређује обуставу офанзиве, коју негодују хрватски генерали мислећи да су њихове снаге могле постићи више. Међутим политичко руководство је дјеловало по принципу ''Боље врабац у руци него голуб на грани''. јер је офанзива у многим секторим заустављена а страховало се и од санкција међународне заједнице због прекршаја примирја.

Заробљени хрв. тенк код Бенковца 1993.
Ипак без обзира на славље у Загребу у посљедњим данима јануара, битка је тек планула.
7. Сјеверно-Далматински корпус СВК је извршио мобилизацију и покренуо тешку артиљерију.
27. јануара из Републике Српске и СР Југославије почели су у помоћ да пристижу добровољци. Број српских бораца се попео на 8.500. У жестоким борбама са хрватским снагама у селима Кашић и Паљуб у близини Новиграда, српски борци стабилизују фронт и враћају неке позиције.
Као одмазду на хрватску агресију, група српских бораца је 27. јануара минирала брану Перуча, брана је од експлозије оштећена али на срећу цивила поплава се није догодила, наредних годину дана дио хрватске Далмације доживљава несташицу воде. Битка за Новиград и Масленицу се наставља и током фебруара.
Крајишки борци су покушали да поврате изгубљене територије, на неким мјестима су потиснули хрватске снаге али покушај ослобађања Новиграда и Масленичког моста није успио. До краја марта се дефинитивно смирују борбе и долази до затишја.
Српски губитци у овој изненадној агресији су износили 362 погинула борца те 165 цивила, укупан број је порастао на 491. Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су потпуно разрушена и спаљена, хрватска страна је имала 127 погинулих војника и око 500 рањених.

За агресију и окупацију српског територија је по највише крив УНПРОФОР који је требао да буде гарант мира а коме је српски народ вјеровао.

УН- нијеми свједок злочина.




Нема коментара:

Постави коментар