Херцеговачко ратиште: Борбе око Коњица 1994.

 

 

Град Коњиц, на пола пута између Мостара и Сарајева, био је важна тачка на линији муслиманских комуникација дуж које су, као резултат Вашингтонских споразума, каравани оружја и муниције пролазили из лука на Јадрану ка централној Босни.

Међутим, близина града и аутопута линији фронта и стална опасност од гранатирања српске артиљерије подстакли су команду АРБиХ да спроведе офанзивну операцију у овом подручју.

Главна борбена јединица АРБиХ у Коњицу била је 43. бригада „Суад Алић“. Западно, у области Бјелемића, налазили су се положаји 49. бригаде. Четврта муслиманска бригада је задржана у резерви.

Друга херцеговачка лака пешадијска бригада ВРС заузела је веома тежак положај код Коњица. Бранила је узак „џеп“ српске територије, чији се крај налазио неколико километара од Коњица. Бригада је била окружена са три стране надмоћнијим исламистичким снагама.

Одбрамбена линија 2. херцеговачке била је знатно продужена: њен лијеви бок се протезао 15 км ка југу, гдје су почињали положаји 8. херцеговачке моторизоване бригаде. Десни бок се протезао 15 км ка југоистоку, до села Главатичево. Иза Главатичева стајала је 18. херцеговачка лака пешадијска бригада.

Српски борци у борби код села Главатичево.

Између Коњица и српске територије налазила се мала хрватска енклава, коју је бранио 56. домобрански пук „Војвода Стјепан“. Пре потписивања Вашингтонског споразума, Хрвати су се борили са 4. корпусом АРБиХ и били су потпуно зависни од српског снадбјевања. Након примирја са муслиманима, 56. пук је употребио оружје против Срба али је избјегавао учешће у муслиманским нападима, ограничавајући се на артиљеријску подршку.

Четврта снага у области Коњица био је малезијски батаљон УНПРОФОР-а, који је стигао 9. фебруара да надгледа бившу линију фронта између Хрвата и Муслимана.

Током већег дијела 1994. године, фронт у Херцеговини је био релативно миран, а све веће битке су се одвијале у централној Босни и Подрињу. Ескалација је почела у августу, када су муслимани почели да испитују слабе тачке српске одбране. Као одговор, Срби су почели чешће гранатирати Коњиц и аутопут који води ка Сарајеву.

11-12. септембра, 4. корпус АРБиХ је покренуо офанзиву против 2. херцеговачке бригаде, истовремено у три правца. Села Бијела, Борци и Главатичево била су изложена муслиманским нападима. Муслимани су усмерили посебно снажне нападе на Бијелу, која се налази на доминантним висинама у том подручју, најближе Коњицу. Дана 15. септембра, након тешких борби, Бијела је пала.

Од дејства артиљерије, ранама је подлегао и један од најмлађих бораца ВРС - Александар Маслеша. Пред сам пад гранате, Војвода Недељко Видаковић је покушао својим тијелом да га заштити. 

Јединице 56. домобранског пука ХВО-а, које су претходно артиљеријском ватром подржавале офанзиву исламиста, неочекивано за своје савезнике почеле су да напредују на српске територије које је окупирала АРБиХ. Избио је сукоб који је скоро ескалирао у нови рат, који је ријешен само уз помоћ америчких дипломата.

Током септембарског напада, 4. корпус АРБиХ је заузео је око 40 квадратних метара од 2. херцеговачке бригаде. Посље кратког предаха, муслимани су 23. септембра наставили офанзиву на линији Борци-Главатичево. Упркос жестоким нападима знатно надмоћнијих непријатељских снага, Српске снаге су спречиле заузимање ова два важна насеља. Међутим, сјеверни крај „џепа“ код Коњица је био одсјечен и упркос контранападима које је ВРС предузела у октобру-децембру, није их било могуће повратити.

Друге важне битке у Херцеговини одиграле су се у јесен 1994. године на прилазима српском граду Невесињу, југоисточно од Мостара.

Истовремено са офанзивом код Коњица, јединице 4. корпуса АРБиХ су безуспјешно покушале да нападну српске положаје западно од Невесиња 19–26. септембра и 12. октобра. Главна офанзива АРБиХ на Невесиње почела је у новембру. У ноћи 11. новембра, велика група диверзаната из одреда "Црни лабудови" провукла се кроз линију фронта у подручју града Благаја и започела разарајући напад у позадину ВРС. Ујутро 11. новембра, главне снаге исламиста започеле су офанзиву из правца Благаја.

Срби су се брзо опоравили од истовременог удара са леђа и са фронта, консолидовали снаге и у тешким борбама, одбили фронталне нападе 4. корпуса. „Црни лабудови“, након што су напали села Чабаново Поље (4 км од линије фронта) и Рабин (10 км), пробијајући се до својих, упали су у неколико заседа и изгубили десетине људи. Муслимани су 20. новембра обуставили офанзиву, пошто нису успели да пробију одбрану 8. херцеговачке моторизоване бригаде гдје су претрпели велике губитке. 

"Борбе око Коњица су дио борби у познатој епопејној битци, названој  "Друга Митровданска офанзива", која се прославила нашироко као борба у којој су далеко бројније непријатељске снаге доживјеле тежак пораз. О тој борби ћемо посебно писати, ово је само осврт на мање познату борбу код Коњица".