Сарајево 1994'
Ратна 1994. година у Сарајеву је почела мирно до мистериозног и трагичног 5. фебруара, када снажна експлозија убија 68 људи а више од 150 рањава, на тржници Маркалe. Муслиманска страна је одмах оптужила Србе да су испалили 120мм гранату са својих положаја. Српска страна је негирала умјешаност у бомбашки напад на тржницу. До сада, постоје двије верзије овог догађаја. Од званичне усвојене од стране УН-а заснива се на наводно непристрасним балистичким податцима, да је граната испаљена са српских положаја али највјероватније случајно пала на тржницу. Друга верзија према балистичким испитивањима руских стручњака, показује да граната није могла да уђе под таквим углом у тржницу са српских положаја јер су Маркале окружене високим зградама. Према томе се долази до закључка да је подметнута експлозивна направа или је експлозија калибра 120мм направљена од специјалног катапулта и испаљена са крова оближње зграде. У овом случају, експлозија на пијаци Маркале је ручни рад муслимана. А мотив за извршења таквих циничних злодјела против својих људи из муслиманског руководства је милом или на преварантски начин остварити војну интервенцију западних земаља на својој страни. Након фебруарске експлозије на Маркалама, УН је појачао притиске на Србе, приморавајући их на примирје под неповољним условима. Нови командант "плавих шљемова" у Босни, генерал Мајкл Роуз затражио је повлачење тешког оружија око Сарајева у зони 20 км. Услиједили су притисци Уједињених нација те ултиматум од НАТО-а 9тог фебруара.
Српско руководство је одбило захтјеве УН, због могућности да АРБиХ стекне предност у пјешадији те промјени равнотежу снага на фронту.
Ситуација је ријешена уз учешће Русије, која је понудила да пошаље батаљон мировњака у Сарајево. То су Срби прихватили и 17. фебруара је почело повлачење тешког наоружања (све оружје, калибра 20 мм) од града. До 20. фебруара Сарајевско-Романијски корпус је повукао више од половине тешког наоружања, тенкова и минобацача, који су били смјештени у посебним складиштима и ставити под контролу снага УН. Након повлачења српске артиљерије и тенкова, живот је постао мирнији. Српска артиљерија је тукла само познате циљеве у граду, који припадају било објектима АРБиХ или објекте војне и политичке важности. (што муслиманска страна користи за пропаганду у западне медије).
АРБиХ организује намјерне провокације. На пример минобацачка позиција АРБиХ се налази у дворишту болнице те након неколико испаљених хитаца на српске положаје, повлачи се остављајући цивилне објекте под конта ватром. Такође, муслимани често стављају минобацаче на камионе, након гранатирања брзо напуштају положај те тако излажу невине људе на артиљеријски одговор.
 |
| Лукавица 1994. |
У пролеће у Сарајеву је дошло до комешања због такозваног "Тенк споразума" између УН и ВРС. Специјални изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја, дозвољава конвој од седам тенкова ВРС да прође кроз "зону искључења" око Сарајева, за јачање српских положаја у области Трнова, гдје се очекује муслиманска офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.
Споразум између ВРС и Акашиа изазвао је хистерију у руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум отказан. Међутим 6. маја портпарол УН изјавио је да српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се раскине уговор није потврђена из штаба УНПРОФОР-а у Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних снага. Оштрина у свему овоме је додата прича о "нестанку" једног од тенкова ВРС негдје у пролазу. Један српски тенк, лутајући брдима око Сарајева изазвао озбиљно комешање између лидера муслимана и Уједињених нација. Али тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским оружијем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.
 |
| Грбавица 1994. |
18. септембра АРБиХ неочекивано напада из правца Грдона, покушавајући да одузме сјевероисточно предграђе Седреник. Почетним изненађењем, АРБиХ избацује српске јединице са положаја али до 20. септембра ВРС враћа изгубљене положаје.
Сарајево 1995' - неуспјели покушај деблокаде града.
27. јануара 1995. муслиманска влада у Сарајеву, саопштава да град прославља 1000ти дан опсаде. Била је то чудна опсада, на периферији града и на једном мјесту у близини центра (Јеврејском гробљу) борбе су веома ниског интензитета. Српска артиљерија туче једино познате непријатељске ватрене тачке. Читаве четврти се уопште не гранатирају. Наравно, рат је рат, а исхрана становника не би се могла назвати богатом, ни глад није непримјетна. Хуманитарни конвоји УНа редовно достављају храну. Пуног опкољавање није било, постојала је само кратко вријеме у љето 1993. године, када је ВРС узела Игман. Али након што је ВРС била присиљена да се повуче са Игмана, из Сарајева је постојао уски коридор под контролом УН, пролаз преко аеродрома, између територије Храснице и Илиџе.
Зашто ВРС није заузела Сарајево 92, 93, 94 и 95. године и тако добила рат? Недостатак политичке воље, не поклапање политике лидера РС и Београда, такође конфликти између политичког и војног руководства Републике Српске у посљедњој фази југословенског грађанског рата, те мањак војне силе за такву операцију, су једни од одговора на ово питање.
Дјелови 1. корпуса АРБиХ унутар града броје око 26.000 људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500 војника Сарајевско-Романијског корпуса ВРС који држе положаје око града. Међутим, Срби су били знатно супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у рововским борбама.
Муслиманска влада на челу са Алијом Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као пропаганду о граду под константном ватром граната и снајпера са наравно пренагласитим бројем жртава. Али најгоре је да су борци АРБиХ били спремни на најстрашније злочине против сопственог народа, да би се испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба. Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у својим мемоарима да случајеви гдје муслимански снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак да се испровоцира војна интервенција НАТО снага.
Опсада Сарајева, која је парадоксално, била много неповољнија за Србе него за муслимане, јер је била централни догађај грађанског рата у Босни, који су преносили свјетски медији.
Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град Сарајево, али не цијелу територију града. До последњег дана рата, руководство Републике Српске позивало је на дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али са доминантном исламском заједницом.
Непрестано, током рата муслиманско руководство је позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних војних циљева АРБиХ. У пролеће 1995. године, градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик, рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута, политичким или војним средствима до краја године.
План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде, започео је у касно прољеће 1995. године. Главне карактеристике плана су требале да прекину оспаду из града према вањском обручу.
У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу града. Главни циљ ових напада је дуж највашжнијих линија комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. У другој фази планирано је да се створи широки и заштићени коридор Сарајева са средњом Босном, приоритет је објезбједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.
Средином маја 1. корпус АРБиХ производи велики број ''опипљивих'' напада на српске положаје око града. Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом Брду-коти у југоисточном предграђу Сарајева, која доминира путем Лукавица-Пале.
Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да унутар и изван града концентришу се велике снаге муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-30.000 војника АРБиХ, те постављен велики број пољске болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ постало јасно да АРБиХ планира да спроведе офанзиву без преседана у босанским ратним пропорцијама.
Укупно учествује у борби за Сарајево 60.000 војника АРБиХ углавном борци 1. корпуса АРБиХ, од 10.000-15.000 војника су били распоређени у 2. 3. и 7 корпус те 5.500 војника 4. корпуса генерала Рамиза Дрековића који су морали да спроведу секундарни напад на Калиновик, муслимане је у нападима подржавала артиљерија ХВО-Кисељак.
Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7. корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120. ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211, 222, 241 и 242.
3. корпус АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док 7. корпус је издојио своје најбоље јединице: 17. крајишка брдска бригада, 705. брдска бр. као и јединице 706. и 708. лаке бригаде. 16. дивизија 1.корпуса (са сједиштем у Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које иначе држе фронт у овој области.
У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована (Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована (Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована (Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада.
У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дјелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447 бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.
У односу на офанзивно груписање АРБиХ, српске снаге око и у главном граду БиХ изгледају много скромније. Сарајевско-Романиски корпус ВРС броји 13.500. бораца у девет бригада:
1. Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. Крајишки корпус ВРС. Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. Романијски мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-Романијском корпусу ВРС је било још око 6.500 бораца:
4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору Трново-Трескавица око 3000 бораца 1. Гардијске моторизоване бригаде и 18. Херцеговачке лаке бригаде, код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.
Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово, посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.
12. дивизија АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљни развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
16. јуна 1. Илијашка бригада је након силних напада муслимана на Чемерску, морала са позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац-Олово.
16. јун без сумље је био један од најтежих дана за борце ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом Брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили наредовање према Требевићу, практично блокирајући снадбјевање српских снага на путу Пале-Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.
На позицијама на Требевићу АРБиХ је 17, 18 и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и председник Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дјелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.
12. јуна 109. 181. 145. и 182. бригада АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску мт. бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
19-24. јуна 12. крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође 1. Гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6км. од Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.
Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена. Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз прсте, док Генералштаб ВРС хитно прикупља силе контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој страни.
17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом Брду још увјек могу да угрозе конуникацију између српских снага али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице АРБиХ на Дебелом Брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело Брдо али и муслимани су били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.
21. јуна вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог.
22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.
3. Сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве.26. јуна код Трнова, 65. заштитни пук Главног штаба ВРС у продору под командом Миломира Савчића разбија и избацује 14. дивизију АРБиХ са доминандтних висова изад пута Сарајево-Трново, за ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обе стране користе за прегуписање те се борба наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је био ријетки планински терен око града гдје је српска војска могла да користи тенковске јединице као маневарске снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја напуштену фабрику али након контранапада 102. мт.бр и 143. бригаде АРБиХ, враћају се на првобитне положаје.
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУПа РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, муслимански борци сада умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.
28. јуна, команда АРБиХ је наредила обуставу офанзиве признавајући пораз. Ни један од циљева операције на деблокади Сарајева није постигнут. Муслимани нису успјели да побједе са далеко бројнијим снагама, главна нумеричка надмоћ АРБиХ у односу на ВРС се показала бескористним, напротив ВРС је у најтежим условима успјела да у кратком временском периоду заустави офанзиву на сва три главна напада непријатеља и контранападом поврати изгубљене територије.
Губици ВРС су износили око 200 погинулих и 600 рањених бораца, док је АРБиХ имала далеко страшније губитке, више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Након муслиманског медијског охрабривања и позивања на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и сажаљевања од цијелог свијета посље офанзиве.
Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23. јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000 војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три мала села на Игману''.
Зашто ВРС није заузела Сарајево 92, 93, 94 и 95. године и тако добила рат? Недостатак политичке воље, не поклапање политике лидера РС и Београда, такође конфликти између политичког и војног руководства Републике Српске у посљедњој фази југословенског грађанског рата, те мањак војне силе за такву операцију, су једни од одговора на ово питање.
 |
''Српски инат'' во на ражњу уочи НАТО
бомбардовања српских положаја. Требевић 94.
|
Дјелови 1. корпуса АРБиХ унутар града броје око 26.000 људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500 војника Сарајевско-Романијског корпуса ВРС који држе положаје око града. Међутим, Срби су били знатно супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у рововским борбама.
Муслиманска влада на челу са Алијом Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као пропаганду о граду под константном ватром граната и снајпера са наравно пренагласитим бројем жртава. Али најгоре је да су борци АРБиХ били спремни на најстрашније злочине против сопственог народа, да би се испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба. Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у својим мемоарима да случајеви гдје муслимански снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак да се испровоцира војна интервенција НАТО снага.
Опсада Сарајева, која је парадоксално, била много неповољнија за Србе него за муслимане, јер је била централни догађај грађанског рата у Босни, који су преносили свјетски медији.
Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град Сарајево, али не цијелу територију града. До последњег дана рата, руководство Републике Српске позивало је на дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али са доминантном исламском заједницом.
Непрестано, током рата муслиманско руководство је позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних војних циљева АРБиХ. У пролеће 1995. године, градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик, рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута, политичким или војним средствима до краја године.
План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде, започео је у касно прољеће 1995. године. Главне карактеристике плана су требале да прекину оспаду из града према вањском обручу.
У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу града. Главни циљ ових напада је дуж највашжнијих линија комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. У другој фази планирано је да се створи широки и заштићени коридор Сарајева са средњом Босном, приоритет је објезбједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.
Средином маја 1. корпус АРБиХ производи велики број ''опипљивих'' напада на српске положаје око града. Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом Брду-коти у југоисточном предграђу Сарајева, која доминира путем Лукавица-Пале.
Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да унутар и изван града концентришу се велике снаге муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-30.000 војника АРБиХ, те постављен велики број пољске болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ постало јасно да АРБиХ планира да спроведе офанзиву без преседана у босанским ратним пропорцијама.
 |
| Неџарићи 1994. |
Укупно учествује у борби за Сарајево 60.000 војника АРБиХ углавном борци 1. корпуса АРБиХ, од 10.000-15.000 војника су били распоређени у 2. 3. и 7 корпус те 5.500 војника 4. корпуса генерала Рамиза Дрековића који су морали да спроведу секундарни напад на Калиновик, муслимане је у нападима подржавала артиљерија ХВО-Кисељак.
Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7. корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120. ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211, 222, 241 и 242.
3. корпус АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док 7. корпус је издојио своје најбоље јединице: 17. крајишка брдска бригада, 705. брдска бр. као и јединице 706. и 708. лаке бригаде. 16. дивизија 1.корпуса (са сједиштем у Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које иначе држе фронт у овој области.
У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована (Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована (Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована (Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада.
У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дјелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447 бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.
У односу на офанзивно груписање АРБиХ, српске снаге око и у главном граду БиХ изгледају много скромније. Сарајевско-Романиски корпус ВРС броји 13.500. бораца у девет бригада:
1. Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. Крајишки корпус ВРС. Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. Романијски мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-Романијском корпусу ВРС је било још око 6.500 бораца:
4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору Трново-Трескавица око 3000 бораца 1. Гардијске моторизоване бригаде и 18. Херцеговачке лаке бригаде, код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.
Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово, посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.
12. дивизија АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљни развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
16. јуна 1. Илијашка бригада је након силних напада муслимана на Чемерску, морала са позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац-Олово.
16. јун без сумље је био један од најтежих дана за борце ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом Брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили наредовање према Требевићу, практично блокирајући снадбјевање српских снага на путу Пале-Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.
На позицијама на Требевићу АРБиХ је 17, 18 и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и председник Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дјелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.
12. јуна 109. 181. 145. и 182. бригада АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску мт. бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
19-24. јуна 12. крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође 1. Гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6км. од Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.
Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена. Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз прсте, док Генералштаб ВРС хитно прикупља силе контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој страни.
17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом Брду још увјек могу да угрозе конуникацију између српских снага али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице АРБиХ на Дебелом Брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело Брдо али и муслимани су били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.
21. јуна вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог.
22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.
3. Сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве.26. јуна код Трнова, 65. заштитни пук Главног штаба ВРС у продору под командом Миломира Савчића разбија и избацује 14. дивизију АРБиХ са доминандтних висова изад пута Сарајево-Трново, за ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обе стране користе за прегуписање те се борба наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је био ријетки планински терен око града гдје је српска војска могла да користи тенковске јединице као маневарске снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја напуштену фабрику али након контранапада 102. мт.бр и 143. бригаде АРБиХ, враћају се на првобитне положаје.
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУПа РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, муслимански борци сада умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.
 |
Губици ВРС су износили око 200 погинулих и 600 рањених бораца, док је АРБиХ имала далеко страшније губитке, више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Након муслиманског медијског охрабривања и позивања на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и сажаљевања од цијелог свијета посље офанзиве.
Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23. јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000 војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три мала села на Игману''.
Нема коментара:
Постави коментар