Хрватско - муслимански рат 92' : Почетак 1/3.

ХВО на Старом Мосту, јуни 1992.

Приликом покретања грађанског рата у Босни и Херцеговини, муслимански лидери ни на тренутак нису сумњали у неизбежност сукоба са својим „савезницима“ – босанским Хрватима. Де јуре, босански Хрвати су признавали ауторитет међународно признате владе у Сарајеву, али де факто, на југу земље, имали су своју државу – Херцег-Босну – створену уз благослов Загреба и пратећи политику Туђмана, а не Изетбеговића. „Унитарна, мултиетничка“ Босна, за коју се наводно борила босанска (муслиманска) влада, није постојала, чак ни на територијама које нису биле од интереса за Србе.  

У љето 1992. године, „Хрватска Заједница Херцег-Босна“, као и Република Српска, била је пуноправни, непризнати државни ентитет: 90% етнички хомогена, са једном владајућом странком (босанска верзија ХДЗ-а), сопственим школама, сопственом валутом и сопственим оружаним снагама (ХВО). На челу државе босанских Хрвата био је Мате Бобан, бивши менаџер супермаркета из херцеговачког града Груде. 

Наравно, постојање Херцег-Босне иритирало је муслиманске националисте предвођене Алијом Изетбеговићем, који су свој сан о изградњи исламске државе у срцу Европе крили под маском унитаризма и равноправности народа. Међутим, будући да су у великој мјери зависни од Хрватске, преко чијих је морских лука слато оружје, сарајевска влада је била приморана да рачуна са постојањем хрватског ентитета.

Међутим, у централној Босни, хрватске заједнице су коегзистирале са муслиманским; овдје није постојала етничка хомогеност као у западној Херцеговини, а муслимани су бројчано преовлађивали. У истим тим регионима, у самом центру Босне, још од Титовог доба, налазили су се велики војноиндустријски погони и складишта ЈНА. Муслимани и Хрвати су се борили за контролу над војним објектима у централној Босни. Десило се да су се неки од њих налазили унутар територије хрватских заједница. За муслимане, који су на почетку рата доживљавали озбиљну несташицу оружја и муниције, док су Хрвате и Србе подржавале њихове „метрополитанске државе“, контрола над војним фабрикама централне Босне постала је кључни стратешки циљ. Међутим, то се могло постићи само војно, што је значило оружани сукоб са њиховим „савезником“.

Први сукоби између муслимана и ХВО догодили су се већ у мају 1992. године, на самом почетку босанског рата: борбе су избиле око касарне ЈНА „Каоник“ у Бусовачи, затим око фабрике оружја „Братство“ у Новом Травнику и око складишта Територијалне одбране „Љута“. У јулу су се сукоби око „наслеђа“ ЈНА проширили на Вареш и Витез, где је евакуисана фабрика експлозива, а у хрватској општини Кисељак ХВО је повратио војна складишта од муслимана.   

Средином августа, муслиманско-хрватске тензије су ескалирале и у Сарајеву. Након одбијања српске офанзиве на западно предграђе Отеш, избио је сукоб између ХВО и муслиманских бораца Јуке Празине. Сукоб је ријешен, али су Хрвати више пута оптуживали муслимане да покрећу некоординисане нападе из хрватских одбрамбених зона, након чега су уследили српски контранапади артиљеријом. Такви неспоразуми су на крају ријешени, али су односи између АРБиХ и ХВО у Сарајеву остали напети. 

Сукоб између муслимана и Хрвата ескалирао је у октобру 1992. године. Жестоке борбе између „савезника“ (коначна битка за град Јајце између босанских Срба и муслиманско-хрватских јединица такође се водила истих ових дана) избиле су 19. октобра у Новом Травнику, а сљедећег дана у Витезу. Примирје је потписано у Витезу 22. октобра, али су Хрвати наставили да гранатирају Нови Травник са околних брда. Све се то дешавало у непосредној близини линија фронта против Срба, који су са својих положаја посматрали како њихови противници воде жестоке борбе. 23. октобра постигнут је споразум о примирју у Новом Травнику и околини уз посредовање УНПРОФОР-а.

У том подручју је на неко време завладало затишје. УНПРОФОР је управо раздвојио муслимане и Хрвате у Новом Травнику када су избили још крвавији сукоби 40 километара јужније у граду Прозору. Становништво града од 15.000 људи било је отприлике подједнако подељено између муслимана и Хрвата. Прозор је био стратешки важан за босанске муслимане, јер је био главна рута која је повезивала море и централну Босну, дуж које су пролазили конвоји са оружјем за Изетбеговићеву војску. Постоји неколико верзија догађаја у Прозору. Према једној, пуцњава је почела 23. октобра, у почетку између две мафијашке групе које су се бориле за контролу над трговином бензином. Друга верзија тврди да су војници муслиманске војске били огорчени одбијањем ХВО-а да дозволи пролазак још једног војног конвоја. Друга, и сасвим вероватна, верзија тврди да су муслимани напали снаге ХВО-а у Прозору како би спречили специјалну хрватску јединицу да крене ка Новом Травнику како би помогла сопственим снагама. 

У сваком случају, Прозор је пресјечен линијом фронта у року од неколико сати, а у граду су избиле жестоке уличне борбе. У међувремену, обе стране су терорисале цивиле из супротстављеног табора. Међутим, Хрвате је подржавала артиљеријска ватра из Томиславграда. Након масовне артиљеријске ватре на муслиманска насеља, војници АРБиХ и око 5.000 муслиманских цивила напустили су град тог јутра, остављајући само рушевине.  

У јесен 1992. године, тензије између муслимана и Хрвата ескалирале су у многим босанским градовима са мјешовитим становништвом. Међутим, оружани сукоби, у којима је погинуло око 300 људи на обе стране, догодили су се само у Новом Травнику, Витезу и Прозору. У Мостару, где су све три етничке групе биле заступљене пре рата, Хрвати су остали доминантни након љетњег повлачења Срба. Криза у муслиманско-хрватским односима у октобру 1992. године највише се овдје приближила ивици оружаног сукоба, али није прешла линију. Хрвати су заузели све административне зграде у Мостару, претресли канцеларије СДА, разоружали муслиманске војнике и вршили притисак на муслиманско становништво, присиљавајући их да прате Србе и напусте град.   

Кратак, али крвави грађански рат у муслиманско-хрватском табору крајем 1992. године био је само прелудијум, тест снаге пред озбиљнији сукоб. Упркос миту западних медија о босанским муслиманима као жртвама агресије српских и хрватских националиста, бројне студије и свједочанства, укључујући и она објављена последњих година (1995-2004), пружају двосмислене доказе да су муслимански националисти планирали могући рат против босанских Хрвата неколико мјесеци прије борби у Новом Травнику и Витезу. То потврђује чињеница да је муслиманска страна била агресор, као и каснији ток војних акција, које су готово увек биле офанзивне на муслиманској страни.