Одбрана Приједора 1995.

Одбрана Приједора 1995. године или Друга одбрана Приједора (прва је била 30.маја 1992. када су муслиманске параформације напале град (више:  https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2011/11/borbe-u-prijedoru-1992.html ).
Борба за Приједор се водила септембра и октобра 1995. када Војска Републике Српске води одлучујућу битку са далеко бројнијим и удруженим непријатељским снагама ( НАТО, ХВ и АРБиХ) уједно то су биле и задње борбе пред потписивање Дејтонског споразума.


Друга половина ратне 1995. године је била веома тешка за српски народ у Републици Српској и Српској Крајини. Након етничког чишћења Српске Крајине у августу, ријеке избјеглица су се сливале у Приједор, слике прогнаног српског народа су јако погађале приједорчане будећи слике из Другог свјетског рата када је овај град по броју жртава, међу најстрадалнијим у Југославији.
Приједорчанка З.У. :Пролазећи са дјететом у колицима према граду видјела сам масу народа како леже испод трактора, на путу... Људи нису пуштали никаквог гласа али тужни погледи су говорили све, тешко сам се пробијала путем са дјечијим колицима па сам са дјететом у рукама наставила даље. По повратку назад сам затекла колица на истом мјесту гдје сам их оставила. 


НАТО бомбардовање Приједора. 

У циљу да се олакша хрватско-муслиманској коалицији и припомогне гдје удружени непријатељ није способан да преузме инцијтиву, НАТО је наставио свеобухватни план бомбардовања српских положаја и у 1995. години, који је трајао од 30.августа до 13.септембра.

Прва бомба на подручје Приједора је пала 9. септембра у селу Марини а тог дана је на небу изнад Републике Српске нашло 213 борбених авиона. Бомбардовани су и многи циљеви по Републици Српској: насеља Мотике и Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Градишке, Саница код Клуча, Кљевци код Санског Моста и још мјеста код Прњавора, Јајца и Сарајева.

11. септембра, поред рекордог броја од 294 авиона на циљеве по РС, почели су да дејствују и крстареће ракете ''Томахавк'' са америчке ратне крстарице ''Нормандија'' усидрене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по ширем простору општина Приједор и Бања Лука. То је била и њихова прва примена у брдско планинским условима. (Исте ракете су једино употребљиване за вријеме заливског рата против Ирака, потом 1999 против Југославије).
Телевизијски репетитор на Козари (Лисина) погођен је са 6 ракета ''Томахавк''. За лист ''Шпигл'' врховни комадант снага НАТО-а амерички генерал Џувејн је рекао: ''Томахавк'' је око Бања Луке направио добар посао. Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2 и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима из Крајине. Персонал им је изузетно образован. У таквом случају ''Томахавк'' је изврсно оружје''.

Репетитор Лисина на Козари (десно горе)
главни циљ НАТО бомбардовања. 

13.септембра, задњег дана бомбардовања, добио се утисак да је бомбардовање неселективно и насумично. Гађано је више цивилних него војних циљева. Једино је са три ракете ''Томахавк'' ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари.









Хрватска офанзива на Уну.

Брзо исланирану операцију названу ''Уна 95'' извршиле су снаге загребачког војног округа. 1. и 2. гардијска бригада ХВ подржане од 17. Домобранског пука, имале су за циљ прелазак преко Уне на територију Републике Српске, заузимање мостобрана и градова на Уни а онда офанзиву продужити према Приједору у циљу његовог заузимања.
Српску обалу чували су батаљони старијих бораца (50-60 година). из 1. Новиградске бригаде и 11. Дубичке бригаде.

Хрвати су очекивали да је морал старијих војника слаб и да ће их гарда једним ударцем помјерити са позиција. Прво непријатно изненађење их је дочекивало 18. септембра када су Срби уништили прве чамце и сплавове, првог дана десетине хрватских војника је погинуло на самом преласку ријеке. Три јуришне групе које су се пробиле на другу страну обале је било највеће достигнуће, јер већ други дан су били или уништени или повучени. Гардијска бригада ''Црне Мамбе'' је готово потпуно уништена, недалеко од Козарске Дубице. Српски борци више нису дозвољавали ни метра земље.

20. септембра операција је прекинута. Њен неуспјех и велики губитци су имали негативан утицај на побједничко расположење посље ''Олује'' и ''Маестрала'' са губитцима око 100 људи и 250 рањених. С обзиром да је у већим операцијама југословенског рата (''Коридор'', ''Олуја'') побједници изгубили 200-300 људи - ово је био страховит губитак.
Американци су захтјевали наставак операције и зузимање Приједора али Туђман посље тешких губитака на Уни је одбио наставак операције.

Tако је амерички дипломата Холбрук отворено у књизи "Зауставити рат" савјетовао Хрвате да "покушају заузети Приједор, прије прекида ватре", како би имали више могућности да врше притисак на Србе током предстојећих разговора.
Али су српски борци вјештим кориштењем артиљерије и одлучним отпором, одбанили западне границе Српске а и Босанску Крајину, од непријатељских напада благосиљаних директно из Вашингтона.
(више: https://odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com/2013/12/operacija-una-95-odbrana-zapadno-kraji.html )

 Офанзива АРБиХ из правца Сане.

АРБиХ подјељена у три Оперативне групе ''Сјевер'', ''Центар'' и ''Југ'' наставља офанзиву у правцу Крупе на Уни, Новог Града, Кључа и Санског Моста. Стратешки циљ 5. корпуса је заузимање Приједора и Бања Луке.

Прво изненађење и заустављање муслиманских трупа је било на положајима пред Новим Градом и Санским Мостом 18. и 19. септембра. Генералштаб ВРС је доњео одлуку да се брзо формира линија одбране и спреми контранапад. Српска команда је сакупила преко 14.000 бораца са подручја Санског Моста, укључујући и 10. Оперативну групу Приједор под командом пуковника Радмила Зељаје - једног од најзаслужнијих за одбрану Приједора! (јединице из 1. Крајишког корпуса ВРС).
19. септембра су придошле и јединице из Србије: ''Арканови тигрови'', ''Црвене Беретке'' и многи добровољци, што је прерасло на 16.000 бораца.
Пред самим Санским Мостом 19-22. септембра, српске јединице потискују 5. корпус АРБиХ.

Ватрени положај МБ 160 мм.
 Иначе овај МБ је прерађен од недовршене цијеви
 за топ-хаубицу М-84 Нора 152 мм. ВРС је имала пар ових примјерака МБ.
Околина Санског Моста, септембар 1995. године.

5. корпус АРБиХ је безуспјешно покушавао неколико дана да пробије нову српску линију одбране. Након неколико болних удараца од стране српских браниоца, током три дана жестоких борби у септембру 20-22, 5. Козарска и 6. Санска бригада ВРС, поразиле су муслиманску групацију "Центар",  југоисточно од Санског Моста, узимајући командно мјесто 502. бригаде у селу Жегар и скоро потпуно затвориле прстен и окружиле 510. бригаду у селу Хрустово. Снаге 5. корпуса АРБиХ одбачене су 6 километара.

У ноћи 23. на 24. септембра Српска добровољачка гарда, 65. заштитини пук те дијелови 16. Крајишке и 43. Приједорске мт. бригаде су у налетима одбиле 505. и 506. бригада ОГ "Север", на правцу Новог Града и планине Маидан, тако су пропали покушаји напада на Приједор преко Љубије. Ову акцију је лично водио генерал Ратко Младић.

У другој фази противудара 24-30. септембра, српске снаге враћају територију јужно од Новог Града и долазе на прилазе Крупе на Уни и Отоке. У наредних пет дана (1-6. октобра) јединице 6. Санске и 5. Козарске бригаде, долазе на обронке изнад Кључа. Међутим 6. октобра 16. Крајишка бригада хитно је пребачена у рејон Добоја због пробоја АРБиХ на Озрену, а на кључко ратиште долази 10.000 бораца 7. корпуса АРБиХ, тај преокрет снага је значио велики проблем за ВРС.

Такође због жестоких борби ВРС код Кључа и Мркоњић Града против удружених муслиманско-хрватских снага крајем септембра и почетком октобра, многе српске јединице су морале у помоћ исцрпљеним и малобројним српским снагама које су браниле то подручје задњим снагама, што је додатно слабило одбрану пред Санским Мостом и Приједором.

Међутим након доласка 10.000 муслиманских бораца ''јужни курс'' се радикално промјенио, муслимани су поново наставили офанзиву на правцу Кључа, ријеке Сане и Санског Моста. Генерал Атиф Дудаковић појачава Оперативну групу ''Центар'' на лијевом крилу са придошлим борцима из 7. корпуса АРБиХ

9. октобра муслиманске снаге "Центар и" Југ "у исто вријеме нападају српске положаје 15. Бихаћке и 17. Кључке бригаде ВРС (поново лицем у лице са својим старим непријатељима на платоу Грмеча). Српске снаге нису могле задржати брзи налет многобројних муслиманских бораца.
Пуковник ВРС Радмило Зељаја брзо скупља снаге 43. Приједорске мт. и 11.Дубичке бригаде да се зауставе напредовања 5. корпуса АРБиХ на периферији Санског Моста, међутим   противнапад није успио и јединице АРБиХ су ушле у Сански Мост 10. октобра и добиле артиљериски домет на град Приједор. (од 13. до 17. октобра из правца Санског Моста на ужи дио града Приједора испаљене су 64 гранате, али без значајног успјеха. У том муслиманском бомбардовању погинуло је једно лице а 18 је било рањено).

 Дана 12. октобра, примирје је ступило на снагу у Босни и Херцеговини. Међутим, командант 5. корпуса АРБиХ, арогантни генерала Атиф Дудаковић се оглушио на примирје и поново дао наредбу својим трупама да се офанзива настави и да се заузму Приједор и Бања Лука.



Убрзо је 5.корпус АРБиХ, тачније ОГ ''Центар'' добила отрежњавајући удар од 43. Приједорске  моторизоване бригаде ВРС, на сјевероисточним дијеловима Санског Моста. Сада су муслимани натјерани у одбрану и сљедећих  недељу дана били су принуђени да се бране од српских контраудара према Санском Мосту. Не само да су муслиманске снаге претрпјеле велике губитке на линији Копривна-Алишићи-Усорци него је питање српског повратка Санског Моста поново висило у зраку.

20. октобра завршене су и посљедње битке на санском ратишту, дајући пут "великој дипломатији". Војне операције су престале и свијет је сада ушао у тешке преговоре.

Борбе у Подрињу - Вишеград, Фоча 1992.

Вишеградски стари мост 

Вишеград.


Истовремено са ослобађањем Зворника, јужно од града Вишеграда на обалама  ријеке Дрине одвајају се локалне заједнице, локални Срби у јануару гласају за улазак у САО (Српска аутономна област) а муслимани за суверену БиХ на челу са руководством из Сарајева. Током прољећа 1992. године ситуација у Вишеграду је слична као и у другим градовима Босне: дијеле се двије етничке групе, формира се одвојено власт и полиција, подижу се барикаде...

ЈНА у Вишеграду 1992.

7. априла 1992. око 1000 српских бораца ТО те око 150 локалних полицајаца са мањом јединицом 37. Ужичког корпуса ЈНА, умарширали су у град. Борбе су се водиле са мањом групацијом муслиманске полиције и припадника ''Патриотске лиге''. Најжешћа борба је била 8. априла око зграда полицијске станице.
Истога дана велики дио локалног муслиманског становништва је избјегао из града, владала је и паника због гласине о присуству Аркана у Вишеграду.

На крају борби за Вишеград десио се и један инцидент: криминалац  Мурат Шабановић је очајнички покушао да заустави српски напад, тако што је заузео хидроелектрану у близини града и пријетио да ће је разнјети. У том случају Вишеград и околина би били поплављени.
Након разговора са њим и убјеђивања, Срби су преузели брану а несуђени рушитељ Мурат се повукао.

У наредних неколико дана српске снаге уништиле су раштркане џепове муслиманског отпора у близини Вишеграда. А код мјеста Рудо на босанско-српској граници, уништена је јединица "Зелених беретки" (војно крило СДА).


Фоча (Србиње).

Фоча, ратне 1992.

У цијелом Подрињу можда најаче борбе су се водиле управо око Фоче, смјештене 20км југозападно од Горажда. Фоча се налази на важном стратешком путу који води од сјевера према југу цијелом долином Дрине. Етничко становништво је грубо подјељено (52% Муслимани и 45% Срби). Овдје је дошло до великих ескалација међуетничких контрадикција, као и у цијелој Босни у марту. Након серије инцидената, 23. марта, локални кризни штаб СДС-а најавио је "стање спремности". Овај корак су првенствено изазвале вијести о растућем притиску на српску мањину у Горажду.

Српске снаге у Фочи и околини, чиниле су углавном борци Територијалне одбране (око 1.000 људи), комбиноване одреде ТО из сусједних општина (на примјер из Чајнича) и 200 локалних полицајаца који су се недавно придружили формираном српском министарству унутрашњих послова. Након тога, у последњој фази борбе за град, придружили су се и добровољци из "Српског покрета" Војислав Шешељ. Ограничену подршку пружили су јединице 37. Ужичког корпуса ЈНА.

Снаге муслимана у Фочи бројале су неколико стотина војника паравојних снага СДА. То су биле најорганизоване и добро наоружане муслиманске снаге у источној Босни, без бораца Горажда. За разлику од Бијељине, Зворника и Вишеграда, гдје су Срби успоставили своју контролу за један или два дана, борбе за Фочу су трајале три недеље.

Када је Босна и Херцеговина формално прогласила независност 6. априла, истог дана Срби из Фоче преузели су контролу над главним општинским зградама, укључујући и полицијску службу и прогласили своју припадност БиХ и независност од владе у Сарајеву. Битке које су започеле у граду, увече 8. априла, преселиле су се на подручје хидроелектране 9. априла, као и у Зворнику, Срби су издали ултиматум: "Спустите оружје!" Муслимани су га игнорирали, а увече истог дана српски борци су почели да бомбардују град са хаубицама. Борба се водила у предграђу код већине муслиманског становништва (Доњег Поља, Алаџа). У наредних неколико дана, српски борци су преузели предграђе Фоче. Овде су се муслимани борили вјешто и очајнички. Већина града у поподневним часовима изгледа је мртво (многи локални становници су већ побјегли), а ноћу је постао рај за пљачкаше.

Потпуна контрола над Фочом долази 14. априла, када српске снаге концентрисаном ватром из  артиљерије успјевају да избаце муслиманске снајперисте из небодера (са којих муслимански снајперисти држе под контролом цијели град). Након пада насеља Доњег Поља гдје је пружит најачи отпор, муслиманска одбрана је почела да се руши, а до 17. априла већина муслиманских снага је напустила град, укључујући и велики дио мирног становништва.

Одлазак на борбени задатак. Фочанско ратиште, околина Тјентишта.
(18. херцеговачка бригада ВРС).

Ослобађање Фоче је био велики успех за Србе у њиховој офанзиви у Подрињу, али су морале још да се воде борбе са саботажама неколико муслиманских група распршитих широм града. Тек крајем јула српски борци су успели да у потпуности обезбједе овај реон.

У наредним данима формиране су у Вишеграду и Фочи двије тактичке групе ВРС. Које су активно учестовале у борбама за коридор Трново - Горажде, којег су муслимани покушавали успоставити. Борбе у Подрињу 1992. су се прењеле у ''троугао'' између Рогатице, Вишеграда и Горажда, дуж обе обале Дрине.

Борбе у Подрињу - Зворник, Шековићи 1992.

Подриње - источна Босна, земља коју ријека Дрина раздваја од Србије, је била једна од најважнијих стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску од виталног значаја да имамо заједничку границу са Савезном Републиком Југославијом за несметану економску и војну помоћ како тад тако и у будућности. Једини проблем је била етничка мапа Босне и Херцеговине која је била попут ''исцјепане одјеће'' посебно више истакнута у Подрињу него у Крајини или Херцеговини.

Таква ишарана мапа ће наговјестити крваве оружане сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно становништво Подриња.

Зворник 

Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске територијалне снаге са подршком добровољаца из Србије, разматрају наставак акције и спајање осталих градова дуж ријеке Дрине у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.

Међутим муслиманска страна се далеко прије припрема за преузимање контроле у Зворнику већ у јесен 1991. је формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем и постројена у селу Годуш код Зворника. Такође камадант екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.

До почетка априла 1992. становништво Зворника је било око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).
Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања резултата референдума. Двије недеље касније, Срби су прогласили '' Српску општину Зворник''. До краја марта локална полиција је подјељена према етничкој припадности у два непријатељска одреда.

 Ослобађање Зворника.

Рат у Зворнику је дошао 5-6 априла, када наоружани муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град постаје затворен за улазак или излазак из њега.
Али праве борбе за град настају српском офанзивом 8. априла, пред свеопшти напад на град је Жељко Ражнатовић ''Аркан'' послао ултиматум да ''Патриотска лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине, ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико часова посље напада, Зворник је био чврсто у српским рукама, посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.

Борбе око Зворника и Шековића.


Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено преузимају контролу над читавом општином у настојању да се споје са српским општинама Власеница и Шековићи те створе заједнички простор који би повезао сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске територије око Сарајева све до Србије.

Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око Зворника се успјешно реализују, једна од најкрвавијих борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник. Тачније 26. априла.
Када се разбијени одреди зворничких муслимана склањају у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим одреди српске ТО са добровољцима и тенковским батаљоном ЈНА разбијајау и ту групу.

Тенк ВРС у близини Зворника.

Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и на потезу села Снагово Доње-Каменица, три километра јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.
Великог успјеха у сламању отпора су имали такође добровољци из Српске радикалне странке - Војислав Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.

До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских села, гдје се стигло до периферије мјеста Сапна (15км сјеверозпадно од Зворника). Ту су муслимански борци пружили одлучан отпор од Сапне преко села Незук и Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у заустављању је одиграла муслиманска јединица ''Црни лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који је погинуо у борби.

11. маја српске снаге улазе у Калесију, 20км западно од Зворника. На тај начин обезбјеђен је пут Шековићи-Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала са сјевероистоком Републике Српске. 25-28. маја муслиманске трупе поново заузимају Калесију али коридор према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске војске.

Крајем маја и јуна, обе стране су спровеле реорганизацију оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике Српске.

У реону Шековића су формиране двије бригаде 1. Зворничка лпбр и 1. Бирчанска лпбр. Прва је држала фронт у правцу Сапне и Калесија а друга источни фронт према Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП-специјалних снага.
Обе српске бригаде имају укупно 7.000-8.000 бораца. Са западне стране из правца Калесије, Сапне, Теочака...муслиманске снаге имају око 10.000 бораца а југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000 бораца.

7. јуна муслиманске јединице из Калесије и Сапне нападају положаје Зворничке бригаде. У борбама које су трајале мјесец дана муслимани су заузели село Мемиће али су на другим мјестима напади одбијени.

 19. јуна 1. Бирчанска бригада ВРС у офанзиви заузима брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече и бившом ЈНА базом Дубраве недалеко од Тузле.

9. јула 1. Зворничка бригада ВРС враћа село Мемиће под своју контролу, обнављајући комуникацију између Шековића и Зворника, тај фронт посље остаје миран.

У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу аутопута. Овог пута главни напади су стизали из муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су убачени у реон Црног врха који доминира коридором и главном комуникацијом између Шековића и Зворника али су убрзо елиминисани.

Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице истовремено нападају коридор са сјевера и југа, покушавајући да пресјеку једину комуникацију те да се повежу, али напад је одбијен.

Саботажни и диверзантски муслимански одреди су покушали два пута преузети контролу над аутопутом у септембру, али су такође одбијени.

Српски борци на бранику отаџбине - околина Зворника, септембар 1992.
(преузето са странице Alamy).

У октобру муслиманске трупе, већ знане као АРБиХ, покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор између Пала и Зворника.
Избијају жестоке борбе, у којој су одбијени таласи напада муслиманских формација. У контра нападу 1.Зворничке лпбр и 1.Бирчанске лпбр ВРС готово да је уништена муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из правца Калесије и Теочака је 30. октобра покренута велика офанзива АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије главног комаданта операције Хајрудина Месића.

Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно покушавали пресјећи комуникацију али српска одбрана је била одлучнија да брани тај простор.

22. децембра 1. Зворничка лпбр ВРС у офанзиви је преузела контролу над путем Зворник-Братунац,  коначно ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну обалу Дрине до Каменице.

Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године, овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.

Споменик српским борцима Зворника.

Ослобођење Бијељине 1992.

Град Бијељина.

Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу Подриња, највећи град географске области Семберија на само 15 км од границе Србије.
Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У самом граду су превладали муслимани, а у околним селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА. Током 1991. и почетком 1992. године, обе стране су покушале подјелити полицију по етничким линијама и успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе је тај задатак је био много тежи, јер у граду је међу функционерима био утицајнији муслимански СДА који је руководио добро наоружаним и бројнијим члановима "Патриотске лиге" и "Зелене беретке". Осим ових снага била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су нацисти формирали од босанских муслимана током Другог свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази двијеста људи, али са осталим пара-формацијама чине оштрицу СДА.

Српске и муслиманске стране су формирале своје ''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су српски радикали из странке Др. Војислав Шешељ окупљали у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија - повријеђено је седам особа.
Догађај узнемирује све муслимане, наравно, убрзо се шире гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке. Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након експлозије  ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је извесни Александар Зекић. Испитивање је показало да Зекић не припада ни једној политичкој партији и да је бомбу бацио због свог нејасног разлога. Највероватније је то била ментално неуравнотежена особа. Али без обзира на велики публицитет у овом случају градске власти су изјавиле да је у овом случају политика није присутна. Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак, "Зелене беретке" спаљивају кафић "Казино ",српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" те у пуцњави су рањене три особе, које су одведене у локалну болницу. После поноћи, пуцњава престаје, обе стране се баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде блокирају центар Бијељине, док српска страна поставља барикаде на рубовима града.


У јутро, 1. априла, избија пуцњава велике жестине. Срби су брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на периферији града. У суштини, то су биле наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је контролисала СДС. Висока борбена ефикасност одликује војнике из СРС (шешељева странка), који већ имају драгоцјено војно искуство у урбаним условима, стеченим у Вуковару.
За преузимање власти у граду, муслимански националисти рачунају на своје оружане снаге "Патриотску лигу" и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и добро наоружани и што је најважније фанатични исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у свијету о "српској агресији". На такав начин успоставити контролу над градом (као у примјеру Бихаћа, Сребренице, Жепе, Сарајева...). Али крвави догађаји у Бијељини су кренули другим током.

Јутро, 2. априла, раскрива тужан центар града: Спаљени кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су биле празне, српско и муслиманско становништво је у страху сједело у својим кућама. Многи су напустили Бијељину. Дјелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге националиста сортирају односе у граду, а војска ту није била довољно снажна за интервенцију.
Нарочито жестоки сукоби 2. априла су се одвијали у близини болнице и градског парка. Срби су бранили зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке" забункирале у болници и омладинском дому. Сваким сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град. Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу Бадовинци у Србији, у близини границе.
Контролисали проток робе из Србије у Босну. "Тигрови" су током периода југословенског сукоба били  једна од најспособнијих српских јединица. Они су активно учествовали у борбама за Вуковар и борбама у Крајини. "Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и подизање барикада. Заједно са "Шешељевцима" формирали су кичму српских снага у операцији ослобођења града.

Међутим Арканови тигрови су имали ригорозне методе ратоваја. Користили су тактику застрашивања цивила понекад  и убиства углавном несрпског становништва али и појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске која није одобравала насиље против невиних људи.
Али савршено обучена и дисциплинована јединица, без којих у почетној фази рата у Босни би  Срби били у тешком положају против добро организованим и бројнијим хрватско-муслиманским трупама

https://www.youtube.com/watch?v=KieshyeZHXo интервју Аркана посље борби.

У међувремену у Бијељини се састаје делагација да разјасни ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета Абдића. Ту су још били замјеник премијера Миодраг Симовић, министар одбране Јерко Доко, Биљана Плавшић, Горан Хаџић, еписком Качавенда...
Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као представник СДА, међутим исказаће се да је то била подла игра Изетвеговића, јер је послао делегацију у непознато чије је лидер био Абдић веома популарна фигура у Босни, да би у случају његовог смакнућа од стране ''аркановаца'' искористио за медијску пропаганду а самим ти и елиминисao Абдића као такмичара, чији ће се планови раскрити већ у наредној години.

https://www.youtube.com/watch?v=IjflR797oIY снимак са састанка.

3. априла средином дана, пуцњава у Бијељини је потпуно престала, муслиманске параформације су биле поражене, неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У неким мјестима се још чула пуцњава али до 15.00 сати све је било тихо.

Због недостатка телефонске комуникације,често су пласиране гласине од стране водећих босанских медија о томе како је током борби центар града тешко оштећен, али након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе од метака, неколико прозора је разбијено и неколико кафића је спаљено. Наравно нема знакова кориштења било какве артиљерије, како је наводила  штампа из Сарајева.
У уличним борбама обе стране су се користиле лаким наоружањем. Отуда је минимална штета за град. На састанку са новинарима Аркан је представио медијима заробљено наоружање, разних калибара те посебно 9мм аутомат ''Shawkat'' на коме је написано '' made in Croatia'' што сугерира одакле је било набављено наоружање и ко се припремао на рат.

У поподневним сатима 3. априла локални радио је објавио: '' Кризни штаб српског народа и бораца САО Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда, држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани су замољени да предају сво наоружање које имају. Ова апелација је примљена са разумјевањем те су људи долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи који су предавали оружије нису били заробљавани ни заточени, иаоко се међу њима крили дојучерашњи активисти ''Патриотске лиге''

У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске је  подузет по договору са Предсједништвом Босне и Херцеговине.

Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је остала једном и заувјек изгубљена за муслиманске екстремисте. Цијена те побуне је била сљедећа: 41 мртвих, десетине рањених те оштећена инфраструктура града. Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих екстремних сународњака су формирани у бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике Српске. Највећи број муслимана у ВРС са подручја Семберије су били управо из Бијељине и мјеста Јање 10км од града. А неколико стотина их је било у 3. семберској бригади ВРС.

Споменик српским борцима.

Борбе на Трескавици 1995.

Оно што је започето као дио борбе за Сарајево, између јединица 1. и 4.тог корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса ВРС на планини Трескавици, није престајало све до краја рата. Срби су започели низ контра-офанзива крајем јуна 1995.

4. јула почињу жестоке борбе и таласи муслиманских напада. Међутим јединице ВРС успјевају у року од мјесец дана да потисну муслиманске снаге готово до првобитних линија одакле су кренули напади половином јунија.

24. јула, дио 4. корпуса АРБиХ наноси тежак ударац на јужном дијелу фронта у близини села Брда и Хотовле, успјевају да заузму неколико села и напредују 2-3 километра у правцу Калиновика. Али интервенцијом једног вода ојачаним од стране полицијских специјлних снага Херцеговачког корпуса на заустављању муслиманског напредовања, већ у борбама 1-3. августа су успјели да врате муслиманске борце на првобитне положаје.

Борбе на Трескавици се нису умањивале ни августа и септембра али имале су позицијски карактер. 3. октобра вршена је недовољно успјеша муслиманска офанзива на сјеверни дио Херцеговине углавном на подручје од Трнова до Калиновика.

1.и 4. корпуси АРБиХ нападају мјесто Крупац, сјеверно од Трнова, те поново врше нападе у правцу Трнова и Калиновика. Западно од Калиновика муслимани су напали утврђено село Главатичево и планину Прењ.

18. херцеговачка лпбр. ВРС на планини Прењ.

1.гардијска бригада на Трескавици.

На Трескавици се воде жестоке борбе за сваки метар територије, обе стране схватају да губитак или достигнуће сваког метра ће бити важно у мировним преговорима.

Муслимани су успјели да заузму кључне висове на Трескавици а ли већ 4. октобра српском контраофанзивом су враћени изгубљени положаји а непријатељ потиснут са достигнутих висова.

10. октобра муслиманска команда прогласила је велику побједу на Трескавици заузимајући неколико села. Међутим тај ''тријумф'' није одржан, јер већ дан касније 11. октобра, дио Сарајевско-романијског корпус ВРС се ангажује у контраофанзиви и убацује извиђачко-диверзантски одред ''Бели вукови'' који истог дана враћају највећи дио територије који је непријатељ окупирао дан прије.

У посљедњим данима сукоба на Трескавици, 11-12. октобра, 14. дивизија АРБиХ врши своје задње нападе, под силином артиљериских граната први на удару је Ђокин торањ, највиши врх Трескавице (2.086) али тврдоглвом одбраном малобројнијих бораца ВРС, највиши врх је остао слободан и ако је пар пута прелазио из руке у руке. У тим нападима погинуо је огроман број муслиманских бораца укључујући и комаданта 14. дивизије АРБиХ - Заима Имамовића.

Срби су претрпјели територијалне губитке на Трескавици, али су били незнатни у односу на очекиване резултате АРБиХ. Главни напади у јулу и октобру 1995. су били на Трново и Калиновик, покушај њиховог освајања и евентуално спајања Горажданске енклаве са централном Босном, до које није дошло. Резултати ове битке се могу без сумље сматрати побједом Војске Републике Српске. 

''Бели вукови'' у предаху.

Херцеговци на врху Трескавице.

Младићева книнска одисеја 1991. (3/3)

15 минута за Задар !

или

Како је Младић деблокирао ЈНА гарнизон у Задру 1991.  

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Задар је једна дуга прича. Био је то један јак гарнизон, који је по тадашњим замислима Команде ЈНА, требало да чува далматинску плочу, од Велебита до Шибеника и позадину, која је могла да се искористи за одбрану од агресије или десанта НАТО снага. Зато је био јак Задарски гарнизон који је престављао концепт одбране ЈНА односно СФРЈ.

У Задру се налазила артиљериска школа, Војна академија смер артиљерије, Војна академија пилота, Војна академија Против-ваздушне одбране. Задар је био један од највојничкијих градова у СФРЈ. Имао је око седам касарни и огромна складишта муниције око града.

Почетком рата, Задар се као такав град први нашао на удару хрватских националиста и све више се налазио у блокади. Дефинитивно су пропали сви преговори између Економске заједнице и ЈНА на челу са пок. генералом Вуковићем око извлачења гарнизона из Задра, долазили су ту још неки генерали из пете војне области, али нико ништа није могао да уради, усташе су биле неумољиве.

''Нас три официра смо били међу задњим официрима који су успјели да уђу и изађу из Задра, то је било 30.август 1991. Наишли смо на блокаду хрватског МУП-а на изласку према Земунику, па смо ипак успјели да им умакнемо.''

  

Када је Ратко видио да од преговора нема среће, да нас они једноставно мрцваре, да по сваку цијену покушају да задрже блокаду и заузму све касарне и школске установе, он ступа у директну везу са градоначелником Задра, из канцеларије комаданта Мјешовитог противоклопног пука. Били смо ту тадашњи комадант Живановић, Лисица, Младић и ја.

Ратко: Добар дан, господине градоначелниче.

Градоначелник: Добар дан генерале и смије се подругљиво (Младић је већ био генерал)

Ратко: Препознали сте ме, градоначелниче

Градоначелник: Јесам, генерале. Реците, шта могу учинити за Вас.

Ратко: Градоначелниче, ја знам да је кључ изласка ЈНА из гарнизона у вашим рукама!

Градоначелник: (полушаљиво) Немој те тако генерале. Није то тачно, ја само имам инструкције из Загреба.

Међутим, Ратко саркастично одговори: Ја знам да је у вашим рукама тај кључ! А ако није, господине градоначелниче, имате 5 минута да буде у вашим рукама и да моје  јединице крену из Задра. Све комплетно, до задњег војника и да понесу све своје до задњег шарафа! У противном предузећу мјере. Зваћу вас за 5 минута и ''цап'', спусти слушалицу. 

Ми гледамо шта ће сад бити. А он се шали на свој начин, смије се нама. Пита - јел' прошло 5 минута? Јесте! Ајде, да га зовем и зове стварно.

Опет се јавља градоначелник: Реците генерале! Све онако надмено.
 Ратко : Јесте ли узели кључ у своје у своје руке, гос. градоначелниче?

Градоначелник (лежерно): Нисам, генерале, нема потребе. Не може ово ваше да се покрене та техника , неке дизалице и тако то.
Ратко (срдито): Имате још 5 минута да крене колона. Посље тога, све пред још укљученим интерфоном наређује: Друже потпуковниче, Живановићу за 5 минута извршите корекцију циљева. Хотел ''Иж'' и још 2-3 циља која припремим!

Кад градоначелник повика: Немој, Ратко јеси ли ти луд! Па тамо се налази мисија Европске заједнице.
Ратко: Баш зато ћу да гађам ''Иж'' Имате још 5минута, завршена прича - ''туп'' спусти слушалицу

Прошло 5 минута зове градоначелник: Па јесте ли ви луди генерале, како ћете тући ''Иж''
Каже Ратко: Кренуло је све!

У међувремену чује се он са Перишићем, који му каже да је кренуло. Али остала је дизалица! То је нека морска дизалица, 80 тона, која мора да се натовари на жељезничку композицију и да би кренула треба да се размонтира.

Градоначелник: Ево, кренули су вам ваши!
Ратко : Знам градоначелниче, али ми остала дизалица од 80 тона.

Градоначелник: Не може њу нико размонтирати.
Ратко: Имаш још 5 минута. Потпуковниче, спреми елементе, гађаћеш ''Иж''! - ''туп'' прекиде везу.

Очију ми мојих, прошло је 5 минута, зове градоначелник поново: Ево вам и ова дизалица и њу смо успјели некако натоварити.

(Она је уствари, већ била натоварена, само што су они мислили, све то да свуку, да је оставе).

Ратко: Буде ли опаљен метак, док буду кретале колоне, док буду излазиле, док су у твојој зони, градоначелниче, растурићу вас. Не интересује ме Европска заједница, не интересује ме ништа. Све што будем гађао, то су саградили моји Срби, моји преци. Је ли ти јасно градоначелниче. Поздрави Загреб! - ''Пљус''. Заврши разговор.

Сви наши су изашли без иједне жртве. Све до задњег ексера је изњето, захваљујући Ратковој ауторитарности и сналажљивости.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.

Младићева книнска одисеја 1991. (2/3)

Како је деблокиран ЈНА гарнизон у Сињу.

По казивању Д.Пећанца ''Пећка'' - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.

Посље ослобођења Кијева, Ратко је постао идол народа, посље непуна два мјесеца откако је стигао у Крајину!

Он је приликом ослобађања Кијева тамошњим Хрватима гарантовао сигурност, ко год је хтјео остати у својој кући на својој земљи, није му се смјело ништа десити, тако је и било.

Његов основни циљ је био да деблокирамо наш инжењерски пук и пук везе ЈНА у Сињу и вод војника у селу Цивљане, међутим на путу из Кијева према Сињу налази се село Отишић. Оно је било практично српска оаза, међу околним хрватским селима и морали смо да се пробијемо до њега.

То је било 26-27. августа 1991. године. Они су имали већ доста мртвих и рањених у касарнама Сиња, јер су усташе покренуле серију напада на њих. Ми смо тада на крилима успјеха ослобађања нашег вода у Цивљанима, кренули напријед већ сутрадан ујутру.

Пуковник Младић ми наређује: ''Узми један БОВ војне полиције и узми колико оцјениш да ти треба војника, идемо мојим Пухом, правац Сињ''!

Идемо ми путем Сиња, долазимо између  Цивљана и Врлике и баш на дијелу тог пута стоји попријечен аутобус као барикада - усташка.

Кажем Младићу: ''Шефе, ово не може бити да су само гурнули овај трули аутобус ту, то мора да је минирано''!

''И ја бих рекао, али не знам чиме би могао бити миниран''...и изађе из кола а мени вели:

''Ти мали, мичи се''! Ја се побуним ''Ало Шефе, ја сам тај који је одговоран за вашу безбједност, не можете тамо''! Он ме само склања, дошло ми да му се физички супроставим, али са његовом вољом и челичним погледом се тешко изађе на крај.

Наређује ми да се склоним, ја ипак улазим са њим у тај аутобус, он на предња ја на задња врата. Имали смо шта и да видимо, ту је била постављена једна противпјешадијска потезна мина, серијски повезана за 36 плинских боца, и он узе да их развезује!

Док он то ради ја изађем да осмотрим околину, а наш ми полицајац показује на четри усташе које сједе  у засједи на неких двјеста метара испред нас. Вјероватно је њихов задатак био да пуцају у тај аутобус са запаљивим зрном и да нас, када наиђемо, дигну у ваздух.

Међутим наш војник, фантастичан снајпериста их је држао на нишану цијело вријеме. (Посље је он, кад смо прошли ту барикаду у Врлици на звонику цркве угледао и скинуо усташког митраљесца са удаљености од око 450м !)

Међутим, нисмо примјетили мању засједу, била су ту још двојица усташа, који су имали на себи тешке МУП-ове панцире. И они бацише бомбу на мене. Срећом и ја сам носио панцир, по шефовом наређењу. Била је убитачна августовска врућина, а панцир на мени!

Мени се у оковратник панцира забије неколико зрна бомбе. И ми смо припуцали, али нисмо никог убили, они су побјегли. У међувремену Младић је разминирао аутобус и наредио да се згули са цесте. Одједанпут се створише неки новинари, није ми јасно, који су одмах фотографисали, тако је тај тренутак остао сачуван на траци. А Шеф само строго и беспоговорно издаје нову наредбу: '' Е, сад идемо напријед''. 

Нас шест идемо напријед и прилазимо Врлици. Шеф наређује: ''Зови Лисицу'' (Лисица је био начелник оклопне јединице корпуса, једног јединог којег смо имали). Шеф каже: ''Зови Лисицу да дође да осмотри пут, куд ће да доведе батаљоном до Сиња''.

Кад смо већ дошли пред Врлику, мало је било чарке и пуцњаве, видим како усташе бјеже по брдима... Они су ваљда мислили да идемо са великом оружаном снагом...

Ми улазимо у Врлику, наш војник се попео на звоник католичке цркве и скида шаховницу. мене као да је неки ђаво звао те уђем у цркву. Ужаснут сам остао оним што сам тамо видио у једној просторији иза олтара-десно налазила се практично просторија за мучење, наравно-Срба. На све стране је било крви, на поду је било гомилу нечег што је личило на лисице за везивање и ланце те пендреке обложене неком тврдом пластиком, све је било крвавао и страшно. Испод те просторије као у неком полуподруму, затекли смо практички америчку дивизијску болницу у комплетној функцији: кревети, анестезиолошки апарати, хируршка опрема, апсолутно све... Морфијума око 100-150 пакета које смо касније прењели у книнску болницу.

Младић је опет својим мегафоном позвао људе да се врате, и стварно посље 15-так минута народ је почео да се враћа, додуше само жене, дјеца и старци, није било мушкараца.

Ми смо тад кренули даље према селу Отешић.

Улазимо у Отешић, село пусто, на звонику православне цркве виси шаховница. Нигдје живе душе, село није ни попаљено ни порушено. У кућама има трагова редовног живота, види се да је напуштено у некој брзини. Младић поново на мегафон поче да дозива народ и након неких десет минура почиње да пристиже народ-Срби. Истина да их Хрвати овдје до тад нису дирали, само су окачили шаховницу и продужили. Чули су да према њима иде нека војска па су се склонили. Ратко им одржа говор: '' Ви овдје који имате оружије, организујте одбрану, а ми идемо да деблокирамо гарнизон у Сињу тамо је наших 600-700 војника већ 2 мјесеца у блокади'' И наставимо према Сињу.

На километар изнад Сиња у сусрет нам долази тадашњи градоначелник Сиња (посље начелник за заштиту уставног поретка Хрватске) у неком ауту на преговоре. У том моменту Ратко ми наређује да доведем пуковника Лисицу и његов батаљон овамо. По његовом, требало је да се вратим 27 километара по Лисицу, а да он остане сам, ја га молим да ме не тјера од себе а он каже: ''Иди ти и ништа не брини ја сам њега већ узео под своје''

Крећем назад и на уласку у Врлику ме дочека усташка засједа и распали по нама! Ми протутњамо великом брзином туда, што је једино правило у таквим ситуацијама. Посље смо на Пуху избројали 88 рупа од метака, од нас двојице који смо били у ауту нико на срећу није ни окрзнут.

Враћамо се са Лисицом и његовим тенковима, она засједа се разбјежала. Кад тамо Ратко још преговара, прави споразум о извлачењу наших снага. Да би оставио утисак на градоначелника и застрашио га, Ратко му каже: ''Видиш, ово ти је пуковник Лисица, он је комадант оклопне бригаде која у свом саставу има 105 тенкова...Ово је пуковник Марковић, он је комадант механизоване бригаде и ако буде требало кренуће с оног правца овамо''!

Овај је био очигледно замро од страха. Не дај Боже да је знао да смо имали свега 7-8 тенкова и транспортера, по њихову још већу несрећу, однекуд се појавише нека два авиона! Ратко тог истог момента искористи и уђе у џип, узима као неку радио везу да се чује са пилотима. То везе нема са животом. Они лете горе на неких 2-3 километра изнад нас, не знамо ни чији су. Он се враћа и каже да ће употребити авијацију у случају да се једном војнику или официру нешто деси током извлачења.

Тако је Сињ беспрекорно деблокиран, мислим да ни шараф није остао. То је био стил Ратка, нећемо никога дирати, ништа ломити али што је наше, што припада ЈНА то мора да се врати заједно са војском, све до задњег шарафа и утичнице.

Тако смо успјели да из Сиња извучемо 600-700 војника и огромно складиште муниције, опреме, медицинских средстава, средстава везе итд.

Преузето из књиге : Рапорт комаданту.