Како је деблокиран ЈНА гарнизон у Сињу.
По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.
Посље ослобођења Кијева, Ратко је постао идол народа, посље непуна два мјесеца откако је стигао у Крајину!
Он је приликом ослобађања Кијева тамошњим Хрватима гарантовао сигурност, ко год је хтјео остати у својој кући на својој земљи, није му се смјело ништа десити, тако је и било.
Његов основни циљ је био да деблокирамо наш инжењерски пук и пук везе ЈНА у Сињу и вод војника у селу Цивљане, међутим на путу из Кијева према Сињу налази се село Отишић. Оно је било практично српска оаза, међу околним хрватским селима и морали смо да се пробијемо до њега.
То је било 26-27. августа 1991. године. Они су имали већ доста мртвих и рањених у касарнама Сиња, јер су усташе покренуле серију напада на њих. Ми смо тада на крилима успјеха ослобађања нашег вода у Цивљанима, кренули напријед већ сутрадан ујутру.
Пуковник Младић ми наређује: ''Узми један БОВ војне полиције и узми колико оцјениш да ти треба војника, идемо мојим Пухом, правац Сињ''!
Идемо ми путем Сиња, долазимо између Цивљана и Врлике и баш на дијелу тог пута стоји попријечен аутобус као барикада - усташка.
Кажем Младићу: ''Шефе, ово не може бити да су само гурнули овај трули аутобус ту, то мора да је минирано''!
''И ја бих рекао, али не знам чиме би могао бити миниран''...и изађе из кола а мени вели:
''Ти мали, мичи се''! Ја се побуним ''Ало Шефе, ја сам тај који је одговоран за вашу безбједност, не можете тамо''! Он ме само склања, дошло ми да му се физички супроставим, али са његовом вољом и челичним погледом се тешко изађе на крај.
Наређује ми да се склоним, ја ипак улазим са њим у тај аутобус, он на предња ја на задња врата. Имали смо шта и да видимо, ту је била постављена једна противпјешадијска потезна мина, серијски повезана за 36 плинских боца, и он узе да их развезује!
Док он то ради ја изађем да осмотрим околину, а наш ми полицајац показује на четри усташе које сједе у засједи на неких двјеста метара испред нас. Вјероватно је њихов задатак био да пуцају у тај аутобус са запаљивим зрном и да нас, када наиђемо, дигну у ваздух.
Међутим наш војник, фантастичан снајпериста их је држао на нишану цијело вријеме. (Посље је он, кад смо прошли ту барикаду у Врлици на звонику цркве угледао и скинуо усташког митраљесца са удаљености од око 450м !)
Међутим, нисмо примјетили мању засједу, била су ту још двојица усташа, који су имали на себи тешке МУП-ове панцире. И они бацише бомбу на мене. Срећом и ја сам носио панцир, по шефовом наређењу. Била је убитачна августовска врућина, а панцир на мени!
Мени се у оковратник панцира забије неколико зрна бомбе. И ми смо припуцали, али нисмо никог убили, они су побјегли. У међувремену Младић је разминирао аутобус и наредио да се згули са цесте. Одједанпут се створише неки новинари, није ми јасно, који су одмах фотографисали, тако је тај тренутак остао сачуван на траци. А Шеф само строго и беспоговорно издаје нову наредбу: '' Е, сад идемо напријед''.
Нас шест идемо напријед и прилазимо Врлици. Шеф наређује: ''Зови Лисицу'' (Лисица је био начелник оклопне јединице корпуса, једног јединог којег смо имали). Шеф каже: ''Зови Лисицу да дође да осмотри пут, куд ће да доведе батаљоном до Сиња''.
Кад смо већ дошли пред Врлику, мало је било чарке и пуцњаве, видим како усташе бјеже по брдима... Они су ваљда мислили да идемо са великом оружаном снагом...
Ми улазимо у Врлику, наш војник се попео на звоник католичке цркве и скида шаховницу. мене као да је неки ђаво звао те уђем у цркву. Ужаснут сам остао оним што сам тамо видио у једној просторији иза олтара-десно налазила се практично просторија за мучење, наравно-Срба. На све стране је било крви, на поду је било гомилу нечег што је личило на лисице за везивање и ланце те пендреке обложене неком тврдом пластиком, све је било крвавао и страшно. Испод те просторије као у неком полуподруму, затекли смо практички америчку дивизијску болницу у комплетној функцији: кревети, анестезиолошки апарати, хируршка опрема, апсолутно све... Морфијума око 100-150 пакета које смо касније прењели у книнску болницу.
Младић је опет својим мегафоном позвао људе да се врате, и стварно посље 15-так минута народ је почео да се враћа, додуше само жене, дјеца и старци, није било мушкараца.
Ми смо тад кренули даље према селу Отешић.
Улазимо у Отешић, село пусто, на звонику православне цркве виси шаховница. Нигдје живе душе, село није ни попаљено ни порушено. У кућама има трагова редовног живота, види се да је напуштено у некој брзини. Младић поново на мегафон поче да дозива народ и након неких десет минура почиње да пристиже народ-Срби. Истина да их Хрвати овдје до тад нису дирали, само су окачили шаховницу и продужили. Чули су да према њима иде нека војска па су се склонили. Ратко им одржа говор: '' Ви овдје који имате оружије, организујте одбрану, а ми идемо да деблокирамо гарнизон у Сињу тамо је наших 600-700 војника већ 2 мјесеца у блокади'' И наставимо према Сињу.
На километар изнад Сиња у сусрет нам долази тадашњи градоначелник Сиња (посље начелник за заштиту уставног поретка Хрватске) у неком ауту на преговоре. У том моменту Ратко ми наређује да доведем пуковника Лисицу и његов батаљон овамо. По његовом, требало је да се вратим 27 километара по Лисицу, а да он остане сам, ја га молим да ме не тјера од себе а он каже: ''Иди ти и ништа не брини ја сам њега већ узео под своје''
Крећем назад и на уласку у Врлику ме дочека усташка засједа и распали по нама! Ми протутњамо великом брзином туда, што је једино правило у таквим ситуацијама. Посље смо на Пуху избројали 88 рупа од метака, од нас двојице који смо били у ауту нико на срећу није ни окрзнут.
Враћамо се са Лисицом и његовим тенковима, она засједа се разбјежала. Кад тамо Ратко још преговара, прави споразум о извлачењу наших снага. Да би оставио утисак на градоначелника и застрашио га, Ратко му каже: ''Видиш, ово ти је пуковник Лисица, он је комадант оклопне бригаде која у свом саставу има 105 тенкова...Ово је пуковник Марковић, он је комадант механизоване бригаде и ако буде требало кренуће с оног правца овамо''!
Овај је био очигледно замро од страха. Не дај Боже да је знао да смо имали свега 7-8 тенкова и транспортера, по њихову још већу несрећу, однекуд се појавише нека два авиона! Ратко тог истог момента искористи и уђе у џип, узима као неку радио везу да се чује са пилотима. То везе нема са животом. Они лете горе на неких 2-3 километра изнад нас, не знамо ни чији су. Он се враћа и каже да ће употребити авијацију у случају да се једном војнику или официру нешто деси током извлачења.
Тако је Сињ беспрекорно деблокиран, мислим да ни шараф није остао. То је био стил Ратка, нећемо никога дирати, ништа ломити али што је наше, што припада ЈНА то мора да се врати заједно са војском, све до задњег шарафа и утичнице.
Тако смо успјели да из Сиња извучемо 600-700 војника и огромно складиште муниције, опреме, медицинских средстава, средстава везе итд.
Преузето из књиге : Рапорт комаданту.
Нема коментара:
Постави коментар