уторак, 25. фебруар 2020.

Одбрана Србобрана (Доњи Вакуф) 1994.


Офанзива и одбрана Србобрана 1994.


Прије рата Србобран је имао 25.000 људи, од тога нешто више од половине било је муслиманско становништво. У прољеће 1992. године град је прешао под контролу Срба. Многи муслимани су одлучили напустити Доњи Вакуф, други па су били исељени као дио ''размјене становништва'' Убрзо је град преименован у Србобран и са тим именом је постојао до јесени 1995.

Након муслиманског заузимања Бугојна од Хрвата, јулија 1993. Настала је опасност да се фронт приближи граду, јер је муслиманско руководство више пута тврдило, да је Србобран један од главних циљева АРБиХ у средњој Босни. 

Мјесту је пријетила опасност од новоформираног 7. корпуса АРБиХ, чији састав бораца је био великим бројем управо од муслимана изјеглих из Србобрана и његове околине. Главна ударна сила је била 770. Доњевакуфска бригада, састављена у цјелини из пребјеглих муслимана који су имали висок мотив за заузимање града.
Ту су такође биле остале јединице које су активно учестовле у офанзиви: 17. Крајишка бригада, 707. брдска бригада из Бугојна, 705. муслиманска бригада из Јајца, те 727. и 706 бригада.

Основу одбране Србобрана сачињавале су 19. Србобранска и 11. Мркоњичка лака бригада, које су биле дио 30-те лако пјешадијске дивизије ВРС, под командом Јове Блажановића.

19. Србобранска бригада је бранила град на главном фронталном правцу, положаји 11. Мркоњичке бригаде су били на сјевероисточним прилазима Србобрана а даље према сјеверу налазила се 1. Шиповачка лака бригада, која је држала фронт према Турбету и Травнику.

Војна полиција 19. пбр. ВРС у Србобрану.


Укупан број српских бораца 30. дивизије износио је 6.000. Током године дивизија је допуњена са још 1.500 бораца: батаљон 1. Новиградске бригаде, те комбиноване јединиц из више бригада 1. Крајишког корпуса. За офанзивне операције ангажован је 1. батаљон Војне полиције, те по један батаљон из мjешано-артиљериског пука, противтенковске јединице и тенковске чете.

Борбе у близини Србобрана спомињу на оне битке из Првог свјетског рата - рововске позицијске борбе. Муслимани су великим напорима, нападали на добро организовану српску одбрану, састављену од ровова и бункера који се налазе на брдима обраслим густом шумом који окружују град.

Од јануара до марта 1994. године у вријеме док је у Босни владало изненађујуће примирје, код Србобрана је било релативно мирно.
Непријатељ је повремено дејстовао минобацачима и хаубицама, на шта је добијао одговор.
Са доласком прољећа, ситуација на фронти се озбиљно уздрмала - почела је свеопшта офанзива АРБиХ, чији је био главни циљ заузимање Србобрана. Офанзива муслиманских снага на град је почела средином марта, заједно са нападима на Теслић и Влашић.

16. марта АРБиХ је изненадним нападом одбацила јединице 19. Србобранске бригаде са планине Мала Шуљага (1263м) јужно од града. Муслимани су уништили и водовод који је дјеловао до тог тренутка и снадбјевао Србобран. Сљедећи дан ВРС је изгубила Т-55 и велику количину муниције. Ипак кад су се муслиманске снаге приближиле граду, биле су жестоко гранатиране, што их је присилило да зауставе напад. 22. марта ВРС је извела противнапад. Успјели су присилите муслимане да обуставе даља напредовања, али нису успјели повратити териториј.

2. априла су муслиманске снаге поново напале на положаје 19. Србобранске бригаде у реону села Прусац те потиснуле Србе са положаја и примакли се Србобрану на 5 км.
До 6. априла је офанзива је утихнула, наредна два мјесеца обе стране су се преусмјериле на активно позицијски рат и консолидовање снага.
29. маја 7. корпус АРБиХ је наставио офанзиву дужином цијеле фронте, од планине Комар (јужно од Турбета) до платоа Кошћани (јужно од Србобрана).
АРБиХ је успјела заузети неколико српских села на подручју планине Комар, одбацити дијелове 1. Шиповачке и 11. Мркоњичке бригаде. те појачати притисак на српске положаје у дужини цијелог фронта од 20км.
5. јунија су муслиманске јединице покушале преузети контролу над Кошћанима, 7км. југозападно од града.
10. јунија је било потписано  ''свеопшто примирје'' али већ други дан муслимани су наставили напад на Србобран.
Истина да је јунија-јулија АРБиХ помјерила Србе дуж већег дијела фронте али далеко од пропаганте коју су тада муслимански медији изјавили да су ''ослободили 100км. територија''.

Сљедећи већи напади почели су 19. октобра, као дио свеопште офанзиве АРБиХ. Међутим то је био споредни план офанзиве, главни правац је ишао на Купрес, којег су на крају заузеле јединице ХВО, Србобран па је поново постао главна мета муслиманских снага на овом дијелу Босне.
4. корпус АРБиХ је 4. новембра усредоточио на положаје 19. Србобранске бригаде у близини села Кошћани, Копчићи и Урије. 7. новембра је услиједио напад из села Прусац, чију муслиманску офанзиву је активно подржавала артиљерија ХВО.
И поред тешког гранатирања српских положаја, муслимански јуришници нису успјели сломити одбрану ВРС.
16. и 20. новембра су муслимани извели још један покушај заузимања села Кошћани на платоу који доминира Србобрану. Срби су напад поново одбили.
Почетком децембра 7. корпус АРБиХ је обуставио офанзиву и започео припремање положаја за зимске увјете. До сљедећег прољећа изнад Србобрана је владало затишје.

Борац 19. Србобранске бригаде.

Муслиманско - хрватска коалиција је током новембарских напада на Србобран показала високу спремност. Хрвати су активно подржавали АРБиХ са муницијом и артиљеријском ватром. Ипак босански Хрвати су били доста скептични савезници муслиманске војске, са којом су до скора водили крвави рат. ХВО је занимао Купрес, зато нису слали трупе на Србобран, тај град их је занимао само као пут до Јајца. 
АРБиХ је у борбама показала високе спремности пјешадије. Међутим нису успјели сломити јуначки отпор српских бораца, која је током 1994. године изгубила јако мало територија а много више одбранила. Са планинских положаја на југу и југозападу су војници Мехмеда Алагића могли само да посматрају зграде Србобрана, али не и да помјере Србе са доминантних висова сјеверозападно и сјевероисточно изнад града као и из самог града.

Нема коментара:

Постави коментар