Херцеговачко ратиште: Борбе око Коњица 1994.

 

 

Град Коњиц, на пола пута између Мостара и Сарајева, био је важна тачка на линији муслиманских комуникација дуж које су, као резултат Вашингтонских споразума, каравани оружја и муниције пролазили из лука на Јадрану ка централној Босни.

Међутим, близина града и аутопута линији фронта и стална опасност од гранатирања српске артиљерије подстакли су команду АРБиХ да спроведе офанзивну операцију у овом подручју.

Главна борбена јединица АРБиХ у Коњицу била је 43. бригада „Суад Алић“. Западно, у области Бјелемића, налазили су се положаји 49. бригаде. Четврта муслиманска бригада је задржана у резерви.

Друга херцеговачка лака пешадијска бригада ВРС заузела је веома тежак положај код Коњица. Бранила је узак „џеп“ српске територије, чији се крај налазио неколико километара од Коњица. Бригада је била окружена са три стране надмоћнијим исламистичким снагама.

Одбрамбена линија 2. херцеговачке била је знатно продужена: њен лијеви бок се протезао 15 км ка југу, гдје су почињали положаји 8. херцеговачке моторизоване бригаде. Десни бок се протезао 15 км ка југоистоку, до села Главатичево. Иза Главатичева стајала је 18. херцеговачка лака пешадијска бригада.

Српски борци у борби код села Главатичево.

Између Коњица и српске територије налазила се мала хрватска енклава, коју је бранио 56. домобрански пук „Војвода Стјепан“. Пре потписивања Вашингтонског споразума, Хрвати су се борили са 4. корпусом АРБиХ и били су потпуно зависни од српског снадбјевања. Након примирја са муслиманима, 56. пук је употребио оружје против Срба али је избјегавао учешће у муслиманским нападима, ограничавајући се на артиљеријску подршку.

Четврта снага у области Коњица био је малезијски батаљон УНПРОФОР-а, који је стигао 9. фебруара да надгледа бившу линију фронта између Хрвата и Муслимана.

Током већег дијела 1994. године, фронт у Херцеговини је био релативно миран, а све веће битке су се одвијале у централној Босни и Подрињу. Ескалација је почела у августу, када су муслимани почели да испитују слабе тачке српске одбране. Као одговор, Срби су почели чешће гранатирати Коњиц и аутопут који води ка Сарајеву.

11-12. септембра, 4. корпус АРБиХ је покренуо офанзиву против 2. херцеговачке бригаде, истовремено у три правца. Села Бијела, Борци и Главатичево била су изложена муслиманским нападима. Муслимани су усмерили посебно снажне нападе на Бијелу, која се налази на доминантним висинама у том подручју, најближе Коњицу. Дана 15. септембра, након тешких борби, Бијела је пала.

Од дејства артиљерије, ранама је подлегао и један од најмлађих бораца ВРС - Александар Маслеша. Пред сам пад гранате, Војвода Недељко Видаковић је покушао својим тијелом да га заштити. 

Јединице 56. домобранског пука ХВО-а, које су претходно артиљеријском ватром подржавале офанзиву исламиста, неочекивано за своје савезнике почеле су да напредују на српске територије које је окупирала АРБиХ. Избио је сукоб који је скоро ескалирао у нови рат, који је ријешен само уз помоћ америчких дипломата.

Током септембарског напада, 4. корпус АРБиХ је заузео је око 40 квадратних метара од 2. херцеговачке бригаде. Посље кратког предаха, муслимани су 23. септембра наставили офанзиву на линији Борци-Главатичево. Упркос жестоким нападима знатно надмоћнијих непријатељских снага, Српске снаге су спречиле заузимање ова два важна насеља. Међутим, сјеверни крај „џепа“ код Коњица је био одсјечен и упркос контранападима које је ВРС предузела у октобру-децембру, није их било могуће повратити.

Друге важне битке у Херцеговини одиграле су се у јесен 1994. године на прилазима српском граду Невесињу, југоисточно од Мостара.

Истовремено са офанзивом код Коњица, јединице 4. корпуса АРБиХ су безуспјешно покушале да нападну српске положаје западно од Невесиња 19–26. септембра и 12. октобра. Главна офанзива АРБиХ на Невесиње почела је у новембру. У ноћи 11. новембра, велика група диверзаната из одреда "Црни лабудови" провукла се кроз линију фронта у подручју града Благаја и започела разарајући напад у позадину ВРС. Ујутро 11. новембра, главне снаге исламиста започеле су офанзиву из правца Благаја.

Срби су се брзо опоравили од истовременог удара са леђа и са фронта, консолидовали снаге и у тешким борбама, одбили фронталне нападе 4. корпуса. „Црни лабудови“, након што су напали села Чабаново Поље (4 км од линије фронта) и Рабин (10 км), пробијајући се до својих, упали су у неколико заседа и изгубили десетине људи. Муслимани су 20. новембра обуставили офанзиву, пошто нису успели да пробију одбрану 8. херцеговачке моторизоване бригаде гдје су претрпели велике губитке. 

"Борбе око Коњица су дио борби у познатој епопејној битци, названој  "Друга Митровданска офанзива", која се прославила нашироко као борба у којој су далеко бројније непријатељске снаге доживјеле тежак пораз. О тој борби ћемо посебно писати, ово је само осврт на мање познату борбу код Коњица".

Херцеговачко ратиште: Пад Мостара 1992.

 

 Српска страна покренула је офанзиву на подручје Мостара које су држали Хрвати на источној обали Неретве. Након ових борби ситуација је изгледала овако: ЈНА и локални Срби контролисали су висове који су доминирали градом са истока, Хумску планину и неке области на југу и низ висова на сјеверу града. Важан аутопут који је водио на запад до Широког Бријега (15 км од Мостара), није био под контролом али је био на нишану артиљерије.

Генерал Бобетко, постављен је за команданта Јужног фронта, развио је план према којем су хрватске трупе у првој фази требале да поразе Србе у источној Херцеговини, очисте територије око Мостара а тек онда почну операције заузимања самог града.  Почетак операције "Шакал" заказан је за почетак јуна.

Започете су активне припреме. Формацијама ХВО-а недостајало је протутенковских средстава, па је специјална протутенковска јединица Хрватске војске из града Сиска хитно пребачена у ХВО. Бобетко је придавао велики значај специјалним јединицама у предстојећој операцији. Формирао је неколико малих извиђачко-диверзантских одреда (водова), од којих је сваки унапред знао правац дејства и објекте за напад. 

Те јединице је требало да буду распоређене у позадину Срба непосредно пред почетак офанзиве: требало је да униште штабове, поставе заседе и саботирају важне комуникације. 

Напредовање главних хрватских снага морало је бити подржано густом артиљеријском ватром. Мете су биле добро извиђане. Једна од примарних мета хрватских артиљераца било је српско командно место у Аладинићима. Јака артиљеријска ватра би тада имобилисала Србе док би изводили бочни маневар кроз Клепце.

Пад долине Неретве.

Крајем маја, Хрвати су извели низ припремних напада, са циљем побољшања тактичких обриса својих положаја и смањења доминантног положаја српских снага у Мостару. Хрватске снаге су 23. маја заузеле планину Хум, јужно од града. У овом правцу је 11. јуна почело напредовање ХВО-а и ХВ-а. У снажној и пажљиво планираној офанзиви, заузета је планина Орловац и мјеста: Варда, Куле и Крушево југозападно од Мостара те Јасеницу и Слипчиће на југу. Хрвати су 12. јуна коначно очистили западну обалу Неретве од српских снага. Повлачећи се на источну обалу, Срби су срушили два од три моста на Неретви у Мостару, поштедили су Стари мост који у великој мјери чак није био оштећен војним дејством.

Припремљен је пут за коначно заузимање Мостара. Главне хрватске снаге почеле су офанзиву 7. јуна. Главни напад изведен је источно од Чапљине, 25 км јужно од Мостара. Офанзива се одвијала у два правца – на сјевер (Мостар) и на исток (Столац). Почетни положаји хрватских трупа били су на западној обали Неретве, па је први важнији успех био прелазак ријеке и заузимање мјеста Тасовчићи на источној обали 8. јуна.

Одбрамбене линије Херцеговачког корпуса ВРС биле су лоше опремљене, тако да 13. јуна, ХВО преузима контролу над мјестима Бивоље Брдо и Локве. Одреди ХВО-а стигли су у околину Стоца.

Напредујући источном обалом Неретве, од Бивољег брда преко Пијесца и Губавице, хрватске снаге су 14. јуна стигле до јужне периферије Мостара, рејона Буне. Јединице ХВО-а су 15. јуна ојачале своје положаје код Стоца и извеле операцију заузимања српског утврђеног пункта у Ходову.

Завршни елемент операције "Шакал" био је напад на сам Мостар. Један дио хрватских снага пробио је подручје Буне и Благаја и са југа стигао до мостарског аеродрома. Истовремено, друга јединица, укључујући 4. гардијску бригаду ХВ-а и јединице ХВО-а Мостар, ударила је са сјевера кроз Јасеницу. 17. јуна хрватске снаге сусреле су се на мостарском аеродрому Соко. 

Дана 21. јуна уследио је општи напад хрватских јединица на Мостар и околину, током којег се српска страна морала повући из града. Међутим, није било смирења. Борбе су се наставиле током љета и почетком новембра око планине Вележ и на подручју између Мостара и српског града Невесиња али без значајнијег помака.

Крајем 1992. године успостављен је позицијски рат на Херцеговачком фронту.

Хрвати су успјешном операцијом  обезбиједили мање-више мирну позадину у случају рата против АРБиХ, чија се ситуација нагло погоршавала. Због чињенице да је линија фронта знатно помјерена на исток, указала се повољна прилика и за извођење операција према Дубровнику.