Ратко Младић, љето 1991.
Како је Младић са петорицом војника заробио Сплитски батаљон ЗНГ-а од преко 400 људи!
бившег комаданта прве класе ЈНА - Златка Радовниковића, испод планине Промине.
По казивању Д.Пећанца "Пећка" - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.
Крајем августа 1991. у вријеме велике љетне спарине и жестоке врелине, добишмо информацију да се воде борбе између Мартићеваца и усташа на потезу према Дрњишу.
Ратко мени каже : Спремај се идемо. Ми смо за те прилике имали један БОВ (борбено оклопно возило). Истог момента крећемо, на возилу се вијори југословенска тробојка са петокраком. Идемо у правцу гдје смо обавјештени да су усташе упале у наше село. Гледамо около, нигдје, никог. Станемо, распоредимо она четири војна полицајца а Шеф (Ратко Младић) и ја кренемо 400-500м. обилазимо српске куће, завирујемо, нигдје никог. Просто тумарамо.
А испод те планине налази се једна велика травната зараван. Испред нас видимо дубоки поток-пресушио. Ми пређемо преко њега и тамо видимо куће. Улазимо, дозивамо, никог нема.
Међу чемпресима још једна кућа, извршимо претрес. У кухињи на столу лонац са топлим пасуљем, три тањира, хљеб, парадајз...домаћина нема, а не знамо ни гдје су усташе.
Погледам БОВ, тамо гдје смо га оставили код оног мостића а војник ми показује да нам је нешто иза леђа. Значи, упали смо већ међу њих. Наставимо лагано у правцу, на који нам је војник указао и угледамо групу од седам усташа. Не виде нас, а ми њих видимо. Они су доле у кориту потока, засјели у неком шипражју. А иза њих маса људи! Црни се долина од усташа!
Нас двојица сами, склоњени иза неке гомиле цигала, неко спремио да зида кућу.
Дајем Шефу аутоматску пушку, а ја ћу са колтом и бомбом да сиђем међу њих, да их разоружам. Вели Шеф: Ајмо, нема друге!
Силазимо један војник и ја, али тако да им дођемо иза леђа. Кад смо се довољно примакли, викнем : Усташе, предајте се! Међу њима је настала невјероватна паника. Ја наставим да вичем. Морао сам да их престрашим на такав начин и мене је било страх. Вичем да ћемо их све побити и да излазе један по један, вичем да изађу сви. И почну да се промаљају кроз онај густиш, из оне групе њих седам. Ја опет вичем да изађу сви и да прије тога баце оружије.
Бацају они - све оружије кинеске и мађарске производње, калашњикови и остало.
Како који излази, мој војник их обара на земљу и руке на леђа. Нема чиме ни да их везује. Кажем му да их раздвоји на по два метра између њих и држи јих на нишану. Ко се мрдне - убиј, нема нам друге.
Питам усташе јесу ли сви изашли одоздо, један вели : Ја не могу. Што? Сломљена му нога. Сиђу по њега, ставе га на неки стари сиц од аута и изнесу га. Ја наређујем да ове похватане вежу наши војници са чим имају: канап, жицу, прибором од пушке. Пришао ми Ратко и вели: Немој болан, то су наши људи! Ви, момци, сједите да поразговарамо! Ја се поново запрепастио: луд је, нема шта!
Пита их Шеф знају ли ко је он. Не знају. Он им вели: Ја сам пуковник Ратко Младић! Они се забијелише од страха. ''Ћули смо за тебе!''А ко сте ви, пита их он? ''Ми смо припадници елитне јединице Извиђачко-диверзантски одред Четврте сплитске гардијске бригаде Збора народне гарде''.
Ко вам је комадант? Резервни капетан прве класе ЈНА - Златко Радовниковић. Он није био међу њима. Ратко на то подиже онај мегафон и загалами: ''Овдје Ратко Младић, пуковник ЈНА. Ми смо ЈНА и немојте да пуцате на нас. Дођите да преговарамо''.
Радовниковић се био препао кад је видио БОВ. Ко зна шта је мислио колико нас их је опколило, а они се налазе у тој рупи у шикари. А уз то ''опасно'' возило остала су била само двојица наших војника, који потом приђу са возилом да у њега утерамо ове похапшене, а ја успјевам да дозовем радио везом Команду корпуса, да ми пошаљу још полицајаца из Книна. Међутим, неизвјесно је кад ће стићи, јер до Книна је читавих 40 километара!
За то вријеме приђоше нам овај Радовниковић са неколицином официра. У међувремену дошло је и неколико сељака, Срба. Просто изникли.Срећом, ја сам од раније знао једног од тих сељака, знам да се зове Драган. Каже њему Ратко да виче да је капетан Драган. Овај виче колико га грло носи: ''Ја сам капетан Драган, предајте се!'' Он с једне стране, Ратко са друге а ја и ова моја два полицајца раширили се тако да су усташе мислиле да су опкољене.
Прилазимо Радовниковићу, он се рукује са Ратком. Ја му кажем да скине оружије, имао је пиштољ 7.65мм. Човјек позеленио, без ријечи скиде опасач са пиштољем и даје ми. Онда кажем да се сви разоружају! Они се почеше сви разоружавати, бацају пушке на земљу, али видим међу њима и комешања. Неки би да се предају а неки као неби. Видим једног младог мршавог, гунђа, као : коме да се предајемо, пуцају они пуцамо ми... Ратко на мене очима - разумјели смо се. Команду батаљона разоружамо, а да смо имали снаге, ми бисмо их заробили све и отјерали у Книн. Али већ нас хвата сумрак. Не смијемо да останемо међу њима, јер је нас сада све укупно било десет. Ми ти ту команду разоружамо, али сад њима Ратко мора да одржи свој говор. Мени објашњава: ''Овај мој утицај на морал много више значи него да их разоружам''. И тако је било тада и свих ратних година до краја.
Тако смо тих осам чланова команде тог батаљона свезане довезли у Книн. Ратко ми је наредио да Радовниковићу вратим оружије. Више нам се нигдје није појавио на фронту. Нити било ко из те команде батаљона. Дешавало нам се да смо из тог извиђачког диверзантског одреда заробљавали неколико пута исте људе, зато што, чим буду натјерани у борбу против нас они нам се одмах предају.
Кад смо усташе довели у Книн, у книнској болници указана им је врхунска медицинска помоћ. Онај, коме је била сломљена нога, имао је поломљену бутну кост на два мјеста, а тежак око 120кг. Млад човјек. Оперисали су га врхунски доктори у книнској болници. Ратко га је посјетио. И сутрадан је била нека врста размјене. Уствари смо ми ступили у контакт са усташама и рекли им да дођу по своје људе. И на тој предаји, доље у Сиверићу, били су и Ратко и комисија ОЕБС-а, још многи званичници и ту је била хрватска телевизија. У вјестима потом бива чудо!: ХРТ даје прилог у којој је била и изјава тог рањеника, који је рекао дословце:
''Шта да вам кажем! Да није било пуковника Младића, сви бисмо изгинули и хвала му''.
У том моменту се прекида програм! Ваљда нису стигли да измонтирају снимак, а ја мислим да је то био историјски снимак истине на Хрватској телевизији. То је све илустрација ситуације у каквој се нашао Ратко Младић.
Преузето из књиге : Рапорт комаданту.
Нема коментара:
Постави коментар