Влашићко ратиште 1992 - 1995.

Влашић планински вијенац, један од најважнијих стратешких тачака за контолисање средње Босне и одбране западних дијелова Републике Српске. Са два врха, Влашић (1920 м.) и Опаљеник (1933 м.) који доминирају Лашванском долином и градовима Травник, Витез и Зеница. Са поносом се може назвати ''Кров Републике Српске''. 

У прољеће 1992. дијелове Влашића заузима ХВО али већ у мају исте године јих истјерују јединице ЈНА (то је било и задње посредовање ЈНА у очување Југославије, јер већ 20. маја се ЈНА расформирала). Након распуштања ЈНА, Лашванску долину са средњом Босном контролишу ХВО и АРБиХ а Војска Републике Српске контролише планину Влашић са свим врховима што јој даје далеко бољи стратешки положај од непријатеља. Српска артиљерија такође у потпуности контролише Травник и Зеницу те предајнике који покривају велике површине Босне, телевизијском и радијском везом.

Крајем 1992. почињу сукоби хрвата и муслимана у средњој Босни да би 1993. ескалирао у тотални рат. У љето 1993. према српским линијама одбране на Влашићу бјежи хиљаде хрватских цивила и војника (процјене око 12.000) из Травника, Горњег Вакуфа, Бугојна... пред офанзивом АРБиХ и злогласних муџахедина. Сви хртватски цивили и војници су збрињени, о том хуманом догађају за које јавност мало зна је снимљен и документарни филм :

Влашић  1994.

Влашић су браниле јединице ВРС 1. Крајишког корпуса под командом потпуковника Јанка Тривића. 
Одбрану су чиниле:
1. Которварошка пјешадијска бригада 
22. пјешадијска бригада   
1. Кнежевска бригада и тенковска чета. 

Позиција 22. пјешадијске бригаде се налазила директно на Влашићу.
1. Которварошка бр. - сјеверно од врха Меокрње ( 1425 м.) , 1. Кнежевска бр. па је била формирана од ''трећепозиваца'' односно старијих бораца који су били у резерви 22. пјешадијске бригаде.

Влашић  1994.

Муслиманско руководство увиђа да је плато Влашића од велике важности и да би освајањем Влашића преузели иницијативу у средњој Босни те коначно постигли први значајан успјех против ВРС.
Пред почетак муслиманске офанзиве, АРБиХ је сконцентрисала најбоље снаге 7. и 3. корпуса АРБиХ: 17. крајишку бригаду ,7. муслимаску бригаду те 305, 306, 325 и 333. бигада. 

23.марта 1994. АРБиХ напада положаје ВРС. Борба са ситним успјесима на обе стране траје до 28. априла када муслиманске снаге пробијају линију одбране ВРС на линији зоне између 22. и 1. Которварошке бригаде те долазе до планинског врха Меокрње. У року од двије недеље српски борци успјевају да избаце муслиманске снаге и врате их на почетни положај. 

Посље кратке паузе и прегруписања 24. маја АРБиХ лансира нови напад на Влашић. Циљ је био окружење 22. пјешадијске бригаде ВРС. Двије муслиманске групе покушавају да покрију бокове бригаде док истовремено траје жесток напад на српске снаге на Влашићу.
Српски борци једва успјевају да задрже комплетан обруч те у контранападу поново приморавају АРБиХ да се повуче на почетне положаје. 25. јула 1. Которварошка бригада ВРС преузима контраофанзиву у правцу планине Јаворак, те успјева да поврати раније изгубљене линије у прољеће и поврати село Глуха Буковица.

Сљедећих неколико недеља фронт на Влашићу остаје миран, док АРБиХ припрема своје јединице за поновни покушај освајања Влашићког платоа. 

Артиљерија ВРС код села Шипраге.

Почетком септембра муслиманске снаге поново покушавају напад на српске положаје али овог пута ВРС лако одбија нападе, поред тога српски борци 6. септембра у контраофанзиви напредују неколико километара до села Турбет западно од Травника. Након великих губитака и неуспјеха АРБиХ на Влашићу, команда 7. корпуса обуставља све нападе до сљедеће године. 

Которварошка бригада на Влашићу.

20.3.1995. Војска Републике Српске је поново приморана да се брани, овог пута је АРБиХ ангажовала далеко више војника са још бољом техником и наоружањем добијеном са запада (АРБиХ је ангажовала 9 бригада, док су Влашић браниле 2. бригаде ВРС ). И поред велике премоћи АРБиХ непостиже велике успјехе, али достигнути циљеви имају велики морални значај за муслиманске снаге након силних пораза. Наиме АРБиХ заузима врх Опаљеник са релејом, чиме успоставља своју радијску везу. За губљење релеја је крива и пасивност ВРС у задњој години рата, на једном улазу у земуницу је чак писало ''Кољи не буди''.

Извори :
Валецкий Олег Югославская война 1991 - 1995 гг. М.: "Крафт+", 2006.
Земцов Борис Боснийская тетрадь (дневник добровольца). Россия: "Русское Слово", 1995.
Гуськова Е. Ю. История югославского кризиса (1990 - 2000). М.: Русское право/Русский Национальный Фонд,
Sekuli? Milisav Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala. Beograd, 2000.

....