уторак, 24. мај 2016.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (1/2)

''Сарајево на длану''
Поглед на град са српских линија одбране, децембар 1993.
(вир: GettyImages)

Сарајевско ратиште је било једно од најтежих ратишта на простору цијеле бивше Југославије, од артиљеријских дуела по сарајевским висовима до урбаних-градских борби за сваку зграду и улицу.



Почетак опсаде и прве битке 92'


1. марта 1992. се десило убиство старог свата Николе Гадровића испред српске цркве на Башчаршији, од стране криминалца Рамиза Делалића. То је била прва проливена крв у граду Сарајеву, која ће означити почетак рата у Сарајеву и Босни.

У првој половини марта, муслиманско-хрватске снаге блокирају многе касарне и војне објекте ЈНА. Посебно тешка ситуација је у Високом када муслиманско-хрватске параформације блокирају пук ЈНА стациониран у том граду тражећи смјену комаданта (по националности Србин) и предају оружија. Команда 4. корпуса ЈНА доноси одлуку о премјештању јединица у Мокро имеђу Сокоца и Сарајева. Војна имовина је остала у рукама муслиманско-хрватских параформација.

У то вријеме мултиетнички и олимпијски град Сарајево, постаје један од првих арена босанског рата сљедеће три и по године. Први сукоби почињу марта 1992. те поново избијају почетком априла између српског и муслиманског дијела Министарства унутрашњих послова Сарајево. Раније су странке потписале споразум о подјели објеката и имовине по којој зграда школе Министарства унутрашњих послова на Врацах остаје под контролом српске полиције док други објекти муслиманској полицији. Међутим муслиманска страна се није дуго држала споразума те 4-5 априла избија полицијска битка са жртвама на обе стране. У том сукобу 4. корпус ЈНА стациониран у Сарајеву шаље један батаљон 49.механизоване бригаде са задатком да раздвоји зараћене српске и муслиманске полицајце. 5тог априла задатак је успјешно извршен, сукобљене стране су раздвојене, међутим позиције на којима су остали раздвојени полицајци ће остати сљедећих преко три године рата. Убрзо након тог сукоба муслиманске параформације проглашавају регуларну ЈНА ''агресорима'' и ''четницима'' а до јучерашња мировњачка 49. бригада ЈНА бива изложена све чешћим нападима Зелених беретки .
Да иронија буде већа што је тог априла 1992. комадант 49. мт.бр. био Енвер Хаџихасановић - будући комадант 3. корпуса АРБиХ.
Сљедећег дана 6. априла на годишњицу ослобођења Сарајева од нациста (1945.) непозната особа је пуцала на антиратну демонстрацију испред хотела ''Holiday Inn'' када је убијено неколико људи. Муслимани су одмах оптужили Србе да су пуцали наводно из горњих спратова хотела на демонстранте где је сједиште СДСа, муслиманске параформације су упале у просторије СДСа и ухапсиле шест наводних снајпериста. Циљ истраге није спроведен а догађај пласиран као пропаганда коју је запад без трунке сумље примио, неки од свједока (такође муслимана) сумљају да није пуцао српски снајпериста.
Сједиште 2. војне области ЈНА се налази у насељу Бистрикт у старом дијелу Сарајева. Први покушај блокирања насеља од стране муслиманских екстремиста је извшен 12. марта а први јачи напад 23. марта. Комадант 2. војне области генерал Милутин Кукањац  у потпуности не вјерује да је могући рат у граду, те се ослања на заједничке војно-полицијске патроле које требају да врате ред на улицама. Комадант 4. корпуса ЈНА генерал Војислав Ђурђевац поучен искуством из Словеније и Хрватске, прелази из града у Златиште на Требевићу. Док Кукањац наивношћу штаб оставља у Бистрикту.
Убрзо због све веће агресивности муслиманских снага, генерал Ђурђевац наређује покривање југозападног правца од Игмана и Храснице те из Зенице у Сарајево пребацује остатке 120. лаке пјешадијске бр. и команду 4. корпуса сели на нову локацију у село Војковац, јужно од града. Ова подјела знатно смањује епидемију дезертерства и охрабрује локалне Србе (ту ће посље настати 2. Сарајевска лака пјешадијска бр.) Ове позиције ће остати до краја рата у српским рукама.
Дана 2. маја 1992. (два дана прије одлуке Председништ
ва Југославије о повлачењу ЈНА из БиХ.) долази до општег напада муслиманских екстремиста на војне објекте и јединице ЈНА у Сарајеву. Око 12:00 часова, 500 екстремиста ''Патриотске лиге'' напада дом ЈНА. У нападу је рањен потпуковник Божиновски , један војник и три цивилне особе, док је око 10 војника и особља дома заробљено. По сазнању за напад, команда 2. војне области, шаље дио војне полиције са задатком да ослободе заробљенике. Међутим упадају у засједу и завршавају у заробљенишву. Затим генерал Кукањац шаље групу од 60 специјалаца војне полиције коју предводи капетан Марко Лабудовић али и они упадају у засједу код Скендерије, дио војника је заробљен а Лабудовић и четири војника из његове групе су погинули кад је у њихово возило погодила граната ''оса'' возило се запалило а њихова изгорјела тијела су још неколико дана лежала на улици.
 Након тога су кренула два тенка ЈНА један са запада код аеродрома али је заустављен у близини Ступа, други са југа из базе у Лукавици али убрзо бива погођен у резервоар молотовљевим коктелом и тромболском гранатом. Циљ ове ''акције'' ЈНА је било застрашивање, те тако изгубили два тенка, команда ЈНА још увјек није жељела да схвати да у Сарајеву влада ратно стање.
Нешто касније на улице излази познати криминалац из подземља Сарајева - Јусуф Празина те тог дана убија неколико војника ЈНА, углавном заустављајући возила и пуцајући у њих,(камион са доставом хране, амбулантно возило) тако је убио и капетана Дивца у кругу блокиране касарне ЈНА. Тог дана ЈНА је имала 11 погинулих и 20 рањених. (Празина ће бити убијен годину и по касније).
Oко 15:00 на сарајевски аеродром који је још увјек био под контролом ЈНА се спустио авион са Алијом Изетбеговићем, који се враћао из Лисабона са тродневних разговора о сукобима у Босни. Комадант УНПРОФОР-а у БиХ бригадни генерал Левис Мекензи послао је у сусрет Изетбеговићу шведски оклопник из мировних снага, али умјесто Швеђана, дочекали су га око 30 војника и официра ЈНА, те је под пратњом спроведен у базу у Лукавицу. Муслиманска страна је направила сензацију и скандал на медијим о томе ''како је председник Босне киндапован''.
Изетбеговић у УН транспортеру
у Добровољачкој улици .
Акција ЈНА у хапшењу Изетбеговића се може описати као изузетно оклевајућа, јер команда ЈНА и након тешких губитака није замишљала да су муслимани у Сарајеву покренули фронт, чак и поред знања да је Изетбеговић одобрио нападе на војнике ЈНА и организовање ''Патриотске лиге'',  строги  захтјеви које ЈНА могла тражити за његово испуштање као на примјер деблокада свих ЈНА објеката не само у Сарајеву него и у цијелој БиХ нису спроведени. Убрзо Изетбеговића пребацују у штаб 2. војне области у Бистрикту, гдје у ноћи 3. маја команда 2.војне области и муслимански екстремисти доносе одлуку о размјени, Изетбеговића за евакуацију штаба правцем Бистрикт-Добровољачка улица-Скендерија-Грбавица-Лукавица. Босанска влада је гарантовала безбједност а на челу колоне кретаће се УН оклопни транспортер са Мекензијем, Кукањцем и Изетбеговићем.
У међувремену у раним јутарњим часовима истог дана појављује се Јусуф Празина са својим борцима ''Зелене беретке'' обучени у црне униформе у близини парка цара Душана и Добровољачке улице. Муслиамни заузимају положаје у околним кућама те у 10:00 часова Празина заједно са другим криминалцом Рамизом Делалићем спремно дочекује колону са тачним податцима куда и када колона креће, податке је добио од муслиманске стране која је уговарала договор о размјени. Између 15 и 17 часова 2. војна област ЈНА напушта базу у Бистрикту и у напријед договореном маршутом креће према Лукавици. Убрзо након што је главни УН транспортер са  Изетбеговићем скренуо према Скендерији, колона ЈНА је нападнута у Добровољачкој улици са задње стране од Бистрикта и од правца ријеке Мијацке. Резултат овог подмуклог и злочиначког напада је преко 30 погинулих војника ЈНА углавном Срба те неколико десетина заробљених, ово је била посљедња опомена Србима да заузимају положаје око града и градска насеља.
Крајем маја 1992. и задњи војник ЈНА напушта Сарајево.
Сарајевски аеродром, јуни 1992.
Тада се 22.маја по наређењу Врховног штаба ВРС, формира Сарајевско-романијски корпус, који ће до краја рата водити крваве битке и држати Сарајево у блокади.

Тешке борбе су вођење у Илиџи кад муслимански екстремисти у два наврата 22.4 и 14.5. 1992 покушавају зазети Илиџу али су напади одбијени са губитцима на обе стране.
Такође је пропао муслимански напад на Храсницу преко Фамоса гдје је напад одбијен а АРБиХ је имала 27 погинулих бораца. Још многе борбе су вођене у Добрињи, Неџарићима, Ковачићима, Грбавици и шире.


Сарајево 1993'


Ратна 1993. година око Сарајева се може описати као позицијска борба. Активне војне операције су изведене само у фебруру и марту, осим муслимаског напада на Игман и Бјелашницу у августу. ВРС је успјешно наставила своју офанзиву на периферији града из децембра 1992. у борбама за Отеш.





Извлачење рањеника 1993.
У фебруару и марту 1993. српски борци напредују у борбама за Азиће и Ступ. У борбама зa Азиће потпуно разбијају АРБиХ док код Ступа бивају одбијени те предикају операцију. Борбе мањег интензитета су вођене у јулу и децембру на подручју брда Жуч, гдје се покушавају одбацити муслимаски борци који су заузели брдо децембра 1992. Током године редовне борбе се воде на српском дијелу Сарајева у Грбавици те Јеврејском гробљу и код моста Врбања, гдје српски борци постижу низ побједа у градским дуелима. Крајем октобра 1993. муслиманска војска у Сарајеву води операције против својих криминалних господара рата - Делалића ''Ћеле'' и Топаловића ''Цаце''. Њихови људи су ангажовани у Сарајеву на рекетирању, пљачки и убиствима цивила без обзира на њихову националност. Међутим влада Изетбеговића је знала о незаконитим поступцима сарајевских криминалаца али војна акција је почела тек након што су милитанти сарајевских криминалаца отели два оклопна возила УН-а. Поред хапшења криминалаца такође је дат допринос у јачању дисциплине и успостављању новог комаданта АРБиХ Расима Делића. Током операције ''Требевић I и II'' убијено је око 20 војника и 6 цивила укључујући и кримималца ''Цацу''.
Грбавица, јуни 1993.
Након слома неколико муслиманских офанзива за деблокаду Сарајева (''Змај 92'',Југ 92'',''Коверат 92'). АРБиХ се нашла у хаoтичном стању те током 1993. одлучују да прокопају тунел испод аеродромске писте у правцу Добриња - Бутмир. За копање тунела су највише кориштени српски логораши из сарајевских логора од којих је током градње тунела убијено 50 логораша. Убрзо након завршетка градње, српска војска открива тунел те уласке и изласке из тунела контролише артиљеријском ватром, што наноси велике губитке муслиманској страни, тако се тунел који је требао бити најстрожије чувана тајна прочуо и изгубио своју вриједност у борби са Војском Републике Српске.


...


Нема коментара:

Постави коментар