Зоран Баранин ''Пука'' (1960 - 1995). Херој испод Дурмитора.

Зоран Баранин ''Пука''

 (1960 - 1995).

Пукино одликовање са заробљеном заставом.

Рођен у Жабљаку испод Дурмитора (Црна Гора). Као велики српски патриота долази у српска подручија захваћена ратом те најприје 1991. учествује у борбама око Дубровника да би посље стигао у Книн исте године. Почетком рата у Босни, пребацује се из Книна у Војску Републике Српске тачније у јуришни интервентни одред ''Војвода Драган Николић'' из Србиња (Фоча) у саставу 11. Херцеговачке бригаде. Са одредом пролази сва ватрена крштења Херцеговине и шире: Невесиње, Коњиц, Трново,Фочу.Горажде...

Током добијеног одсутства са ратишта Пука бива нападнут два пута од црногорских муслимана. Први пут након мучког напада остаје жив, други пут кад су нападачи напали он вади бајонет из чизме те наноси ране нападачу који умире пар мјесеци посље од рањавања.

Пука је дефинитивно остао познат и по заробљавању муџахединске заставе на торњу изнад Трнова 1994. Док је трајала борба, Пука дотрчава до прозора одакле туку муџахедини митраљезом те убацује бомбу и након експлозије утрчава у торањ те рафалом ''докусурује'' преживјеле муџахедине, пење се на торањ и скида муџахединску заставу те је доноси у штаб, гдје одмах бива одликован пиштољем магнум 357 Застава. Пука је у тој борби ликвидирао 7 ''алахових ратника''.

На Ђокином врху на Трескавици, неколико српских бораца се нашло у окружењу те одред Војводе Драгана Николића добија задатак да деблокира и заузме Ђокин врх, међу борцима се јавља и Пука за акцију.
Пука иде дужим,заобилазним путем до врха по наредби команде а онда самоиницијативно креће по средини до врха. Cаборци су говорили да је Пука узасе имао моторолу гдје му је комадант стално понављао да не иде тим путем да се врати. Пука први стиже на врх Трескавице (2088м.) у том тренутку пада непријатељска граната од које гине 7. маја 1995. Српски борци су успјели ослободити врх Трескавице и извући тијело Пуке.

Пука за која се вјеровало да је најјачи човјек у Жабљаку и шире је био одликован орденом заслуге за народ од Др. Радована Караџића те проглашен јунаком ВРС и гарнизона из Србиња (Фоча).

Пука је иза себе оставио два сина и свијетлу пут правих патриота и хероја.

Вукови са Дрине.

Вукови са Дрине су били једна од најелитнијих јединица Војске Републике Српске и ударна песница 1.Зворничке пјешадијске бригаде у саставу Дринског корпуса.                                Борац  Вукова са Дрине Јединица је основана 25.маја 1992. у околини Зворника на иницијативу неколико добровољаца са крајишких ратишта а основао ју је Генерал Миленко Живановић. Имену Вукови са Дрине је кумовао Драган Симоновић звани ''Бели Вук ''. Први комадант јединице је био капетан Миле Станошевић ''Кеп'' добровољац из Србије, који је водио јединицу све до своје погибије 4.7.1992. код села Витиница, између Сапне и Зворника. Посље његове погибије јединицу преузима Милан Јоловић ''Легенда'' који је многима остао упамћен по његовој реченици упућену својим борцима преко мотороле ''Оплети доле, да чујем вукове како завијају'' током побједничких борби за Сребреницу 1995. Тенковска чета ''Амазони'' Јединица  по наредби Дринског корпуса, 8.маја 1993. улази у састав подрињског одреда специјалних снага, као маневарски батаљон Дринског корпуса ВРС. Ратни пут  Вукови са Дрине учествују у многим жестоким биткама током цијелог рата. Борбе са 2. корпусом АРБиХ из правца Сапне и Калесије, потом борбе за ослобађање Трескавице, Бјелашнице, Игмана те борбе у Подрињу и Бирчу.    Јединица такође учествује у важним операцијама ВРС, као што су ''Штит 94'' гдје у тактичној групи 3.учествује у контраофанзиви на бихаћком ратишту. Потом операција ''Криваја 95'' гдје ВРС ослобађа Сребреницу и Жепу у јулу 1995. У тим борбама су Вукови са Дрине десетковали злогласну 28. муслимаску дивизију из Сребренице. На задњи борбени задатак, јединица се упућује у јесен 1995. на крајишка ратишта у склопу операције ''Вагањ 95'' гдје воде борбе са удруженим хрватско-муслиманским снагама. Вукови са Дрине у околини Дрвара 1995. Да је ова извиђачко-диверзатска јединица пролазила кроз најтежа ратишта, говори и податак да је кроз јединицу прошло 542 борца, 82 погинула борца од тога 4 погинула командира чете, 8 командира водова, 11 командира одјељења те 323 борца су ратни војни инвалиди, многи су рањавани по 4,5 пута. Свега 16 бораца ове јединице није било рањавано.     Многи борци јединице су добили одликовања као што су Карађорђева звијезда, те друга одликовања за заштиту српског народа.

Генерал Младић на смотри  Вукова са Дрине у Власеници, посље рата. Извори : http://kokosar.com/RS_army-DK.htm http://www.infozvornik.com/index.php/vijesti/zvornicke-novosti/1734-obiljeeno-19-godina-od-formiranja-odreda-qvukovi-sa-drineq http://vijesti.in.rs/vijesti/zvornik-%E2%80%93-%E2%80%9Evukovi-sa-drine%E2%80%9D-ne-zaboravimo-srpske-patriote-i-heroje https://www.youtube.com/watch?v=TNO4U0Ecll8 - видео материјал Вукови са Дрине - Дан јединице 1/15  ...

Влашићко ратиште 1992 - 1995.

Влашић планински вијенац, један од најважнијих стратешких тачака за контолисање средње Босне и одбране западних дијелова Републике Српске. Са два врха, Влашић (1920 м.) и Опаљеник (1933 м.) који доминирају Лашванском долином и градовима Травник, Витез и Зеница. Са поносом се може назвати ''Кров Републике Српске''. 

У прољеће 1992. дијелове Влашића заузима ХВО али већ у мају исте године јих истјерују јединице ЈНА (то је било и задње посредовање ЈНА у очување Југославије, јер већ 20. маја се ЈНА расформирала). Након распуштања ЈНА, Лашванску долину са средњом Босном контролишу ХВО и АРБиХ а Војска Републике Српске контролише планину Влашић са свим врховима што јој даје далеко бољи стратешки положај од непријатеља. Српска артиљерија такође у потпуности контролише Травник и Зеницу те предајнике који покривају велике површине Босне, телевизијском и радијском везом.

Крајем 1992. почињу сукоби хрвата и муслимана у средњој Босни да би 1993. ескалирао у тотални рат. У љето 1993. према српским линијама одбране на Влашићу бјежи хиљаде хрватских цивила и војника (процјене око 12.000) из Травника, Горњег Вакуфа, Бугојна... пред офанзивом АРБиХ и злогласних муџахедина. Сви хртватски цивили и војници су збрињени, о том хуманом догађају за које јавност мало зна је снимљен и документарни филм :

Влашић  1994.

Влашић су браниле јединице ВРС 1. Крајишког корпуса под командом потпуковника Јанка Тривића. 
Одбрану су чиниле:
1. Которварошка пјешадијска бригада 
22. пјешадијска бригада   
1. Кнежевска бригада и тенковска чета. 

Позиција 22. пјешадијске бригаде се налазила директно на Влашићу.
1. Которварошка бр. - сјеверно од врха Меокрње ( 1425 м.) , 1. Кнежевска бр. па је била формирана од ''трећепозиваца'' односно старијих бораца који су били у резерви 22. пјешадијске бригаде.

Влашић  1994.

Муслиманско руководство увиђа да је плато Влашића од велике важности и да би освајањем Влашића преузели иницијативу у средњој Босни те коначно постигли први значајан успјех против ВРС.
Пред почетак муслиманске офанзиве, АРБиХ је сконцентрисала најбоље снаге 7. и 3. корпуса АРБиХ: 17. крајишку бригаду ,7. муслимаску бригаду те 305, 306, 325 и 333. бигада. 

23.марта 1994. АРБиХ напада положаје ВРС. Борба са ситним успјесима на обе стране траје до 28. априла када муслиманске снаге пробијају линију одбране ВРС на линији зоне између 22. и 1. Которварошке бригаде те долазе до планинског врха Меокрње. У року од двије недеље српски борци успјевају да избаце муслиманске снаге и врате их на почетни положај. 

Посље кратке паузе и прегруписања 24. маја АРБиХ лансира нови напад на Влашић. Циљ је био окружење 22. пјешадијске бригаде ВРС. Двије муслиманске групе покушавају да покрију бокове бригаде док истовремено траје жесток напад на српске снаге на Влашићу.
Српски борци једва успјевају да задрже комплетан обруч те у контранападу поново приморавају АРБиХ да се повуче на почетне положаје. 25. јула 1. Которварошка бригада ВРС преузима контраофанзиву у правцу планине Јаворак, те успјева да поврати раније изгубљене линије у прољеће и поврати село Глуха Буковица.

Сљедећих неколико недеља фронт на Влашићу остаје миран, док АРБиХ припрема своје јединице за поновни покушај освајања Влашићког платоа. 

Артиљерија ВРС код села Шипраге.

Почетком септембра муслиманске снаге поново покушавају напад на српске положаје али овог пута ВРС лако одбија нападе, поред тога српски борци 6. септембра у контраофанзиви напредују неколико километара до села Турбет западно од Травника. Након великих губитака и неуспјеха АРБиХ на Влашићу, команда 7. корпуса обуставља све нападе до сљедеће године. 

Которварошка бригада на Влашићу.

20.3.1995. Војска Републике Српске је поново приморана да се брани, овог пута је АРБиХ ангажовала далеко више војника са још бољом техником и наоружањем добијеном са запада (АРБиХ је ангажовала 9 бригада, док су Влашић браниле 2. бригаде ВРС ). И поред велике премоћи АРБиХ непостиже велике успјехе, али достигнути циљеви имају велики морални значај за муслиманске снаге након силних пораза. Наиме АРБиХ заузима врх Опаљеник са релејом, чиме успоставља своју радијску везу. За губљење релеја је крива и пасивност ВРС у задњој години рата, на једном улазу у земуницу је чак писало ''Кољи не буди''.

Извори :
Валецкий Олег Югославская война 1991 - 1995 гг. М.: "Крафт+", 2006.
Земцов Борис Боснийская тетрадь (дневник добровольца). Россия: "Русское Слово", 1995.
Гуськова Е. Ю. История югославского кризиса (1990 - 2000). М.: Русское право/Русский Национальный Фонд,
Sekuli? Milisav Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala. Beograd, 2000.

....

Живко Кораћ (1957 - 2001) Посљедњи банијски хајдук.

Живко Кораћ (1957 - 2001) Задњи униформисани војник Српске Војске Крајине.

Писана прича о једном човјеку који није хтјео да се повуче са колоном избјеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ''Олуја''. Узео је оружије и одметнуо се у шуме гдје је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година !

Живко Кораћ је рођен 29.10.1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свијести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије,што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.

Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ''Коридор''.

Августа 1995. ХВ покреће операцију ''Олуја'' са којом уз помоћ трагичне издаје са српске стране, успјева да протјера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избјеглица, Живко је својој породици рекао ''Ви идите а ја недам своју кућу и своју земљу''.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар гдје се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село. Посље тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потјеру за како они наводе ''одбјеглим четником'' ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ''Фазан'' који под маском лова на дивље звијери увелико судјелују у потјери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ''дивљу звијерку'' јер је новчана награда била јако примамњива. Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтјео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске ал није, јер му је родна груда била светиња.

На Српску нову годину 14.Јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успјевају да обколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бјежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.

СПЦ  у мјесту Влаховић, гдје је погинуо Живко Кораћ.

 Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом тијелу Кораћа, видјели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији !

Живко је иза себе оставио сина и кћерку. 

Видео посвећен Живку Кораћу:

Tag : Živko Korać, Banija, Republika Srpska Krajina, Glina, Petrinja, Zrinska gora, Posljednji banijski hajduk, Srpska vojska Krajine, zivko korac, rat na Baniji, Veliki Susnjar, Vlahovic.Veliki Šušnjar

Операција ''Уна 95'' - Oдбрана западно-крајишких општина.

Након егзодуса српског становништва из Републике Српске Крајине, хрватско-муслиманска коалиција потпомогнута НАТО авијацијом септембра одпочиње опсежну кампању освајања Републике Српске. Амерички изасланик за Балкан Richard Holbrooke у својим мемоарима ''Завршити рат'' пише да је наговарао Туђмана и Изетбеговића да још енергичније крену у обрачун са Србима. Након успјешно проведене операције ''Маестрал'' у западној Босни, хрватски војни и државни врх одлучио је извршити форсирање ријеке Уне и Саве и тако развуче ВРС што је више могуће.''Уна 95'' је у хрватским документима шифрирана и као операција ''Дрина 95'', по чему се може наслутити да је крајњи циљ било извијање на ријеку Дрину, чиме би се питање Срба у Босни и Херцеговини ријешило на исти начин као у Хрватској.

Битка за Нови Град и Козарску Дубицу - 18. септембар 

У јутарњим сатима ХВ је почела са извођењем операције. Готово симултано су нападнуте општине Козарска Дубица, Костајница и Нови Град. Након артиљериске припреме која је дјеловала и по војним и цивилним циљевима, отпочело је десантирање специјалних снага ХВ на споменуте општине. А 5.корпус АРБиХ изводи артиљериско пјешадијске нападе на фронту Крупа на Уни - Нови Град. 

Извиђачко - диверзантске групе ХВ су оствариле почетне успјехе у општинама Козарска Дубица и Нови Град, док су у Костајници одбачене при покушају преласка ријеке. Након почетних успјеха припадници ХВ наишли су на жесток отпор припадника ВРС, који су се у међувремену реорганизирали и припремили за борбу. Сљедећих неколико сати вођене су пресудне борбе за опстанак српског народа на својим вјековним огњиштима. Важност те одлучујуће битке препознали су и цивили који су се на појединим мјестима организирали и кренули у борбу против непријатеља. До касних вечерњих сати вођени су интезивни ватрени окршаји који су односили животе и на једној и на другој страни. 

Команда ВРС је због изузетно сложене ситуације у Козарској Дубици и Новом Граду одлучила да у борбу уведе и авијацију РС, која је својим дјеловањем нанијела огромне губитке хрватској војсци, посебно артиљериским јединицама. У јутарњим сатима сљедећег дана ХВ је била одбачена са територије Републике Српске. Иза себе су јединице ХВ оставиле страшне злочине, који подсјећају на оне од њихових предака из Другог свјетског рата. О страхотама које су остале иза ХВ имао је прилику да посвједочи и новинар Mike O'Connor из The New York Times, који је 20. септембра боравио у Козарској Дубици. Сљедећег дана је изашао чланак с насловом ''Подсјећање на хорор из 1943.''. O'Connor је примјетио да међу страдалим цивилима има жена и дјеце и да некима недостају очи.

Битка на Доњој Градини - 19. септембар. 

Након претрпљеног неуспјеха 18. септембра, хрватски војни врх одлучио је да још једном покуша да форсира ријеку Саву. Овог пута одлучили су се вратиту на њима добро познато мјесто и наставити оно што су оставили недовршено 1945. године. Спомен подручје Доња Градина,мјесто насилног упокојења стотине хиљаде српских цивила, 19. септембра 1995. постало је поприште одлучујуће битке за опстанак српског народа на овим просторима. На хумкама својих предака српски војник се заклео да неће одступати, сада је било ''бити или не бити'' ! Након артиљериске припреме која је немилице ''орала'' Доњу Градину и околна села, почео је десант хрватских снага. У врло кратком року на територију Доње Градине ступило је око 80 припадника ХВ, након чега је кренула амфибија са 30так људи. По ступању амфибије на српску обалу Саве започео је жестоки обрачун ХВ и ВРС. Један борац ВРС је ручним бацачом уништио амфибију, након чега је настала пометња у редовима ХВ. Убрзо је почело извлачење припадника ХВ, који су се ''необављеног посла'' уз огромне губитке повукли на лијеву обалу Саве у Хрватску. 

Након свирепих убистава Срба у операцијама ''Олуја 95'' и ''Уна 95'', јих достигла судбина какву су другима спремали. Остаци хрватских ''Црних Мамби ''код Козарске Дубице.

Хероји одбране

''Мунгоси'' из Козарске Дубице, једни међу најзаслужнијима за одбрану  града. 

Козарска Дубица, Костајница и Нови Град су 18. и 19. септембра изгубиле 54 цивила и 50 војника и припадника МУП-а. На простору од Новог Града до Козарске Дубице за два дана борби пало је око 12.000 пројектила разних калибара. Материјална штета је била милијонска. Процјене причињене материјалне штете у Новом Граду је око 80 милиона марака у Козарској Дубици 50 милиона и у Костајници око 40 милиона марака.

И ако је српски народ у овој битци имао далеко боље наоружаног и удруженог непријатеља под менторством запада, је успио побједити, јер више није ишло за побједу или пораз него за опстанак или нестанак. 

11. Пјешадијска бригада из Козарске Дубице.

Операција ''Звијезда 94'' - Горажде 1994.

Војска Републике Српске је током јесени 1992. и зиме 1992-1993.године, водила искључиво одбрамбене борбе са муслиманским снагама у Горажду, које су покушавале са честим нападима да прошире своју енклаву, eвентуално се споје са осталим снагама у правцу Сарајева и средње Босне. Такође опасност је пријетила да би јаким нападима у правцу Чајнича, АРБиХ из Горажда избила на границу са Србијом (тада још СР Југославија). Те тако пресјекли ионако танко ''грло'' између Херцеговачког и Дринског корпуса ВРС, те евентуално привукли муслиманске екстремисте из Старог Раса (Санџака) што би довело српски народ и ВРС у неугодну ситуацију.

Под командом Генерала Ратка Младића у прољеће и љето 1993. ВРС напредује око 30 км. према Горажду, до центра је остало свега 8-10 км.


Почетком априла 1994.ВРС покреће операцију ''Звијезда 94''.

6.априла, херцеговачке бригаде са јужног потеза , те дринске са источног већ постижу прве успјехе. Ослобађа се преко 15 села те долази до планинских врхова Гостуњ изнад Устипраче и врха Градина. Многи борци АРБиХ бјеже према граду Горажду, ту слабо пролази и муслиманска 82. самостална бригада која доживљава свој крах.

7.априла, српски борци из правца Рогатице, након жестоке борбе заузимају добро утврђене ровове, те 1. Рогатичка, 31. Дринска и 1. Вишеградска бригада АРБиХ у паници напуштају положаје те бјеже дубље према Горажду.

Наредна три дана се низају успјеси ВРС,док АРБиХ губи репетитот те комплетну десну обалу Дрине. Видјевши да се горажданска енклава налази пред  падом у борбу против Срба се укључује и НАТО, те почиње бомбардовати српске положаје око Горажда.

Генерал Младић изнад Горажда,уочи операције 1994.

И поред сад већ теже ситуације због притиска НАТО-а, ВРС и даље постиже успјехе те сад долазе до првих кућа у граду Горажду гдје се почињу водити градске борбе, ту се убацују и специјалне јединице ВРС за градску борбу. Српски борци стижу на свега 300м од болнице у Горажду. Посебан морал ВРС добија након обарања два НАТО авиона.
Најприје 15-тог априла је оборен француски авион који се налазио у мисији извиђања, сљедећи дан je оборен  британски авион.(авиони  су обарани руском ракетом САМ-7, која има жироскоп за навођење).

18.априла, у преговорима са УНПРОФОР-ом је договорено да Горажде буде демилитаризована зона. Са чиме престаје офанзива ВРС.

Српски положаји око Горажда 1994. 

Битка за ''Побједу''.

Је била акција српских бораца и руских добровољаца у заузимању фабрике муниције ''Побједа'' током операције ''Звијезда 94''.

Под командом Александра Шкрабова дио 3. Руског Добровољачког Одреда се спаја са српским батаљоном из Илијаша те извиђају правац напада на фабрику. Фабрика је била смјештена у планинској удолини те руско-српски борци пред напад заузимају планинске висове, са висова до првих фабричких зграда је око 500-700м.

Захваљујући густој црногоричној шуми, борци  ВРС неопазно доводе фабрику у полуобруч те прилазе линијма на свега 200м.Започиње пушкарање, муслимански борци након слабог отпора напуштају положаје те бјеже према граду. Посље заузимања фабрике и њеног чишћења српско-руски борци постављају линију одбране према граду надајући се контраофанзиви. Након кратког времена муслиманске снаге су преузеле некакав контранапад који је био одбијен посље тога су фабрику гађали минобацачима и тешким митраљезима из правца града.

Након обуставе офанзиве ''Звијезда 94'' је јављено да се фабрика минира и напусти јер по договору долази украјински и енглески батаљон УНПРОФОР-а. Фабрика је уништена углавном од експлозива из фабрике којег је ту било на претек. Најбоље код акције заузимања фабрике муниције ''Побједа''је то да је заузета без губитака.

Руски добровољци.

18.Zapadno-Slavonski korpus SVK

   

Nakon povlacenja JNA iz Zapadne Slavonije nastaje 18. Zapadno-Slavonski korpus Srpske Vojske Krajine od dijelova JNA, prije organizovanja korpusa JNA je vodila borbe sa hrvatskom vojskom te uz lokalne Srbe oslobodila vecinska srpska mjesta u Slavoniji, najveca zahvalnost pri oslobadjanju dijelova Slavonije ima Banjalucki korpus JNA na celu sa generalom Nikolom Uzelcom.

Zona odgovornosti korpusa

Oslobadjanje Slavonije 1991.

Vojno stanje je bilo oko 3000 do 4000 vojnika.
Korpus je imao 9 tenkova.
Pukovnik korpusa: Lazo Babić

U korpusu su djelovale:
TG-1 – Jasenovac - potpukovnik Borivoje Pavlović
98. pjesadijska brigada - Novska - potpukovnik Milan Babić
51. pjesadijska brigada - Pakrac- potpukovnik Stevan Harambašić
54. pjesadijska brigada - Okučani - potpukovnik Stevo Babić
59. odred-Daruvar
63. odred - Podravska Slatina
18. mješoviti artiljerijski puk - Stara Gradiška
91. pozadinska brigada

Zaglavljen a potom napusten, hrvatski tenk kod Novske.

Unisten hrvatski tenk, dijelo krajiske mine. (zapadno-slavonsko ratiste)



29.oktobra 1991. HV pokrece operaciju Orkan 91 i uspjeva da zauzme sjeverne dijelove zapadne Slavonije do Pakraca, operaciju prati etnicko ciscenje civila tog podrucja a nista bolje nisu prosla ni srpska sela na dijelovima planine Papuk i okoline koja nisu usla u sastav Republike Srpske Krajine 1991.

 Zarobljen hrvatski tenk na zapadno-slavonskom ratistu 1991.

1. maja 1995. korpus vodi zestoke borbe sa HV koja je u agresijskoj operaciji Bljesak angazovala 2x vise vojnika i tehnike od SVK, korpus se uspjio braniti 2 dana na to izvuci u Republiku Srpsku preko Save. Nakon pada Slavonije, 51. laka pjesadijska brigade koja je ostala u okruzenju je pruzala otpor jos 2 dana kod sela Omanovac na Psunju.

U Bljesku je protjerano 18 000 Srba iz zapadne Slavonije.

Okupacija Slavonije 1995.

U drugom danu operacije Bljesak je oboren hrvatski avion MiG kojem je upravljao Rudolf Peresin upamcen po bombardovanju civilnih objekata tokom operacije Bljesak.

Pilot Rudolf  Peresin takozvani "hrvatski vitez" je zavrsio kao ratni zlocinac granatirajuci civilne objekte u Gradisci, ubijajuci djecu na spavanju. Njegov krvavi ples je prekinut Strijelom – 2M, pao je na teritoriju Republike Srpske a njegovo tijelo je razmijenjeno na mostu kojeg je trebao srusiti tog 02.05.1995, dvije godine poslje.

Video sve govori o zlocinu Rudolfa Peresina