Борбе у Приједору 1992.

Почетак напада

Дана 22.маја 1992. у 19 часова муслиманске паравојне формације са подручија Хамбарина, извршиле су оружани напад на припаднике ВРС. Напад на челу са Азизом Алишковићем је изведен тако што су аутомобил у којем су се возили припадници ВРС заузтављен на контролном пункту нелегалних снага на излазу из приједорског поља, на којем је отворена ватра и при том смртно страдала два припадника ВРС а четворица су рањена.

У том нападу погинули су Радован Милојица и Раде Лукић, док су Раде Милојица, Синиша Мијатовић  теже а Недељко Антуновић и Миленко Лукић лакше рањени.

И ако је кризни штаб у Приједору тражио од мјесне заједнице Хамбарине да се изруче кривци за напад, нико се није одазвао позиву.
Истог дана нешто прије 15 часова је путем Радио Приједора саопштио јавност одлуку о предаји нелегално стеченог оружија до 27 маја у касарни Жарко Згоњанин у Приједору. Тако је кренула акција враћања нелегално стеченог оружија у коме је прикупљено око 500 цијеви углавном оружија ТО. Међутим оружије су одбили предати мјештани мјесне заједнице Козарац и још неколико околних муслиманских села.

Напад на војну колону 

Сљедећег дана 24.маја 1992. у 14 часова муслимански екстремисти и зелене беретке из Козарца и Камичана су напале војну колону на магистралном путу Приједор - Бања Лука а војска је нападнута у мјесту Камичани и посље узвраћеног напада се показало да зелене беретке имају велику количину наоружања те да су се дуго и темељито припремали за рат.

Напад на касарну

У ноћи између недеље и понедељка око 2 сата извршен је напад на касарну Жарко Згоњанин и на припаднике ВРС. У исто вријеме кад је из Пухарске нападнута касарна је трајао и напад муслиманских формација у Козарцу и Кевљанима, што говори о организованом нападу и синхронизованом дјеловању зелених беретки. Сви напади су успјешно одбијени. Починиоци напада су похапшени а то су Сенад Грозданић, Ђевад Грозданић, Саид Грозданић и Хамдија Балић са својом групом.
Посље успјешне акције одбијања напада муслиманских формација сљедеће јутро је велики број муслиманских села почео да прикупља оружије и да враћа у касарну Жарко Згоњанин а у уторак је приликом чишћења оружија из Козарца ухваћено преко 100 припадника зелених беретки који су потом разоружани. Кризни штаб је дошао до сазнања да су вође паравојних муслиманских снага Бећир Медуњанин, Мирза Мујагић и још неколико комаданата зелених беретки из Козарца наредили паљење збјега муслиманског народа Козарца, у предјелу Котловаче на Козари, како би оптужиле ВРС за напад на цивилно становништво. ВРС је успјешно угасила пожар на Котловачи.

Главни напад и покушај заузимања града Приједора. 

Дан је започео нападом на санитетска кола код подвожњака, гдје је возач израњаван из разног пјешадијског оружија,посље узвраћеног ударца муслимански екстремисти су се разбјежали и дан је протекао мирно, до у зору 30. маја 1992. када одпочиње план заузимања града

Велика група зелених беретки пребацује се преко ријеке Сане у град и дијели на два дијела. Први дио је остао да контролише комуникацију а друга група је кренула у заузимање радио станице Козарски вијесник како би дезинформацијама довели народ и војску у панику, падом радио станице би пале и двије најјвеће зграде у Приједору које би послужиле као одличан снајперски положај. Напад је заустављен у Партизанској улици гдје је 43. Приједорска моторизована бригада ВРС из Приједора потпуно уништила екстремисте и спречила покушај освајања радио станице. У борби је смртно рањен легендарни мајор Зоран Карлица.

Трећа група екстремиста кренула је у освајање зграде општине и станице јавних безбједности, падом ових зграда практично би пао град Приједор. Муслимански екстремисти су ископали ров на свега 50 метара од општине и главне полицијске станице, одакле су тукли митраљезом и пјешадијским оружијем, око 8 часова посље ликвидације митраљезког гнијезда зелених беретки је ВРС кренула у напад у коме су екстремисти разбијени.

Четврта група нападача кренула је из Старог града према Пухарској гдје су требали да се споје са екстремистима из Пухарске и Черјека али су заустављени још прије него што су успјели пријећи у Пухарску.

Борци Републике Српске су полако али сигурно сламали отпоре разбијених муслиманских екстремиста по улицама.

У свим борбама у Приједору и околини је пало 36 спрских бораца а рањено њих 134.

Прва жртва у Приједору, син јединац.

Споменик српским борцима у Приједору.